Dakle, narode, prođoh ja danas zakletvu uspešno, i od danas sam magyar alampolgar.
Nego, kako sam i obećao da ću učiniti posle zakletve, evo opisaću vam kako je to kod mene teklo od početka do kraja:
Pošto sam sumnjao u svoje skromno znanje mađarskog prihvatio sam da idem u grupi koju je vodio jedan Subotičanin, mnogima ovde dobro poznat. Kao "nema frke...ja sve dogovorim...nešto malo znaš...odgovoriš na pripremljena pitanje, i prolaziš". I tako ja odoh sa njim na dogovoreni itervju u Ferencsalaš. Matičarka me je ispitivala, ali ja sam svakako i bez ičije pomoći znao odgovore na ta pitanja. I prihvati ona meni predmet, s tim da je primetila neku nepravilnost u babinom rodnom listu, i dala mi da to ispravim. Ja nisam to uspeo da obavim pre 1.marta, i ona je mogla samo da mi vrati papire, i da mi kaže da sada mogu da predam samo u nekom većem mestu.
Ja popi3dim, al' šta da se radi. Odem ja do onog lika i pitam ga gde se sada ide, a on mi kaže da još nije uspeo da napravi prolaz nigde u većem mestu i da radi na tome, pa će me obavestiti kada uspe. Elem, ne lipši magarče do zelene trave!
I onda meni moja žena, inače Mađarica i mađarski državljanin, kaže "što ti ne bi predao mimo njega"? Ja joj kažem da se bojim zbog jezika, a ona me ubeđuje da moje znanje jezika nije toliko loše koliko ja mislim. I, nagovori ona mene.
Nazove ona matični ured u Morahalomu i zakaže mi intervju za kraj aprila.
Kada smo došli tamo naleteli smo na već spominjanu nadrkanu babu matičarku. Dernja se po hodniku, sikće na sve redom, i još ne htede da nas primi, iako smo imali zakazano. I nikako da ukapira da smo mi ti koji imamo zakazano, iako je moja žena uporno ubeđivala. Na kraju nekako baba popusti i preko neke stvari nam kaže da uđemo u kancelariju. I iako je dozvolila da moja žena prisustvuje intervjuu, odmah je jasno (i prilično glasno) napomenula da ne želi da čuje ijednu jedinu reč koja nije na mađarskom jeziku.
Razmišljam ja i sam sebi u glavi govorim: "druže, ugasio si ga ovde", i već mi se po glavi vrzmaju ideje gde bi dalje trebalo ići da predam zahtev.
Predam ja papire, baba ih vrti, pa na jednom popi3di i ljutito nas syebe što joj oduzimamo vreme kada nemamo sva potrebna dokumenta. Kao fali nam venčani list. A, ja znam da sam ga priložio. I kaže moja žena da je tu u papirima. Onda ona ljutito baci pred nju papire preko stola, i kaže joj da ga pronađe. Ti papiri se razlete na sve strane, žena ih skupi na gomilu, bez ikakvog reda, i pronađe venčani list. Onda baba popi3di što je to srpski venčani list, a treba mađarski. Pita žena zašto mađarski, pa mi smo u Srbiji venčani, a i preveden je kod sudskog tumača. Baba odgovara da ja ne mogu da dobijem državljanstvo na osnovu braka bez mađarskog venčanog lista. Kaže njoj moja žena da ja ni ne tražim na osnovu braka, nego na osnovu pretka. Znači, baba je bila rešena da me odbije, pa nije ni pogledala priložene papire kako treba.
Uzme ona nazad papire, sada već izmešane, pa krene da ih slaže po redu. I onda, pošto joj je to očigledno bio problem, usledi njeno prvo pitanje meni. Pitala me je kako mi se zvala baba. Samo je iskoristila priliku da mi postavi malo trik pitanje. Nije rekla baba, nego mamina mama. Ja joj odgovorim, pa odmah dodam i kako mi se zvala prababa, tako da može sve po redu da složi.
Nakon toga me je pitala čime se bavim, šta radim. Odgovorio sam kojim poslom se sada bavim, pa sam odmah dodao da to nije posao za koji sam završio školu, nego da sam završio za to i to zanimanje. To sam uradio iz dva razloga. Nisam bio siguran da li je mislila šta trenutno radim ili šta sam po zanimanju, jer je nekako čudno formulisala pitanje. Pa, sam joj ja dao iscrpan odgovor. Što kažu na onoj reklami "da se ne baci"
Drugi razlog mog opširnog odgovaranja je bio taj da je uverim da ja dobro govorim mađarski, tj. da ne odgovaram sa kratkim nesigurnim odgovorima.
Pošto sam ja odličan sluhista, pa mi melodika jezika ne predstavlja problem, sve što sam rekao je zvučalo sigurno i bez akcenta, tako da je baba zaključila da ja dobro govorim mađarski, pogotovo što su oba zanimanja koja sam naveo malčice zaebane reči, pa me više ništa nije ni pitala, sem na kraju gde želim da polažem zakletvu. Naravno, ja sam rekao da tamo želim da polažem.
Ispotpisivao sam papire gde mi je rekla (i pokazala), dala mi je potvrdu sa delovodnim brojem, i rekla da ću biti obavešten za nekoliko meseci.
Nisam dobijao nikakve telefonske pozive iz Mađarske, niti iz konzulata, niti sam dobijao poziv da se javim u konzulat na dodatne provere. Pre dve nedelje mi je na mail stigao poziv i zahtev da mailom odgovorim, odnosno potvrdim svoj dolazak. Ja sam se kulturno zahvalio na obaveštenju i pozivu, i naravno potvrdio da ću prisustvovati na zakazani datum.
Moram reći da su mi to bile dve veoma dugačke nedelje. Čitajući ovde tuđa iskustva sa zakletvi, stekao sam dojam da će me sada tamo izrešetati sa znanjem mađarskog na akademskom nivou. Sa ženom kući sam se spremao. Srpski skoro da nismo ni progovarali. Bukvalno sam se spremao za rešetanje. Čak, kada smo došli tamo pre zakletve, ja sam sa ženom skovao plan da ona prva uđe i izvidi situaciju, šta i koliko propituju, pa da mi javi. Kao da bi mi to nešto pomoglo u tom momentu...al' ajde. Strah i trema su čudno stanje svesti. Da me neko ne razume pogrešno, nisam se ja bojao propitivanja, ali na nekom običnom konverzacijskom nivou, nego sam se bojao rešetanja, kako su neki prolazili po svedočenjima ovde na forumu.
Uglavnom, dok smo svi mi čekali napolju (nas oko 100) pojavila se matičarka sa pozivom da svi uđemo u salu i zauzmemo mesta. Bio sam zbunjen, jer sam očekivao da će se prijave za zakletvu i te dodatne provere znanja vršiti u holu za tamo postavljenim stolovima,kako se to radi u konzulatu i u drugim mestima.
I tako, svi smo ušli, i kandidati i pratnja, i seli pomešano gde je ko hteo. Matičarka se obratila sa objašnjenjem procedure. Rekla je da pripremimo pasoše, da će ona prozivati poimenice, i da se tada treba pristupiti njoj da se potpiše prijem državljanstva i lokcim karte. Takođe je rekla da ne trčimo odmah svi da tamo vadimo pasoše, jer da ćemo tek za nedelju dana biti u sistemu, pa ćemo ih onda moći izvaditi. Još je dodala i to da nema pravila da svi dobijaju poziv za zakletvu koji su predali u jedan dan, i da bi bilo poželjno da se prestane sa praksom da ljudi zovu sa pitanjima "zašto je moj komšija dobio, a ja nisam, a predali smo skupa u isti dan na istom mestu", jer kao provere koje se vrše u Budimpešti za pojedince traju duže od nekih drugih (ne znam o kakvim se proverama radi...nije naglasila), a neki su i dobili odbijenice, pa će im one stići tek naknadno.
Prozivka, odnosno potpisivanje je trajalo sat i po. Nikoga ništa nisu pitali, ali bukvalno ništa. Samo ti pokaže gde da se potpišeš. Kod nje na jednom papiru dva potpisa, a kod njene koleginice jedan, i vraćaš se na mesto. Jedino je tinejdžere pitala koliko imaju godina, da se ne bi desilo da potpis stavi dete koje za to nema pravo zbog malodobnosti.
Odmah su nam posle potpisa uručivali lokcim kartja.
Kada smo se svi izređali i zauzeli ponovo svoja mesta, pozdravio nas je gradonačelnik, pa smo slušali neki mini koncert (uživo) za klavir i klarinet, a onda je usledila zakletva i intoniranje himne. Posle toga je gradonačelnik održao govor, a onda je prozivao svakog ponaosob i uručivao mu rešenje o državljanstvu. I posle toga razlaz...kud koji, mili moji.
Još da napomenem i to da mi se čini da sam čuo matičarku da je rekla da se valjda tamo organizuju zakletve na svakih 6 meseci. Ali, nisam 100% siguran, jer je tada već bio veliki žamor u sali, a ona je to rekla tiho jednom čoveku iz Rumunije, zbog toga što su njegovi zemljaci napravili katastrofalnu grešku, i nakon potpisivanja i prijema lokcim kartja mislili da je to to, i 'ladno su se pokupili i otišli za Rumuniju pre polaganja zakletve i uručivanja državljanstva. Ima nas svakakvih bisera, stvarno.
U svakom slučaju preporučio bih Morahalom svakome ko iole vlada mađarskim jezikom. Jeste da baba deluje strašno, ali na kraju je ispalo da i nije baš tako strašna, samo je malčice nadrndana, ali to mnogo ne utiče na njenu profesionalnu stranu. Jedino, da ne biste naišli na nju kada je baš jako nadrndana, kao ja što sam prošao, nemojte zakazivati intervju za kraj radnog vremena. Bolje uzmite sledeći dan, a u neke ranije sate. Valjda joj je svega već dosta poslepodne.
Pozdravljam vas sve, i želim vam puno sreće na putu do našeg zajedničkog cilja.
Re: Madjarski pasos - znanje madjarskog jezika