,,Perpetuum mobile“------------------------------
Kao što je poznato dobrom naučniku, Teorija relativnosti podrazumeva najbolju definiciju postojanja. Takav domen u našem vremenu predstavlja veliku sreću i mogućnost sagledavanja svega stvorenog – za čoveka. Međutim, i pored toliko jasnih definicija i filozofski objašnjenih pojmova, ova teorija za mnoge ostaje ''neobjašnjiva'' – zbog velike dileme oko toga: kako prevazići naše pojmove postojanja koje percipiramo (sagledavamo) u neposrednom okruženju. Ali tako isto, i oni koji smatraju relevantnim Teoriju relativnosti i podržavaju je, gotovo većinom prenaglašavaju njenu apsolutnost, nemajući konkretne argumente za one pojave koje i dalje ostaju znak pitanja.
Zato, postavljam temu, koja direktno protivreči apsolutnim podražavaocima Teorije relativnosti, kao i, naravno, onima koji nisu ni dostigli poglede koja ova Teorija nudi. To pitanje „perpetuum mobila“ predstavlja krajnji pomak ka metafizičkom sagledavanju stvarnosti koji neminovno iziskuje platformu na filozofskom nivou. U ovoj kategoriji, očekivano, uvek će slediti poteškoća kako objasniti nešto što je, za mnoge, automatski ''nemoguće'' i ''neprihvatljivo''. Naročito kada dovedemo i termine koji se odnose na Teologiju. Ipak treba podvući razumljivu konstatu da i jedna i druga strana (Nauka i Religija), koje bi imale protivnosti među sobom, nose u sebi dozu nepravilnog izražavanja i ispoljavanja stanovišta, tako da se uzima u obzir jedan vid neizbežne tolerancije. Ali, oni koji su odgovorniji u ovom slučaju, to su oni koji trebaju govoriti o Teologiji – jer ovi često, istorijski gledano, dovode do najvećih problema i nerazumevanja. Ali pre svega to je ljudski faktor, pa se i oni koji im se protive trebaju pozvati na toleranciju i trpeljivost. Doduše, može se reći da u savremenom pogledu stvari stoje drugačije nego ranije i izgleda da idu na bolje.
Pitanje o „perpetuum mobilu“ prvenstveno ima za cilj ujedinjenje svih osnovnih pogleda na stvarnost i postojanje, kako sa Naučnog, tako i Religijskog stanovišta: zbog neizbežne posledice zloupotrebe, može se reći, i jednog i drugog (Nauke i Religije) u odnosu na ekologiju. To pitanje je veoma otvoreno, i može se reći da predstavlja glavnu potrebu današnjih intelektualaca i svih uopšte raspoloženih ljudi da pomognu na rešenju ovog problema. Neke stvari treba odmah objasniti, a to je da Religija pomoću Nauke nikada neće potvrditi postojanje Boga; to uvek ostaje domen potpuno ličnog opredeljenja i slobode svakog pojedinca - da li će verovati (za sebe) ili neće. Ali, postoje nekoliko kategorija koje odmah povezuju, i Nauku i Religiju, a to je da je sve postalo ni iz čega.
Dakle, tamo gde Religija ostaje slepa, po Ajnštajnovim rečima, Nauka joj pomaže da prevaziđe taj nedostatak; ali stoji da i Nauka bez Religije biva hroma. Tako dolazimo do zajedničkog pogleda na pojavu nečega što nas neminovno dovodi u poziciju da se moramo međusobno zapitati – šta nam je dalje činiti i kakve poteze po tim pitanjima možemo preduzeti? „Metafizika“ je sve do sada predstavljala pojam privilegovan tajnama nekakvih mudraca koji veruju, dok se Nauka istovremeno dovodila u pitanje, što je potpuno nepravilno. Ono što Nauka treba da dosegne to se odnosi na upotrebu „Teorija“ koja objašnjavaju neke metafizičke mogućnosti, iako realno ne možemo (empirijski) spoznati tu stvarnost, ali je možemo upotrebiti za rešavanje nekih nedoumica do kojih smo realno došli pod Naučnom datošću.
U tom slučaju ona rešenja koja možemo naći, mogu dosegnuti do stvaranja nečega što do sada realno nije bilo moguće, a to je: stvaranje energije ni iz čega. Do ovakvog rešenja neminovno se prolazi kroz razna sagledavanja – pozicija koje su dovele do stvorenih datosti. Naravno, čovečanstvo ne može da preuzme ulogu Boga, ali može iskoristiti potencijal da stvara, one kategorije, koje omogućuju dobijanje električne energije bez ograničenja - utroška resursa.
Ono što mislim da znam, može biti interesovanje za mnogo više.
