Postovani!
Udata sam za Nemca 12-godina. Upoznali smo se preko mog jednog rodjaka. Trebala sam da odem za Nemacku, ali posto me Ambasada Nemacka dva puta odbila, dogovorili smo se da on dodje kod mene u Srbiju. Tako je i bilo. On se vratio i odlukom svojih roditelja on je zatrazio od mene da se udam za njega. Mi smo se vencali 1998-godine u Srbiji. Ja sam tad vec imala sina od 2.5-godine. Znaci da sam usla u brak sa detetom. To je za njega bio jedan veliki plus. Posle vencanja sa papirima da sam vec udata otisli do Nemacke Ambasade, ja sam jos taj dan dobila Vizu. Nazalost ne bih dosla sve do toga da sam ja odma prvi put dobila Vizu.Ali bilo pa proslo. Neznajuci njega, ja sam sa njim u Junu posle vencanja i dobijanja Vize krenula u nepoznato. Tek kada sam stigla videla gde sam dosla, i za koga sam se ja udala. Cim je stigao u svoju zemlju, svoj grad on je bio drugi covek. Tad sam ja saznala, i videla da je on jedan veliki alkoholicar, i jos pored toga i agresivan. Plakala sam svaki dan. Pakleni dani su krenuli za mene. Opet kao naivna, i na govor mojih roditelja, ja sam mislila da je to ipak jedan brak, koji treba sacuvati, da svugde ima problema, on je ziveo sam pa je mozda to sve novo za njega, pokusala da trpim i da gutam. Mislila sam da ce to njemu proci da ce postati pravi covek, otac mom detetu sta sam i trazila u njega. Nije uspelo. Odlucila sam da sina ne odvedem kod njega, nisam zelela da i on gleda sve sto sam ja gledala, a i bojala sam se za njega. Ostavila sam ga kod mojih roditelja u Srbiji. Odlazio je samo za raspuste. Dobili smo posle 5-godina stalni boravak, jedino on samo do 16-godine, ja za stalno. Nadala sam se, gde sam mozda jako pogresila, jer sam trebala nesto da preuzmem. Ali iskreno negde u dusi zavolela sam ga, i vremenom mi je nedostajao, i na kraju sam mu uvek oprostila, i vratila sa njemu. Njegova majka je stajala uvek iza njega, i uvek su bili uz njega, da li on bio u pravu ili ne.Sve to trajalo do 2009-godine do Decembra meseca kada sam ja zadnji put bila kod njega. Nisam mogla vise da se vratim njemu, nisam mogla da trpim to njegovo ponasanje ostala u Srbiji. Znam da sam tu pogresila najvise. Ali verujte mi da ni fizicki, a ni psichicki nisam mogla vise da trpim. zelela sam da budem na sigurnom, pored mog sina i roditelja. To je samo deo price sto sam ja vama napisala, ima tu jos dosta toga. Ali mislim da to sve ne ovde, vec na nekom drugom mestu treba da ispricam. Bicu vam veoma zahvalna ako mi procitate moje pismo, i date mi pravi savet, koji mi stvarno potreban, i neophodan. Moj sin sad ide u osmi razred odlican je djak, a posle zavrsetka skole zeli da nastavi skolovanje u Nemackoj. Cula sam sve i svasta, a i citala sve i svasta. Nadam se da cete mi vi dati onaj pravi odgovor koji mi je stvarno potreban. Da ne zaboravim bila sam ove godine u Nemackoj u maju mesecu vratila se u junu mozda mesec dana. Moja pitanja glase ovako:
Da li je istina da ako nisam bila kod njega godinu dana, gubimo i ja i dete boravak?
Da li neko treba da me obavesti o tome?
Da li on moze da nas odjavi bez mog znanja?
Da li ja jos mogu nesto preuzeti, negde otici, i nekome ispricati moj problem?
Da li sam ja sve izgubila, i da li ima nade za mene i za mog sina u Nemackoj posle tih paklenih 12-godina?
U Januaru je mom sinu rodjendan, i svakako sam htela da idem za Nemacku posle rodjendana. Dali da krenem, i ako jos ima sanse za nas gde da se obratim, i kome? Pomozite mi, molim vas! Hvala jos jednom sto ste mi procitali moje pismo, jako sam nervozna, i bojim se. Zelela sam dobro, zelela sam brak, muza i oca mom sinu, ali nazalost nije islo. Neko je u tom braku dobio, neko gubio. Ja sa bila ta koja je gubila i psichicki, i finansijski.
Primite moj veliki pozdrav u nadi da cete mi odgovoriti, i da cete mi izaci u susret.
Hvala vam jos jednom.
Udata sam za Nemca 12-godina. Upoznali smo se preko mog jednog rodjaka. Trebala sam da odem za Nemacku, ali posto me Ambasada Nemacka dva puta odbila, dogovorili smo se da on dodje kod mene u Srbiju. Tako je i bilo. On se vratio i odlukom svojih roditelja on je zatrazio od mene da se udam za njega. Mi smo se vencali 1998-godine u Srbiji. Ja sam tad vec imala sina od 2.5-godine. Znaci da sam usla u brak sa detetom. To je za njega bio jedan veliki plus. Posle vencanja sa papirima da sam vec udata otisli do Nemacke Ambasade, ja sam jos taj dan dobila Vizu. Nazalost ne bih dosla sve do toga da sam ja odma prvi put dobila Vizu.Ali bilo pa proslo. Neznajuci njega, ja sam sa njim u Junu posle vencanja i dobijanja Vize krenula u nepoznato. Tek kada sam stigla videla gde sam dosla, i za koga sam se ja udala. Cim je stigao u svoju zemlju, svoj grad on je bio drugi covek. Tad sam ja saznala, i videla da je on jedan veliki alkoholicar, i jos pored toga i agresivan. Plakala sam svaki dan. Pakleni dani su krenuli za mene. Opet kao naivna, i na govor mojih roditelja, ja sam mislila da je to ipak jedan brak, koji treba sacuvati, da svugde ima problema, on je ziveo sam pa je mozda to sve novo za njega, pokusala da trpim i da gutam. Mislila sam da ce to njemu proci da ce postati pravi covek, otac mom detetu sta sam i trazila u njega. Nije uspelo. Odlucila sam da sina ne odvedem kod njega, nisam zelela da i on gleda sve sto sam ja gledala, a i bojala sam se za njega. Ostavila sam ga kod mojih roditelja u Srbiji. Odlazio je samo za raspuste. Dobili smo posle 5-godina stalni boravak, jedino on samo do 16-godine, ja za stalno. Nadala sam se, gde sam mozda jako pogresila, jer sam trebala nesto da preuzmem. Ali iskreno negde u dusi zavolela sam ga, i vremenom mi je nedostajao, i na kraju sam mu uvek oprostila, i vratila sa njemu. Njegova majka je stajala uvek iza njega, i uvek su bili uz njega, da li on bio u pravu ili ne.Sve to trajalo do 2009-godine do Decembra meseca kada sam ja zadnji put bila kod njega. Nisam mogla vise da se vratim njemu, nisam mogla da trpim to njegovo ponasanje ostala u Srbiji. Znam da sam tu pogresila najvise. Ali verujte mi da ni fizicki, a ni psichicki nisam mogla vise da trpim. zelela sam da budem na sigurnom, pored mog sina i roditelja. To je samo deo price sto sam ja vama napisala, ima tu jos dosta toga. Ali mislim da to sve ne ovde, vec na nekom drugom mestu treba da ispricam. Bicu vam veoma zahvalna ako mi procitate moje pismo, i date mi pravi savet, koji mi stvarno potreban, i neophodan. Moj sin sad ide u osmi razred odlican je djak, a posle zavrsetka skole zeli da nastavi skolovanje u Nemackoj. Cula sam sve i svasta, a i citala sve i svasta. Nadam se da cete mi vi dati onaj pravi odgovor koji mi je stvarno potreban. Da ne zaboravim bila sam ove godine u Nemackoj u maju mesecu vratila se u junu mozda mesec dana. Moja pitanja glase ovako:
Da li je istina da ako nisam bila kod njega godinu dana, gubimo i ja i dete boravak?
Da li neko treba da me obavesti o tome?
Da li on moze da nas odjavi bez mog znanja?
Da li ja jos mogu nesto preuzeti, negde otici, i nekome ispricati moj problem?
Da li sam ja sve izgubila, i da li ima nade za mene i za mog sina u Nemackoj posle tih paklenih 12-godina?
U Januaru je mom sinu rodjendan, i svakako sam htela da idem za Nemacku posle rodjendana. Dali da krenem, i ako jos ima sanse za nas gde da se obratim, i kome? Pomozite mi, molim vas! Hvala jos jednom sto ste mi procitali moje pismo, jako sam nervozna, i bojim se. Zelela sam dobro, zelela sam brak, muza i oca mom sinu, ali nazalost nije islo. Neko je u tom braku dobio, neko gubio. Ja sa bila ta koja je gubila i psichicki, i finansijski.
Primite moj veliki pozdrav u nadi da cete mi odgovoriti, i da cete mi izaci u susret.
Hvala vam jos jednom.
