Citat:
Turmen:
Mislim da je ovo suština i da tu leži razlika između dobrih i perspektivnih programera, od šljakera. Već poznajem dosta programera, developera, testera koji planiraju da kodiraju još par godina a onda postanu menadžeri, product owneri, scrum masteri, agile coach-evi, konsultanti i slično. Jednostavno ne vole programiranje, a to im je bilo lakše da se priuče, izbore za pristojnu platu, a da ne moraju da konobarišu, tegle po magacinima, dostavljaju klopu i slično.
Nisam bas siguran da se tu samo radi o ljudima koji ne vole programiranje. U redu, ima i takvih. Ali pre bih rekao da su ti koje opisujes zapravo ljudi sa proaktivnim nacinom razmisljanja. To je ono kada te na intervjuu za posao pitaju gde vidis sebe za 5, 10, 20 ... godina ... Najgore pitanje. Na koje se redovno laze. Kao i na vecinu drugih slicnih pitanja ...
U realnosti, svi mi se menjamo. Jer smo svi mi zapravo pomalo (a poneki i malo vise) deca. Velika deca. Razmazena. Manje ili vise. I znas kako je ... detetu kupis novu igracku, ono se igra, ne da je drugima, po ceo dan je vrti u rukama ... i na kraju je baci. I nece ni da je pipne. U srpskom jeziku postoji jedna lepa rec za to - izgustirati. Rec koju je tesko prevesti na bilo koji drugi jezik. Ako neko zna englesku rec, rado bih je cuo ..
Ni kod matorih ljudi nije nista drugacije. Radis jedan posao jedno izvesno vreme. Mozda ces imati istu strast i nakon 10 godina. Ali nakon 15? 20? 25? Da li ces kada predjes 40-tu biti bas podjednako radoznao i zeljan da se na poslu igras kao kada si bio klinac od 19? Pazi, neko voli da se igra i sa 80 ... a neko to izgubi daleko ranije. Nije tu u pitanju znanje. Vec strpljenje. I strast. Ali sta ces kada izgustiras tu svoju omiljenu igracku? Kada izgubis strpljenje? Kada te napusti strast? Sta onda? Lako je kada ti se to desi u mladjem uzrastu. Tada imas vremena i sanse da se malcice resetujes, prestrojis u hodu, nadjes nesto novo, batalis jedne i upises neke druge studije, radili su to ljudi. Jer tada si sam, imas matorce koji ti finansiraju sve te tvoje hirove, zivis kod njih pod istim krovom ...
Ali sta kada ti se to desi sa 40-50? Treba placati racune i rate za stan, deci kupovati patike (iako imaju po 10 pari u ormanu) i uvek najnovije telefone (iako im postojeci sasvim dobro rade) i placati im privatne casove iz ovog ili onog, placati razne vanskolske aktivnosti, finansirati im studije ... najradije bi da tada mozes da stisnes "||" dugmence (pauza) i da kazes porodici da te saceka da ti ponovo "pronadjes sebe". Ali nema toga. Niko te nece cekati da se ti "usavrsavas". Sve sto mozes tada je da nadjes nesto sto ces da radis za sta ti treba mali upgrade ... ali tako nesto treba traziti sto pre.
Postoje takvi poslovi. Ali to nije razvoj softvera. Programiranje zahteva celog tebe, da se dajes 110% u to sto radis. A da li si spreman da to radis i onda kada te to prestane da zanima? Pazi - neko jeste! Ali mnogi nisu. Vecina!
I zato, mozda su ti ljudi samo svesni sebe i svojih slabosti. I razmisljaju barem malcice unapred. I mozda samo shvataju da to sto rade danas nece da ih ispunjava mozda vec sutra. I da moraju da vec sada traze u cemu ce moci da opstanu mnogo duze sa veoma malim upgrade-ovima znanja, koje ce moci da rade u hodu. Nesto sto ce moci da savladaju ofrlje i uvek odradjuju posao onako prosecno, za prosecnu platu ... i gde ce tako moci da guslaju do penzije.
Na ES je vec bilo nekih slicnih tema. Recimo
ova o pregorevanju, da ne kazem burnout-u.
Toliko o tome.
Re: Da li biti programer? Buducnost profesije
Re: Da li biti programer? Buducnost profesije