S3 killer? Sony DSC H 5 - test
Posle Canona S3 IS, evo testa i njegovog ljutog konkurenta
Sony DSC H 5 test
Jednog od najvećih giganata elektronske industrije, japanskog Sony-a, na polju digitalne foto tehnike mnogi i dalje ne shvataju dovoljno ozbiljno. Prvi veliki javni signal da su mu ambicije velike, pokazao je kupovinom legendarne Minolte, brenda koji je ostao u srcu mnogih foto-zaljubljenika. Nedugo zatim, sve skeptike u svoju odlučnost razuverio je predstavljanjem svog prvog DSLR modela, Alpha A-100, koji već na prvi pogled preti da će i oteti veliki deo tržišnog kolača čak i onima sa najvećom foto-tradicijom.
Razloga za takav uspon Sony-a ima prilično. Manje je poznato da je Sony jedan od malobrojnih, a verovatno najveći, proizvođač senzora za sve tipove aparata uključujući DSLR. Već godinama ih prodaje mnogo poznatijm foto-imenima kao što su Canon, Nikon i mnogi drugi. Već zato, a i ne samo zbog toga, bolji poznavaoci digitalne foto tehnologije se ne čude dosadašnjem uspehu i ambicijama Sony-a. Suština toga se može sažeti u činjenici da digitalni aparati, posebno kompaktni, imaju vrlo malo sličnosti sa starim SLR modelima, a mnogo više sa digitalnim kamerama na čijem polju, kao sto je poznato, Sony dominira.
Međutim, foto-aparati što su više rezolucije, moraju imati kvalitetniji objektiv sa čijim konstrukcijama on nije imao dovoljno iskustva. Tu poslednju prepreku da dublje uđe u foto-branšu, Sony je prevazišao udruživši se sa legendarnim Carl-Zeiss-om, proizvođačem objektiva vrhunskih optičkih performansi. Sličnu stvar je uradio i Panasonic napravivši dil sa Leica-om. Tim potezima oba brenda su postali vrlo kvalitetni igrači na polju kompaktnih modela više klase.
Sony-u to nije bilo dovoljno, pa je kupio Minoltu i time prisvojio i plodove njenog višegodišnjeg istraživačkog rada u SLR domenu, kao što su konstrukcija zatvarača, fazni auto-fokus mehanizam, i mnogi drugi sitni SLR patenti. Šlag na tortu predstavlja već legendarni sistem za unutrašnju stabilizaciju (anti-shake), koji će krasiti svaki budući Sony DSLR model.
Dok na podrobniji test ne stigne Alpha A-100, ovoga trenutka najzanimljiviji Sony-jev model je njegov adut u najtraženijoj, ultrazum klasi. Na papiru su mu podaci impresivni, a na sledećih par strana ću pokušati da ga detaljnije predstavim.
Osnovni tehnički podaci:
- Rezolucija: 7,2 Mp, 3072 x 2304 piksela
- Zum: 12x, optički stabilizovan, 36-432 mm (ekv.)
- LCD ekran: 3,0 inča po dijagonali, 230.000 piksela
- Potpune manuelne kontrole i nekoliko scenskih modova
- Snimanje filmova: U rezoluciji 640x480 sa 30 slika u sekundi, sa optičkom stabilizacijom i zumiranjem, do punog kapaciteta kartice
- Napajanje: Dve NiMh baterije koje se pune pomoću priloženog punjača
Spoljni izgled i komande:
H5 je nastupio zajedno sa modelom H2 od kojeg se razlikuje po mnogo većem LCD-u, rezoluciji od 7,2 Mp, i tamnosivoj (skoro crnoj) boji tela.
Objektiv je zaštićen poklopcem koji dobro naleže na njegove unutrašnje žlebove, ali nakon skidanja ima nezgodnu osobinu da voli da se izgubi, pa ga treba pažljivo čuvati.
U pakovanju se dobija i štitnik od neželjenih Sunčevih zraka i konverter za tele/wide ili stakla za makro rad. Ako ih nastavite jedan na drugi, nekima će se svideti taj DSLR-like izgled. Osim njih, stižu i dve NiMh punjive baterije sa punjačem, uputstvo, kaiš, kablovi i prateći softver. Priložene memorijske kartice nema, jer H 5 ima 32 Mb ugrađene memorije. Jasno, njome možete samo da isprobate kako aparat radi, pa je najbolje da još u prodavnici prorez za Memory-Stick DUO karticu popunite modulom od bar 1 Gb.
Takođe, dve baterije koje se dobijaju uz aparat ni iz daleka nisu dovoljne za ozbiljniji rad, pa im pridružite bar još 4 i to kvalitetnih visokog kapaciteta. Dva su očigledna razloga za takvu odluku: Veliki troinčni LCD visoke rezolucije, koji je bio sigurno jedan od najvećih razloga što ste se opredelili za H 5, halapljivo guta miliAmperčasove. Drugi razlog je što je cena kvalitetnih NiMh akumulatora danas osetno pala, pa nema potrebe da rizikujete da ćete negde "na terenu" ostati bez napajanja Vašeg ljubimca. Za nuždu, na prvom kiosku se možete pomoći i alkalnim baterijama, ali ne očekujte od njih više od par desetina snimaka.
Rukohvat je gumiran i perforiran radi boljeg naleganja prstiju, mada je ta guma mogla da bude i mekša što bi doprinelo još boljem hvatu. Iznad je kontrolni točak, detalj ne tako čest u ovoj klasi, koji omogućava brzu promenu parametara prilikom raznih podešavanja. Odozgo su okidač, dve rupice ispod kojih je unutrašnji mikrofon i AF lampa. Ako je uključimo u meniju, u slabijim svetlosnim uslovima se automatski pali. Dodatno osvetljava objekat snimanja pomažući AF-sistemu da uoštri sliku (naravno, ona ne emituje svetlo tokom samog snimanja, te se ne vidi na snimku). Crvene je boje, ali nije naročito usmerena kao kod sličnih modela, pa joj je domet manji nego što bi teorijski mogao da bude. Precizno je montirana i u sobnim uslovima na svim žižama njen doprinos kvalitetu fokusa je značajan.
Objektiv potpusuje čuveni Carl-Zeiss, ime koje ne ostavlja mesta sumnji u optički kvalitet, a on je na ovakvom aparatu od esencijalne važnosti. Ima 11 elemanata raspoređenih u 9 grupa, sa po jednim ED elemetnom protiv hromatskih aberacija i jednim asferičnim koji doprinosi kompaktnosti. Naime, svaki od 7,2 milona piksela na čipu veličine samo 5,8 x 4,3 mm je toliko mali da se sistem sočiva ispred njega nalazi na velikim mukama, jer se preciznost kojom crta po senzoru meri delovima mikrona. Koliko je autoru testa poznato, ako ne računamo mobilne telefone, ovij senzor ima najsitniji piksel u digitalnoj foto-tehnici uopšte, što dovoljno govori o zadatku koji je stavljen pred (tačnije iza) objektiva. Isto važi i za izradu i montažu celog sistema senzor-objektiv. Kada se tome doda 12x optički raspon i optička stabilizacija, postaje razumljivo savršenstvo proizvodne tehnologije potrebne za izradu jednog ovakvog uređaja.
Blic se izvlači po potrebi i već po njegovom obliku naslućujemo da je jači od proseka.
Gornja strana otkriva pravilan i nadasve moderan oblik tela. Preko natpisa Super steady shot blic se nastavlja na elekronsko tražilo koje ispod sebe krije klizač za podešavanje dioptrije. Prvo od dva siva dugmeta je preklopnik za izbor načina kadriranja (preko tražila ili LCD-a), a drugim vršimo izbor - snimanje ili pregled. Iznad je prekidač kojim se uključuje ili isključuje stabilizator i glavni prekidač. Zelena diodica indikuje uključenost aparata, a pored je veliki točak za izbor modova rada. Plasičan je, ali nazubljen i sa preciznim otporom, tako da neće biti nehotičnih promena položaja.
Levim dugmetom ispred njega biramo mod automatskog fokusiranja ili se opredeljujemo za manuelni fokus. On je tačan, jer je u vidu skale u koju se precizno upisuje željena daljina pomoću četrvorostranog kontrolera. Sa malo osećaja u prostoru greške su svedene na minimum, a ako se i pojave, u dobroj meri će ih "ispeglati" velika dubinska oštrina koja je zaštitni znak svih kompaktnih aparata. Desno dugme koristimo kada želimo da uđemo u kontinuirani mod snimanja ili da napravimo tri snimka sa pomerenom vrednošću ekspozicije (bracketing).
Zadnja strana pokazuje svu raskoš troinčnog LCD-a, izuzetne rezolucije i čiljivosti, što naročito vidimo ako pogledamo meni. Ima oklop od čvrste providne plastike, pristojno otporne na ogrebotine. Na vrhu je elektronsko tražilo koje je udobnije nego što njen plastični ram nagoveštava, desno zum kontrola, a ispod nje dugme kojim biramo količnu informacija na ekranu, u oba režima rada. Pun prikaz uključije i live-histogram, funkciju odavno prisutnu kod Sony modela, koja pomaže u preciznom merenju strukture ambijentalnog svetla.
Pri kadrovima pretežno monotonih nijansi (kao na slici), biće skoncentrisan oko sredine, ali u težim situacijama može ići i na levu (malo svetla) i na desnu stranu (sveukupna preeksponiranost), čime iskusnijim korisnicima pomaže u pravilnom odabiru parametara snimanja. Tasterom MENU ulazimo u meni, a sveprisutni četvorostrani kontroler krije na sebi prečice ka korekciji ekspozicije, kontroli rada blica, pristup makro modu i samookidaču. Ispod je dugme za brzu promenu rezolucije pri snimanju i za brisanje pri pregledu, a pored crvena diodica koja signalizira upis na karticu.
Desna strana nam ne pokazuje ništa posebno, osim da je grip dosta dubok, što je dobro.
Leva strana je lepog i pravilno ovalnog oblika, a tu su vratanca koja kriju video i USB priključak.
Navoj za stativ je metalni, pohvalno, natpis made in Japan odagnava sumnju u kvalitet izrade, a sa desne strane su intreresantna vratanca za baterije i karticu, koja imaju dva dela. Ako želimo da manipulišemo samo sa karticom, otvaramo samo njen manji deo, ako želimo pristup baterijama, otvorićemo cela.
Snimanje i pregled fotografija:
Kao i kod svih modela kojima se objektiv izvlači nakon uključivanja, H 5 je spreman za rad posle oko dve sekunde. U ruci leži dobro najviše zahvaljujući dubokom i sa prednje strane gumiranom gripu. Na telu se nalazi dosta dugmića, pa je, posebno neiskusnijim korisnicima, potrebno navikavanje. Mada se ne može ubrojati među najbrže u klasi, fokusiranje sa dosta svetla je pozdano i dovoljno brzo. Kada je svetla malo, vreme do zaključavanja fokusa se znatno produžava, ali je dobro što je čak i bez lampe i na većim daljinama pouzdano i sa vrlo malo svetla. I inače, uvek je moguće napraviti brži AF sistem, ali po cenu pouzdanosti, pogotovo sa malo svetla, ili nešto sporiji, koji će biti spot-on precizan i u slabijim svetlosnim uslovima. Kod H 5 inženjeri su se odlučili za ovaj drugi pristup.
12 puta zum raspon ja zaista upečatljiva mogućnost modela koji je imaju. Evo kako on u praksi izgleda:
Najširi ugao
Ista stajna tačka, maksimalni zum:
Deo kadra koji čini ceo donji snimak, na gornjem se jedva i zapaža.
Kada se tako veliki optički raspon upari sa optičkom stabilizacijom, to zajedno čini jednu zaista novu dimenziju sigurnosti i mogućnostima prilikom rada. Pokazaću je pomoću jednog raskošnog kadra (teškog nekoliko hiljada grama i otprilike toliko nama omiljenih novčanih jedinica), koji je ujedno i najava sledećeg Axelfoto testa
Stabilizacija isključena:
Stabilizacija uključena:
Obe fotografije su napravljene sa ekspozicijom 0,5 sekundi na žižnoj daljini blizu 200 mm ekvivalentno. To je ekspozicija koja je nekoliko desetina puta duža od maksimalne preporučene za tu žižnu daljinu, pa se u odnosu na to može reći da je i snimak bez stabilizacije dobar. A kada ga napravimo sa stabilizacijom, on je daleko manje stresen i znatno upotrebljiviji. Međutim, utisak je da je na S3 IS stabilizator efektivniji.
Jednom rečju, stabilizacija pomera granicu koja deli uspešan od neuspešnog snimka, omogićavajući rad i sa znatno manje svetla. Naravno, ona ima smisla samo za statične objekte, kod pokretnih je moguće samo dizanje ISO vrednosti i povećavanje otvora blende (ukoliko ne želimo namernu neoštrinu na snimku).
Pri dobrim svetlosnim uslovima, H 5 ne pravi grešku kao njegov, u ono vreme odlični, stariji rođak V 3. Naime, sa povećanjem jačine svetla u P modu samo skraćuje ekspoziciju, ali ne smanjuje i otvor blende (povećava F broj), čime se štiti od difrakcije. Ne bih da ulazim preterano u fizička objašnjenja tog fenomena, samo ću reći da on može dosta negativno da utiče na rezultantnu konturnu oštrinu fotografija i time naruši njihov konačni izgled. Dakle, nema opasnosti od toga, ako baš želimo neku određenu manju vrednost otvora blende, manuelnim modovima je možemo postići.
Svetla strana aparata je veoma jak ugrađeni blic. Mada je oficijelni podatak na AUTO ISO 9 metara na širokom, a skoro 7 na užem kraju opsega, nema mnogo smisla govoriti o maksimalnoj daljini do koje doseže. Ta daljina zavisi od mnogo parametara kao i strukture objekta snimanja, ali sam siguran da u klasi, pa čak i onoj iznad, jačeg nema. Naravno potpuno je manuelno kontrolisan, a osim toga H 5 podržava potpuni ili polu-manuelni režim podešavanja parametara rada i bez blica (prioritet blende i ekspozicije). Crvenih očiju će biti u proseku klase. Zbog velike snage i napajanja iz samo dve bateije, vreme punjenja blica je duže od proseka.
Prisutne su kontrole za zasićenje boja i kontrast, a balans belog ima nekoliko predefonisanih vrednosti i mogućnost manuelnog određivanja (ovde se ona zove "one push").
Zum kontrolu realizovanu preko dugmića na zadnjoj strani ne volim, a njene loše strane kod ultra-zum aparata još više dolaze do izražaja. Zum ima samo jednu brzinu, te zato niti je dovoljno brz niti je dovoljno precizan. Canon S3 IS sa svojim zumom oko okidača je u tom pogledu znatno bolji. Osim toga, kako god da Vam stoji desni palac prilikom snimanja, da bi pritisli neki od krajeva zum kontrole morate ga pomeriti čime hvat postaje manje stabilan, a i povećava se mogućnost stresanja prilikom ekspozicije.
Sledeća slabost je čista posledica (pre)velike rezolucije, odnosno veličine fajlova, a to je burst mod. Očigledno da procesorska snaga ne prati povećanje broja piksela, pa pri najvišem kvalitetu H 5 može da puca brzinom tek nešto većom od jednog snimka u sekundi, dok je konkurencija već prešla 2 u sekundi. Ovo smatram jednom od najvećih propusta.
Rukovanje u celini ocenjujem kao nešto komplikovanije, jer zahteva navikavanje, prečice na telu bih drugačije izabrao i organizovao, a i bilo bi najbolje da se nekom dugmetu dodeli mogućnost samostalnog izbora namene.
Makro mogićnosti su u proseku klase (min. rastojanje je oko 2 cm), a mod za snimanje filmova omogućava 640x480 rezoluciju sa zumiranjem i optičkom stabilizacijom, te se može oceniti kao vrlo dobar. U najvećem kvalitetu na kartici od 1 Gb će Vam stati nešto preko 11 minuta snimka.
Digitalni zum osim klasičnog nekorisnog postoji i u "precision" varijanti, koja se može ostvariti i u svim rezolicijama manjim od maksimalne. Tada se koristi samo centralni deo senzora (praktično se on "kropuje"), što će se svideti ljubiteljima ekstremnih tele-pozicija. Nije to ništa revolucionarno, viđali smo tu mogićnost i kod drugih proizvođača (Panasonic), ali elegantnije je to postići još prilikom snimanja, a ne zamarati se obradom, a i tako se štedi memorijski prostor na kartici. Na 5 Mp optički zum time seže do 14 puta, na 3 Mp do 18 puta, a na 2 Mp do čak 22 puta.
Autonomija snimanja je jedna od najslabijih tačaka H 5 i zaista me čudi što su se njegovi projektanti odlučili na samo dva AA baterije. I veliki LCD i sistem za stabilizaciju su veliki potrošači, pa Vam predlažem da nigde ne krećete bez rezervnog para baterija u džepu, a kada "zagusti", maksimalno izbegavajte pregled i korišćenje LCD-a pri snimanju.
Elektronsko tražilo je malo kao i kod drugih u klasi, ali ovo ima vrlo solidnu rezoluciju, sigurno veću nego ono na S 3 IS. Bez obzira što se može porediti sa pravim TTL optičkim tražilima, i ovakvog ga koristim kada god mogu. Lično, mnogo bih više voleo da je ono veće, nego što je LCD ovoliki. Ko šta koristi za kadriranje stvar je ukusa i navike, ali bih se uvek pre odlučio za što veće tražilo i, makar manji, obrtni LCD, nego za malo tražilo i gigantski LCD kao kod H 5. Ali verovatno će dobar procenat budućih kupaca upravo u tom velikom ekranu naći jedan od glavnih razloga za kupovinu.
On naročito dolazi do izražaja kod pregleda čije je maksimalno uvećanje samo 5x, ali s obzirom na veličinu LCD-a, jače nije potrebno. Zumira se pomoću zum kontrole a skroluje četvrostranim kontrolerom, takođe brzo. Kontrolnim točkom se prelazi sa snimka na snimak, ali samo kada slika nije zumirana. Prvo se pojavljuje slika u maloj rezoluciji, a koji trenutak kasnije i u punoj. Slike se mogu rotirati, isecati ili smanjivati. USB 2,0 protokol za prenos fotografija na računar je na H 2 izuzetno brz.
Kvalitet fotografija:
S obzirom na klasu, veoma dobar kvalitet fotografija. Ranije mi se nije sviđao izgled slika Sony aparata jer je unutrašnja obrada uvek davala crvenkasti preovađujući ton. Sad vidim da je to ispravljeno, pa se za reprodukciju boja u celini može reći da je veoma dobra. U odnosu na Canon S3 IS, boje su jače ali i celokupna oštrina slike je veća, što je posebno interesantno s obzirom na još veću rezoluciju. Međutim, ta oštrina nije izvorna, nego je u dobroj meri postignuta pomoću unutrašnje obrade, što je s obzirom na veličinu senzora i očekivano. Šta će se kome svideti, stvar je ukusa, ali činjenica je S3 IS manje oštri fotografije i dodaje boje, što u proseku više vole iskusniji korisnici, a H 5 jače vrši i jedno i drugo, što će se više svideti amaterima.
Međutim, ono što se može zapaziti je da su hromatske aberacije više izražene nego što je uobičajeno za današnje vreme, jer ih je moguće videti već i na ovako malom formatu:
100% isečak može izgledati i neprijatnije, pri čemu ovaj deo nije uzet sa kraja formata, gde bi se to lakše oprostilo, nego iz dela bliže centru:
Iskusniji korisnici znaju da prepoznaju kadrove gde se mogu javiti hromatske aberacije, pa prilikom podešavanja parametara idu na manje vrednosti otvora blende, kada se njihov intenzitet smanjuje.
Za utehu, oštrina je u celosti veoma dobra preko cele površine, osim malog pada (na testiranom primerku) u gornjem desnom uglu. Evo primera
Što se tiče šuma, najvažnije je da ga na najnižoj ISO 80 poziciji ima iznenađujuće malo. Nakon toga on ekponencijalno raste, što i ne čudi. Kada ga podvrgnemo teškom testu sa vrlo malo svetla H 5 pokazuje ovakav razvoj šuma:
ISO 80
Zaista iznenađujuće malo šuma, što pokazuje brzinu napretka elektronike, tehnologije izrade ali i kvaliteta unutrašnje obrade.
ISO 100
Mrvica više šuma, ali je i povećanje ISO vrednosti u ovom slučaju malo.
ISO 200
Ovde se šum već dobro vidi, ali je snimak i dalje upotrebljiv, posebno kada se očisti u specijalizovanim programima i/ili smanji.
ISO 400
Ovo je najviša vrednost do koje bih išao, i to samo u slučaju krajnje nužde. Obrada je praktično obavezna, ali i to je bolje nego da snimak uopšte nemamo.
ISO 800
ISO 1000
Ovu i prethodnu poziciju više bih nazvao kozmetičkim nego realnim mogućnostima i predlažem da ih ne koristite. Šuma ima puno i pretežno njegove kolorne komponente, teške za čišćenje. Ali pohvaljujem da ni pri tim vrednostima ne opada konturna oštrina slike.
KONAČNA OCENA:
Šta je dobro:
- Vrlo visoka rezolucija, dopadljiv izgled fotografija, oštrina slike iznad proseka, dobra reprodukcija boja
- Bez obzira na gusto pakovanje piksela na senzoru, neočekivano nizak šum na ISO 80
- Odličan objektiv, oštar po celom formatu, optički stabilisan, 12x zum
- Siguran fokus i sa malo svetla
- Izuzetno snažan ugrađeni blic
- Ogroman LCD ekran dijagonale 3,0 inča, vrlo visoke rezolucije, širokog ugla vidljivosti
- Potpune manuelne kontrole
- Kvalitetno VGA snimanje filmova sa zumiranjem i stabilizacijom
- Skoro trenutno prebacivanje fotografija na računar
- Lep i moderan spoljni izgled
- Metalni navoj za stativ
Šta je moglo biti bolje:
- Neprecizna zum-kontrola
- Spor burst mod
- Dosta hromatskih aberacija
- Iskusnijim korisnicima će se manje svideti unutrašnja obrada slike - prisutno je dosta oštrenja i naglašavanja boja, ali manje iskusni to vole
- Rukovanje je moglo biti jednostavnije i logičnije rešeno, zahteva navikavanje
- Mala autonomija snimanja, pogotovo kada se koristi LCD ekran
- Malo elektronsko tražilo (ali niko u klasi nema bolje), mada mu je rezolucija visoka
- RAW format bi ponekad bio od koristi
Zaključak:
Svojim izgledom i mogućnostima Sony H 5 se doima vrlo moderno. Ima najvišu rezoluciju u klasi modela sličnih spoljnih dimenzija, najveći ekran i sigurno najjači blic. Mnogima će to biti dovoljno da pri kupovini izbor padne na njega. Ima još konkurenata u toj klasi, pri čemu je najljući Canon S3 IS čiji test možete pogledati na ovoj strani. Između njih, borba je tesna i žao mi je što ih nisam imao istovremeno u rukama gde bi se sličnosti, a pogotovo razlike, još bolje mogle uočiti. Ako samo oni uđu u izbor za kupovinu, odluka nije laka, ali je strogo individualna. Nekome se više sviđa jača obrada, ogromni LCD, primetno viša rezolucija i vrlo jak blic kod H 5, a nekome više znače obrtni ekran, bolja ergonomija, napredniji makro mod, veća autonomija a manja unutrašnja obrada kod S3 IS. Sigurno je da se kupovinom bilo kojeg od njih ne može pogrešiti.
Tekst i fotografije:
Nebojša Milanović
Ovo je skracena verzija testa a duzu sa puno fotografija mozete pogledati na www.axelfoto.com
 |  |
 |
