"Belo? Zar je to boja? ", pitaju se mnogi podsmešljivo. Istoričar Mišel Pasturo u svojim esejima o istoriji boja pokušava da se suprotstavi prastarom klišeu po kojem belo nije boja. Belo je više od boje, ono nosi najuniverzalniju simboliku i označava opšte poznate pojmove kao što su svetlost, čistota, nevinost, transcendentalnost, ali i smrt, kaže Pasturo. Zadivljujuća je, zaključuje ovaj istoričar fenomena boja, trajnost i univerzalnost simbolike bele boje, koja ser za razliku od mnogih drugih boja, nije promenila kroz vekove. Nevinost, božanska svetlost, čistota svi ovi pojmovi vezuju se za belo od najranijeg doba.
Za naše daleke pretke, dodaje Pasturo, nije bilo sumnje: belo je bilo boja, jedna od tri koje su činile bazu antičkog koloritnog sistema, i stajalo je ravnopravno sa crnom i crvenom bojom. Već je paleolitski čovek, na zidovima svojih pećinskih nastambi, iscrtavao svoje predstave o svetu belom kredom.
Sukob "belog" i "bezbojnog": U srednjem veku je bela boja obavezno dodavana iluminacijama na rukopisima. U to vreme je, međutim, počela i da se rađa sumnja u to da li je belo uopšte boja. Izrazom „bezbojan" opisivano je sve što nije imalo pigmenta, pa je tako izjednačeno "belo" i "bezbojno". Belo je proglašeno za nulti stepen kolorita, za potpuno odsustvo svake pigmentacije. Rasprava među fizičarima o prirodi bele boje trajala je vekovima, pa je u naše doba, na osnovu naučnih zaključaka, pobedilo antičko shvatanje da je belo sasvim posebna vrsta boje.
I među belim nijansama ima razlike, i od belog ima belje. U srednjem veku razlikovalo se matbelo od sjajnobelog. Od latinskog izraza albus/beo (za mat boju) nastao je izraz "alabaster". Ali postoji i latinska reč candidus, za blještavo belu materiju.
I u jezicima koji potiču iz germanske grupe jezika postoje dva izraza za ovaj pojam: blank za svetlo belo, i weiss za matbelo. Jednom rečju, u stara vremena, ra zlika između mat i sjajnog, glatkog i hrapavog, svetlog i tamnog, kompakt nog i prozirnog, bila je često važni ja od razlike među nijansama boja.
Snežna beline duše: U mnogim jezicima belo asocira na odsustvo, na nedostatak nečega; tako se za stranicu bez teksta kaže da je „bela", bez obzira na boju papira. Na francuskom se za nekoga ko je imao nesanicu kaže da je proveo „belu noć", za pevača koji imaravan glas kaže se da mu je glas beo, za ček bez pokrića kaže se, takođe, da je beo...
Bez obzira na ove jezičke posebnosti, u kolektivnom sećanju bela boja je univerzalno vezana za ideju nevinosti i fizičke i moralne čistote. Ova simbolika je izuzetno jaka i, pored evropskog kulturnog kruga, proteže se i na mnoga društva u Af rici i Aziji. Skoro svuda na planeti belo je sinonim za nevinost, duševnu neiskvarenost, čestitost, devičanstvo... U pojedinim delovima sveta čistota i belina snega pojačali su ovu simboliku.
Ni jedna druga boja u prirodi nije tako ujednačena, tako blještava kao što je sneg u prirodi, nije to ni biljni svet (suviše šaren), ni nebo, (prošarano oblacima), ni more (sa talasima). Beli snežni pokrivač je netaknut, bez mrlja, slika savršene monohromije, koja asodra na smirenost i čistotu.
Pošto je belo simbol nevinosti, neveste, po tradiciji, pred oltar idu odevene u belo. Pa ipak, setimo se da je, kako piše u poglavlju o crvenoj boji, u ruralnoj Evropi dugo vremena mlada nosila crvenu venčanicu. Devičanstvo, ni u antici ni u srednjem veku, nije imalo onaj značaj koji mu se pridavao u moderno doba. Belo je postalo obavezna boja venčanice tek krajem 18. veka, kad je buržoaski moral zahtevao da devojka uđe nevina u brak, kako bi mladoženjina porodica bila sigurna da će prvorođeni sin, naslednik imena i bogatstva, biti zaista plod zakonite veze i biološki naslednik loze. Belo na nevesti trebalo je da pošalje jasnu poruku da ona, pre ulaska u novu porodicu, nije pripadala nikome i da njena nevinost garantuje opstanak čiste porodične loze. Potreba da se obezbedi garancija da će novorođeni sinovi biti zaista deca svog zakonitog oca postala je prava opsesija u građanskom društvu.
Refleks božanske moći: Najjači simbol bele boje je božanska svetlost. Dok je plava boja dugo vremena bila simbol za Bogorodicu, gospod Bog je predstavljan nefigurativno, kao čista, bela svetlost. Anđeli, božji glasnici, u srednjovekovnoj ikonografiji takođe su bili beli. Ova simbolika je postala posebno jaka 1854. godine, nakon prihvatanja hrišćanske dogme o bezgrešnom začeću od tada je belo postalo druga „zvanična" boja Bogorodice, zajedno sa plavom.
Vladari, koji su svoj autoritet bazirali na transferisanoj božanskoj moći, takođe su prihvatili belu boju. Ona jer između ostalog, za njih bila način da se i vizuelno izdvoje od svojih vojnika, obučenih u raznobojne uniforme: tako su nastajale bele kraljevske zastave, bele ešarpe i kokarde Luja XVI, beli pokrovci za konje Henrija VI...
Boja rođenja i smrti: Od vremena Stogodišnjeg rata, koji su Francuzi i Englezi vodili u 14. i 15. veku, bela zastava je počela da se ističe kad god bi se tražio prekid neprijateljstava: belo je bilo, prema tome, suprotnost ratničkom i violentnom crvenilu. Tokom vremena ova simbolika je postala univerzalna, opšteprihvaćena u praksi.
Belo označava nevinost, ali i starost i mudrost. Bela brada starca je sinonim za sirmu filosofskih znanja i životnih iskustava, a njegova bela < kosa sugeriše smirenost, razumnost, unutrašnji mir. Belo je boja rođenja (pelene su bele), ali i smrti (beo je i pokrov). Kao da životni ciklus počinje s belim, prolazi kroz razne polihromne faze i završava se belim. U Aziji i Africi, kod muslimana pre svih, belo je boja sahrane i žalosti.
Belo je, bar vizuelno gledano, bilo i garancija čistote i higijene. Tokom vekova sve materije koje su bile u dodiru sa telom, trebalo je da budu bele, iz razloga higijene (belo je asociralo na čistoću, crno na prljavštinu). Otuda su lekari i bolničko osoblje počeli da nose bele uniforme, a za ovu modu je postojao još jedan praktičan razlog: bele tkanine mogle su se prati bez bojazni da će izgubiti boju. Tako je belo steklo reputaciju najsolidnije, najstabilnije boje.
Obuci belo za erotiku: Od rublja je u srednjem veku napravljen pravi tabu: belo rublje, koje je neposredno uz telo, bilo je nepristojno pokazivati. Dugi niz stoleća sramotnije je bilo pojaviti se javno u belom rublju nego potpuno go. Naprotiv, košulja koja nije bila bela smatrana je dugo vremena izrazom najveće drskosti i izazova društvenim konvendjama.
Naši pred nikada nisu koristili posteljinu koja bi bila druge boje osim bele. Prelazak na polihromne jastuke i čaršave tekao je lagano i postepeno, decenijama. Najpre su se počele tolerisati neke nijanse bliske beloj, kao svetlo drap ili biserno siva, da bi se prešlo na pastelne tonove, koji su zapravo poluboje: roze, rezedo i nebo plavo.
Danas je u modu ušlo raznobojno rublje i posteljina, ljudima niriialo ne smeta da spavaju na ljubičastim čaršavima i da nose crveno rublje, i ne strahuju da će zbog toga biti proglašeni perverznima ili prljavima. Pa ipak, neka istraživanja pokazuju da je za većinu muškaraca sinonim za erotiku i dandanas belo žensko rublje, da ono budi najjače seksualne želje. Belo, znači, nije tako „ nevino" kao što se obično predstavlja!
Belje od belog: Savremena društva neguju pravi pravcati kult bele boje: reklamni slogani i tržišna propaganda zasipaju savremenog čoveka slikama blještavo belih kuhinjskih i električnih aparata i hvalospevima prašku za pranje i izbeljivačima, koji peru belje od belog. Mišel Pasturo u ovoj reklamnoj histeriji vidi savremenu f ormu prastare individualne i kolektivne potrage za moralnom čistotom. Idealno belo je postalo neka vrsta savremenog Graala, čiji su najpredaniji vitezovi marketinški i reklamni eksperti.
Istina, ova čežnja za idealnom čistotom svake vrste nije tipična za savremeno doba, mada je najagresivnije izražena. Ljudi su oduvek tragali za belim koje je belje od belog, čistije od snega, sjajnije od sunčeve svetlosti.
U srednjem veku je supstitucija za belo bila zlatna boja, veoma intenzivna svetlost na ikonama imala je zlataste reflekse. Danas se često koristi plava boja kad treba sugerisati natprirodnu belinu: tako se plavim simbolima , obeležavaju freezeri u zamrzivačima (hladniji od najhladnijeg), mentol bombone, koje daju osećaj hladnoće, lednici, koji se na slikama boje svetloplavo.
Odraz "velikog praska": Belo je primordijalna boja, početak sveta i vremena, odraz ,,velikog praska", sve ono što predstavlja transcedentnost. Ovo značenje belog postoji u mnogim monoteističkim religijama. I danas članovi nekih sekti, obožavatelji svetlosti, biraju belo za svoje rituale.
Drugo "lice" ove boje je vezano za sve što je natprirodno, iracionalno. Belo je oznaka nematerije, boja fantoma, duhova, koji traže svoj izgubljeni beli pokrov. Sva natprirodna bića, vile, duhovi, aveti, prikazani su kao bele senke: dolazimo tako do najuniverzalnijeg značenja osnovnih boja; plavo je umirujuće, crveno razdražuje, crno zastrašuje, a belo je znak natprirodnog.
Rasna obeležja i predrasude: Bela boja je imala posebnu, istorijsku konotaciju za Evropljane koji su, po pretpostavci, bele kože. Beo ten je postao njihov rasni znak i prestižni statusni simbol. Evropljani su se, zbog boje kože koja je asocirala na nešto božansko, nerealno, smatrali superiornima u odnosu na urođenike u kolonijama koje su osvojili.
I u okviru bele rase, boja kože je bila povod velikih socijalnih razlika i sukoba. Belina tena je dugo vremena bila znak raspoznavanja i prepoznavanja unutar određenih klasa. Veoma beo ten je nekada bilo obeležje aristokratije i najjasnija vizuelna karakteristika koja je plemiće odvajala od plebsa.
Kmetovi i seljaci koji su radili na poljim a, imali su osunčan, taman ten i bilo je pitanje klasnog dostojanstva za aristokrate da sačuvaju svoje bledilo i tako jasno postave socijalne barijere. Belilo kože je u 17. i 18. veku bilo tolika opsesija da se ono veštački potcrtavalo gustim namazima bele boje po licu i intenzivnim puderisanjem...
U 18. veku, veku prosvećenosti, nastao je izraz plava krv za vladare i aristokrate, a njime se zapravo opisivala bela i toliko prozirna koža otmenih slojeva društva, da su se kroz nju videle plavičaste vene. I bela boja jer kao i ostale boje, doživela svojevrsnu inverziju: u drugoj polovini 19. veka otmene (što znači „neradne") društvene klase, počela su da se razlikuju od radnika tako što su, u letovalištima, izlagale svoju kožu suncu da pocrni. Time su se razlikovali od radnika, koji su više od dvanaest sati provodili u zatvorenim salama, za mašinama i bilir od umora i neuhranjenosti, bledi, kao nekada plavokrvno plemstvo. Sa modom odlaska na godišnje odmore, crni ten je postao imperativ i za niže dmštvene slojeve, a sa sloganom "Crno je lepo" američkih crnih pantera, sredinom 20. veka, bela koža je definitivno izašla iz mode. Sa njom su postepeno izgubila na značaju i značenja koja su vezivana za belu boju, kao što su čestitost, nevinost i blagost.
Dugo vremena je bela boja, vezana za tip kože, davala svakom govoru na tu temu rasistički prizvuk. Biti belac, čovek bele kože, značilo je rasnu superiomost nad obojenima: crncima, crvenokošcima, žutima...
Treba reći da je, kroz istoriju, u odnosu ljudi bele kože prema obojeninia bilo najmanje smirenosti, nevinosti i čestitosti, svih onih atributa vezanih za belu boju. Ali, ako su belci prezirali "obojene" kao bića niže rase, ni pogled "obojenih" na bele ljude nije bio ništa laskaviji. Azijati u beloj koži vide nagoveštaj smrti. Ten belih ljudi bio je za Azijate tako morbidno beo, da su oni Evroplja ne doživljavali kao leševe koji hodaju i koji imaju zadah smrti. I Afrikanci do življavaju belu kožu kao izraz nečeg makabrističkog i bolesnog. U Africi je uzor lepote sjajna, glatka koža, a koža Evropljana, suva i bez sjaja, njima je izgledala bolesna i odvratna. Tako su se tabui i verovanja vezani za određenu boju odrazili i na važeće socijalne i rasne predrasude.
(Izvode iz knjige M. Pasturoa, objavljene u nedeljniku L'Express, prevela Z. Banjac)
Obavezno štivo za dizajnere