Genije protiv Biblije / Feljton: Stiven Hoking
Feljton: Stiven Hoking
Genije protiv Biblije
Sigurno je jedno, ja sam fizički invalid. Da li sam genije, to je otvoreno za sumnju - Miloš Živković
Dvorana opere u Sietlu, 26.mart 1999. Umesto igrača i glumaca, na pozornici je čovek u invalidskim kolicima koji zajedno sa publikom traži odgovore na pitanja: ima li vasiona početak i kraj? Kako je stvorena? Zašto? Koja je naša uloga u svemu? Ima li tu mesta za Stvoritelja?
Stiven Hoking (Stephen Hawking), intelektualni i naučni gigant poslednje četvrtine dvadesetog veka, profesor teoretske fizike na Univezitetu u Kembridžu i, da li slučajno, u stolici u kojoj je pre tri stotine godina sedeo Isak Njutn, postao je poznat široj publici krajem osamdesetih pošto je napisao knjigu kosmološke tematike Kratka istorija vremena. Prevedena je na mnoge jezike i smatra se najtiražnijom knjigom posle Biblije. O čemu se radi?
Hoking je već krajem sedamdesetih u naučnim krugovima smatran za najveći um posle Ajnštajna. Kao poznat i priznat naučnik odlučio je da napiše knjigu u kojoj će, na svakom razumljiv način, obraditi kosmološka pitanja koja se danas prihvataju kao teorije takozvanog glavnog pravca nauke. Ukratko: vasiona ima svoj početak u "velikom prasku" (Big Bang), ona se širi uz stalne transformacije materije i energije kojima upravljaju četiri prirodne sile - gravitaciona, elektromagnetska, jaka i slaba nuklearna sila. Cilj njegovog naučnog delovanja je upravo definisanje teorije svega. Smatra da je radeći na teoriji crnih rupa pronašao put kojim se može doći do univerzalne teorije, tj. do saznanja o principima po kojima je vasiona nastala i po kojima egzistira.
Biti briljantan: Stiven Hoking je rođen u Londonu 1942. godine. Osim što ga je interesovalo kako funkcioniše očev sat i kućni radio, nije imao posebnih afiniteta prema učenju. U školi je više voleo da pronalazi greške u udžbenicima nego da na časovima pravi zabeleške. Kolege ga pamte kao "spadalo" i uvek spremnog na đačke podvale. Upisao je studije fizike na Oksfordu, pošto (nećete verovati!) tamo nije bilo studija matematike!
Po završetku školske godine dijagnosticirana mu je Lu Gerigova bolest, relativno redak oblik odumiranja motornih nerava koje dovodi do atrofije mišića. Bolest se završava nemogućnošću bilo kakvog pokreta ma kog dela tela i najzad, smrću. U svojoj 21.godini Hoking je bio suočen sa saznanjem da mu je ostalo još dve godine života. Zapustio je doktorske studije. Bolest je brzo napredovala, ali posle dve godine, kako kaže, "odjednom sam postao svestan činjenice da nisam umro". Iako veoma ograničenih fizičkih mogućnosti odlučio je da završi doktorat na Kembridžu, da se oženi (danas ima troje dece) i da nastavi da se bavi teoretskom fizikom.
Sintesajzer-glas: Doktorsku tezu napisao je tako što je diktirao supruzi koja je, na nesreću, u to vreme slomila levu ruku. Razvoj bolesti se usporio, ali je stanje ipak išlo nagore. Govor mu je postao nerazumljiv, predavanja je držao tako što je neka od retkih osoba koja ga je mogla razumeti ponavljala reči koje je Stiven izgovarao. Od 1985. ni to nije bilo moguće, pošto su mu odstranjene glasne žice. Od tada diše na otvor napravljen na vratu, a jedino što može da kontroliše je stisak leve šake. Komunicira tako što mu je u invalidska kolica ugrađen kompjuter kojim upravlja tasterom u levoj ruci. Rečenice koje želi da izgovori formira na ekranu kompjutera, a sintesajzer ih pretvara u govor. Sve svoje naučne radove piše sam pomoću ovog komjutera.
Stiven Hoking uskoro puni šezdeset godina. Iako može da pokreće samo oči, drži predavanja na naučnim i javnim skupovima širom sveta. Na pitanje jednog novinara da li je invalidnost doprinela njegovoj naučnoj reputaciji kaže: "Sigurno je da ona doprinosi publicitetu koji imam. Ljudi su fascinirani kontrastom između mojih veoma ograničenih fizičkih mogućnosti i ogromnih razmera vasione kojom se bavim. Smatraju me arhetipom invalida-genija. Sigurno je jedno: ja sam fizički invalid. Da li sam genije, to je otvoreno za sumnju. "
====================================================
http://www.reportermagazin.com/rep160/0037.htm ted, you better leave it allone
 |  |
 |
