Mirjana,
mi zivimo u dva sveta, ti si u onom koji najvise lici na neku buducnost, mi smo ovde u proslosti,a u stvari jedini vazan momenat koji realno postoji je ovaj sada trenutak od koga mnogo zavisi kakvo ce nam biti sutra.
Osim toga mi posmatramo zivot sa svojh iskustava i jako je dobro ako umemo bar ponesto da naucimo iz zivota drugih, mada to ide jako tesko, uglavnom ucimo iz sopstvenih gresaka. Ja sam se tebi sto javno, sto licno vec nekoliko puta zahvalila za sve tvoje dobre namera i dobre savete, stvarno na ovom forumu covek moze pronaci korisne informacije izmedju ostalog, ali opet postoji ono malo ali koje kaze: da, hvala ti puno, hvala vam svima na generalnim informacijama, za onome sto smo svi shvatili da se nikad ne zna kako ce zavrsiti nasi papiri, da se ne zna u cije cemo ruke stici, da nas mogu odbiti za sve i svasta, da dolazimo iz jedne zalosne zemlje koju vise nigde niko ne postuje, da stezu kaiseve sa svih strana, da je NP3 od jeseni 2012 obavezan, da vise niko osim srednje medicinske opsteg smera ne moze dobiti autorizaciju , da se puno radi, da ljudi verovatno nisu mnogo druzeljubivi, da je sve skupo, da treba puno para za polaganje vozackog ispita, da to traje 6 meseci, da se za 3 meseca ne moze stici pologati voznja, ako vec znamo da vozimo (zbog odugovlacenja papirologije), da su na bankomatima velike provizije, za za svoj prekovremeni rad treba da ih jurimo da nam plate jer zaboravljaju, da na salterima nemaju potpune informacije i na kraju krajeva da treba imati dobre zimske cizme i opremu gde god da smo, a posebno odelo za kisu ako smo u podrucju Bergena!
Mislim da sam ovim u globalu sve obuhvatila.
I sta sada? Da ovde sedimo, da cekamo da nam udje strah u kosti dovoljno uporno i za svagda? Da prvo mislimo kako cemo najpre biti odbijeni, a onda kako da se zalimo?
Vama zaista hvala sa informacija oko svega navedenog, ne sumnjam u istinitost, ali...
Mi nosimo naocare razlicitih boja, ne mozemo da jednako vidimo stvari. Ti si napravila veliki korak, sada juris Bergen test i svoj ispit, proci ce brzo i ova sledeca godina, uspeces naravno, a onda vec one naredne si zavrsila ciklus prilagodjvanja i dobices verovatno stalni boravak, za nekoliko godina muke, odricanja resices problem zivota i boravka. Posle sledi drzavljanstvo i onda si mirna. Mozes da ides i pre toga skoro gde zelis i da uredjujes svoj zivot kako zelis.
Hocu samo da jasno istaknem da nicije iskustvo koliko god bilo vredno i lepo ili pak tesko ne moze biti merodavno i jedino ispravno za zivot nekog drugog zato sto su nam zivoti razliciti, razlicite smo licnosti i niko ne zna sta je neko drugi spreman da ponese ili podnese ili pak nije spreman.
Ljudi ne mogu da se dele po mentalitetima tako grubo. To sto zivimo ovde ne znaci da svi imamo iskljucivi bosansko-srpski mentalitet i ista ocekivanja. Moj muz i ja niti smo rodjeni u Srbiji, nit smo njen neodvojivi deo, tu smo se zadesili igrom zivota, tako da prica o kofi ladne vode nije jedina istina o Norveskoj.
Mi ovde te kofe dobijamo iz meseca u mesec, nekad dan za danom.
Pa ovde gde god da covek ode gledaju da nas prevare, bila to drzavna institucija ili ne, za svaki papir takodje cekamo danima ili nedeljama, placamo duple cifre zbog necijeg bezobrazluka i lopovstine i nemamo kome da se zalmo. Nekada nam cekanje toliko dozlogrdi da se pitamo moramo li da nekog potplatimo da bi zavrsili posao na pravdi Boga ili bolje receno-vuku nas za nos da bismo se sami toga setili ili nam direktno kazu toliko i toliko plati i resimo ti stvar bilo da je u pitanju papir ili zivot, ovde je sve to izjednaceno.
Ne daj Boze da zavrsimo u bolnici a da nemamo dinar kod sebe da platmo ucenog i svestranog lekara ili ansteziologa. Cast divnim pojedincima! Njima slava za zivota sto su u stanju da ostanu cisti.
Radimo u firmama koje razvlace i unistavaju nadmeni lopovi koji su donju granicu zivota spustili jos nize, do same ivice siromastva,a oni sto se vec broje u siromastvo odavno nikom ne trebaju.
Takvi poslodavci nas ne isplacuju mesecima, cak i godinama, ne daju nam radne knjizice kao poslednje i neotudjivo pravo na rad i zivot. Vodeci cak i na najbanalnijm mestima cesto gledaju kako da iz svega izvuku korist za sebe, u vrticima nasa deca nemaju cak ni postenu loptu ako je rodtelji ne kupe, nemaju ni radne sveske za bojanje, ni toalet papir i sapun, pa cak ni Deda Mraza kakvog bi bar sva deca trebala da dozive.
Radi ustede i poneke stotine dinara za sebe vaspitaci su u stanju da dovedu zenskog Deda Mraza, pa da verovatno onda podele to sto je zaostalo od jadnih roditelja koji su taj bedni paketic platilii po 1000, 00. Projekte oko skolstva koje finansira EU rukovodeci naravno gledaju da iskoriste, pa tako dodatni rad sa decom u Srbji vredi i placa se, a u Vojvodini pak ne vredi i trebalo bi da se radi dzabe, a onda kada neko pita: pa kako je to moguce, kada prvo moramo da opsujemo i da se svadjamo za svoje, onda cemo mozda nesto i dobiti?!
Nema smisla vise da nabrajam, svi vi sto ste otisli dobro znate zasto ste otisli i zato te nove kofe hladne vode su samo deo procesa koji svako mora da prodje ako je vec odlucio da ide u tudju zemlju i da bude imigrant.
Zalosno je kada smo niko i nista u takoreci svojoj zemlji, mada ja licno vise i ne znam koja je to moja zemlja.
Moja zemlja ce biti ona koja mi da sansu da ocuvam destojanstvo zivota pred sobom i pred svojom decom koja rastu.
Ko kaze da je Norveska idealna zemlja? Zar postoji takva? To bi trebalo da je zemlja u kojoj smo rodjeni, odrastali, ciji nam je jezik srastao sa srcem jos u majcinom stomaku, u kojoj se moze ziveti od postenog rada, podizati decu u miru i onda otici u miru bilo da smo prethodno platili mesto na groblju ili ne.
Ovo je svet patnje, ratovi se gotovo nikad ne zavrsavaju, deca umiru od gladi, bogati zive na racun siromasnih i mnogi bi bili srecni da imaju Srbiju. Da, takav je svet. A mi eto pokusavamo da je napustimo jer prizeljukujemo za svoju decu bolje,a ako se pokaze da je bolje u Norveskoj onda prihvatamo i maglu, i sneg, i noci bez svanuca, i cekanja, i tudji jezik i put kojim idu dosljaci.
A recite mi vi koji ste bili odbijeni za nesto i koji ste ponovo aplicirali za nesto ,jeste li se ponovo pokajali?
Ako ste nabasali na nekog neukog sluzbenika nije li on ili ona sutradan uz vasu novu potvrdu ili kopiran papir sa nekog zvanicnog sajta koji ide u prilog vasem zahtevu, resio ili resila vas slucaj i vi ste ostalali mirni?!
Koliko puta smo culi takva svedocenja?!
Dobro, ne razumeju nesto, ne znaju, nece, pa moze im se, zive u svojoj zemlji, a jesu li vas, pitam ja vas, psovali pri tom ili se pak derali na vas zato sto ste stranac? Jesu li vam uspevali umanjiti vasa prava kao stranca zbog nekog svog hira?
Zato...tu kofu mi smo dobijali i jos je dobijamo. Sve sto sam rekla bilo je iz licnog iskustva ili iz zivota najblizih i blize okoline. Nijedna rec nije izmisljena niti slucajno ubacena efekta radi.
A sta da kazu majke koje su ostavle ovde svoju decu da bi se izborile gore u tudjoj zemlji? Pozeljno je da prodju lakse, nema niceg zagarantovanog, ali ako mora i uz tuseve-mora, one ce verovatno uspeti.
Zato, nije ni zivot u Norveskoj najtezi, niti je najgori, ni gori. Zavisi sa kakvim ocekivanjima se ide, sa kojom bojom naocara gledamo zivot.
Ovo je moja realnost, ne morate da se slazete sa tim, uopste mi to nije vazno.
Uz razumevanje da je vama koji ste gore jos uvek tesko samo sam htela reci da podrska na osnovu realnosti kakva god ona bila, za nas u rupi, pozeljno je da bude pozitivna, bez obzira na teskoce, jer ako ste uspeli vi, zasto ne bismo uspeli i mi?! Treba nam samo vetra u ledja, malo dobre srece i vasa podrska.
Da li ce moja porodica i ja sa njom uspeti da se izbori-videcemo, ali otvoreno kazem da je mnogima ovde, pa i nama dovoljno tesko da ne bezimo od teskoca koje nose sansu za izlaz.
Svaciji zivot je posebna prica o kojoj moze da se pise, svacije iskustvo je vredno, svako je jedinka za sebe, i zato ni ovaj moj monolog ne treba da vazi za sve.
Meni je pak malo lakse sad kad sam izrekla.
Samu sebe niti cu demantovati niti cu braniti, svacije misljenje je vredno postovanja, posebno ako je dobronamerno.Ovo bi trebalo da je podrska svima koji zele da odu i onima koji su otisli
Ja ne mislim da je moj zivot vredniji od zivota nekog Janka, Mirka lli pak neke Milice i Ivane, i isto tako ne mislim da ste vi koji ste otisli mnogo bolji od nas koji smo ovde, vi ste bolji utoliko sto ste pokazali hrabrijim, odvaznijim, brzim, ali svako ima svoje vreme i svoje okolnosti.
Jos jednom hvala na svemu svima, posebno Mirjani na trudu, vremenu i onim korisnim nformacijama.
One nekorisne neka svako sam eliminse.
Pozdrav.
Before you judge me be sure you're perfect.
Re: Život u Norveškoj, kako otići i kako se živi tamo?
Re: Život u Norveškoj, kako otići i kako se živi tamo?
Re: Život u Norveškoj, kako otići i kako se živi tamo?