Re: (Ne)pouzdanost metode C 14 ...Metoda radioaktivnog ugljenika - poznata kao metoda C-14 - autora Amerikanca Libija (W.F.Libby) kojom se odredjuje starost fosila, pociva iskljucivo na hipotezama i pretpostavkama.
Libi je za ovaj postupak 1960. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju. Metod se temelji na sledecim cinjenicama:
- Nasu Zemlju iz svemira bombarduju kosmicki zraci - rec je nepobitno o protonima. Ovi protoni u gornjim slojevima atmosfere pogadjaju atome azota, kiseonika i argona, i tako iz doticnih atomskih jezgara izbacuju neutrone. Slobodne neutrone, s druge strane, hvataju druga atomska jezgra.
- Gotovo sve ovako nastale neutrone hvataju atomi azota. U tom postupku, atom azota odaje jedan proton, cime atomska tezina ostaje ista, samo sto se atomski broj smanjuje za jedan. Tako od atoma azota postaje atom ugljenika (C-14).
- Standardni atom ugljenika ima atomsku tezinu 12, i sastoji se od po 6 protona i 6 neutrona. Ugljenikov izotop C-14 sastoji se od 6 protona i 8 neutrona, i postaje time tezi za 16,7% od atoma ugljenika C-12. Oba ova ugljenika sa kiseonikom formiraju CO2 (ugljen-dioksid), koji uzimaju, to jest apsorbuju, biljke i ziva bica.
- Sve ono sto u sebi ima zivot nalazi se u kruznom toku ugljen-dioksida na nasoj Zemlji. Smrcu, biljke i ziva bica napustaju taj ritam. Medjutim, u organskim ostacima ostaje ocuvan ugljen-dioksid. Ugljenikov izotop C-14 se raspada i ponovo prelazi u azot (N-14), sto znaci - jedan neutron se pretvara u proton, uz odavanje jednog elektrona (beta-zracenje).
Odnos atoma ugljenika C-14 prema C-12 u danasnjoj smesi vazduha je poznat (prema Dr. Braunu - jedan i po atom C-14 na jedan bilion (1012) atoma C-12). Ugljen-dioksid poznat je kao jedna od najvaznijih komponenti u procesu zivota. Vazduh sadrzi 0,03%, a izdahnut vazduh oko 4% ugljen-dioksida. Oko jedna petina ugljen-dioksida koristi se prilikom asimilacije kod biljaka.
Uzimanjem hrane, ugljenik dolazi i u tela svih zivih bica. Otuda u svakoj organskoj materiji mora da se nadje ugljenik. Sat ugljenika pocinje da radi sa smrcu, sto znaci da se raspada nestabilni ugljenikov izotop C-14.
Vreme poluraspada C-14 iznosi 5.730 godina. Posle 10 vremena poluraspada, dakle, posle 57.300 godina ostaje samo 0,01% prvobitne kolicine atoma C-14. Posle 7 vremena poluraspada, dakle, posle oko 40.000 godina preostaje jos 0,78% prvobitne kolicine atoma C-14, procenat koji je premali da bi ga se moglo precizno meriti. C-14 se moze pouzdano utvrditi samo do tri vremena poluraspada.
Ukupna produkcija atoma C-14 u atmosferi je 10 kilograma godisnje.
Ova metoda je nepogodan za odredjivanje starosti fosila iz vise razloga: Na nasoj Zemlji ne postoji zatvoreni kruzni tok. Kosmicki zraci, produkcija atoma C-14, broj atoma C-12, vreme poluraspada atoma C-14, su tokom godina imali razlicite vrednosti.
Svi postupci odredjivanja starosti pocivaju na hipotezi da se od nastanka Zemlje - prema danas vazecem misljenju od 4,5 milijardi godina - do danas nista nije izmenilo u spoljnim uslovima. To u nasem slucaju znaci:
- da je sadrzaj CO2od nastanka atmosfere morao uvek biti isti,
- da odnos standardnog ugljenika C-12 prema nestabilnom ugljenikovom izotopu C14 nikada nije bio drugaciji nego danas,
- da je C-14 od samog pocetka imao isto vreme poluraspada, dakle, 5.730 godina,
- da je sadrzaj azota u vazduhu oduvek bio konstantan,
- da se posle smrti ugljenik vise ne moze apsorbovati.
Zemlja je, medjutim, otvoren sistem - sistem koji je stalno u pokretu. Sve gore navedene pretpostavke naucno se ne mogu dokazati. U laboratoriji, doduse, mozemo da analiziramo jabuku, da posmatramo jaje ili da proucavamo neki fosil - ali ne i da rekonstruisemo istorijske tokove proteklih zbivanja. To se narocito odnosi na ona vremenska razdoblja iz kojih nam nisu preneti nikakvi zapisi. Najstariji pisani dokument nije star ni 4 hiljade godina.
No, pozabavimo se onim cinjenicama koje pokazuju da su gore navedene tvrdnje pogresne.
U sadasnjem vremenskom trenutku vazduh sadrzi oko 0,03% CO2. Sadrzaj standardnog ugljenika C-12 je u atmosferi u proteklim milenijumima morao biti znatno veci. Pretpostavlja se da je nekada na Zemlji bilo vise kopnene nego vodene povrsine. Tada su flora i fauna postojali u izvanredno velikom spektru vrsta. U suptropskim pojasevima nase Zemlje zivele su neuporedivo vece zivotinje i rasle ogromne biljke i drveca. Potreba za CO2 je u to vreme morala biti ogromna.
Jos je Libi ucio da se biljke grade uz pomoc ugljenika. I danas u staklenim bastama, obogacivanjem vazduha ugljen-dioksidom, uspevaju ogromne lubenice, ogromni krastavci i ogromni paradajzi.
Usled potopa doslo je do toga da je voda preuzela suvisni CO2. Mora danas sadrze oko 600 biliona tona CO2, a atmosfera samo 2,1 do 2,5 biliona tona. Ugljenikov izotop C-14 se u proteklim milenijumima nalazio u CO2 u daleko manjoj razmeri nego danas. Strucnjaci pretpostavljaju da je nekada postojala samo jedna stotina (1/100), a mozda i samo jedan hiljaditi deo (1/1.000) danasnje produkcije C-14 u atmosferi. Produkcija C-14 i onako je veoma mala - samo oko 10 kilograma godisnje.
Vec smo napomenuli da C-14 nastaje bombardovanjem atmosfere kosmickim zracima. Zastita od njih je Zemljino magnetsko polje. Ono, medjutim, opada sa poluvremenom od 1.400 godina u neprekidnom procesu, sto znaci, pre 1.400 godina je bilo dvostruko, pre 2.800 godina cetvorostruko, a pre 4.200 godina osam puta jace nego danas. Dakle, sto je jace geomagnetsko polje, to je slabije dejstvo kosmickih zraka na nas vazdusni omotac, a time, u istoj razmeri opada i produkcija ugljenikovog izotopa C-14.
Jos neka pitanja ostaju ovde otvorena: Imaju li zivi organizmi u trenutku smrti isti odnos atoma C-12 i C-14? O tome govori Henri Moris u "Scientific Creationism", str.162:
"Kod metode C-14 se pretpostavlja da odnos atoma C-12/C-14, ustanovljen za zive organizme, vazi do trenutka njihove smrti. Da to, medjutim, nije tacno, pokazalo se vec u mnogim slucajevima. Tako na primer, skoljke zivih mekusaca mogu prilikom primene metode C-14 da pokazu starost do 2.300 godina. Ovo ocigledno znaci da mora da postoji neki oblik razmene ugljenika izmedju ovih organizama i naslaga karbonata sa veoma malim sadrzajem C-14 ili bez sadrzja C-14. Ukoliko postoji mogucnost razmene ugljenika, onda je i starost takvih organizama odredjena pomocu metode C-14, previsoka za meru jednog nepoznatog cinioca".
Postoji li posle trenutka smrti jos mogucnost primanja ugljenika? Na ovo, odgovara H. Slaser (Harold Slusher in "Critique of Radiometric Dating", Creation-Life Publichers Inc., San Diego, California, str.40):
"Pretpostavlja se da se sadrzaj C-14 datog zivog bica, od trenutka prestanka procesa metabolizma nije povecao apsorpcijom ili iz drugih izvora. Valjanost ove pretpostavke nicim nije dokazana. Moglo se posmatrati kako kosti iz svoje okoline uzimaju organske materije sa sadrzajem ugljenika, i to u tolikoj meri da pocinjemo da verujemo da je prvobitni sadrzaj C-14 falsifikovan. Dobijena vrednost time potpuno gubi znacaj. Ne moze se izvan toga utvrditi da li neki uzorak sadrzi tudji ugljenik".
Cak i na pitanje o postojanosti vremena poluraspada C-14, prema ispitivanjima J. C. Andersona (American Chemical Society), mora se odgovoriti negativno.
Ukupnim kompleksom pitanja iz oblasti evolucije vise se bave u SAD nego u Evropi. I na ona delikatna pitanja, koja nisu popularna, ide se znatno otvorenije, a sami naucnici su spremni na svaki rizik. Charles B. Hunt, koji je bivsi predsednik Americkog Geoloskog Instituta, ovako izvestava po ovom pitanju:
"Ako zelimo da neka tehnika ili disciplina u naucnom radu bude od koristi, onda je neophodno da sve njihove granice budu poznate i razumljive. Medjutim, granice primenljivosti metode ugljenika C-14 do sada jos nisu uocene. Niko nece ozbiljno tvrditi da su svi izneseni podaci oslobodjeni gresaka. Mi ne znamo cak ni to, koliko su oni pogresni - 25%, 50%, ili 75%? A ne znamo ni to koji su podaci pogresni, u kojoj meri i zasto."
Ali preko svega ovoga, metod C-12/C-14 nam pokazuje da nasa Zemlja uopste nije stara, vec naprotiv, veoma mlada planeta. Vreme poluraspada C-14 iznosi 5.730 godina. Posle deset vremena poluraspada preostaje samo jedan hiljaditi deo prvobitne kolicine C-14, sto znaci da se u tom vremenskom razdoblju 99,9% atoma C-14 pretvorilo u N-14. Kad bi nasa Zemlja bila starija od 60.000 godina, onda bi danas u atmosferi moralo da se proizvede isto onoliko C-14 koliko se na Zemlji raspada. Rezerve C-14 morale bi biti u ravnotezi. To tvrdi i novi "Meyers Enzyklopadisches Lexikon", tom 1, pod "Altersbestimmung". Tamo citamo:
"U celokupnom rezervoaru C-14 vlada ravnoteza, sto znaci da se C-14 koji se gubi raspadanjem, nadoknadjuje novoproizvedenim."
Sve je to lepo, samo sto ta tvrdnja nije tacna. Jos je Libi, tvorac metode C-12/C-14, prilikom uvodjenja ovog postupka skrenuo paznju da se iz godine u godinu proizvede vise C-14 nego sto se raspadne. On sam je utvrdio proizvodnju od 18,8 atoma/gram/minut. Tome nasuprot stajali su svi podaci o raspadanju koje je nasao - izmedju 14,5 i 16,3 atoma/gram/minut. Razlika od oko 20%! Libi je smatrao da takva razlika uopste ne moze da postoji, vec da bi morala postojati neka greska u eksperimentisanju, pa je tvrdio da se ova razlika od 20% moze prevideti, zanemariti.
Produkcija atoma C-14 iznosi danas, mereno najsavremenijim mernim instrumentima, 27 atoma/gram/minut (W. W. Ruby), sto znaci da svakog minuta nastaje 35% vise ovih atoma nego sto je odato raspadanjem. Prema tome, nema nista od ravnoteze!
Vec razlika do koje je dosao Libi (20%) odgovara starosti Zemlje od samo 15.000 godina. Ako uzmemo u obzir dobijenu brojku po Rubiju, onda bi starost Zemlje bila negde oko 7.000 godina.
--------------------------------------------------------------------------------
"Willing is not enough, we must do." - Bruce Lee
Nije bitno sta pise u zakonu, vec kako se zakon tumaci.
Nije bitno sta pise u zakonu, vec kako se zakon tumaci.
