tijanam:
Dosao je i taj dan, to jutro i taj sat... Ustala sam, popila kafu, gledala kroz prozor i okrenula broj koji sam juce dobila. Za informacije o jednom poslu u jednom domu.. I predlozim zeni da dodjem da je pozdravim. I krenem tako u taj dom. Ni ne sluteci sta me ceka na kraju dana.
Izvidim situaciju, koji bus, gde silazim i sl. Posle pola sata voznje, bus se okrene na stanici i svi putnici izadju. Ocekivala sam da ce bus ici dalje. Medjutim, pridje mi vozac i upita me gde ja to idem. :) Ja mu kazem. On kaze da se bus vraca nazad. Nrma nijednog doma na ovoj trasi. Jedino ima tu gore neki dom. Ja se smorim, rekoh, opet sam pogresila stanicu i izadjem napolje. Ukljucim GPS, kad ono, hoces vraga, pokvari mi se telefon (danima me zeza) i sta sad. Doslo mi da vristim. Niti znam gde sam, niti koje je ono bila adresa doma, niti ista. Pogledam levo, pogledam desno, vidim samo jedan put ispred sebe. Ajde rekoh da se prosetam. Mozda naletim na taj neki dom u blizini (koji nije onaj koji sam ja trazila). I idem ja tako, kad na kraju puta DOM! I to bas taj dom koji sam ustvari trazila. Odusevim se. Udjem unutra, potrazim zenu sa kojom sam razgovarala telefonom. Ona me odvede u neku prostoriju i kaze pricaj o sebi. Ja krenem da frfljam i trtljam, sve sto znam i ne znam.. :) Po babu i stricevima! :) Na kraju mi kaze ok, prvi utisak je odlucan, hajde da napravimo ugovor. Ja stala i gledam. Kakav ugovor?! Odemo kod druge zene i ova mi trazi broj racuna, bankovni. Ja kazem nemam. Ona se smeje i kaze a gde cemo vam uplatiti platu. Koja plata? Ej, ljudi, ja ih gledam kao tele. O cemu oni pricaju? Da mi nece mozda dati posao? I dadose na kraju. Negde oko 11h sam drzala arbeidsavtale u rukama! U ponedeljak pocinjem sa poslom. Ja sam bila van sebe, jos uvek sam. Ugovor mi je malo cudan, nisi naveli procente, ali su naveli godisnju platu koja odgovara procentu od 80%. Problem je sto imaju dva posla za helsefaga, ali manjih procenata pa bi oni sad da iskombinuju to. Elem, rekose da odem u policiju i probam sa time. Izmedju redova, dodji nazad ako ne bude dobro. I da obavezno dodjem u ponedeljak, bez obzira sta bilo u policiji.
Tako sam ja ljudi dosla do svog prvog posla, kad sam se najmanje nadala. Ranije sam vec pokusala otici do tog doma, ali nisam stigla. Vratila sam se i eto sta me je sacekalo. Znaci, ne odustajati od plana! Izvideti sve! Svuda! OBAVEZNO! A ono sto je mozda najteze, to je da verujete u sebe... I da ne gubite nadu. Tesko slusati mesec i po dana kako vas svuda odbijaju iz raznoraznih razloga. Umori se covek... Em je daleko od svega sto zove svojim. Ali, eto, po stoti put, NE ODUSTAJATI! Tamo, u nekom selu, u nekom domu, u nekoj kommuni je neko ko ce vas cuti i dati vam sansu. Ako ne mozete da verujete u sebe, slusajte sve ono oko vas koji veruju. Ja sam imala celu gardu i hvala im. I, pokusajte da nadjete nekoga ko je prosao celu pricu zvanu emigracija pa je malo dlucniji od vas, mozda sa vise snage i ko ce umeti i da vas iskritikuje kad treba. Drzite se te osobe, znacice vam vise od najblize. Znam da meni jeste i da ce se prepoznati! :)
I na kraju za sve vas... Mozda prvi januar donosi spas... :)
http://www.youtube.com/watch?v=NBZG5MTHLZY 
Re: Život u Norveškoj, kako otići i kako se živi tamo?
Re: Život u Norveškoj, kako otići i kako se živi tamo?
U tom slucaju nek ti se ostvare neke druge zelje o kojima mastas...Voli te ''mama'' 
) do odlaska u Norge.Gore pomenute zelje nisu sada na listi prioriteta,zavrsnica raznih meceva sa policijom,nasjonalfagom itd...prvo.A posle cemo se bavimo tim teskim temama...
