Softverska piraterija - Microsoft(.co.yu) vidjenje problema softverske piraterijeProblem je u glavi
U beogradskom predstavništvu „Majkrosofta“ procenjuju da njihova firma zbog softverske piraterije godišnje gubi 50 miliona dolara na ime nenaplaćenog poreza, a smanjenje ove ilegalne produkcije za samo jedan odsto otvorilo bi 300 novih radnih mesta u softverskoj industriji. U Srbiji je u upotrebi 73 odsto nelegalizovanog „Majkrosoftovog” softvera, što je dvostruko više od evropskog proseka, a trostruko više nego u SAD.
Piraterija u Srbiji prisutna je već duže vreme, a borba se svodi na povremeno hapšenje „pirata” i zaplenu diskova. Priča najčešće traje nekoliko nedelja i posle toga sve se vraća na staro.
Način kopiranja i distribucije tuđih dela dosta se izmenio sa pojavom Interneta i brzih telefonskih veza. Treba samo znati gde se šta nalazi na mreži i možete „skinuti” sve. Sa narezanih deset diskova izađete na ulicu i računica je prosta: uloženih 200-300 dinara za vreme na Internetu plus 50 dinara (u proseku) po disku, vraćaju se kroz cenu od 150-200 dinara po komadu. Posle tri diska otplaćena je uložena suma i sve ostalo je čist profit. Tako se lako može zaraditi i jedna prosečna plata, objašnjava jedan od prodavaca.
Problem svake vrste piraterije, pa i softverske, ne rešava se policijskim racijama, hapšenjem i zaplenom piratskih izdanja, jer će kupci uvek naći način da dođu do potrebnih programa ili igara. Kada se pojača borba protiv uličnih prodavaca, prelazi se na poznate veze i telefonsko naručivanje. Teže se dolazi do željenih sadržaja što obično rezultira poskupljenjem, ali ljudima u Srbiji i dalje će biti mnogo pristupačniji od originalnog, licenciranog softvera.
Klijenti uglavnom firme
Ljudi bi morali da usvoje praksu da na kompjuteru drže samo softver koji im je potreban. Onda možda mnogi neće pisati u Vordu nego u Vordpadu, gde će biti manjkavosti, ali će završavati posao. U Srbiji devedesetih, kada se ni na čemu nije moglo zaraditi, pri kupovini kompjutera prodavci su najčešće instalirali sve moguće programe, da se nađu. Onda imate totalno nelogičnu situaciju gde je kompjuter (hardver) vredeo 1.000 nemačkih maraka, a programi (softver) i po 15.000 – 20.000.
U situaciji u kojoj je bila Srbija devedesetih, gde se nije mogao naplatiti autorski rad, bilo je razumljivo što niko nije izdvajao stotine dolara za originalni softver, a pitanje je i da li bi mogao da ga nabavi. Poslednjih godina svetske kompanije za proizvodnju softvera ulažu napore za obrazovanje svojih korisnika i borbu protiv pirata i drugih narušavanja zakona o autorskim pravima. Potrebno je uticati na ljude stvaranjem svesti, navike i potrebe da se koristi licencirani softver i predočavanjem svih prednosti i mana: korisnici piratskih verzija nemaju tehničku i programsku podršku kao ni odgovarajuću dokumentaciju. Pri tom rizikuju da unesu viruse u kompjuterski sistem u kome rade, a pri kupovini na ulici često kupujete „mačku u džaku“.
Softver ima svoju cenu, baš kao i hardver. Jednostavno, ne možete da radite i poslujete ozbiljno ako nemate licencirani softver.
– Naši klijenti su uglavnom firme, a pored poštovanja zakona pitanje je i moralne odluke. Firme koje posluju u inostranstvu, imaju obavezu da poslovnom partneru podnesu na uvid dokaz da su neki projekat ili bilo koju vrstu posla na kompjuteru, radili na licenciranom softveru. Povećana je svest ljudi da je kompjuterski program produkt nečijeg rada i da to košta – kaže Vladimir Ljubibratić, menadžer prodaje u firmi „Ekstrim”.
Nedostaje volja države
Oni prodaju tri vrste softvera: prva je kompletan „Majkrosoftov” program, koji kupuju svi, posebno otkako je krajem 2002. godine otvorio lokalnu kancelariju u Srbiji. Druga grupa je grafički softver: firme „Adobe“, „Korel“, „Kvark“ i „Makromedija“ i njegovi korisnici su uglavnom izdavačke kuće, studiji za dizajn i slično. U treću grupu spadaju antivirusni i zaštitni programi koji su potrebni svima, kako firmama tako i fizičkim licima.
– Postoje propisi i zakoni, postoji svest i potreba za softverom, nedostaje samo volja države da se sve dovede u okvire legalne upotrebe – misli Ljubibratić.
Preduzeća koja koriste ilegalne kopije programa dozvoljavaju praktično krađu softvera. Organizacija može da dovede sebe u poziciju da dođe pod udar zakonskog gonjenja, a vrlo je lako proveriti da li neka firma koristi licence. Posebna priča otvara se kada su u pitanju veoma popularne igraonice i korišćenje originalnih igara.
Antipiratska akcija koja je započela krajem 1998. i koja predstavlja najobimniji poduhvat te vrste kod nas promovisala je protivpiratske karakteristike MS Vindouza (3D hologram na unutrašnjem obodu diska, novi sertifikat o autentičnosti i traku osetljivu na toplotu). Akciji su se pridružili najpoznatiji proizvođači računara u (tada) SR Jugoslaviji koji su se obavezali da će uz svoje računare isporučivati i originalne Majkrosoftove proizvode.
Kao jedno od rešenja, sve više će se koristiti i mogućnost iznajmljivanja programa – odete na Internet gde vam neko ponudi da koristite program po određenoj ceni za određeni vremenski period. Jer – vreme je novac!
Marko Andrejić
Quaerite et invenietis | Everything in life is Luck -- Donald Trump | http://www.akcenat.info | Momenat – Vaša instant doza vesti | Part Time Freelance Journalist
