Da li ludnice treba da postoje?

Da li društvo (psihijatri, psiholozi) treba da imaju prava da proglašavaju ljude ludima. Ako se neko ponaša drugačije od većine da li je u redu preduzimati mere za njegovo dobro? Na primer ako neko hoće da se ubije, jel u redu da ga vežu i stave u ludnicu?

Pa gledaj postoje psihička oboljenja tipa shizofrenija, manija, bipolar, borderline, itd itd gde uglavnom dolazi i do hemijskih promena u mozgu. Kod nekih od ovih slučajeva je zaista najbolje da se pacijent pošalje u psihijatrijsku bolnicu, za njegovo dobro, kao i zbog toga da ne bi predstavljao opasnost po društvo.

Nije to kao zatvor - psihijatrijske institucije su tu da pomognu pacijentima, a ne da ih udalje od društva.

E sad što se tiče samoubistva... To je više moralno pitanje... Ukoliko je osoba u potpunosti svesna odluke koju donosi, onda sam ja za to da joj se dozvoli da izvrši samoubistvo. Međutim, potrebno je proveriti šta je dovelo do takve odluke i da li je u pitanju neko (možda i lečivo) psihičko oboljenje.

---

A kako se može znati da li je u potpunosti svesna. To opet treba da kažu psihijatri a oni su kroz istoriju na prvom mestu po pogrešnim dijagnozama i izmišljenim bolestima.

Ne moramo da gledamo samo samoubistvo, ako se neko ponaša drugačije možda je to samo zato što su svi ostali oko njega ludi. Kako bi na primer gledali čoveka u Rimu kome se gade gladijatorske igre.

Pa znaš kako-niti su svi ludi u ludnici niti su svi normalni na ulici.
Što se tiče ovih naših (balkanskih) prostora mislim da je više zastupljeno ovo drugo.

---

A koga ti pitaš da li je u redu? Zašto bi iko od nas to znao bolje od tebe? Očigledno je šta zakon ima da kaže po tom pitanju. Samoubistvo je jedna neverovatno delikatna tema, moj lični stav je da treba dozvoliti samoubistvo, ali stav medicinske
profesije se razlikuje od mog i ja ću ga poštovati.

Hteo bih da čujem: koje su to bolesti psihijatri izmislili, i odakle informacija da najviše greše u dijagnozama (naprotiv, mislim da je najveći procenat misdijagnoza na internoj medicini)?

Semantička greška. Standarde ludila upravo postavlja većina. I inače "ludilo" ne postoji kao kategorija u psihijatriji. Zna se tačno šta je to psihoza, šta su to sumanute ideje, šta je depresija... sve je to jasno definisano.Ne bi ga ubili, ali ne bi bio popularan međ' narodom.

---

"Ludnice" (pod navodnicima jer, kao što reče Dark Icarus, ludilo ne postoji u psihijatriji kao kategorija) treba da postoje. U njih treba smeštati ljude koji dobrovoljno na to pristanu i one koji su opasni po društvo, a nisu za zatvor (čitaj: kriminalci/prestupnici sa dijagnostikovanim psihičkim oboljenjem).

Ne bih se upuštao u diskusiju šta znači termin "normalnost" i koliko je opravdan. Uvek se iznerviram... :)

---

Greše u dijagnozama baš zbog toga što im bolesti nisu jasno definisane. Kako može stanje uma da bude bolest! Neko izvrši ubistvo i kaže "Zar ne vidite da sam bolestan, normalan čovek to ne bi mogao da uradi". Pored toga bolesti se stalno menjaju. Recimo nekada su homoseksualci bili teški bolesnici a sada su potpuno zdravi. Čini mi se da je Alan Tjuring bio u sanatorijumu jer je homoseksulac.



Iz ovoga proističe da nonkomformizam može biti protumačen kao mentalna bolest. Ako nešto zavisi samo od mišljenja većine onda to i ne stoji na nekim čvrstim osnovama a oni koji formulišu te standarde rizikuju da budu ismejani kroz istoriju.

Da li je ovakav čovek mentalno bolestan : čovek svake noći u određeno vreme ustaje da bi zalivao kamen, pre svakog ručka udari blago glavom od kamen i ubeđen je da će mu to što radi omogućiti da vozi Mercedes ?

Vrlo su jasno definisane. Psihičke bolesti su definisane kao poremećaji jedne ili više od osam osnovnih psihičkih funkcija. Psihičke funkcije su isto tako vrlo precizno definisane (što nije baš lako; da te vidim da definišeš volju, pažnju, pamćenje itd.) Pa tako ako je neko bolestan gleda se gde je i kako bolestan. Npr. tačno se zna šta je poremećaj percepcije a šta je poremećaj mišljenja, tačno se zna podela poremećaja mišljenja i kriterijumi za iste. Ti misliš da bolesnici mogu da izlažiraju psihijatra. Mogu, za neke sitne stvari i ako je psihijatar neiskusan. Situacija iz američkih krimi-filmova baš i nema.

Odgovorio bih na ovaj vrući krompir, ali prethodno ću ga baciti tebi. Da li ti misliš da je homoseksualizam psihička bolest?

Američka asocijacija psihijatara je zaslužna za to što više ne smemo da smatramo homoseksualnost bolešću. '72. je donet taj zaključak na glasanju pomenute asocijacije. Incidentally, u americi je homoseksualni lobi među najjačima na svetu. Plus, glasanje je bilo gusto (55% prema 45% u korist da nije bolest), a ako u to uračunaš da je ~10% ljudi homoseksualno dobijaš da je glasanje lako moglo imati drugačiju posledicu...

Nonkomformizam nije poremećaj ni jedne psihičke funkcije. Neslaganje sa normama većine nije dovoljno da te odvuče u ludnicu. Ti što ih mi ismevamo sada bi se verovatno smejali nama da su znali na šta ćemo da ispadnemo. Na koji smo način mi u pravu a oni ne?

Da, taj čovek je mentalno bolestan. Očigledno je da ima poremećaj mišljenja, sa mogućim pratećim poremećajem percepcije (možda halucinira pa vidi cvet umesto kamena). A postoji i druga opcija: da je retard i da nije ukapirao da se kamenje ne zaliva.

---

Možda se samo zeza, a jednog dana „vera u kamen“ postane mainstream religija ;o)
Što, opet, ne bilo ništa novo ..

Mislim da neki mešaju nastranost, izopačenost ...-poremećaje sa bolešću. To dvoje ne idu uvek zajedno.

---

Primer homoseksualnosti baš pokazuje da mentalne bolesti nisu jasno definisane. Kako bi bilo da se izglasa da grip nije bolest. Bolest je neki fizički poremećaj. Smatram da homoseksulanost nije bolest kao što ni ubistvo nije bolest.



Sve što važi za čoveka koji obožava kamen važi i za vernike mainstream religija: čovek odlazi u određeno vreme u crkvu kako bi se molio Bogu, pre svakog ručka izgovara "Oče naš koji si na nebesima..." i ubeđen je da će zbog toga otići u Raj, mesto gde će biti uvek srećan.



Ako se bolje pogleda, obožavaoci kamena nisu mnogo različiti od drugih vernika(možda su samo realniji, meni je verovatnije da će neko od njih dobiti Mercedes nego što će neki hrišćanin posle smrti otići u Raj). Znači li to da svi vernici imaju poremećaj mišljenja? Ako znači, javlja se novi problem a to je da je većina ljudi religiozna. Pošto je Dark Icarus rekao da većina propisuje standarde onda možemo doći do toga da su u stvari nereligiozni ljudi mentalno bolesni. Ako bi se pokrenulo takvo glasanje sigurno bi izgubili.

Ne, primer homoseksualnosti pokazuje da onaj ko ima novac može da uradi šta god hoće, i da uporno lobiranje na visokim položajima u najbogatijoj naciji na svetu može da uradi sve.Po mom mišljenju, krajnje debilno.Zanimljivo je to što ljudi uporno smatraju mozak nefizičkim organom. Ne bih da vam kvarim fantazije o psihijatriji kao o opskurnoj nauci u kojoj pacijenta ispitujemo o detaljima kako je u detinjstvu potisnuo neku traumu. 95% poremećaja u psihijatriji je na organskom nivou (priznajem, neki psihijatri misle da nije tako), tačnije nešto u mozgu nije u redu. Depresija je povezana sa padom nivoa neurotransmitera, šizofrenija sa poremećajima frontalnog režnja, itd. Većina ovih poremećaja se leči lekovima koji utiču na mozak, a neki od njih čak i hirurški! Ako srce koje ne radi dobro smatramo bolesnim organom, onda i mozak koji ne radi dobro isto treba smatrati bolesnim organom. A frazu "radi dobro" je malo lakše definisati kada je u pitanju srce nego kada je u pitanju mozak. I to je u stvari osnova ove diskusije. "Ubistvo" nije bolest zato što je ubistvo čin, a homoseksualnost je tip psihološkog, hormonskog i seksualnog profila. Opet, društvo tu postavlja standarde. Nekada je ubistvo bilo legitimno i nije se smatralo bolešću. Nekada je čerečenje životinja bilo sasvim normalna stvar a sada se društva za zaštitu životinja bore da od toga naprave bolest.Pa to i jeste centar problema. Za početak, religija se razlikuje od sekte samo na osnovu toga što ima mnogo sledbenika. Ni jedan doktor/političar/lobista/naučnik na svetu ne sme da proglasi religiju psihičkim poremećajem jer će time pokopati svoj profesionalni, a krajnje verovatno i biološki život. Ne zaboravimo da upravo i vernici imaju vrlo jake lobije.

Tehnički posmatrano, vernici nemaju poremećaj mišljenja, zato što su od rođenja indoktrinirani religijom. Ako njima neko uporno priča da se Mojsiju javio bog pre X hiljada godina, oni će odrasti sa tim verovanjem i neće sumnjati u njega. Njihov proces mišljenja je tu potpuno očuvan. Jedino za šta možemo da ih optužimo je odsustvo zdrave analitičke i kritičke misli. Plus, čovek ima urođen strah od nepoznatog i u kompleksima od svog neznanja će uvek izabrati da veruje u višu silu. Ovo je univerzalni impuls, ne postoji primitivna zajednica na planeti koja nije razvila religiju. I naravno, tu je i strah od smrti, sa kojim ljudi ne žele da se suoče pa će zato verovati u boga.

---

Ivice, ti ovde debelo brkas pojmove! moras da shvatis da je psihicka bolest bolest kao i svaka druga, doduse sa nekim specificnostima... kao sto mogu da obole pluca, srce itd, tako moze da oboli i neki deo nervnog sistema a posledicne promene mogu, ali i ne moraju da budu jasno vidljive... mnogi ljudi misle da su imuni na nervna oboljenja i da je to nesto grandiozno kad se desi, i ne shvataju da je recimo depresija jedno lakse oboljenje CNS-a, koje recimo, moze da se poredi sa lakom prehladom...(nemojte bas bukvalno da me shvatite!) drugo, psihicka oboljenja su specificna u tome sto u najvecem broju slucajeva, pacijent nije svestan svoje bolesti, i ne moze da rasudjuje pravilno, a samim tim i da pristane na lecenje... to ti je isto kad bi te neko ubedjivao da te boli stomak i da treba da ides kod lekara, a ti uopste ne osecas bol u stomaku!
bas zbog subjektivnog dozivljaja takvih stvari, i pre svega zbog "americkih filmova" sto neko rece, mnogi dolaze u zabludu o strucnosti psihijatara... ali veruj mi, nikog ne salju u ludaru a da se prethodno dobro ne uvere da mu je tamo mesto... i na kraju krajeva, ne ostaju svi tamo do veka, vec mnogi kad ozdrave bivaju pusteni kucama... ja bih rekao da si ti stekao veoma pogresno misljenje o psihijatriji, verovatno sa TV-a, i da bi ti poseta psihijatru (ne kao pacijent vec kao posmatrac :) ) promenila misljenje...

Da li ovde misliš na lobotomiju ?

Ovde se slažemo. Za srce se zna i tačno kako radi, čak je moguće napraviti veštačko srce. O mozgu se zna veoma malo. Postoje samo brojne nepotpune teorije.

Kada sam rekao ubistvo mislio sam na profil ubice. Pored toga mislim da ne treba da me ispravljaš ako odmah zatim upotrebiš "čerečenje životinja" u istom kontekstu.

Zar ovo što si rekao ne potvrđuje moje stavove? Pored toga stalno pominješ lobije koji su presudni u definisanju mentalnih bolesti. Iz ovoga se može zaključiti da lobiji u stvari koriste mentalne bolesti kako bi ostvarivali svoje ciljeve ili su i sami lobisti bolesnici pa nama upravljaju mentalno bolesni ljudi.

Pa jel' onaj obožavalac kamena ipak zdrav ?

David Rosenham je1973. godine u članku pod naslovom: "Biti zdrav na nezdravim mestima", opisao iskustvo grupe psihologa koji su se rešili da simuliraju duševnu bolest i to siromašnu u simptomima, izjavljujući da samo čuju neodređene glasove. Ipak su bili lako primani u duševne bolnice, ali mada su brzo prestali da pričaju o lažnim halucinacijama, teško su bili otpuštani...

Ako neko ne traži pomoć onda mu je ne treba pružati na silu. Ako te ne boli stomak naravno da nećeš ići kod lekara šta god ti neko pričao. Da li ti kažeš da tog čoveka koji se oseća dobro i ne boli ga ništa ipak treba na silu odvesti kod lekara jer ti veruješ da ga boli stomak?

izvini, ali kakvu si reakciju ti ocekivao od psihijatra? da proverava istinitost anamneze?!



procitaj ponovo sta sam napisao u tome sto si citirao! nije svestan; ne rasudjuje pravilno
coveka, recimo u stanju soka kada nije u svesnom stanju treba ostaviti da umre jer zaboga, ne mozemo da ga pitamo da li mu treba pomoc?

Dusevne bolnice (kako ih neki zovu - ludnice) treba da postoje , upravo zbog toga sto neke dusevne bolesti nisu pogodne za ambulantno lecenje . To su uglavnom psihoze . Kad govorimo o psihozama , mora se napomenuti sledece : psihoza sa istim imenom se nece uvek isto manofestovati kod svih ljudi , a cak i kod jednog istog coveka se moze ispoljiti drugacije svaki put . Postoje dve kategorije dusevnih bolesnika : oni koji su konstantno u delirijumu i kojima malo pomaze farmakoterapija ili im cak uopste ne pomaze i oni koji imaju periodicne psihoticne epizode , a povoljno reaguju na terapiju lekovima . Za ove prve je cak i bolje da postoje zatvorene bolnice u kojima se moze ostati i ceo zivot , jer oni nisu sposobni da zive sami , da se staraju o sebi , a predstavljaju potencijalnu opasnost po sebe i po drustvo . U zatvorenim klinikama se na takvim pacijentima vrse razna istrazivanja u cilju pronalazenja novih terapijskih sema i u nekim razvijenim zemljama testiranja novih lekova . Veruj mi , za ove nesrecnike je bolje da imaju krov nad glavom , tri obroka dnevno i mogucnost odrzavanja licne higijene , nego da se hrane po kontejnerima i da se ne kupaju mesecima . Ne znam da li kod nas postoje klinike u kojima pacijenti mogu ostati neograniceno dugo (a da nisu zatvorske) , najduzi boravak u dusevnoj bolnici za koji sam ja cuo je (cini mi se) 6 meseci .
Neko je pomenuo i lobotomiju . Ova metoda se ovde ne primenjuje vec nekih 30-ak godina (ako ne i vise) kao ni terapija elektrosokovima . Ne znam kako je na zapadu (sto se tice lobotomije) ali eletrosokova ima i dalje .
Sto se tice Rosenham-a i psihologa koji simulirase dusevnu bolest , tu su i oni sami dobrim delom ispali glupi . Superbaka ti je vec dao odgovor zasto su bili tesko otpustani iz bolnica , oni su to (obzirom da su psiholozi) i sami morali znati da im psihijatri nece tek tako poverovati da su se simptomi povukli , ali mene buni jedna stvar . Koja je zapravo svrha tog ogleda ?
Jos nesto : sam si rekao da je to radjeno 1973. Imas li ti ideje koliko je psihijatrija nepredovala od tad ? Mislis li da ces sad moci da odes i isfoliras lekara da si psihotican ? Cisto sumnjam . Da je to moguce tako lako uraditi , znas li koliko ljudi bi se skinulo sa vojske ?

---

Je l` da?
Sta mislis, koliko je osoba iz blizeg i daljeg okruzenja osobe koja pati od neke drustvene bolesti, a za koju je procenjeno da moze da napusti instituciju, raspolozeno da vodi racuna o njoj, ili da uopste ima bilo kakve veze sa njom?
Kakav je stav ljudi prema dusevnim bolesnicima uopste? Da li zele da im pomognu, ili cine sve da se nadju sto dalje od njih?
Koliko je tesko da se osoba kojoj je nekad prikacena neka psihijatrijska dijagnoza bude primljena nazad u drustvo?
Ne sumnjam u to da je jedan od motiva za osnivanje dusevnih bolnica humanost i zelja da se nekako pomogne tim ljudima, ali ne treba zaboraviti da je na ulazu u mozda 1. instituciju ove vrste pisalo da je bolnica osnovana sa ciljem "izdvajanja dusevno bolesnih u ime sigurnosti drugih".


Uvek postoji barem jedan odgovor - drapetomanija :)
Cudna bolest koju su ispoljavali robovi u SAD. Manifestuje se pokusajima bezanja od voljenog gospodara u slobodu.




Nista bez lobija.
Nego, ne mogu da odolim a da ne podsetim koliko je nekada masturbacija bila nenormalna aktivnost...a ni oko zenskog orgazma nisu bas bila cista posla...
Ako imas osobu koja je uravnotezena, stabilna licnost, koja prihvata sebe, koja je u stanju da vodi ono sto se smatra normalnim zivotom, i da ostvari dubok emocionalni odnos sa svojim partnerom, a pri tom je homoseksualac, on ipak nije `normalan`?
(to ne znaci da medju homoseksualcima nema `raznih`, bas kao i medju heteroseksualcima...)


Kako?


Divno poredjenje :)


To znaci da ti tvrdis da je homoseksualnost bolest? Ili je to jedan od primera kako se uz pomoc novca mogu uciniti i pozitivne, a ne samo lose stvari? :)

Evo, ja mozak ne smatram nefizickim organom, medjutim...
Medicinski model je samo jedan od modela kojima se objasnjavaju psihicke bolesti, i po njemu je dusevna bolest bolest tela, tj. mozga, i u skladu sa time se leci psihofarmacima.
Medjutim, postoji i psiholoski model (prvi predlozio Frojd, pretreo mnoooogo izmena do dana danasnjeg - dusevna bolest je bolest psihickog zivota, i to ima veze sa uzimanjem anamneze pacijenta u prvom intervjuu sa njim...i ima veze sa psihoanalizom i razlicitim vrstama psihoterapija uopste), zatim psihosocijalni, a tu je naravno i antipsihijatrija (toplo preporucujem Sasa i Lenga:).




Mislim da se svodjenje etiologije psihickih bolesti iskljucivo na biologiju naziva redukcionizam...
Reci mi, molim te, coveku duze vreme sve ide naopako, ali depresija zapravo nema nikakve veze sa time, vec sa padom nivoa neurotransmitera u organzmu...koje se desilo sasvim slucajno i potpuno nezavisno od dogadjanja u spoljasnjem svetu i njegovo dozivljaja svega toga. Naravno, kad popije dovoljan broj lekova, sve ce biti u redu, bez obzira na to sto je situacija u kojoj se on nalazi i njegov nacin gledanja na nju ostao isti...

A tacan uzrok nastanka shizofrenije se ne zna, postoje samo manje ili vise verovatne hipoteze. Jedna od njih jeste i ta o kojoj pricas. Jedna od. A za lecenje shizofrenije i psihoza se koriste i psihofarmaci i psihoterapija. I opet cu preporuciti Lenga i njegovo shvatanje shizofrenije.

Btw - zanimljivo je da se danas sve vise ide na utvrdjivanje medjusobne povezanosti psihickog i fizickog zdravlja...ali se i pored toga psiha dozivljava kao epifenomen procesa u nervnom sistemu....


Mislim da se i ovo zove redukcionizam...

A sto se Rosenhama tice...


Apsolutno! Nego, sta - sad kad si usao, nema napolje!? Bez obzira na to sto si podjednako zdrav kao i taj psihijatar koji te pregleda!?


Pokazivanje olakog etiketiranja dusevne bolesti i cinjenice da kad je takva sigmatizacija jednom zivrsena, etiketu je jako tesko skinuti. Sto, bar po meni, nije dobro.
Eh, da, posebno je sladak podatak da su `folirante` pre lekara otkrili drugi bolesnici...
A prica ima i neke veze sa kritikom dusevnih bolnica kao centara moci za kontrolu `nepodobnih`, iz koji se, naravno, jako tesko izlazi, dobrim delom i zato sto su lekari ti koji imaju `moc`, a pacijenti su tu...pa...da sto manje smetaju i drustvu, a, po mogucstvu, i lekarima.

Naravno, naglasavam da je cilj svih kritika poboljsanje postojeceg stanja, a ne cista obest i zloba zakerala :)

Pa bas je to pitanje - postoje shvatanja i procedure koje su se nekada (davno i uopste ne tako davno) smatrali tacnim, opravdanim, dobrim...pa se postavlja pitanje koliko je ovo sto mi danas smatramo istinama po pitanju psihickih bolesti- istina. U stvari, i danas u ovoj oblasti nema samo jedne istine, tako da, kao sto neki rekose...`istina negde tamo` ;)

Zašto, o zašto, uvek ima ljudi koji porede bol u stomaku sa psihijatrijskim poremećajem? Analogija ti je potpuno pogrešna. Kao prvo, meni ne dune iz vedra neba da neko ima psihičku bolest, ja prvo moram da vidim simptome te psihičke bolesti.

Ili, da se spustim na taj utilitaristički nivo razmišljanja bola u stomaku, po tome neko za koga sumnjam da ima tumor na želucu, a to ga ne boli i on ne zna da ima tumor, ja ne smem da ga pošaljem na skener dok on sam ne oseti bol, dva dana pred smrt?

Nekim ljudima očigledno i dalje nije jasno kako stvari funkcionišu u psihijatriji. Poslednji put: ne, nije dovoljno da lekar napiše "Dg: Lud k'o struja" na parčetu papira pa da onda pritisne crveno dugme na svom stolu, na šta odmah umaršira 8 bolničara rmpajlije koji čoveka odvode za ruke u tapaciranu sobu dok se on batrga i dere iz sveg glasa "ali ljudi, ja sam normalan!... noooormaaaalaaaaaan...." (KLANG!) (Kračun!) (Zvukovi prigušenog vrištanja).

Postoje protokoli za dijagnozu, protokoli za hospitalizaciju, protokoli za zadržavanje bolesnika protiv njegove volje.

I ne znam odakle ti ideja da mi šaljemo ljude na lečenje protiv njihove volje, 60% psihičkih bolesnika se samo javi na lečenje. A ako tvrdiš da mentalno oboleli imaju ista prava i obaveze kao i mentalno zdravi ljudi, onda verujem da ne bi imao nikakav problem da tvoj sin pohađa razred u kojem predaje psihopata/manijak, isto kao što ne bi imao problem da pohađa razred u kojem predaje čovek sa tumorom na želucu.

Ne i ne! Da su mu od rođenja ljudi od autoriteta, ljudi kojima on beskonačno veruje, govorili da zalivanje kamena može dovesti do toga da on dobije mercedes, a onda to objasnili nekom višom silom čije nepostojanje on ne može da proveri, onda bi bilo sasvim objašnjivo odakle mu takvo mišljenje i tu ne bi bilo poremećaja u liniji zaključivanja! Ako, however, on od rođenja prima normalno obrazovanje, a onda u trideset petoj naprasno bez razloga počne da zaliva kamen, onda nema te sile koja ga može spasti od dijagnoze. Mada ga ja lično ne bih slao u ludnicu.

Semantička greška #13, ali ko broji... Pominjao sam lobije zato što su realni i zato što postoje. To što vama odmah padaju na pamet teorije zavere, to je vaša stvar. Neki lobiji postoje a ne znaju da postoje. "Lobi" je reč kojom se definiše interesna grupa ljudi koji delaju prema nekom zajedničkom cilju sa ili bez međusobne saradnje. Kada kažem "pederski lobi" ne mislim na tajnu organizaciju gde se ljudi čudno rukuju sa svojim lobanja-prstenovima, mislim na sve pedere u americi koji su se možda individualno borili da se njihovo seksualno opredeljenje ne proglasi bolešću.

Ubistvo = imenica, od glagola "ubiti" koji je svršeni vid glagola, (a ne od "ubijati", koji je nesvršeni) koji indicira jednokratni događaj; na drugoj strani, "čerečiti" kao nesvršeni vid glagola koji indicira dugotrajno, često ponavljano i učestalo vršenje jedne radnje.

Ukoliko bi bilo pametno pustiti čoveka koji je "čuo glasove" onoga trenutka kada on kaže da je prestao da ih čuje, onda bi ovaj eksperiment bio vrlo, vrlo zabrinjavajući i mi bismo morali da zavrtimo glavom u neverici. Međutim, očigledno ne znaš šta su to imperativni glasovi, koliko muka mogu da zadaju ljudima i kakve sve manifestacije mogu da imaju. Imperativni glasovi nikada ne prestaju sami od sebe i bez debele terapije.

Znači, ti si psihijatar, dođe ti pacijent koji kaže da ima "neodređene glasove", ti znaš iz iskustva da je to poremećaj percepcije, i to teži vid (halucinacije, za razliku od iluzija koje su lakši vid), znaš da poremećaji percepcije nikada ne idu sami i da uvek progrediraju do neke teške psihoze, da se nikada ne povlače sami od sebe... A onda ti pacijent jednog dana saopšti da, eto, iz nekog misterioznog razloga, više ne čuje nikakve glasove. Šta bi ti? Da ga istog trenutka psihijatar pusti iz ustanove? Pa ako bi ti to uradio bez sumnje bi ostao zapamćen kao najveći idiot među psihijatrima u istoriji!

(Da se zna, ja bih čak naredio da pooštre obezbeđenje oko takvog pacijenta zato što je vrlo verovatno da je odlučio da nas laže u cilju izlaska iz ustanove.)

Slaži tako policiji da si ubio nekoga (nekoga ko je nedavno nestao), pa onda kada te ubace u zatvor dok proveravaju tvoju priču, reci da si se samo šalio, pa da vidim da li bi te pustili!

Takođe, mislim da je ovaj podatak malo nariktan jer bi ih toliko napumpali lekovima, (pa makar to i bilo '73. kada je farmakologija u psihijatriji bila relativno nepoznata) da oni više ni sami ne bi znali da li čuju glasove ili ne.

Čekaj... misliš da ne treba da izdvajamo duševno bolesne u ime sigurnosti drugih?

Pad nivoa nekih neurotransmitera jeste posledica negativnih događaja u životu. Onda kada ovaj pad postane patološki, onda se razvija duševna bolest. Postoje mnogi ljudi kojima se desi milion loših stvari u životu pa, iako su depresivni i mrzovoljni, ne ispolje ni jedan jedini simptom kliničke depresije. Relacija nivoa neurotransmitera i raspoloženja čoveka je ni manje ni više nego "koka ili jaje" rasprava, pa ako baš imate vremena na bacanje, možemo i o tome da raspravljamo.

Što će reći, kapiraju ljudi da niti je prvo bila koka, niti jaje...

Da, ako si odlučio da simuliraš simptome vrlo teške duševne bolesti, ima da se nasediš u bolnici dok te ne verifikuji. Pitam i tebe, ti bi ga pustila onog trenutka kada kaže "ma samo sam se šalio, doktore"? Naravno, nikome ne pada na pamet da taj isti psihijatar može krivično da odgovara ako pusti opasnog čoveka na ulicu.

Tako što je tih 10% psihijatara koji su bili homoseksualci trebalo odstraniti iz glasanja (ako ne zbog pristrasnosti, onda zbog toga što su tada tehnički homoseksualizam smatrali kao bolest). Naravno, tada se nije otvoreno "izlazilo iz ormara", pa ne znamo ni ko su bili tih 10%, a takođe ne možemo da garantujemo ni da su baš svi psihijatri homoseksualci glasali da homoseksualnost nije bolest.
Ali da vidimo ovaj scenario: skupština (vlada, izvršno veće, šta god) izglasava budžet nekoj firmi marginom od 10 glasova. Mesec dana kasnije se ustanovi da je 20 poslanika koji su učestvovali u glasanju tada imali akcije te firme. Da li mislite da bi glasanje ostalo legitimno?

U nekim krajevima sveta masturbacija je još kažnjiva smrtnom kaznom, na žalost ne sećam se gde...

Bez pretenzija da odgovorim na ovo pitanje, imam jednu primedbu: sve to je irelevantno za to da li je nešto bolest. Isto tako ja mogu da pitam: "Ako imaš osobu koja je uravnotežena, stabilna ličnost, koja prihvata sebe, koja je u stanju da vodi ono što se smatra normalnim životom, i da ostvari dubok emocionalni odnos sa svojim partnerom, a pri tom je njegov partner ovca, on ipak nije `normalan`?"

---