A sad malo iz drugog uglaKada pokušavate da slikate decu na klasičan način, pogledom kroz tražilo ili praćenjem ekrana, većina počne odmah da se namešta, glumata, daje neku protivreakciju. Bude to super, napravi se i tu sjajnih stvari, ali ponekad čovek poželi drugačije, da bude nevidljiv ili bar van vidokruga zamaskiran u kakav grm ili prikolicu.
Ne volim grupne fotografije niti dece niti bilo čega drugog, uvek mi je bolje izvući detalj, neko zanimljivo lice u prvi plan.
Deca su uglavnom visine oko 1-1.2 metra i kada spustim ruku sa fotoaparatom pored sebe, praktično im je objektiv u nivou noseva. Digitalija pruža mogućnosti za beskrajno mnogo snimaka, ima tu dosta falša i nakrivljenih kadrova, treba malo vežbe da se stekne navika držanja paralelnosti, ali suština je da deca uopšte ne reaguju na tako postavljen aparat i ponašaju se prirodno, nesvesna da ih neko snima sve vreme. Posle se tu nađe svega i svačega, evo, recimo ovo dole je nastalo tako, ruka uz telo, pet-šest snimaka od kojih su praktično svi sem jednog upotrebljivi, objektiv posmatra dete kao ravno sebi i nema onog pogleda odozgo koji je najčešći kada su deca u pitanju.
Nema trika da se napravi ovakav snimak tako što će se kleknuti ispred deteta i krenuti sa kadriranjem.
