SFRJ je dozvolila da preduzeće kupuju tzv zatvorene licence. Zatvorene licenca je značila da prodavac licence zabranjuje našem preduzeću dalji razvoj tehnologije bazirane na kupljenoj licenci, ograničava na koja tržišta se smeju plasirati proizvodi proizvedeni kupljenom licencom i uslovljava da se repromaterijal sme nabavljati od definisanih isporučilaca. Primera radi u posleratnom Japanu vlada je zabranila privatnim preduzećima da kupuju zatvorene licence. Po svemu sudeći Ei Niš je u velikoj meri razvoj zasnivala na zatvorenim licencama. Ako se tome doda da je izgradnja novih fabrika trajala jako dugo, duže od grejs perioda za kredite kojima je ta izgradnja finansirana, jasno je da je Ei Niš bio gigant na staklenim nogama.
Glavne rasprave, ne rat, vodile su se između Beograda i Niša. Niš je odneo pobedu ali to je bila, po mome mišljenju, Pirova pobeda. Ei je kasnio u prelasku sa elektronskih cevi na tranzistore, kasnio je u prelasku sa germanijumskih tranzistora na silicijumske tranzistore o integrisanim kolima da ne govorimo. Najveći promašaj bila je odluka o gradnji fabrike za proizvodnju zastarelih katodnih cevi (ekrana za TV). U tom trenutku ceo svet je katodne cevi kupovao kod četiri-pet globalnih proizvođača. Fabrika nikada nije završena a osnovni razlog za izgradnju bila je nesporna činjenica da je ekran bio najskuplja komponenta tadašnjih kolor televizora i ,nažalost, mogao se nabaviti samo u inostranstvu. Zamena uvoznih komponenti domaćom proizvodnjom bila je svojevrsna opsesija razvojne politike Ei.
Re: Ei Niš istorija
