Citat:
Dark Icarus: [...] naravno, postoji razlog što se to nije zapatilo ni u jednom alfabetnom pismu - ne zbog jednostavnosti (naposletku, pogledajte kinesko pismo) već zato što ljudi vole fleksibilnost pisane reči.
Nemoj prebrzo zaključiti da je kinesko pismo komplikovano :) Kako bi uopšte definisao komplikovanost pisma? Možda ovako: koliko ono odstupa od najjednostavnijeg pisma
koje može da podrži sve zahteve jezika.
Prvo evo jedne malo bliže demonstracije o zahtevima jezika, iz bugarskog. Pogledajmo dva slova u njihovoj ćirilici: „ъ“ i „щ“; prvo je glas kao onaj kod engleskog neodređenog člana („a dog“), a drugo je tačno zamena za „št“. Slovo ъ ne doprinosi komplikovanosti, jer se
značenje reči u bugarskom može razlikovati prema tome da li sadrži ili ne ovaj glas, za razliku od srpskog, gde taj glas takođe postoji ali nikad ne čini razliku u reči, te stoga nije potreban u našem pismu. Slovo щ, s druge strane, doprinosi komplikovanosti, jer se uvek može zameniti sa „št“ bez promene značenja. Rekoše mi ovdašnji Bugari da kod njih „deca“ i „nepismeni“ često pišu št umesto щ, a kad sam ih pitao da li takvi slučajno izostavljaju i ъ, samo su me belo gledali :) To je dobar signal da im je ъ potrebno a щ nepotrebno.
Sada o kineskom.
Prvo, kineski je
tonski jezik, što znači da pored glasa i akcenta, i ton zvuka igra presudnu ulogu u značenju reči. Kada bi se pisao alfabetskim pismom, ta slova bi morala da budu sva nakićena kukicama i kvačicama kako bi mogla da daju pravi ton (ponavljam,
ton daje značenje). Imati jednu kvačicu na slovu (kao kod naše latinice) možda nije problem, ali nekoliko njih bi već otežalo pisanje i čitanje rukopisa.
Ovo za gomilu kvačica nije moja ideja, već je upravo primenjeno na jedan tonski jezik, vijetnamski. Treba da vidite tekst na vijetnamskoj latinici — nadkvačice, podkvačice, kombinovane kvačice, kvačice na kvačici... Kao rezultat, vijetnamski je jedini jezik koji trenutno nije sasvim podržan Unikodom, i nedostaju dobri fontovi za njega, jer je teško napraviti sve moguće kombinacije i učiniti ih čitljivim na medijima niske rezolucije (ekran).
Dalje, vijetnamski jezik ima 4 tona, gorepomenuti sistem kvačica njih mora da podrži. Razni kineski jezici imaju različiti broj tonova, standardni kineski (mandarinski) ima 6. To bi značilo da bi sistem kvačica za njega morao biti još komplikovaniji. Kineske znake teško je samo naučiti (ali, nije teško za
decu), posle su savršeno upotrebljivi, svi podržani Unikodom, i lako predstavljeni fontovima.
Možda neko misli da sam gore napravio lapsus napisavši „kineski jezici“; nisam, reći „kineski jezik“ bilo bi skoro kao reći „evropski jezik“. Drugim rečima, kineski je u stvari grupa jezika, a naziva se jednim jezikom iz čisto istorijsko-političkih razloga (kineski jezici se tako nazivaju dijalektima). Razlike među tim jezicima su makar kao i one među romanskim, slovenskim ili germanskim jezicima. Imaju čak i različit broj tonova, od 3 do 9. Ali, pazi sad, svi se zapisuju
isto. Drugim rečima,
dva Kineza koja se ne mogu sporazumeti usmeno, mogu se sporazumeti pismeno! To je zato što je kinesko pismo predstavlja stilizovane sličice reči (preciznije, korena, morfema), čijim kombinovanjem se dobijaju složenije reči i rečenice; onda, logično, svako može da
izgovara reč kako hoće, ali na papiru je ista
sličica.
Moglo bi se reći da se „kinesko pismo“ koristi u celom svetu: kad god vidite neki niz sličica (npr. u vozu, oznaka vagona — sličica restorana, telefona, toaleta, itd. u nizu) to vam je koncept kineskog pisma: iako se na različitim jezicima različito izgovara, svi znaju o čemu se radi. U stvari, kao takvo, kinesko pismo je najbliže univerzalnom pismu.
Re: Pitanja vezana za pravopisne nedoumice - samo u ovoj temi!
Re: Pitanja vezana za pravopisne nedoumice - samo u ovoj temi!
