Nije sve u novcu, ali je skoro sve u novcu???

Decko je na ivici da odraste, to je ocigledno. Kazem na ivici jer mu je razmisljanje u nekim aspektima skroz realno i racionalno a u drugim decije, neiskusno. Svestan je svoje vrednosti, ali je i dalje ljudsko bice, mlad je i zeli osetiti neke stvari koje smo svi mi zeleli neko u manjim neko u vecim kolicinama. Za dosta stvari je u pravu, verovatno jeste rodjen za vece stvari od ambijenta u kom je odrastao i on to oseca, sto ne znaci da podrzavam koliko cinjenicno stanje utice na njega. Treba mu definitivno samopouzdanja i to dosta a to se kod muskaraca sredjuje vatanjem cica, nazalost.... ili na srecu kako kome :)

Nek se ukljuce neki psiholozi ovde i iznesu misljenje, jer ima ovakvih ljudi kod nas ihahaj

Jeste off ali moram.
Ova tema je vodic za posao????

---

Hehe, evo ja moram jos jedan ;)

Lozi vas bre neko, mada ima pametnih odgovora :)

Kao sto je rekao J4k1 (http://www.elitesecurity.org/p2399151)



Upravo tako


http://www.elitesecurity.org/p2395926

Odllicna pouka i ostatak teksta, hvala.


http://www.elitesecurity.org/p2394602

Ja ne zelim da budem duhovno bogat na taj nacin.

http://www.elitesecurity.org/p2394881

Tacno, ali to ne znaci da su siromasni srecni. Ja ne zelim da budem bogat, zelim da imam dovoljno novca za normalan zivot

http://www.elitesecurity.org/p2393069

Tacno, ali je veoma tesko misliti pozitivno kada razmisljas o tome da li ces imati dovoljno novca da kupis osnovne stvari, a kamoli nesto drugi. Konkretno, sad mi se popravlja raspolozenje jer uskoro krece faks, znam i neke ok skromne cure sa faksa, tako da ni cure nisu neki veliki problem, ali jednostavno na neke stvari u drustvu koje i mene pogadjaju ne mogu da cutim. Zato sam otvorio ovu temu.



U velikoj meri se slazem. Ali, jedno je snalaziti se da bi covek mogao da prezivi, a drugo snalaziti se za neki lagodniji zivot. A kako da se covek snadje kad nema gde da nadje posao, privreda je stala, i znate i sami kakva je situacija. A u Srbiji se trenutno najbolje snalaze oni koji najmanje vrede. Mnogi fakultetski obrazovani ljudi koji su posteno zavrsili fakultete nemaju, ili imaju los posao, a oni koji su se provlacili putem bubica, prepisivanja i zaivrsili samo osnonuv-srednju skolu su se odlicno snasli. Mnogi obrazovani ljudi su realno ispali nesposobni, jer su nesnalaujlivi i verovali su da ce im ova drzava omoguciti dobre uslove za zivot (citaj "mogucnost da zarade onoliko koliko vrede"). Svako od vas sigurno zna neki,ili na desetine, stotine primera za ono o cemu govorim. Dok sam ja gulio knjige u srednjoj skoli jedan drug iz odeljenja je bezao sa casova, prepisivao, muvao, petljao, i jedva zavrsavao gimnaziju sa pokloenjnim dvojkama. A upsUt se zezao, skitao, ludovao, nije ni osetio skolovanje. Sada ja studiram, ucim danonocno, gubim zivce i odricem se mnogo cega, a ne znam da li ce se isplatiti a on decko, mamin i tatin sin se snasao, ispao pametan, ubacili ga u adminisraciju neke javne ustanove gde zaradjuje >30.000 dinara. A decko ne zna da sabere dva broja.
I opet se vracamo na pocetno, imao ja kompleks ili ne, sve se svodi na to da mi mnogi od vas daju savete da se snadjem
http://www.elitesecurity.org/p2394560
Ja ne sazaljevam sebe, tj. malo mozda, ja samo na svom primeru govorim o konkretnom problemu. Ja dosta radim na sebi i obrazovanju, kao sto sam napisao u prvom postu.
Znam mnogo koji su, mogu reci siromasni, a koji su srecniji od 95%ljudi u Srbiji. I to je moguce, moguce je jedva prezivljavati i biti srecan. Ali je nemoguce napredovati bez novca. Ja ne zelim da budem srecan tako sto cu da cepam drva i da pijem pivo ispred prodavnice.
Nedavno su u dolini reke Amazon otkrili pleme koje nije znalo za civilizaciju. Da li su oni nesrecni zbog toga sto su ziveli odseceni od civilizacije. Kao sto kaze pesma "kako je lepo biti glup", oni su ziveli bez novca i ostalih tekovina civilizacije, i nista im nije falilo, jer nisu ni znali da bolje. A sada je tesko da covek ne bude nezadovoljan kada vidi sta se sve desava oko njega. Za coveka je u takvoj situaciji realno bolje da razmislja pozitivno, ali pozitivno razmisljanje u takvoj situaciji je manje-vise neracionalno, time covek kao da se zadovoljava svojim losim stanjem. Ja imam potencijala, oduvek mi je skola super isla, a iako ne treniram neke sportove odlican sam rekreativac, i iako nemam curu, znam nekoliko njih koje su manje-vise "zainteresovane" za mene (ili mi se samo cini :-)), i trudim se da budem optimista, ali ovakva materijalna situacija me dosta koci, otezava mi da ostvarim svoje potencijale (mada mi skola-fakultet mozda dobro ide upravo zbog motivacije da se izborim sa losim uslovima zivota).
Sve u svemu, covek treba razmisljati pozitivno, ali bez novca za elementarne stvari se jednostavno ne moze. A po meni to pozitivno razmisljanje je samo nacin prebrodjavanja krize i kljuc za bolju sansu da bi se nasao bolji posao i imalo vise novca (citaj " barem dovoljno za zivot"). Jednostavno, sve se opet svodi na novac.

Da tebi odgovori nesto stariji kolega. Sad punim 24 godine za koji dan. Ni moji uslovi nisu sjajni. Keva uciteljica, cale alkoholicar vojno lice sa kojim ne pricam.
Ti si srecan sto zivis solo u stanu. Imas gde da privodis devojke. Ja jos uvek zivim sa mojim matorcima, moram da se snalazim na razne nacine. Nikada, ama bas nikada nisam dozvolio sebi da budem razocaran svojom situacijom. Sta vise, veoma sam zadovoljan.

Moras raditi na sebi. Uciti skolu, citati knjige, fizicki vezbati. Tako ces se bolje osecati i imaces sve vise samopouzdanja.

"Svako od nas" zna da desetine, stotine raznoraznih primera: "nesposobnih" koji su se snašli, "sposobnih" koji su se snašli, "nesposobnih" koji se nisu snašli, "sposobnih" koji se nisu snašli i tako unedogled.
Prema tome uvek možeš naći neki "primer" i iskorisiti ga da pokežeš nešto na svoj način. Nisam pobornik maminih i tatinih sinova, ali je definitivno da je, recimo, taj tvoj poznanik, znao i zna sa čime raspolaže i shodno tome se ponaša. A ti? Čekaš dobru vilu sa magičnim štapićem? Tvoje probleme ti NIKO drugi osim tebe neće rešiti.
Neko drugi gledajući vas dvojcu sa strane verovatno bi rekao: eno ga onaj nesposoban se snašao, a onaj sposoban i pametan nije. I, ono najvažnije, za slučaj da ime je potreban neko za firmu i da konkurišete vas dvojca za isto mesto bez ikakvih veza pogodi ko bi bio primljen? Naravno ON. Zašto? Jer će i u drugim kritičnim situacijama umeti da se snađe. Pa makar zvao i tatu i mamu ali će se snaći. A pri prvoj kritičnoj situaciji ti ćeš da staneš da nabrajaš kako si sposoban, pametan, imaš potencijal itd. itd. I.... Čekaš... A problem raste i raste.
Jedino i JEDINO da obojca imate/nemate približno radno iskustvo približne radne rezultate, e tek onda odlučuje ko ima više formalno obrazovanje.
Zato na posao. Kreni od posla koji možeš da dobiješ. Pa svaki dan, svaku nedelju, svaki mesec bar za po jedan deo procenta napreduj. Paralelno nastavi da učiš i napreduješ u tom segmentu. I onda kada se osvrneš i pogledaš unazad vidiš koliko si uznapredovao za mesec, godinu, dve pa vidiš da si odmakao malo ili malo više ali si ipak ODMAKAO... E onda pročitaj šta si sada pisao pa uopredi razmišljanje tada i sada.

Citao sam samo prvi post. Da je tesko jeste... i to mnogo. Nalazim se u slicnoj situaciji kao ti (mislim nisam toliki talenat za fax,nego po finansijama).
Rec je o tome da bez obzira koliki si talenat ,ti si osoba koja ne UME da se snadje. Onaj koji ume naci ce posao pre tebe.
1) Utakmice->bio sam na mnoge...od fudbala do rukometa. Nekad kada imam para, odem na bolje, kada nemam onda imas i free. Navijam za Radnicki Nis i nisam huligan. Ali klub nam je placao prevoz pa sam besplatno obisao od Subotice do Vranja, i Zajecara do Uzica. Isao sam i na evro utakmice Zvezde( i besplatno putovao sa navijacima vozom do Beograda) Znaci ako zelis da se snadjes ,snacices se... To ne pije vodu ->"nisam bio na tekmu.."
2) Ziveo sam u studentskom domu u Nisu, i zahvalan sam na tome. a ima i fora ,ako si bas socijalno ugrozen,ili neki drugi razlog(razvedeni roditelji,bolest)... da Isti dom i menzu NE PLACAS. Ja sam sredio da ne placam,pa se nasao neki dinar vise u dzepu,dtako mi nije bio potreban kredit ali ni neki posao. Nikad nisam radio po studentskim zadrugama.
A ti ako si toliki talenat ,sigurno imas stipendiju,koja se ne vraca... Ili studiras neki bagatela fakultet,gde je lako imati visok prosek.
3) Imao sam drustvo koje nije mnogo trosilo,i uvek smo se najbolje provodili bez dinara u dzepu. A devojka je bilo, i sada imam verenicu ( zavrsila fax). Bitno je koliko si recit,ili obrazovan a ne koliko imas para i dali si video svet. Osim CG nigde nisam isao van,ali sam se na razne nacine snalazio da solidno posetim nase krajeve...
Mislim prijatelju da se je tvoje obrazovanje usko, a treba kontra... Druzis se sa osobama koje isto neznaju da organizuju zivot. Po Nisu imas i dosta koncerata na kojima je free ulaz. Recimo festival Nisomnia ( Niski EXIT) imao je od 4 veceri 2 slobodna ulaza... BEER FEST u Nisu,BG ... takodje je slobodno. Neznam o cemu pricas.

nije ti bas konstatacija,sad sto nisu znali da postoji ostatak sveta oni su glupi,zatucani i sta sve,i to zbog toga sto ne idu tekovinama "evroazijske civilizacije"?svasta

sta ti to "ja imam potencijala" znaci? za cega potencijal? za kukanje? to imaju svi

a jesi ti "zainteresovan" za neku od doticnih?


opet,kakvi potencijali? potencijal cega?
[inace,nisi ti bas u taako losoj situaciji kako kukas,prvo,imas smestaj i klopu u drugom gradu,ides na fax,verovatno neplacas godinu,nego si na budzetu,placas ispite,imas internet...u mnogo boljoj si situaciji od jako velikog broja ljudi u istoj ti drzavi]
mislis da vecina u ovoj temi ima kule i gradove? mislis da su svi koji imaju kule i gradove muvazom,kradjom i slicnim dosli do toga?
ne,ali nisu ni samo kukanjem i samosazaljivanjem



kakve veze pozitivno razmisljanje i lova imaju [jer ti imas love za elementarne stvari,imas za hranu,smestaj,fax pa cak i za net imas]

sta je dovoljno za zivot?

pocni da menjas svoju sudbinu,tvoj zivot je u tvojim rukama,kao sto si i sam rekao,nisi poput onog "druga" mamin i tatin sin da ti je sve vec obezbedjeno,niti si dobio na lutriji

jasno je meni sve sto ti hoces reci,tu smo godina,ja danas sutra treba da se zaposlim,ali treba i naci posao,znam to
ali ja sigurno necu kukati "jao nema posla ,nema posla" radicu NESTO za pocetak,pa bilo to i kolica majstor,dok se ne ukaze nesto pametnije,kontaktiracu okolo preduzeca da vidim da li im trebam i tako dalje
uzivaj jos dok studiras,zjbavaj se,ako imas neku ideju sta zapoceti [a da ti ne treba neka opasna lova,max 50-100 eura] pocni vec sutra to,ako ne,cekaj dok zavrsis fax i zaposli se kod nekog [mani me tih sad prica,sve propada,necu nigde naci,bla bla,propada i sve je otislo u pizdu materinu,ali ne treba se nikada predati i zapamti,NIJE SRAMOTA RADITI]


a sta bi ti od ove drzave da ti da? da cim ti odstampaju list na kojem pise diploma i tvoje ime da dobijes stan auto i zenu?
pokazi se,pa mozda i dobijes,a ako hoces ono od drzave,udji u partiju neku,uspeh garantovan u 90% slucajeva
inace,sta studiras?nadam se ne nesto sto je usko povezano s odnosima s ljudima

Postoji jedno istraživanje, da se u Americi, na poslovima odgovornih menadžera slabo do nikako primaju diplomci sa Harvarda i drugih najizvikanijih univerziteta, posebno oni sa veoma viskom prosekom. Zašto ? Rezon je sledeći:
Na mestu menadžera nikako nam ne treba tatin sin (tata platio mnogo $ da sin studira) a još manje nam trebaju bubalici i knjiški moljci, koji su naređali sve desetke (ili kako se već to tamo boduje). Ne mesu nekog ko upravlja ljudima, procesima, proizvodnjom,parama, treba nam neko ko ima malo više svakodnevnog klikera i sposobnosti snalaženja.

Naravno, nikako ne želim da se ovo shvati kao pravilo, tj. stereotip i tvrdnja "da su svi diplomci sa harvarda šonje i nesposobnjakovići". Ovo je jednostavno - statistika, pa je tako i shvatite.

---

Bravo za @Java Beograd!
Konacno je neko potvrdio moju teoriju: Da onaj ko nikad nije "pao" ne moze ni sebe ,pogotvo druge, odvesti "visoko". ;)

---

Danas je Loto izvlacenje - samo treba pogoditi tih 7 brojeva... (kad dobijes sedmicu posalji mi 10% jer sam ti dao ideju)

Ajde bre kakav loto... Odigraj koji i gotovo ako te izvuku izvuku, ako ne batali...

Ja primecujem da se puno osvrces na nemarstinu. Prestani da razmisljas o ovoj temi, a pocni da rasmisljas o lepome i da mastas. Ne krivi nikoga i ne budi kivan ni na koga. Isprazni glavu od ovih budalastina, pod hitno! Zamisli se kakva bi voleo da budes i veruj da ces jednog dana biti takav, jer stvarno hoces!!!! Ja ti garantujem da ces se vremenom bolje osecati!

---

Blah. Patetika u izvornom obliku. Svi mi imamo srceparajuće priče, i moja je tužnija od tvoje, i šta je trebalo, da kukam na forumima? Aj ti lepo uči to što si počeo, i živi život. 24 sata je malo za jedan dan.

Ma kakva srceparajuca prica? Decko je zesce razmazen. Video bih njega da se oduvek sam snalazi za golu egzistenciju a on kuka po forumima iako ima punu podrsku roditelja koji ga sasvim dovoljno finansiraju...

“Man is condemned to be free; because once thrown into the world, he is responsible for everything he does.” - Jean Paul Sartre. Svako je kovac svoje srece, rekli bi nasi stari. Samo od tebe zavisi kakav ce ti zivot biti. Ako ti se nesto ne svidja, menjaj, moguce je. Samo treba malo hrabrosti, a hrabre prati sreca, i sve ce doci na svoje. Ocito je da ti do sada nisi bas imao hrabrosti, pa onda ni srece.
Jedna devojka sa pocetka teme je lepo rekla, i u ovoj zemlji covek moze da uspe i bude srecan, i u pravu je, zato, samo napred.

---

Poštovane kolege i koleginice i oni koji to niste i jeste, bez obzira ko ste, šta ste i gde ste,

Pročitah celu temu pažljivo sa razumevanjem i ne mogoh da se ne iznerviram i da ne iznesem svoje mišljenje.
Možete slobodno poruke preokrenuti ka meni pošto sam ja verovatno kompleksniji primer, ali bez ličnih kompleksa.
Pozivam sve one koji napadaju dečka da nije u pravu da sednu, pažljivo pročitaju moju poruku do kraja i ako imaju šta pametno odgovore.
Pre nego počnem o sebi želeo bih da stanem u stranu pokretača teme i da kažem:
Ništa se ne brini, svi koji su protiv tebe nisu to bez razloga. Većina njih ili sve ima, ili im sve drugi žvaću ili žive u nekakvim iluzijama sa divnom sposobnošću da crno vide kao zlatnu boju.
Moja hronična nesreća počinje ovako:
Rođen sam jedne davne 1985te godine u Beogradu, no zbog nepromišljene nostalgije mojih cenjenih roditelja, završavam 300 km dalje sa njima u provinciji u Kuršumliji.
Saznaje se da, pošto sam prevremeno rođen, sam potpuno slep.
1993. godine bivam upisan u školu za učenike oštećenog vida "Veljko Ramadanović" u Zemunu, gde sam kao sedmogodišnje dete, daleko od roditelja prepušten sam sebi, ostaloj deci, nastavnicima i internatskim vaspitačima, bez ikakve mogućnosti za komunikacijom sa mojim roditeljima.
I da ne dužim, tako 12 godina, osnovna pa zatim pravno-birotehnička srednja škola u izolaciji...
Hrana je bila daleko od odvratne, novca nikada dovoljno za svoje potrebe nisam imao, ali to me niko nije ni pitao.
Za to vreme, imao sam neke probleme sa hormonima, razvojem polnih organa, i tako dalje...
Sve se to na sreću sredilo.
Ja sam u osnovnoj školi bio odličan, u srednjoj odličan. Uvek sam bio mržen od školskog rukovodstva jer sam jedini kao politički lider imao hrabrosti da razvalim usta protiv svega lošeg, boreći se pritom za pravdu stotine dece u kolektivu, za bolju hranu, toplije sobe, bezbednije stvari, za bolje sutra...
Kada sam god nešto izjavljivao za televiziju i novine, moje su reči totalno bile isečene jer im se nije mogao promeniti kontekst da lepše zvuče.
Od 1998. godine se bavim računarima, zahvaljujući govornom softveru i hardveru koji za nas postoji, koji nam omogućava da potpuno ravnopravno sa vama umesto ekrana slušamo informacije koje i vi vidite.
Nakon ovih 11 godina, računarima se vladam skoro odlično, polagao sam ECDL sertifikat, držao obuke četvorici slepih u lokalnom savezu 2005. godine, odradio puno sistema i pomagao ljudima oko virusa i ostale gamadi, i da se više ne hvalim.
Kada sam završio svu školu, nisam nipošto želeo da se vraćam dole. Hteo sam da ostanem ovde, da napredujem, kako se tada zavaravah...
Pokušao sam da upišem fakultet, španski jezik na filološkom fakultetu univerziteta u Beogradu. Naravno, njima je smetao moj hendikep i odbacili su me posle prijemnog.
U to vreme pogodio me je razvod roditelja, očeva agresija i alkoholisanje, fizička deoba kuće...
Zatim isključenje fiksnog telefona, struje...
Zamislite sebe da sedite petnaest dana u kući, bez vida, u mraku, bez struje, bez interneta, bez društva, bez ikoga...
Kad kažem u mraku, ja vidim svetlost, da se razumemo.
I pored toga, bio sam hrabar, nastavio sam dalje.
Želeo sam da i sledeće godine pokušam fakultet.
Naravno, opet i sa većim znanjem bivam odbijen.
I dalje se nisam predavao.
Otišao sam na drugi upisni rok, želeći da upišem bilo šta.
Odabrao sam bugarski jer je tamo bilo još 4 slobodna mesta pa sam računao da to niko neće.
Zamislite moje lice, moje stanje kada sam idućeg ponedeljka otvorio rang listu.
Primljeno 4,
odbačeno 1,
odbačen sam, po ko zna koji put, samo ja!!!!!
Da je bio neki tatin sin, on bi uz 3000 evra sigurno upisao!
Od tada ja više nemam snage u životu.
Ali ipak, borim se po malo i dalje...
Počinjem da konkurišem za razne poslove širom Srbije...
Nikome naravno ja ovakav nisam potreban.
Početkom 2007. godine, u moj život dolazi najbolja devojka na svetu, moja sadašnja verenica, a ako Bog i sreća pomognu i buduća supruga.
U aprilu te godine, pišem Telekomu sa molbom za neki posao.
Još jedna lažna nada njihove službenice:
"Samo se prijavite na biro za invalide rada u Beogradu, prijavite mesto prebivališta u Beogradu, mi ćemo vas sigurno zvati u maju mesecu za posao..."
Famozni maj je došao i prošao a posao su dobili članovi DS-a...
Pitaćete me zašto ja nisam član DS-a?
Zato što sam ja čovek, ja ne umem da igram na prljave karte glasajući za druge a sastančeći sa prvima.
Od jula, verenica i ja posle završetka njenog fakulteta odlučujemo da se ne razdvajamo i da, pošto u provinciji ne vidimo perspektivu, budemo u Beogradu.
Bilo smo kod njenih skoro pola godine.
Naravno, nadajući se da će neko od nas naći posao...
Međutim, od nule nismo mogli dalje...
Ja vam mogu pokazati ako neko želi hrpu konkursa gde sam aplicirao i naravno ništa.
Želim da vam obrazložim zašto:
Danas je gomila devojaka mog profila koje vide i koje lepo izgledaju. šta mislite, zašto bi neko zaposlio mene ovakvog kad u kancelariji pored glavonje može da sedi lepa i zgodna 25-godišnjakinja koja pride može da mu ako je malo lakša i ne preže od straha, obzira i sramote uđe i u krevet?
Naravno, ni zbog čega. Ja definitivno ovakvom društvu nisam potreban.
Oktobra prošle godine bivam pozvan na razgovor u Vip mobile za radno mesto operater u call centru. Na razgovoru sam bio solidan ali sam već posle njega bio razočaran, videvši u glasu komisije da ni njima nisam potreban.
Naravno, oni su zapadnjački rekli da će me neko obavestiti.
I obavestio me je, da nisam primljen jer ne postoji radno mesto za mene.
I tako još puno kompanija puno puta...
Verenica koja je takođe slepa je konkurisala za jedno radno mesto gde je ispitivač rekao da ona govori engleski bolje od njega i da će sigurno biti primljena.
Šta mislite, kakav je mail dobila?
"Niste primljeni zbog nepoznavanja stranog jezika."
Od februara živimo u posebnom iznajmljenom stanu.
To je jedna garsonjerica od 28 kvadrata koju mi plaćamo celih 180 evra, a naša celokupna primanja tuđe nege i pomoći iznose teknešto više od 330 evra. Znači zamislite, vi imate 150 evra, a treba da platite komunalije, struju, telefon a za hranu, šta i koliko ostane...
Pod pritiscima smo roditelja, neće niko da nam pomogne osim njenih ali moramo da trpimo svakojake uvrede i povrede.
Moji me uopšte ne podržavaju ni u čemu, eto ja moram sam kroz život ali nemam mogućnosti.
Verenica je već i trudna, njoj je 26 godina, kad će da osniva porodicu ako neće sad.
Zaboravite fraze da je trebalo prvo posao pa dete, kada bi taj posao došao, u pedeset godina?
Gde je moj posao posle više od pedeset prijava i mukotrpnog traganja?
Nemam bre ni internet, koristim najskuplji i najgori GPRS, u ovom stanu se nonstop udaram nemam gde da se okrenem...
Pa vi, koji govorite da se ovde može živeti, da li bi se neko menjao malo sa mnom?
Da vas čujem gospodo, hoćete li reći da i ja imam kompleks?
I kakav naravno?
4 godine sam se trudio i borio, desetog septembra sam oborio koplja i shvatio da ja stvarno ne mogu više. Eto, seksualni život nije problem.
Problem je prokleti novac, prokleti stan...
Da bar imam novca za kakvim internetom ovde, držao bih časove privatno preko skype-a, ali nemam!!!!!
Gospodo, da vas vidim sada, kako biste vi izašli iz ovoga, kako bi ste videli bolje sutra, kako bi mogli da razmišljate o nečemu lepom?
Nisam joj kupio nikad neki vredan poklon, nisam je izveo nigde, nisam ništa, a imam potrebu naravno, kao i svi vi, čovek sam od krvi i mesa valjda?
Ili mislite da ja nemam pravo da živim?
Naučio sam da preživljavam, kada ću naučiti da živim?
Za originalne odgovore, častim piće!

Agasoft, pa zar ti ne bi rado menjao svoju sa njegovom situacijom? Mozes slobodno da se ne slazes sa tim ali i dalje stojim iza toga da je decko zesce razmazen. Nije njemu tako lose kao sto mu se mozda cini, mnogima je ili bilo ili trenutno jeste mnogo gore nego njemu ali nisu imali vremena za forume vec su to svoje vreme trosili na resavanje ili pokusavanje resavanja svojih problema.

Eto problema. Covek stekao utisak da je u zivotu dovoljno malko truda da budes najbolji u svemu - matematici, fizici, hemiji, istoriji... a onda eto sporta i eto problema, "zivot je surov, u ovome ne mogu da budem najbolji". A onda mu se svidi neka zenska, startuje je a ona ga ignorise... "kako to, jbt, pa ja sam navikao da u zivotu sve sto hocu uspem, necu ja sad da startujem 20 devojaka pa da izvisim kod 19, to nije u mom stilu..."

Ajmo ovako... prestani malo da budes najbolji, budi prosecan. E, tu opet nastaje problem - filmovi, serije i ostala propagandna masinerija lansiraju pricu kako je prosecan covek bogat, uspesan, vozi skupa kola, menja zenske kao carape... Seks i grad, suluda serija u kojoj ja ne videh da neko mukotrpno radi za zivot a svi kupuju najskuplju odecu, menjaju cipele svakog dana, izlaze na ekskluzivna mesta i idu u krevet sa kim pozele. Covek odgleda 2 epizode i pomisli da to tako treba i da nesto nije u redu sa njim... a sta je realnost?

Realnost je da prosecan covek na planeti ima 60$ mesecno na raspolaganju, da nema automobil, da ne ide na letovanja, da ne izlazi uvece, nema mobilni telefon, cak da relativno cesto nema sta da jede i pije hemijski i bakterioloski neispravnu vodu. Priliku za fakultetsko obrazovanje? Ne bih rekao. Tri milijarde ljudi na planeti tako zivi. A onako kako bi ti hteo mozda 2%. E, sad, jbg, covek koji je navikao da bude najbolji hoce da bude u 2% najboljih, ali...

Da li ti je novac zaista tako bitan? Ako jeste, onda carapu preko lica, kupi kod kineza plasticni pistolj koji lici na pravi i imaces ga za dan gomilu, samo pazi da te ne uhvate. Ako si uspesan, za mesec dana moci ces da biras koji novi dzip ces da kupis, parkiras ga na cosak kafica, sednes ispred, bacis kljuceve na sto i kad naidje sponzorusa koja ti se svidja pucnes prstima i pokazes joj da dodje i sedne. I eto, postigao si sta si hteo u zivotu? Sta je, hteo bi ali nemas mooda? E, pa, jbg, onda su ovi sto tako rade bolji od tebe, sta se tu moze...

Sigurno sad mislis "vidi ovoga, radi u banci a prica kako mu novac nije bitan". Pa, u principu coveku koji radi u banci novac i ne sme da bude bitan... jer, recimo, odem u trezor na popis i vidim stotine miliona, ako mi je novac bitan, ili cu izaci depresivan sto to nije moje, ili cu hteti da bude moje pa natrpati u dzepove, majicu, gace... Covek u banci moze da prezivi i ostane zdrav jedino ako novac pocne shvatati kao sareni papir.

A kako ja zivim? Vozim auto star 20 godina, a sigurno bih mogao da izaberem novi koji hocu. Na kredit, naravno, ali nebitno, mogao bih sutra da se dovezem njim do kafica. Ali, cemu sve to kad i ovaj isto ima tockove, sedista i volan i uspesno me prebacuje od tacke A do tacke B? Mobilni mi vredi brat-bratu 5 EUR-a, nema kameru, nema kolor ekran, nema polifone melodije. Ali ima apsolutno sve sto mi treba - pricanje i SMS. Ne pada mi na pamet da ga menjam i tako podrzavam potrosacko drustvo i bespotrebno povecavam kolicinu elektronskog otpada na planeti. Ne pratim cene ali pretpostavljam da bih mogao da kupim najskuplji i bez kredita. Na meni farmerke, novopazarske, od 600 dinara... sluze isto kao i one od 6000 dinara, na kojima stoji nekakva etiketa koju ljudi iz neobjasnjivih razloga smatraju mnogo vaznom.... A bilo bi mi moralno neprihvatljivo da kupim te od 6000 dinara jer se za razliku u ceni moze platiti 50 obroka za gladnu decu Afrike, a svake 4 sekunde jedno od te dece umre od gladi... Ziveti raskosno za mene je veoma nemoralan, nesavestan i sebican gest. Drustveni zivot? Pa, volim recimo da sa drustvom odem do neke planine, pentram se po planini ceo dan i uvece se vratim... nas cetvoro potrosimo 1000 dinara za gorivo - zdravo, lepo, korisno i jeftno celodnevno druzenje. E, sad, za coveka koji ne voli da ga niko i nista u zivotu ogranicava, ometa i usmerava veoma je lepo biti sam, ali to je druga prica.

I sta na kraju reci - nema ti pomoci. Zivis onako kako pola planete samo pozeleti moze a nezadovoljan si. Zivis verovatno bolje nego sto je ziveo bilo koji od tvojih predaka, pocevsi od nastanka homosapiensa pa na ovamo. Zavrsices, otici ces negde gde je plata 5.000$ i opet ces biti nezadovoljan. Covek koji je sklon nezadovoljstvu uvek nadje razloga da bude nezadovoljan. A onaj ko je prirodno zadovoljan, takav ce ostati bez obzira na situaciju oko sebe. Pogledaj film "Zivot je lep", ako si gledao, pogledaj jos jednom, pa mi reci da li duhovno jakog coveka moze da slomi bilo kakva beznadezna situacija.

Naravno da imaš pravo, kao i svi drugi, da živiš. Nego si u takvim okolnostima da se lošije teško mogu rečima opisati, a kamoli zamisliti.

Treba ti nečija pomoć za gomilu stvari, niko neće ništa besplatno da radi, pošto je opšta nemaština, ti nemaš da platiš jer nemaš mogućnost ni da zaradiš, a država ti baš nikako ne pomaže jer uvek ima izgovor za navodno neke relevantnije probleme od tvojih, kao da ljudi postoje zbog države Srbije, a ne ona zbog njih.

Iako ne verujem u bogove, čuda, mitove, to tvoje je pravi pakao, bez najmanje trunke sumnje.

Mislim da ja tako ne bih mogao dugo.
Bez svih ostalih čula zajedno bih se nekako i snašao, ali bez vida ni za milion godina, bukvalno.

A tek što ne mogu ni da zamislim šta je to za tebe lepo.

Nemam pojma, da sam na tvom mestu, verovatno bih naučio da sviram ili da pevam, jer ne znam kako bih bilo koga učio malo kompleksniju matematiku od plus minus puta i podeljeno ili na primer tehničko crtanje.

Ja, ovakav, zdrav, prav, solventan, tvojih godina, pa se neću skoro usuditi da pravim decu ovde u Srbiji, bez obzira na stabilnu vezu, sigurne poslove, procente i čuda, opet dođe kirija, struja, komunalije, telefon i ostanu bukvalno mrve za hranu i odeću. Možda malo veće mrve nego tvoje, ništa lično, nego tek da ti preciznije opišem situaciju, ali opet su mrve. Tolike pare ljudi troše na hranu i odeću za kućne ljubimce u razvijenijim državama.

Nego, gde su kola, godišnji odmori, stan, račun u banci sa ušteđevinom za neke nepredviđene situacije ili samo sa pukom ušteđevinom kao pojavom ?
To su sve neke osnovne stvari u civilizovanom svetu, a ovde kao da su svetlosnim godinama daleko.

Naravno, kao šlag na tortu, verujem da znaš da je ova država svake godine skuplja za oko 15%.

Ne verujem da će te iko poštovati više i da će više pažnje obraćati na tebe zbog činjenice da imaš dete.

Za te pare koje ti ostanu posle plaćanja kirije, ne možeš ni poštene pelene da mu kupiš. A gde su igračke, odeća, hrana, krevetac i sto drugih budalaština ?

Ne mogu da te smatram krivim za to što si ga napravio, jer fizički ne mogu ni da pretpostavim šta ti se mota po glavi, ali sam se nagledao ljudi koji crnče po 12h dnevno, sedam dana u nedelji, da bi imali čime da nahrane porodicu, da kupe lebac, gaće kod Kineza (5 puta jeftinije nego bilo koje druge gaće, isto toliko puta i nekvalitetnije) i toalet papir i to je to, sutradan opet isto.

Ipak čovek ima neke granice fizičke izdržljivosti, neke plastične i elastične deformacije, a takođe i tačke pucanja, pa i na te stvari treba paziti.

Da sam na tvom mestu, probao bih da nađem način da se ubacim u neki dom za slepe, bar da imam šta da jedem i gde da spavam, dok ne naučim nešto što bi mi moglo doneti zaradu od koje bih mogao da preživim van tog doma, jer sumnjam da bi me iko finansirao tek onako, iz dosade ili radoznalosti.

---

Jos samo da se dogovorite kad da dodje u tvoju banku sa carapom