Citat:
„Olimpijske igre” sa Iranom
„Staksnet”, ime koje su usavršenom kompjuterskom virusu naknadno dali eksperti za informatičku bezbednost, oružje je koje su SAD i Izrael napravili da bi sabotirali nuklearna postrojenja Irana, ali je u leto 2010, zbog programerske greške, izašlo iz iranskog kompleksa za obogaćivanje uranijuma „Natanc”, čime je njegovo postojanje otkriveno ostatku sveta.
Ovo iznosi jučerašnji „Njujork tajms”, a otkriće potpisuje njegov novinar Dejvid Senger, koji je o tome napisao knjigu pod naslovom „Udari i sakrij: Obamini tajni ratovi i iznenađujuća upotreba američke moći” koja je u knjižarama od utorka.
Na vanrednom sastanku koji je u „Situacionoj sobi” Bele kuće sazvan povodom „bekstva” ovog „crva”, koji se smatra jednim od najkompleksnijih programa ove vrste, postavljeno je pitanje da li od ove sabotaže odustati, jer nije bilo jasno da li su Iranci bili u stanju da ga blokiraju.
Nedoumice je presekao Obama. U sledećih nekoliko nedelja „Natanc” je pogođen poboljšanom verzijom „staksneta”, a potom još savršenijom. Učinak je bio da je iz pogona izbačeno blizu 1.000 od ukupno 5.000 centrifuga koje su u tom momentu obogaćivale uranijum.
Senger je knjigu napisao na osnovu razgovora koje je tokom godinu i po dana vodio sa sadašnjim i bivšim američkim, evropskim i izraelskim funkcionerima koji su učestvovali u realizaciji ovog programa, kao i sa jednim brojem spoljnih eksperata. Njihova imena su i dalje prvorazredna državna tajna.
Prema procenama iz Obaminog kruga, „staksnet” je iranski nuklearni program usporio za bar 18 meseci, a možda i dve godine, mada ima i onih koji smatraju da su se Iranci od ove diverzije oporavili znatno brže.
Ovo je u svakom slučaju prvi put da se izričito potvrđuje ono što je dosad bila samo pretpostavka: da je „staksnet” oružje države u sajber-ratovanju, u kojem, sudeći po mnogim indikatorima, danas ratuje svako sa svakim, bez „običaja i pravila” koja regulišu konvencionalne sukobe među državama.
Iako napadnut, Iran dosad nije uzvratio, ili za to nema uverljivih dokaza. Po Sengeru, ovo je prvi put da su SAD sistematski upotrebljavale sajber-oružje da bi onesposobile infrastrukturu druge zemlje, što je dosad moglo da se obavi samo bombardovanjem iz vazduha, ili diverzantskim akcijama ubačenih agenata.
Ova operacija je vođena pod šifrom „Olimpijske igre”, a od pre nekoliko dana aktuelno je pitanje da li je deo iste operacije i novootkriveni virus drugačije vrste, „flejm” (plamen), namenjen špijuniranju i registrovan u kompjuterima nekoliko bliskoistočnih zemalja.
U Obaminu biografiju će tako ući da je kao vrhovni komandant SAD prvi ozvaničio upotrebu sasvim novog oružja, koje očigledno postaje veoma važan faktor u međunarodnim konfliktima 21. veka.
Senger procenjuje da on u tom pogledu nije imao mnogo izbora, jer je ovo bila najefikasnija opcija koja je podrazumevala mnogo manje „kolateralnih” komplikacija od klasične vojne akcije.
Program je pokrenuo Džordž Buš još 2006. U početku, plan je bio samo da se izazovu određene smetnje u upravljačkom sistemu centrifuga, koji je po iranskoj porudžbini isporučio nemački „Simens”.
Iransko postrojenje u Natancu je zastarelog dizajna, kupljeno na „nuklearnom bazaru”, koje je neko vreme vodio Abdul Kadir Kan, šef pakistanskog atomskog programa.
Obama je bez oklevanja prihvatio da nastavi ono što je započeo mnogo kritikovani Buš, insistirajući da bude redovno obaveštavan o svakoj promeni na ovom frontu.
Prema Sengeru, ovom programu su se već u ranim fazama pridružili i Izraelci. Da bi „staksnet” bio proveren, u Americi je napravljena neka vrsta replike iranskog postrojenja, u čemu je veoma pomoglo to što je Pentagon pre toga od libijskog vođe Gadafija, koji je odustao od svog nuklearnog programa, otkupio centrifuge koje je on nabavio iz istog izvora, iz Pakistana.
Kad je program proveren, trebalo je savladati najveću prepreku: ubaciti ga u upravljački sistem „Natanca”. Dosad su iznošene pretpostavke da je to učinjeno tokom transporta upravljačkog sistema od „Simensa” do Teherana, ali Senger na osnovu svojih izvora tvrdi da je to urađeno klasičnom metodom.
Pošto je „Natanc”, iz sasvim razumljive predostrožnosti, isključen iz sistema globalnog interneta, trebalo je da program bude unet „fizički”.
Ko je to uradione otkriva se: izvor je Sengeru samo rekao da „svugde postoji neki idiot koji ne razmišlja mnogo šta sve može da bude na USB memoriji koju nosi sa sobom”.
Kad je virus ubačen, delovao je tako što je prvo „upoznavao” okruženje, a potom bi neočekivano izdao instrukciju da se centrifuge zavrte nenormalnom brzinom, što je izazivalo njihovu havariju. Zatim bi se opet pritajio, dok su dijagnostički sistemi javljali da je sve u redu.„Staksnet” je pobegao tako što se greškom uselio na laptop jednog inženjera koji ga je izvan „Natanca” priključio na internet. „Zbunjen” novom „sredinom”, virus je počeo da se samoreplicira i instalira u kompjutere širom sveta, što je onda dovelo do njegovog otkrivanja.
Flame(r?)- novi član porodice Stuxnet
