postovanje svima na ovom forumu,
mnogo sam toga procitao na ovom forumu i dopada mi se sto za razliku od nekih drugih popularnih foruma naseg govornog podrucja,
nema mase neozbiljnih posetilaca koji svaku temu pretvore u sprdnju i chat.
na tu ozbiljnost ucesnika u diskusijama racunam pri postavljanju mojih pitanja.
dugo mi se mota po glavi jedno veliko pitanje i ciljano sam se prijavio na ovaj forum da bih ga postavio i drugim ljudima.
imam 30 godina, rodjen sam i odrastao u beogradu, u radnickoj porodici, u malom stanu udaljenom od centra nekih desetak kilometara,
imam srednju skolu i zaposlen sam nekoliko godina u drzavnoj firmi u kojoj primam prosecnu platu za beograd,
koja cini glavninu kucnih primanja pored mizernih penzija mojih roditelja.
verovatno vas nece iznenaditi ako kazem da nisam zadovoljan, ali ne ljutim se ni na koga drugog osim na sebe i na karakter i sposobnosti
kojima raspolazem, koji me cine takvim mediokritetom kakav jesam.
vidim da ljudi postizu vise nego ja, raspolazu sa vise mogucnosti da sebi priuste razne komfore koji su meni jednostavno nedostizni,
i mozda cete se iznenaditi ali to su sasvim obicne stvari koje cine savremen zivot: stanovanje, putovanja, automobil...
ne govorim o palatama, bahamima i mercedesima, vec vise o necemu sto se idealno smatra zivotom srednje klase.
da ne bi neko rekao da sam pao sa marsa, znam gde zivim i zivim ovde svih svojih 30 godina, pa ipak me muci cinjenica da u odnosu na
sav ovaj narod koji se vozi novim automobilima, od jevtinih do onih najskupljih, stanuje u svim ovim stanovima i kucama unutar kruga od
deset kilometara, putuju na blize ili dalje destinacije koje se nude u mnogim turistickim agencijama, ja se stvarno osecam
kao da sam juce dosao sa planine, jer nemam ni najmanju ideju kako da dodjem do vise novca.
osecam se otprilike kao sto se onaj siromah sto skuplja stvari po djubristu oseca u odnosu na mene koji imam redovan posao i platu i
stan i hranu, i on se verovatno pita kako bi mogao da se dokopa ovakvog zivota, ali nema nikakvu prakticnu ideju.
jasno vam je da nisam i ne mogu da budem kriminalac, zatim nemam uspesne prijatelje ni rodjake, a vec sam rekao da imam samo srednju skolu.
ni moji roditelji nisu stekli nista tokom svojeg radnog veka, ni znanje ni imanje, tako da sada ja prakticno njih izdrzavam.
ali ova kolicina ljudi koje vidim da imaju i mogu vise nego ja, govori mi da ni oni nisu bas svi obdareni sa navedenim pocetnim prednostima
kao sto su nasledjen imetak, posebna talentovanost, ili na kraju krajeva sklonost kriminalu.
ne ocekujem naravno nikakakvo uputstvo za upotrebu zivota, ali bih voleo vase misljenje o ovom mojem vidjenju nase, beogradske sredine,
i moje perspektive u njoj.
mnogo sam toga procitao na ovom forumu i dopada mi se sto za razliku od nekih drugih popularnih foruma naseg govornog podrucja,
nema mase neozbiljnih posetilaca koji svaku temu pretvore u sprdnju i chat.
na tu ozbiljnost ucesnika u diskusijama racunam pri postavljanju mojih pitanja.
dugo mi se mota po glavi jedno veliko pitanje i ciljano sam se prijavio na ovaj forum da bih ga postavio i drugim ljudima.
imam 30 godina, rodjen sam i odrastao u beogradu, u radnickoj porodici, u malom stanu udaljenom od centra nekih desetak kilometara,
imam srednju skolu i zaposlen sam nekoliko godina u drzavnoj firmi u kojoj primam prosecnu platu za beograd,
koja cini glavninu kucnih primanja pored mizernih penzija mojih roditelja.
verovatno vas nece iznenaditi ako kazem da nisam zadovoljan, ali ne ljutim se ni na koga drugog osim na sebe i na karakter i sposobnosti
kojima raspolazem, koji me cine takvim mediokritetom kakav jesam.
vidim da ljudi postizu vise nego ja, raspolazu sa vise mogucnosti da sebi priuste razne komfore koji su meni jednostavno nedostizni,
i mozda cete se iznenaditi ali to su sasvim obicne stvari koje cine savremen zivot: stanovanje, putovanja, automobil...
ne govorim o palatama, bahamima i mercedesima, vec vise o necemu sto se idealno smatra zivotom srednje klase.
da ne bi neko rekao da sam pao sa marsa, znam gde zivim i zivim ovde svih svojih 30 godina, pa ipak me muci cinjenica da u odnosu na
sav ovaj narod koji se vozi novim automobilima, od jevtinih do onih najskupljih, stanuje u svim ovim stanovima i kucama unutar kruga od
deset kilometara, putuju na blize ili dalje destinacije koje se nude u mnogim turistickim agencijama, ja se stvarno osecam
kao da sam juce dosao sa planine, jer nemam ni najmanju ideju kako da dodjem do vise novca.
osecam se otprilike kao sto se onaj siromah sto skuplja stvari po djubristu oseca u odnosu na mene koji imam redovan posao i platu i
stan i hranu, i on se verovatno pita kako bi mogao da se dokopa ovakvog zivota, ali nema nikakvu prakticnu ideju.
jasno vam je da nisam i ne mogu da budem kriminalac, zatim nemam uspesne prijatelje ni rodjake, a vec sam rekao da imam samo srednju skolu.
ni moji roditelji nisu stekli nista tokom svojeg radnog veka, ni znanje ni imanje, tako da sada ja prakticno njih izdrzavam.
ali ova kolicina ljudi koje vidim da imaju i mogu vise nego ja, govori mi da ni oni nisu bas svi obdareni sa navedenim pocetnim prednostima
kao sto su nasledjen imetak, posebna talentovanost, ili na kraju krajeva sklonost kriminalu.
ne ocekujem naravno nikakakvo uputstvo za upotrebu zivota, ali bih voleo vase misljenje o ovom mojem vidjenju nase, beogradske sredine,
i moje perspektive u njoj.
