podaci iz različitih baza?

Svako preduzete treba da ima integralan informacioni sistem. Preduzece ne uvodi informacioni sistem zato da bi se na bolji nacin vrsila evidencija, nego zato sto taj informacioni sistem moze da pruzi mnogo bolju analizu poslovanja.

Da bi se radila analiza, podaci moraju biti na jednom mestu, i uniformni, bez obzira iz kog delapreduzeca dolaze. To je neophodnost.

U praksi, nije uvek moguce obezbediti da svi delovi preduzeca u realnom vremenu budu i deo integrisanog informacionog sistema. Ogranicenja su prvenstveno nepostojanje tehnickih mogucnosti ili previsoka cena povezivanja. Tada se pribegava odvojenim bazama podataka, gde izdvojene celine vode sopstvene evidencije zasebno. Medjutim, da bi celo preouzece funkcionisalo sve promene opet moraju da se prebacuju i u centralu i obrnuto, svaka izdvojena jedinica iz centrale mora da preuzima podatke koji su neophodni da bi mogla da vrsi sopstvenu evidenciju.

Prosti primeri bi bili da izdvojena trgovina vodi evidenciju prometa ali s vremena na vreme mora da sve promene posalje u centralu. S druge strane, da bi trgovina mogla da onosi podake, mora recimo da ima azuran sifarnik komitenata i sifarnik artikala sa raspolozivim kolicinama koje dobija iz centrale.

Lose strana izdvojenih jedinica je pre svega u nemogunosti azuriranja podataka u realnom vremenu. Podaci izmedju centrale i izdvojene jedinice se razmenjuju u nekim dogovorenim vremenskim intervalima, tako da se uvek moze smatrati da su podati u trenutku analize (u manjoj ili vecoj meri) neazurni. Ovo cak vazi i kada izdvojena jedinica ima tehnicke preduslove da vrlo cesto moze da razmenjuje podatke sa centralom.

Posledica ove neazurnosti je jos jedan bitan problem: ako forma iam vise izdvojenih jedinica nijedna od njih nikada ne moze imati realno stanje u svojim podacima. Uzmimo na primer stanje artikala, ako jedna ispostava proda/utrosi odredjenu kolicinu artikla, dok ona tu izmenu ne posalje u centralu, ostali delovi firme nemaju podatak da ta kolicina artikla vise nije raspoloziva i moze da se desi da prodaju ono sto u stvari vise nemaju.

U principu, tezi se tome da se izbegnu izdvojene celine i da informacioni sistem fukncionise kao jedinstven. Do skora je tako nesto bilo dostupno samo velikim preduzecima ali sa sve vecom dostupnoscu Interneta, postalo je dostupno i mnogo manjim firmama.

Najjednostavniji i najbukvalniji nacin koriscenja jedinstvenog inforamcionog sistema i jeste prosto obezbedjivanje da se sve klijentske aplikacije preko Interneta povezu na jedan database server. U praksi to nije mnogo komplikovanije od rada na vise radnih stanica u lokalnoj mrezi. Udaljene stanice se u lokalnu mrezu povezuju VPN-om i preko takve konekcije im je omoguceno da pristupe serveru.

Razlika u odnosu na LAN se svodi uglavnom na manju brzinu protoka podataka uslovljenu brzinom internet linkova.

Kada su u pitanju raznorodni informacioni sistemi primenjeni u centrali i izdvojenoj jedinici, to je najbolnija kombinacija, jer je tu cesto tesko obezbediti lak prepis podataka iz jednog sistma u drugi i po pravilu zahteva namenski softver za prepisivanje.