Prema profesora dr Bruna Silvestrinija, svetski priznatog kliničkog farmakologa sa univerziteta "La Sapienca" iz Rima, droge su supstance koje "izazivaju prijatne psihičke efekte, poželjne, nekada čak i korisne, ali koji su vezani za rizik od zloupotrebe, narkomanije, povišenja tolerancije i drugih negativnih posledica".
Zbog načina delovanja svrstavaju se u psihotropne agense što znači da prvenstveno deluju na psihu, tj. mentalne procese, mada mogu uticati i na somatske. Obuhvataju veliki broj različitih prirodnih supstanci, ekstakata i sintetičkih preparata i Svetska zdravstvena organizacija ih deli u nekoliko grupa.
U narkotične analgetike ili opijate spadaju prirodni i veštački derivati morfina:
- opijum,
- morfin,
- heroin,
- metadon, i
- opioidi, tj. nemorfinski i endogeni analgetici poput endorfina.
Kokainici obuhvataju:
- koku i
- kokain.
Amfetaminici:
- amfetamin i srodne supstance,
Psihodelični:
- dietilamid lizegrične kiseline, poznatiji kao LSD.
U grupu depresora centralnog nervnog sistema svrstavaju se:
- etil alkohol,
- barbiturati,
- slabiji sedativi,
- benzodiazepinianksiolitici i
- metakvalon.
Tu je još i klasa kanaboida:
- hašiš i ganja,
- zatim khat i slični preparati i isparljivi rastvori poput toluena, acetona i tetrahlorkarbonata.
Predloženo je da se nikotin svrsta u droge i izdvoji kao zasebna vrsta pošto ima dvojako dejstvo, umirujuće i stimulativno, i izaziva narkomaniju koja je praćena uznemirenošću i nervozom, a ne akutnim fiziološkim simptomima.
Već su spomenute endogene droge, prisutne u našem organizmu bez unošenja. Pretpostavljeno je da se u mozgu nalaze supstance sa efektima opijata, psihostimulansa ili psihodelika, ali da su prisutne u malim količinama što je otežavalo njihovo otkriće.
Sedamdesetih godina prošlog veka je potvrđeno postojanje endogenih opijata koje čine endorfin i derivati endogenih morfina, encefalini i dimorfini koji imaju ista osnovna svojstva i mesto delovanja kao i morfin, heroin i sl. Nađeno je da je i sam morfin prisutan u ljudskom organizmu u tragovima. Endogene droge analogne psihostimulansima su:
- adrenalin,
- dopamin i
- srodne supstance.
Prema dejstvu, droge se klasifikuju u tri velike grupe:
- morfinike,
- psihostimulanse i
- psihodelike, s tim da, kao što je spomenuto, sve droge imaju jednu osnovnu zajedničku karakteristiku da dezaktiviraju mehanizme koji regulišu i kontrolišu mentalne procese i drže ih unutar fizioloških granica.
Morfinici obuhvataju opijate i sve ostale depresore, kao lekove za psihičke ili fizičke patnje u vidu straha, napetosti, nesanice ili fizičkog bola. Osim toga, pravi opijati utiču na neurovegetativni sistem koji reguliše disanje i cirkulaciju krvi pa se po njihovom uzimanju može doći do usporavanja disanja, opstipacije i naglog snižavanja krvnog pritiska. Oni deluju tako što se direktno zamenjuju sa odgovarajućom endogenim drogama proizvodeći iste efekte.
Psihostimulansi obuhvataju kokainike, amfetaminike, khat i druge supstance sa androgeničnim efektima, kao i stimulanse blagog dejstva poput čaja i kafe. Njihov efekat na neurovegetativni sistem je potpuno suprotan od dejstva morfina. Oni stvaraju osećaj euforije, moći i jačine, smanjuju zamor, suzbijaju glad i žeđ. Imaju i analgetično dejstvo, ali opet, za razliku od opijata koji otklanjaju bol, oni ga guše u uzbuđenju. Deluju indirektno, oslobađanjem endogenih droga iz njihovih depoa ili potencirajući njihove efekte.
U treću grupu, psihodelika svrstavaju se ne samo striktno psihodelični agensi, već i morfinske supstance, psihostimulansi i drugi preparati koje se u nekim prilikama koriste sa istim ciljem. Nazivaju se i halucinogenima pošto su halucinacije jedan od osnovnih efekata koji proizvode. Stvaraju fatamorganične slike, opažanja i predosećaje koje čovek u normalnom stanju ne doživljava.
Nameće se pitanje gde prestaje poželjno dejstvo, a počinje zloupotreba? Jasno dejstvo imaju samo nikotin, na jednoj strani, i psihodelici, na drugoj. Nikotin se izdvaja po tome što se, na osnovu njegovih efekata na psihu, ne može podvesti pod zloupotrebu, mada ima niz drugih, isto toliko, ili još opasnijih štetnih posledica poput uzrokovanja kardiovaskularnih oboljenja i malignih tumora pluća. Drugu krajnost predstavljaju psihodelici za koje postoji opšta saglasnost da imaju izuzetno opasne posledice i da njihovu upotrebu treba potpuno izbaciti. Između ove dve klase, nalazi se veliki broj onih za koje je teško razdvojiti psihotropne efekte od štetnog dejstva. Možda je najbolji primer morfijum koji se koristi u medicinske svrhe za ublažavanje jakih i neizdrživih bolova, ali se može upotrebiti u svrhe uživanja. Alkohol unet u umerenim količinama ne uzrokuje oštećenja organizma, dok u prekomernim može izazvati alkoholizam sa brojnim štetnim efektima.
Kada se govori o opasnostima po zdravlje vezanim za uzimanje droga, obično se navode vrednosti tri glavna faktora opasnosti:
- alfa,
- beta i
- gama određene droge ili grupe droga.
Prvi podrazumeva opasnost sadržanu u samim efektima ovih agenasa koji proizilaze iz njihovih psihotropnih svojstava (smirujući, stimulativni ili psihodelični) ili iz dejstva na neurovegetativni sistem. U knjizi profesora Silvestrinija je naveden primer osobe koja se usled dejstva psihodelika baca u prazno jer je ubeđena da ume da leti.
Faktor beta se odnosi na opasnost od pojave narkomanije, a gama ukazuje na skup oštećenja uzrokovanih načinom primene, sastavom gotovog proizvoda (npr. loš kvalitet ilegalno stečene droge), zakonom koji reguliše njihovu upotrebu (npr. krivična dela da bi se došlo do droge).
Posledice droga na koje se odnose prva dva faktora mogu se ukloniti samo prestankom njihove upotrebe. Kod psihostimulansa i psihodelika je najizraženiji alfa faktor, što se ogleda u velikoj opasnosti od njihovih direktnih efekata, pa se apeluje na njihovo potpuno izbacivanje iz upotrebe. Najnovija istraživanja pokazuju da upotreba stimulanasa tokom dužeg perioda može trajno da oslabi mentalne funkcije. Kod psihostimulansa je beta faktor, tj. rizik od pojave narkomanije mali, dok kod psihodelika praktično ni ne postoji. Nasuprot tome, za opijate faktori beta i gama imaju velike vrednosti što znači da postoji velika opasnost od pojave narkomanije.
Po čemu se narkomanija razlikuje od zloupotrebe? Prema rečima autora knjige, to je stanje organizma, "svesna i nesavladiva potreba, koja se obično manifestuje posle više izlaganja, da se droga koristi ne samo više da bi se stvorili početni efekti, već da bi se izbegli poremećaji izazvani njenim nedostatkom i da bi se održalo prihvatljivo stanje fizičkog i psihičkog zdravlja."
Prilikom uzimanja droge, u organizmu se aktiviraju mehanizmi prilagođavanja i odigrava niz adapcionih procesa koji balansiraju efekte droge i pri tome stvaraju novu i nestabilnu ravnotežu za čije održavanje je neophodno prisusutvo droge. To dalje dovodi do pojave tolerancije, tj. otpornosti na efekte droge što se ogleda u potrebi za većim količinama agensa da bi se proizveli početni efekti. Kao što je rečeno, za održavanje novouspostavljene biološke ravnoteže i naizgled normalnog funkcionisanja organizma, neophodno je prisustvo droge. Prekidom njenog konzumiranja javljaju se psihički i fizički poremećaji poznati kao apstinencijalna kriza, a koji su suprotni od efekata same droge. Tako se umesto analgezije javlja hiperalgezija, tj. preosetljivost na bol, uznemirenost umesto smirenosti i sl.
Mnoge supstance poput hormona i antidepresiva aktiviraju adapcione procese u organizmu, ali ne stvaraju zavisnost. Tako se može desiti da po prestanku uzimanja insulina dijabetičar ne oseti potrebu za njim iako on može biti od životne važnosti, eventualno će se osećati loše. Droge se razlikuju po tome što utiču na psihu dezaktivirajući osećaje psihičkog ili fizičkog bola. U sučaju nedostatka droge javlja se preosetljivost na bol i niz drugih neprijatnih efekata što stvara potrebu za njenim ponovnim uzimanjem.
Osim direktnih, droge mogu imati i indirektne štetne posledice poput izazivanja kancerogenih i kardiovaskularnih oboljenja (u slučaju nikotina) ili npr. povećanja krvnog pritiska, koje može izazvati krvarenja u mozgu, sužavanje krvnih sudova koje dovodi do udara i sl (kada je reč o kokainu) i niz drugih.
Morfin i koka
Naziv morfin ima korene u imenu paganskog boga zaborava i sna, Morfeju zbog smirujućih efekata koji ova droga ima. Opijum se dobija iz biljke papaver somniferum koja raste na Srednjem Istoku, Jugoistočnoj Aziji i delovima Centralne i Južne Amerike. Veruje se da su opijum koristili još stari Egipćani, pa Grci i Rimljani. Najpre je dospeo u Kinu gde je masovno upotrebljavan. Engleski fizijatar Tomas Sindenham je 1680. godine uveo upotrebu opijuma u medicinske svrhe, tako da su ga u sedamnaestom veku koristili mnogi narodi Evrope za zdravstvene probleme. U SAD-u je davan ranjenicima tokom prvog svetskog rata. Morfin je otkriven 1803. godine i on predstavlja glavni ekstrakt iz sirovog opijuma, a sedamdesetak godina kasnije je hemijskom reakcijom iz morfina dobijen i heroin.
Još rani španski istraživači su zapazili da domoroci Južne Amerike dobro podnose zamor žvakanjem listova koke (erythroxylon coca). Medicinski izveštaj o njoj je objavljen još 1569. godine. Albert Njuman je 1860. godine izolovao kokain iz koke i opisao njegovo dejstvo kao anestetika i stimulansa centralnog nervnog sistema. Slavni psihoterapeut Sigmund Frojd je preporučivao kokain za razne bolesti i odvikavanje od alkohola i morfina, ali su, nažalost, mnogi njegovi pacijenti postali ovisnici kokaina. Krajem devetnaestog veka, Džon Pemberton je izmislio Coca-Colu, piće koje je sadržavalo kokain i kafein. Medjutim, početkom prošlog veka, 1906. godine, kokain je uklonjen iz ovog pića. Od 1914. godine, njegova upotreba je proglašena ilegalnom.
B.Š.
Re: stetna dejstva exer, extazy, xer, mdma...prepreke!