USA državna civilna kosmička politika je jako interesantna tema, ali komentare sa domaćih news portala neću komentarisati jer im je kvalitet diskutabilan. Srećom, sa omanje planine dokumenata je skinuta oznaka tajnosti tako da danas svako može da lako nađe gomilu fotokopija originalnih dokumenata kako nase tako i kompanija koje su radile delove opreme po narudžbini, uglavnom do polovine sedamdesetih.
Užasno mnogo novca je do tada investirano u bazična istraživanja (npr. višegodišnje istraživanje o svim mogućim oblicima modula za kosmičke stanice da bi se uočili prednosti i mane svakog od njih) koja su ostala u zapećku jer inženjeri i naučnici ne donose odluke. Krajsler (poznat po automobilima) je jedna od kompanija koja je učestvovala na tenderu za šatl. Skoro svi su imali neku varijantu orbitera kakva je na kraju izgrađena, oni su jedini imali višekratnu SSTO (single stage to orbit) kapsulu pod imenmo SERV. I američke i sovjetske kosmičke arhive su prepune naprednih proizvoda koji nikada nisu ugledali svetlo dana iz čisto političkih razloga.
Bigelou kosmičke stanice su jedan od primera kada je privatna firma otkupila tehnologiju , unapredila je i napravila gotov proizvod. Dve godinama kruže oko zemlje a krajnji cilj je napraviti ekvivalent ISS-u za mnogo manje novca.
Space X je drugi primer. Imaju sopstvenu raketu (falcon 9) koja je dizajnirana sa ciljem da bude sertifikovana za prevoz ljudi(jedan od razloga zašto je razvoj Ariane 5 bio tako skup, trebala je da nosi mini šatl Hermes) i sopstvenu kapsulu (Dragon) koja je pravljena sa namerom da prenosi teret i ljude do ISS-a. Trebalo bi za par dana da krene na let do stanice.
Planirani stratolaunch avion nosač je još jedan od primera privatne kompanije koja koristi državna iskustva kako bi napravila komercijalni proizvod (Mijasišev npr. je decenijama ranije razvijao avioen nosače sa dva trupa iako je sama ideja mnogo starija).
Upravo je način funkcionisanja IT industrije utro put privatnim kompanijama koje bi da se bave kosmosom a koje finansira isti taj IT kapital.
Kao što je Tesla (kompanija) dokazala da se može napraviti kvalitetan električni automobil tako je Space X dokazao da se može praviti privatna kompanija za lansiranje satelita.
Skeptici pominju što 40 godina niko nije leteo dalje od niske orbite? Nije bilo komercijalnih interesa da se to uradi. Prilikom pravljenja planova za onu rupu bez dna zvanu šatl prodali su priču da će se flotom šatlova upravljati identično kao sa flotom kargo aviona i da će imati pedesetak letova godišnje. Rezultat znamo.
Pošto pre svega pričamo o američkoj kosmičkoj industriji, tamo ne postoji državni projekat koji nije probio budžet i vremenski okvir više puta. Slučaj sa novim teleskopom je klasičan primer.
Sa druge strane, kada ljudi ulažu svoje pare, paze na svaki novčić. Pošto privatne kompanije nisu sklone tenderima gde bi se wc šolje plaćale po 20.000 dolara kako je to slučaj sa državom, moraju da imaju poslovni model koji je od starta profitabilan. Ovde je konkretna potreba (manjak određenih sirovina) potakao privatnike da pokušaju da problem nabavke reše.
Pogledajte ove cifre, cene retkih metala u poslednje dve godine
http://www.lynascorp.com/page.asp?category_id=1&page_id=25
Ako idete desetak godina unazad, razlika je još drastičnija. Ovim tempom, za par godina će postati isplativo dovlačiti rude iz asteroidnog pojasa. Tehnologije postoje, put nije dalek (manje od godinu dana, istina prozor za lansiranje je uzak ) a privatnici imaju i novca i volje i bolju organizaciju posla nego država. Paradoksalno, ali mnogo jednostavnije nego rovariti po morskom dnu tražeći resurse.
Re: Heavy metal - uticaj kineskih ruda na japansku elektronsku industriju
