Sklepao sam nešto detaljniju pričicu, ako nekog smorim neka slobodno prestane da čita :)
Odmah na beogradskom aerodromu smo dobili majice od sponzora. Od (čini mi se) 20 majica taman smo uspeli da skupimo dovoljno da svako od nas može da obuče po jednu — ostale su bile veličine petogodišnjeg deteta. Majice su inače posebna priča — postoje dve vrste, crna i plava, crna reklamira neki Fe+ a plava Fitosept tablete, nigde se ne pominje ni IMO ni naša zemlja niti išta slično. No, mi smo ranije sami odštampali sebi dobre majice tako da ovo možemo i da zaboravimo (a u svakom slučaju zaista nije bitno, ali čisto da pomenem kad je već prvo hronološki).
E sada ulazimo u avion, relacija je Beograd — Frankfurt — Mexico City — Merida. Imamo pauzu od nekoliko sati na Frankfurtskom aerodromu i tamo smo sreli Hrvate i još neke timove, sve lepo izgleda. E sad sledi bitan deo: stižemo u Meksiko City i eto nas na pasoškoj kontroli. Tip meni gleda pasoš, kaže: „Uno momento, por favor“, odlazi negde da se nešto domunđava s nekim, onda se vraća nazad pa zagleda malo mene malo pasoš i tako dalje. Zapravo, imamo jugoslovenski pasoš a državljani smo Srbije i Crne Gore i onda nas nisu hteli pustiti u zemlju. Najbolja fora je što tip ne zna bukvalno ni reč engleskog (npr. pita me: „Quanto dias“, ja kažem: „Eight“ i on me gleda kô tele u šarena vrata), tako da sam mu morao na španskom objašnjavati situaciju. A nisam pojma imao da znam španski, hvala sapunicama kojih kod nas ima na svakom koraku. No dobro, tu smo nekako prošli i konačno seli u avion za Meridu.
Stižemo i na našu destinaciju, čekamo dole prtljag, i tu sledi jako zanimljiv detalj: od nas sedam (šest takmičara i depjuti lider) trojici su uspeli da izgube torbe u prevozu! Sada nas vode tamo da popunjavamo neki formular za to, i kao: „Naći će se, možda već sutra“. Baš lepo, zaboravio sam da se zahvalim na ekspeditivnosti. Dolazimo u hotel, srećemo Bosance na ulazu (oni su došli dan ranije) i jedan od njih šeta bukvalno bos. Na pitanje zašto odgovara da su i njemu uspeli da izgube torbu na aerodromu pa nema papuče a ne želi da non-stop bude u patikama.
Hotel je već druga priča, tu stvarno nemam zamerki: pet zvezdica, bazen, teretana, igraonica (naravno, sve besplatno), da ne zaboravim da pomenem i besplatan TV u sobi :), hrana — švedski sto za sva tri obroka (istina, mogla je biti i malo bolja, ali pretpostavljam da su se trudili da ugode svim zemljama odjednom što je jako teško izvesti, a ja nisam nimalo izbirljiv pa mi je odgovaralo). Moram da napomenem da je bilo nekoliko hotela, i ako izuzmemo Hajat koji je bio rezervisan samo za lidere dobro smo prošli, pošto smo dobili najbolji.
Posle smo išli da se slikamo za bilten, naravno sve ekipe su bile lepo obučene a praktično jedino mi smo natrpali na sebe ko je šta imao pri ruci (sve zbog opet tih čuvenih torbi).
Sutradan je ceremonija otvaranja. Prepodne nas obaveštavaju da su nam torbe na aerodromu i da će ih doneti turski tim koji stiže tog dana. Sad odbrojavamo minute do njihovog dolaska da se bar na ceremoniji pristojno obučemo. U momentu kad smo ulazili u bus stiže kombi turskog tima sa našim torbama. Ništa, zaustavljamo vožnju (već su svi navikli na nas pošto nas uvek vozi isti bus i večito smo kasnili po starom, dobrom, srpskom običaju) i uzimamo torbe. Ja sam tu ubedljivo najgore prošao, uopšte ne shvatam kako su uspeli da mi iscepaju bukvalno ceo prednji džep i ručku za nošenje, plus još nekoliko rupetina na samoj torbi kroz koje bez problema mogu da ispadnu stvari. I prtljag druga dva učenika bio je prilično oštećen. Ali dobro, vadimo brzo majice iz torbi i oblačimo ih, tako da smo na otvaranju ipak izgledali koliko-toliko normalno, ako se izuzme činjenica da smo nosili dve različite zastave (jednu Srbije a drugu SCG — za jedinstvo!).
Dolazi i trenutak kada ulazimo u učionicu (preciznije: salu) za izradu zadataka. Imali smo dva papira pored sebe, na jednom krupnim slovima piše H20 a na drugom WC. Ako neko ožedni treba da uzme ovaj prvi papir i maše njim dok se neko od dežurnih ne smiluje da to primeti (a bilo je 3-4 dežurna u jednoj učionici sa skoro 200 učenika), a drugim papirom se maše ako... znate već. Imali smo i lanč-boks koji je bio klasika — dva sendviča, dve čokoladice, boca vode i jabuka. Uzmem ja jabuku, pomenutu već, gledam je, a ono kao nacrtana: skoro savršeno pravilnog oblika, sija se kao da je voskom premazana... Zagrizem ja kad ono — ništa! Kao da sam zagrizao u vazduh, apsolutno bezukusno, živela hemija.
Da se zadržim malo i na zadacima (jer ipak, zbog njih smo i išli tamo, zar ne?). Prvi zadatak, geometrija u kojoj treba da se docrtava, ili produžava, ili koriste vektori, ili nejednakosti, kako se ko već snađe, ima više različitih rešenja. Za prvi zadatak sa Olimpijade preteško, kad je geometrija prvi uvek se rešava tako što se uoči neka trivijalna sličnost koja se vidi iz aviona ili nešto drugo očigledno i osnovcu, ali nema veze. Dobih tu sve bodove. Drugi zadatak, trivijalna indukcija, dva reda! (koju, naravno, nisam pronašao jer ko bi pretpostavljao da prvi može biti teži od drugog). Treći zadatak sa Olimpijade (namerno pišem ovako zvanično), nejednakost kod koje prolaze najbrutalniji Mjurhed i Šur! Sve u svemu, nikad mi se nije sviđalo to što se zadaci sortiraju po težini, ali ako to već rade bilo bi lepo bar da urade kako treba, ovakav pristup zaista ničemu ne vodi. Drugi dan je u tom pogledu bio mnogo bolji, četvrti zadatak dosta lagana teorija brojeva (bez veze sam tu izgubio dva boda, ali nema veze), peti nešto teža geometrija - proveo sam neko vreme tražeći elementarno rešenje a onda sam odlučio da raspalim kompleksne brojeve pa šta bude, nisam stigao sve da sračunam do kraja i tako tu zaradio lepu okruglu nulu. Šesti zadatak sam samo pročitao, nikad nisam ni voleo ni znao taj tip — da je bio prvi ili četvrti možda bih i pokušao, ovako sam smatrao da zaista nema svrhe.
Ukupno gledano, zadaci ove godine su bili jako loše odabrani. Nepisano je pravilo da drugi zadatak bude znatno teži od prvog (sa naglaskom na „znatno“) a treći neki kod koga prolazi samo neka ultraneočigledna ideja (isto tako i drugog dana), što ovde, kao što se iz priloženog vidi, nije bio slučaj. Ako uzmemo prosek težine svih 6 zadataka, nešto su teži u odnosu na ranije godine, ali čemu to kad su oscilacije vrlo male — loši timovi ne mogu da urade ništa jer im je sve preteško, a dobri timovi mogu da urade sve jer im je sve lako. Na ovaj način gubi se poenta takmičenja uopšte, ali možemo se nadati da je to samo prolazni „izlet“ glavnih olimpijskih faca.
Šema za bodovanje je bila sastavljenja katastrofalno. Npr. svođenje jednakosti na slučaj xyz=1 ne vredi nijedan bod, ali zato izostavljanje tog koraka prilikom tačnog rešenja oduzima bod. Slično, ukoliko u 5. zadatku ne napišemo rečenicom da je neki tamo četvorougao tetivan (nije dovoljno što npr. imamo u radu da mu je zbir naspramnih uglova jednak 180 stepeni) to skida čitava 2 boda! Ipak, na odbranu zadataka ne mogu da se žalim, lideri jesu zaista dobro uradili svoj posao, a to što je šema takva kakva je nije njihova krivica.
Onda smo imali fakultativni obilazak nekih ruševina pa posle toga odlazak na plažu, išao sam i iako sam se malo smorio kod onih ruševina nisam se pokajao jer je plaža zaista fenomenalna, a temperatura mora (tj. Meksičkog zaliva) kao u kadi, da mi je neko pričao ne bih verovao. Sutradan je bio sportski dan, tu smo se pokazali u najboljem svetlu — prvo mesto u košarci i prvo mesto u fudbalu (udružili smo se sa Bosancima i Hrvatima pa sastavili mešanu ekipu). Sledeći dan opet neke ruševine, i tu postoji mala kvaka: ovog puta nema plaže posle, pa je, shodno tome, odlazak obavezan (verovatno zato jer ne bi uspeli da nakupe ni 5% takmičara da gledaju kojekakve gluposti, e pa onda moraju svi da idu).
Veče smo počeli Čolinom pesmom „Zvao sam je Emily“. Pogađate zašto. Uragan je trebalo da naiđe oko 2 sata noću, ali za svaki slučaj su nas evakuisali iz soba u 7 uveče i pokušali sve odjednom da nas naguraju u trpezariju na pod da tamo prenoćimo. Nije baš bilo mesta za sve pa su se oni manje ratoborni na miru povukli i legli da spavaju na sred hola (na pod, naravno — pločice su u pitanju) ili gde je ko već stigao. Ja sam negde do 3.30 ćaskao sa Hrvaticom u predvorju pa kad nas je konačno savladao umor smogli smo hrabrosti da odemo do te trpezarije i tamo nekako uspeli da se izborimo za parče zemlje. Ujutru su nas sve kolektivno probudili i obavestili da je uragan obišao Meridu — baš lepo.
Završna ceremonija je trebalo da bude otkazana zbog drage nam već pomenute gošće čije ime počinje na slovo E, ali su odlučili da se ipak sve smirilo i da bi bilo lepo da se to odradi kako valja. Na kraju su ušli marijačiji i tu su zaista napravili fenomenalnu atmosferu (iako sam čuo i drugačija mišljenja, meni nije smetalo što nisam znao reči većine pesama), u jednom momentu je postojao vozić sačinjen od 500 takmičara i onih profesora koji nisu izigravali distanciranost. Uveče je bila kao neka završna žurka, najpre su neki sat vremena bile normalne pesme za diskoteku a onda je počeo karaoke parti pod parolom „kupujmo domaće“, tj. ko god hoće mogao je da peva ali isključivo meksikanske pesme.
Došao je i dan kad je trebalo poći nazad. Meni su uspeli totalno da unište torbu od Meride do Meksika, sreća na aerodromu postoji onaj automat za uvijanje nekim celofanom ili čime već pa sam je tako spakovao. Naravno, kako je to kod nas Srba uobičajeno sve radimo u poslednji čas, tako da smo na frankfurtskom aerodromu imali svega sat vremena između dolaska i polaska aviona — šalim se malo, nema to veze sa Srbima, ali u svakom slučaju je bilo knap. E, pogađate već, avion je kasnio sat vremena u dolasku tako da smo propustili ovaj JAT-ov kojim je trebalo da dođemo (a koji je krenuo tačno kao švajcarski sat), pa smo onda zamenili karte za sledeći (koji je čak kasnio u polasku nekih 40 minuta) i blejali 6 sati. U Beograd smo stigli oko 23.40 umesto predviđenih 16.40 i to (valjda) predstavlja zvaničan kraj ovogodišnje Olimpijade.
Ukupan učinak ekipe: jako loš, ne sećam se da smo skoro imali tako loš rezultat. Ne znam za ostale, meni zaista nije bio dan, do srebra sam mogao da dobacim, definitivno se nisam pokazao u najboljem svetlu (iako to možda zvuči neskromno, znam koliko mogu a znam i koliko sam uradio, te dve stvari se u ovom slučaju prilično razlikuju). No dobro, podbacio sam na Saveznom, onda zablistao na Izbornom, sad je valjda bio red da opet podbacim. U svakom slučaju, i bronzana medalja na svetskoj Olimpijadi je izuzetan uspeh.
Ukupan utisak: definitivno pozitivan, iako ovaj tekst možda izgleda kao da samo želim da kritikujem svakako sam proveo nezaboravne dane i da mogu još jednom da prođem kroz sve učinio bih to bez trunke dvoumljenja.
[Ovu poruku je menjao Bojan Basic dana 14.08.2006. u 15:32 GMT+1]
Ljubičice crvena, što si plava kô zelena trava.
Naša olimpijska ekipa
