Superkompjuteri ...

Ponovo je velika tražnja za superkompjuterima, posle zatišja u poslednjoj deceniji prošlog veka. Da li se to vraćaju srećne osamdesete za najmoćnije računaljke?

Američka Nacionalna laboratorija Sandija i kompanija „Krej riserč” (godinama pojam za superbrze mašine) najavljuju svoju „Crvenu oluju” koja će u brzini obrade podataka počistiti sve ispred sebe. Buduće jato računara, nazvano tim imenom, obavljaće 41,5 triliona matematičkih operacija u sekundi (41,4 teraflopsa), što će istog trena ustoličiti na tron najbržeg.

Japanski „Simulator Zemlje”, sa 35 teraflopsa, smešten u Centru za pomorska istraživanja i tehnologiju, spašće na drugo mesto liste 500 superkompjutera koju dva puta godišnje marljivo dopunjuju istraživači sa Univerziteta u Manhajmu (Nemačka), Nacionalne laboratorije Lorens Livermor i Univerziteta Tenesi (oba iz SAD).

Najmanji, a najbrži

„Crvena oluja” trebalo bi da bude dovršena krajem septembra, a da uveliko „krcka brojeve” u januaru sledeće godine. Do kraja 2005. godine, međutim, više će nego udvostručiti snagu izračunavanja, jer će svaki čip biti zamenjen novim dvoprocesorskim, uz to i 25 odsto bržim. Sa sto teraflopsa računarske moći uveliko će nadmašivati sve ostale.

Orijaš koji će ispuniti veliku dvoranu namenjen je, kako se to kaže, nadzoru nuklearnih zaliha SAD, a to podrazumeva osmišljavanje novih delova, provere u surovim i svakidašnjim uslovima, svakojaka fizičarska i inženjerska izračunavanja. Lako se proširuje dodajući računar po računar (svaki sa 96 procesora), i tako redom do približno 300 (30.000 procesora). Najmanja informacija (bit) s jednog na drugi kraj preleti za kraće od pet mikrosekundi (pet milionitih delova sekunde).

Povrh svega, tvorci razglašavaju da je to najmanji, najjevtiniji i najbrži računar do sada!

Na trećem mestu se ukotvila „Jabuka G5”, iz kompanije Stivena Džobsa, sastavljena za samo 5,2 miliona dolara, što je nekoliko puta jevtinije.

Posle zlatnih osamdesetih, nastupilo je zatišje u devedesetim, ponajpre zbog Interneta kojem su se gotovo sve kompanije okrenule. Novi zahtevi su iznova nametnuli potrebu supermoćnim „žvakačima brojeva”, čak i u holivudskoj industriji. Filmska studija ih uprežu sve: od specijalnih efekata do stvaranja celog filma.

Novo „zlatno doba”

Ali, dva zadatka ih nikako nisu mimoišla: odgonetanje klimatskih promena i oponašanje nuklearnih eksplozija (probe uživo su zabranjene). Dve godine zaredom najbrži je japanski „Simulator Zemlje”, koji je sklopila kompanija „Nipon elektronik”. Sledeća dva su uposlena u Ministarstvu energetike SAD u dočaravanju atomskog oružja.

Superkompjuteri su neizbežni i u otkrivanju tajni života: ustrojstvo gena i proteina. U IBM-ovom istraživačkom centru u Cirihu najavljuju da će, kad završe svoju novu mašinu „Plavi gen”, do isteka 2004, istisnuti „kosookog suparnika”. U prvom izdanju već su dostigli brzinu od 16 teraflopsa.

U trku udvoje, Amerikanaca i Japanaca, odskora su se uključili i Kinezi. Poslednjih dana juna oni su obelodanili svojeg takmaca, superkompjuter „Svitanje 4000A”, sa deset teraflopsa, u čijem su smišljanju i izradi učestvovali istoimena informatička kompanija, Kineska akademija nauka i Šangajski centar za superkompjutere.

Proteklih dana su IBM i Ministarstvo odbrane SAD dogovorili veoma moćan računar (mreža od 368 računara), brzine 20 teraflopsa, za simuliranje ratnih dejstava i praćenje klimatskih promena. To što mašina proračuna u sekundi, čoveku s digitronom u ruci trebalo bi milion i dvesta hiljada godina! Ako toliko poživi.

Američka kompanija „Silikon grafiks”, godinama u ovom poslu, sastavila je najbrži svetski računar sa operativnim sistemom „linuks”, sa šest teraflopsa.

„Brzina, brzina, brzina”, odjekuju glasovi budućih naručilaca. Osvanulo je novo „zlatno doba” superkompjutera.

Stanko Stojiljković

_{[Ovu poruku je menjao secret dana 30.03.2005. u 18:47 GMT+1]}

---

Na lokaciji TOP500 je objavljena dvadeset treća lista petsto najboljih računara na svetu.

Najprimetnija promena u odnosu na prošlogodišnju listu je svakako ogromno povećanje snage kako po jednom računaru tako i ukupno gledano.

Broj sistema koji prevazilazi granicu od jednog teraflopa u sekundi na skupu testova Linpack povećan je sa 130, koliko ih je bilo prošle godine, na 242. Petstoti sistem - koji izvršava 642 gigaflopa u sekundi - na prošloj listi, objavljenoj pre šest meseci, zauzimao je 242. mesto.

Na vrhu liste nalazi se superračunar iz japanskog centra Earth Simulator Center, koji je napravila kompanija NEC i instalirala 2002. godine. Njegov rezultat na testovima Linpack je 35,86 teraflopova u sekundi. I geografska lokacija na kojoj se nalazi je značajna - još jedan primetan trend je sve veći broj sistema na listi koji su instalirani u Aziji.

http://www.top500.org/

p.s.
http://www.elitesecurity.org/tema/71185/

---

Organizacija TOP500 objavila je polugodišnju top-listu petsto najboljih superračunara na svetu. Vrh liste ponovo su prigrabile SAD:
- računar BlueGene/L kompanije IBM plasirao se na prvo mesto, a
- vicešampion je Columbia, superračunar agencije NASA.
- Japanski Simulator Zemlje (Earth Simulator), koji je poslednjih godina više puta bio prvi, na novoj listi je tek treći.

Zanimljivo je da od petsto računara na listi, tek nešto malo manje od polovine predstavljaju IBM-ovi sistemi (43,2%). Ukupna procesorska snaga svih računara na listi iznosi 1,127 Pflop/s (petaflopsa u sekundi).

Broj superračunara u azijskim zemljama, ne računajući Japan, raste ravnomernim tempom, što je najverovatnije posledica njihove sve veće finansijske moći i tehničkog razvoja.

http://www.top500.org/lists/2004/11/

---

Procesori u grozdovima

Takozvani superkompjuteri dobili su novi zamah od kada su konstruktori, umesto da razmišljaju o jednom velikom i moćnom računaru, počeli da grade veliku procesorsku snagu udruživanjem stotina i hiljada malih računara u jedan veliki sistem.

Sprovodeći istraživanje o trenutnom stanju superračunarske tehnologije i njenoj upotrebi, nameće se utisak da među naučnicima, državnim institucijama bogatih zemalja i velikim kompanijama vlada značajna zainteresovanost za nabavku i primenu sve moćnijih i moćnijih superračunara. Posmatrajući svet visoke tehnologije, reklo bi se da su naučnici, žargonski rečeno, poludeli za ovim mamutskim mašinama.

Postoji jasno uočljivo takmičenje između različitih nacija koje nastoje da imaju najbrži i najmoćniji superračunar. Kompanije koje su proizvele ove uređaje vrlo detaljno predstavljaju javnosti njihovu konstrukciju, navode karakteristike, broj procesora itd., nastojeći da pokažu superiornost svoje tehnologije.

Međutim, kao pravilo se pokazuje da su podaci o tome šta se i na koji način radi s ovim superračunarima vrlo šturi ili se do njih teško dolazi. Najčešće se u nekoliko rečenica pominje da se superračunari koriste za istraživanje klime, testiranje oružja, dešifrovanje gena... I uglavnom se sve završava na tome. Mnogi stiču utisak da se prećutkuje ili izbegava iznošenje rezultata istraživanja dobijenih uz pomoć superračunara i opravdano se pitaju šta to sve vlade različitih zemalja i naučnici zaista rade s tolikom procesorskom moći. Ako se uzme u obzir da se njihove cene kreću od 1 pa do 45 miliona dolara, jasno je da postoje jaki razlozi za takva ulaganja. Da li je samo u pitanju želja za pronalaženjem leka protiv raka ili side (što bi naciji koja to prva uradi donelo veliki novac) ili se istražuju još neke stvari za koje ćemo jednog dana možda saznati?

Sigurno je da mnoge institucije svoje superračunare koriste na načine koji direktno pomažu ljudima u svakodnevnom životu. Istražujući ovu temu, došli smo i do srpskih prognostičara i klimatologa koji su nam vrlo otvoreno i jasno pokazali kako koriste svoj superračunar koji svakodnevno igra važnu ulogu u prognozi vremenskih prilika. Otkrili smo da čak i kod nas postoje firme koje mogu, svakome kome je to potrebno, sklopiti klasterski superračunar skromnijih mogućnosti.

Vlade pojedinih zemalja ponašaju se kao deca zanesena računarskim igricama, takmičeći se međusobno ko će imati jači superračunar. Trenutno su dve najjače nacije na ovom polju Amerikanci i Japanci, a ovi poslednji već tri godine ubedljivo drže prvo mesto. Slavu im je doneo projekat Earth Simulator, koji smo već pominjali na ovim stranicama, superračunar sa brzinom od 35,8 teraflopsa (35,8•1012 FLOPS, operacija sa pokretnim zarezom u sekundi).

Projekat je delo tri japanske agencije i namenjen je (zvanično) za istraživanja klime. Razvoj je trajao pet godina, a superračunar je postao operativan krajem 2001. godine. Čitav sistem je sastavljen od 5120 NEC procesora pri brzini od 500 MHz, koji raspolažu sa ukupno 10 terabajta FPLRAM radne memorije. Veoma važnu komunikaciju između nodova (pojedinačnih jedinica) karakteriše protok od 16 GB u sekundi.

Kompanija NEC ima značajno iskustvo u izgradnji superračunara, tako da tip procesora upotrebljen u ovom sistemu ne predstavlja uobičajeno rešenje, već je u pitanju vektorski CPU izrađen CMOS tehnologijom, naslednik poznatog NEC SX-5 procesora. Računar kontroliše operativni sistem Super-UX, jedna od verzija UNIX-a.

Fizička konstrukcija ovog superračunara se sastoji od 320 ormana koji su smešteni u vidu koncentričnih prstenova. Spoljašnji prsten plavih ormana sadrži procesorske jedinice, dok unutrašnji krug zelenih ormana sadrži sisteme za međusobno povezivanje nodova. Postoji i treći prsten belih ormana koji sadrži sisteme za čuvanje podataka.

Sve ovo je smešteno u zgradi dimenzija 65 x 50 metara koja je specijalno sagrađena za ovaj sistem. Na četvrtom nivou građevine se nalazi računarska soba sa pomenutim ormanima, dok je treći nivo mahom popunjen ogromnom količinom kablova koji povezuju ceo sistem. Ispod nivoa s kablovima nalaze se sistemi za hlađenje računara i snabdevanje električnom energijom. Konstrukcija zgrade ima svoje osobenosti i izgrađena je u vidu „vazdušne školjke”, tako da je kretanje vazduha konstrukcijski pomognuto. Ceo sistem je zaštićen elektromagnetnim štitom, kao i sistemima za neutralisanje uticaja zemljotresa.

U borbi za prvo mesto

U tabeli možete da vidite da posle japanskog računara Earth Simulator sledeća četiri mesta zauzimaju projekti iz SAD. Iako trenutno znatno zaostaje za japanskim Earth Simulator sistemom, BlueGene/L se izdvaja u ovoj grupi zbog svoje arhitekture koja dozvoljava velika proširenja, pa je planirano da u budućnosti ovaj računar dostigne neverovatnih 360 TFLOPS.

Prema informacijama koje kruže u severnoameričkoj superračunarskoj zajednici, nova IBM-ova tehnologija bi trebalo da preotme primat od Japanaca, pa su BlueGene/L sistemi polako počeli da se pojavljuju među prvih deset na listi najbržih. Inženjeri IBM-a su krenuli u radikalni redizajn, tako da će nova generacija iz ove kompanije zauzimati samo dvadesetinu fizičkog prostora koji su zauzimali dosadašnji sistemi. Time je smanjena i potrošnja električne energije, ali i cena sistema.

Lawrence Livermore National Laboratory iz Kalifornije je angažovao IBM da izgradi pomenuti BlueGene/L računar koji trenutno zauzima četvrto mesto. Njegovo kompletiranje se predviđa u 2005. godini, kada će dostići brzinu deset puta veću od sada najbržeg Earth Simulatora, ali samo ako Japanci budu sedeli skrštenih ruku.

BlueGene/L trenutno dostiže 11,6 TFLOPS sa svojih 8000 PowerPC procesora spakovanih u četiri ormana. Za sada je ovo samo jedna šesnaestina planiranog kapaciteta, a već je na četvrtom mestu. Izgleda da su Ameri baš rešili da budu prvi.

Još jedan američki projekat trebalo bi da nadmaši Earth Simulator kada bude završen. Reč je o projektu Kolumbija koji vodi kompanija Silicon Graphics za agenciju NASA. Ovaj sistem se bazira na 20 SGI Altix jedinica od kojih svaka sadrži 512 Intel Itanium 2 procesora. Zaista, da se čoveku zavrti u glavi. Space Exploration Simulator, kako je nazvan ovaj računar, verovatno će biti jedan od najmoćnijih sistema sa dva puta većim brojem procesora od japanskog Earth Simulatora.

U ovom klasterskom sistemu svaka jedinica od 512 procesora će „vrteti” kopiju operativnog sistema Linux. Sve jedinice su povezane InfiniBand sistemom koji omogućava dovoljan protok informacija, pa uz pomoć posebnog softvera ceo sistem deluje kao celina. Za sve to NASA će u naredne tri godine potrošiti 45 miliona dolara, a, prema zvaničnom obaveštenju, računar će se koristiti za istraživanja klime i kosmosa, aeronautički inženjering i slične zahtevne discipline.

Klasične zveri izumiru

Još jedan neobičan klasterski projekat je krajem 2003. godine pobudio dosta pažnje jer je baziran na Apple G5 računarima. Sastavljen je na Virginia politehničkom institutu i sastoji se od 1100 PowerMac računara sa ukupnom maksimalnom brzinom od 10,3 TFLOPS. U vreme kada je počeo da radi, odmah je izbio na treće mesto po brzini, a sačinjavale su ga jedinice sa po dva PowerPC G5 procesora, 4 GB radne memorije i diskovima od 160 GB. Trenutno nije operativan zbog zamene računara.

Naravno, postoji još mnogo interesantnih superračunarskih projekata. Koga zanima više detalja, opis i više informacija o 500 najmoćnijih mašina mogu da se nađu na sajtu www.top500.org.

U ne tako davnoj prošlosti superračunara, pojam za ove mašine su predstavljale monolitne vektorske celine koje su proizvodile kompanije Cray i IBM. Pojava Linuxa je iz temelja promenila odnos snaga u ovoj oblasti, omogućivši potpuno novu kategoriju superračunara koji se popularno nazivaju klasterima. Njihova karakteristika je to što se, uz pomoć posebnog softvera, skup manjih nezavisnih računara ponaša kao celina.

Za razliku od klastera, raniji superračunari su i hardverski i praktično bili jedan računar koji je radio pod nekom varijantom UNIX-a. Linux u kombinaciji sa Beowulf (www.beowulf.org) i OpenMosix (http://openmosix.sourceforge.net) softverom doneo je mogućnosti povezivanja velikog broja čak i običnih PC računara koji postaju superračunar. Prednosti klastera su očigledne: operativni sistem otvorenog kôda, jeftin hardver koji se može lako nabaviti i velika fleksibilnost – praviš superračunar onako kako ti finansijski odgovara i u zavisnosti od toga koliko ti računarske moći treba.

U početku je vodeća prednost klastera bila u niskoj ceni, ali su s druge strane zahtevali mnogo više rada, trošili su više energije i zauzimali veći prostor. Glavni argument zagovornika klasičnih vektorskih superračunara bio je da klasteri, koliko god da su veliki, ne mogu dostići performanse vektorskih sistema, i to posebno u slučaju nekih zadataka kao što su klimatološka istraživanja ili predviđanje širenja šumskih požara. S druge strane, tehnologija klasterskih sistema znatno je napredovala poslednjih godina, tako da ove razlike polako nestaju. Predviđa se dominacija klasterskih superračunara, koji se po svojim performansama i dizajnu sve više približavaju vektorskim, zadržavajući svoju bitnu karakteristiku – performanse po želji.

Skalabilnost klastera je jedna od njihovih velikih prednosti, a lepo se može videti na primeru akcije studenata Univerziteta u San Francisku koji su rešili da preko vikenda sastave jedan veliki klasterski superračunar. Na prvi pogled ovo deluje kao šala, ali su studenti u roku od tri dana u fiskulturnoj sali ipak napravili FlashMob I, svoju varijantu superračunara. Učesnici projekta i dobrovoljci su sakupili veliki broj najrazličitijih računara iz kancelarija, učionica i sopstvenih kuća i povezali ih u jedinstvenu lokalnu mrežu od 669 jedinica. Ispostavilo se da im je najveći problem bio da eliminišu „kilave” računare iz mreže, pa su, koristeći preostalih 256 računara, ostvarili maksimalni rezultat od 180 gigaflopsa! Nažalost, ostvarene stalne performanse FlashMob klastera ipak su se merile teraflopsima i nisu pomogle da projekat uđe na listu 500 najbržih računara. Inače, nikakve modifikacije nisu rađene na hard diskovima pojedinih računara, već je operativni sistem neophodan za rad pokretan sa butabilnih CD diskova – bila je to neka vrsta „Superračunar Live Linuxa”. Više detalja, pa i sam softver koji je korišćen možete naći na www.flashmobcomputing.org.

Srpski superračunari

Pitali smo se, logično, da li i kod nas postoje superračunari i u koje svrhe se koriste. Otkrili smo da domaći meteorolozi imaju klasterski superračunar još od 2002. godine, a i pre toga je korišćen, sada već ostareli, Convex sistem.

Jedan Beowulf klaster nalazi se u prostorijama Republičkog hidrometeorološkog zavoda i već je došlo vreme da se zameni novim i bržim sistemom. U prostorijama RHMZ zavoda dočekala nas je gospođa Ljiljana Dekić, stručnjak koji superračunarski sistem koristi svakodnevno kao što mi koristimo PC na našem stolu. Zapravo, gospođa Dekić svakog dana upravlja radom ovog klastera preko PC-a sa SuSE Linuxom koji je putem lokalne mreže povezan s klasterom. Na Beowolfu se „vrti” numerički model vremenske prognoze ETA koji je delo domaćih stručnjaka i jedan je od najboljih u svetu.

Svakoga dana se na osnovu podataka koji se odnose na oblast Evrope izračunavaju vremenske promene nad našom zemljom. Da bi superračunar u zavodu izračunao jedan sat vremenskih promena, potrebno mu je oko 2,5 minuta. Za period od 24 časa to čini oko 25 do 30 minuta, što će se većini čitalaca učiniti kao veoma brzo. Međutim, količina podataka vremenom raste, pa je ovaj klaster sve opterećeniji i sve teže odgovara zahtevima.

Inicijalno je ovaj klaster realizovala firma Irvas iz Niša, koja je na bazi procesora, matičnih ploča i ostalih komponenti koje se mogu naći na našem tržištu sklopila pomenuti sistem. Pokreće ga Red Hat Linux u kombinaciji sa softverom Beowulf. Stručnjaci Zavoda svoj klaster šaljivo nazivaju „Žuti”, zbog porekla komponenti, a to se i pokazuje kroz povremene probleme u radu. U početku je sistem imao 22 noda, a računari su međusobno povezani putem TCP/IP protokola uz korišćenje megabitne mreže. Sistem ima jedinice bez hard diskova koje sadrže procesor i radnu memoriju, a preko brzog sviča komuniciraju sa serverima na kojima se nalaze diskovi s podacima.


Pored ograničenja koja ima ovaj naš „žuti” superračunar, već ga je pregazilo vreme, pa se planira nabavka novog, ovoga puta kvalitetnijeg i moćnijeg sistema. Do tada, pogledajte vremensku prognozu na Web sajtu www.hidmet.sr.gov.yu u čijoj je izradi pomogao ovaj klaster.

Još jedan domaći klaster tipa Beowulf nalazi se u računarskom centru ETF-a. Poznat je pod imenom Svarog i ima 10 nodova koji su povezani brzom Myrinet mrežom. Klaster je sačinjen od jednog Dell PowerEdge 2500 i devet PowerEdge SC500 servera, a pokreće ih Gentoo Linux.

Od domaćih firmi, u superračunarsku ponudu su se uključili Božić i sinovi koji nude realizaciju klastera do 40 nodova, baziranog na Linuxu i kernel dodatku openMosix. Spremni su da zainteresovanim pravnim licima montiraju besplatno na probni period od 10 dana jedan ovakav sistem sa 10 nodova.


Broj superračunara u svetu i njihova moć vrtoglavo rastu i svakako će biti zaslužni za mnoga naučna dostignuća. Možda će nas jednog dana iznenaditi vest: „Američki naučnici su uz pomoć BlueGene/L računara otkrili prolaz u četvrtu dimenziju i nestali bez traga!”

Mirko Perak

---

Taj članak u SK je vrlo zanimljiv, ali nažalost pokazuje da autor baš ne poznaje materiju. Ti silni GFLOPS što se pominju po klasterima su ovako jako lepi za specifikacije, ali za mnoge probleme aplikacije postižu iskorišćenje reda 10-20%, pa onda ispada da klasteri nisu toliko jeftiniji, a kad se doda cena dodatnog programerskog rada uopšte ne moraju biti jeftiniji. Super računare ljudi zamišljaju kao zveri opremljene stravično brzim procesorima, ali to je samo pola priče, memorija je ono što omogućava da to stvarno radi tako brzo.

Brzina memorije kod ranijih vektorskih računara (čika Cray & ostatak vesele družine) je drastično veća i to je ono što je doprinosilo i doprinosi velikoj ceni ali i velikoj brzini super računara. Da budem malo konretniji. Cray C90 nije imao keš već mu je cela memorija bila od SRAMa što znači da je imao daleko veći data bandwidth od servera sa SDRAMom (mada DDR dosta popravlja stvar danas). Druga stvar gde dotični Cray šije bilo koju super skalarnu mačinu sa ne-SRAM memorijom (i to za jedno red veličine) je address bandwidth tj broj različitih adresa koje može da čita istovremeno. Tu DDR ništa ne pomaže zbog samog načina organizacije DRAM memorije (zato su memorije 5-2-itd, a ne 2-2-itd). Zatim, pored same prirode memorije tu su raličita ASIC kola tipa razni crossbarovi što sve košta (proizvodnja i dizajn).

Brzina interkonekcije između nodova u klasteru je mala sa velikom latencijom. Čak i 10 Gb/s mreže jedva mogu da se nose sa interkonekcijama starim skoro 10 godina po pitanju brzine, a po pitanju latencije su još uvek iza (razne varijante kod Craya, NUMAlink kod SGI Origin 2000 serije...). Jedan od razloga za to je što kod npr. SGI NUMA sve provere obavljaju posebna ASIC kola, cela stvar je hardverska, nema TCP/IP i tome sličnog što povećava latenciju. Konretno, SGI Origin 3000 u odgovarajućoj konfiguraciji ima bisection bandwitdh od 50GB/s, što je za bilo koji klaster sastavljen od PCeva nepojmljivo. (btw na Ebayu je bio Origin 2800 sa 128 CPU, metaruterima, ne znam koliko memorije (ne manje od 4GB), NUMAlink kablovima za 10000$, lep kompletić od 9 rekova, računajte koliko bi vas koštao klaster PCeva za istu snagu).

Često se previđa koji su ljudi korisnici tih zveri. To su naučnici, fizičari, hemičari i slični, ne programeri, tako da su MPI i PVM samo dodatno opterećenje. Dobar broj naučnika smatra da je MPI samo nužno zlo dok se paralelizujući kompajleri ne razviju dovoljno (High Prformance Fortran inicijativa je nažalost praktično propala). Te ljude zanima da urade ono šta im je posao, a ne da se petljaju sa raznim bibliotekama i da slušaju bajke o teorijskim brzinama, naročito ih ne zanimaju priče hipika i komunista.

Za probleme koji su dobro distriburiani, sa malom količinom interakcije klasteri su svakako najjeftinije rešenje. Ali za velike poslove (HPC), u obzir dolaze samo super računari. Altix klaster je sastavljen kao 20x512 mašina, a ne kao 10240x1 ili nešto slično, što bi bilo u PC maniru. Interkonekcije su iste kao kod Origin 3000 mašina, dakle i tu ima jako puno specijalizovanog hardvera. Ostaje nam samo da čekamo i vidimo koliko će trtebati vremena da klaster sastavlje od potrošačkih komponenti dostigne tu brzinu. Nešto mi se čini da to neće biti skoro. Ali uvek je bilo zaluđenika koji su pravili "kola brža od formule 1" u svojim garažama...

Malo poredjenje. NEC SX4 iz 1996. godine ima 1.8 GFLOPS i 28.8 GB/s memorijski transfer. AMDov K6 na 450 sa 3Dnow optimizacijama ima istu teorijsku brzinu (single preciznost), a teorijski memorijski transfer mu je oko 1GB/s. Uz to treba uzeti činjenicu da vektorski računari iz iste memorije izvlače daleko više realnih performansi od super skalarnih tako da je odnos u stvari i veći. K6 je možda i u prednosti jer je manji, jeftiniji, troši manje struje i zazima manje mesta. Ako poredite teorijsku brzinu rekli bi da su u pitanju slične mašine, I jesu, sve dok ne pustite rešavanje nekog ogromnog sistema jednačina ili FFT nad ogromnim količinama podataka.

Verovatno ima ljudi odavde koji se sećaju Power Challange servera u RCUBu. Dotični je imao jedan R8000 procesor koji je bio brži od procesora u Cray Y-MP računaru. Tokom dizajniranja jedan od najvećih problema je bio napraviti L2 keš dovoljno brz da može da isporučuje podatke koprocesoru (instrukcije tipa FMAD zahtevaju brz pristup podacima). To je jedan od razloga što je ceo procesor (komplet čipova - CPU, FPU, L2 keš) koštao jako puno jer je L2 keš bio do SSRAM (sinhroni SRAM) i bilo ga je puno, bar 2MB.

Bacite pogled na TOP500 ali iz malo drugačijeg ugla. Tačno je da kod takvih poslova ekstrapolacija nije zahvalna, ali može da pruži neku sliku (makar grubu). Cray X1 (novi set instrukcija, memorija za svaki procesor od nešto mnogo banki RAMBUSa) u prilično malim konfiguracijama (reda 400 procesora) je prilično lepo kotiran. Maksimalan broj procesora po sistemu je 4K pa zaključite gde bi bila takva konfiguracija. Ili da se veže takvih par komada u klaster, ali sa 'malo' boljom mrežom... Sa istim brojem procesora kao onaj SGI Altix klaster oduvao bi svaki drugi računar. Linearna algebra je teren vektorskih mašina, SAXPY i DAXPY nad čitavim vektorima su svega par instrukcija.

Inače Intel i AMD svoje revolucionarne nvoe instrukcije skupljaju uglavnom sa djubrišta ideja vektorskih računara. Nama korisnicima bi bilo bolje da ako već moraju da gledaju đubrišta gledaju đubrišta gde završavaju stari super računari.

---

zaboravljas jednu bitnu stvar, a to je da se svaki racunar nabavlja/pravi sa odredjenom namenom, i da obicno imas ogranicen budzet, takodje, superiornost odredjene arhitekture u jednoj klasi ne garantuje superiornost u drugoj klasi. ni intel ni amd nisu nikada napravili bilo sta revolucionarno, osim sto su ponudili jeftine procesore za siroko trziste. licno mislim da je itanijum jedini intelov tezak promasaj, posto nisu nasli svoje trziste i pitanje je da li ce ga i naci. sa druge strane, zaboravio si da spomenes jednu veliku manu vektorskih procesora, koji svakako jesu masterpiece procesorske arhitekture, a to je cena.
takodje se ne bih slozio da su clusteri potpuno beskorisni, posto postoji velika klasa problema koji mogu biti reseni sa skalabilnom i relativno velikom latencijom izmedju nodova i mislim da nije toliko problem u samim clusterima, koliko je bilo promasaja u samom dizajnu i resavanju problema u trenutku kada su cluster-i dobili sumanuto glupu titulu "jeftino resenje za sve", pogotovo sto je tu celu baljezgariju pratio i opensource advocacy i dosta stvari je rezultovalo kranje skupim i sporim resenjem.

---

Khm, khm... nema puno veze sa temom, ali just my 2 cents oko uporedjivanja arhitektura, i svega ostalog kada su u pitanju komercijalni proizvodi - pre nego sto ovde izbije mali rat koji je na pomolu.

Reci da je neki proizvod "bolji" ili "losiji" je moguce samo u jednom pogledu - koliko je taj proizvod zaradio para & povecanja pokrica trzista toj kompaniji. To je jedini parameter koji se moze kvantifikovati.

Sto se ostalih parametara tice, tu mozemo samo dati preporuke (odnose price/performance za odredjeni segment trzista iskazane u nekim merljivim jedinicama) - a cak ni to nije bas dovoljno za finalni sud, jer je svaki kupac / grupa kupaca posebna "zver" sa svojim prohtevima i ocekivanjima od proizvoda.

Pravilo kaze - sto je neko trziste vise diverzifikovano - tj. sto je dalje od one poslednje, "commodity", faze - teze se neki proizvodi uporedjuju, jer su razlike u ponudi konkurenata vrlo visoke i tesko se direktno mogu uporedjivati - Trziste superracunara nikad nije bilo "commodity" (niti ce vrovatno ikad biti), i u pitanju je vrlo specificna industrija gde su resenja u vecini slucajeva "skrojena" za odredjene kompanije - pa je naglabanje o njihovim performansama "face to face" vrlo nezgodan teren.



Bojim se da nisi u pravu - ciljni segmenti su potpuno drugaciji - ako i imaju slicnosti, to su samo neki delovi arhitekture. Kucni multimedijalni proizvodi zahtevaju sasvim drugaciji vektor diferencijacije od superracunara, pa samim tim je u pitanju potpuno drugaciji "fitting" osobina prema trzistu, sto znaci i potpuno nove i drugacije ideje.

Recimo, od kada je to fixed-point multimedijalna optimizacija i low-battery potrosnja na ustrb preciznosti i sl... bila (za mobilne uredjaje) u razmatranju superacunara? Ili optimizacija za 3D igre i multimedijalne performanse (za Desktop PC sisteme)... ne bih bas nesto rekao.

---

Što se tiče Intela i AMDa, mogu da budem konkretan šta su zabrljali. MMX koristi registar fiksne dužine sa promenljivim brojem elemenata. Posle su valdja i sami videli da su zabrljali pa su popravili stvar kod SSE. Drugo, kad su pravili SSE što u stvari jesu osakaćene i ubogaljene vektorske instrukcije, staivli su samo 8 registara i vrlo kratke vektore, efektivno potirući dobar broj prednosti vektorske arhitekture (jednostavnost, brzina). AMD je u svoje 64b šklopocije stavio svega 16 registara opšte namene. Pošto već imaju slobodu da im instrukcije budu šarolike dužine mogli su da stave makar 32 registra.

Intanium 1 jeste bio malo baksuzan, ali Itanium 2 svakako ne. On nije ni bio pravljen za desktop već je trebao da napadne tržište raznih RISCova. Alpha je mrtva, MIPS se jedva drži (a poslat je u penziju isključivo iz političkih razloga), HP je digao ruke od svoje PA RISC arhitekture.. Tu je svuda uskočio Itanium. Mada Intelu bi bilo bolje da su napravili neku Celeron varijantu, sa manje keša. Ovo sve pišem iako sam zadrti protivnik VLIW koncepta, više volim vektore.

E sad, vektorski procesori i cena, mesto gde se ljudi najviše sapliću. Prvo, ti porediš cenu vektorskih super računara i običnih, a već sam napisao da dobar deo njihove cene odlazi na memorijski sistem i samu memoriju (SRAM vs DRAM itd). Od kada postoje vekotrski računari (znači jedno 30 godina) napravljeno je svega nekoliko vektorskih mikroprocesora (ko ne veruje neka vidi kako su urađeni Cray 1, 2, X MP, Y MP itd, NEC SX serija, Fujitsu..). Cray i slično društvance nisu imali mikroprocesore niti su bili radjeni u CMOS tehnologiji već uglavnom u ECL. "Procesor" je često bio cela štampana ploča sa gomilom čipova na sebi, što je davalo strašne penale za svaku početu vektorsku instrkciju pa su iz tog razloga forsirali dugačke vektore, da bi se ti penali amortizovali na što više urađenih operacija. Vektorski mikroprocesor, dizajniran u CMOS tehnologiji (kao i neki superskalaran) je za proizvodnju svakako jeftiniji jer ima manje tranzistora (1M tranzistora na 40MHz tuče P233 sa MMXom koji ne samo što radi na skoro 6x većem taktu nego ima i više tranzistora, skalaran deo koristi MIPS instrukcije). Takođe, vektorski procesor može da prođe i bez out of order izvršavanja, spekulativnog izvršavanja, preimenovanja registara i sličnih tehnika koje su na superskalarnim obavezne za veliku brzinu (ne takt, da ne bude zabune) i koje drastično komplikuju dizajn i troše prostor, a daju umereno povećanje performansi. Da rezmiram. Vektorski mikroprocesor, kao jedan čip izrađen u CMOS tehnologiji bi bio sasvim uporedive cene sa superskalarnim procesorima. Pride bi radio na manjem taktu, manje bi se grejao i manje trošio. Za poređenje cene takođe treba uzeti broj procesora koji je proizveden, nekoliko stotina ili eventualno hiljada naspram miliona.

Lepo sam napisao da su klaster ok za određena rešenja, ali trpati ih svuda i mahati teorijskim brzinama je u najmanju ruku smešno za bilo kog ozbiljnog. Za rendering filmova gomila PCeva može biti OK rešenje, ali za mnoge simulacije jok. Ja sam samo protiv poređenja baba i žaba, to je sve.

---

Pa vidis, nije da branim Intel i AMD i pravdam neke inzenjerske propuste kojih svuda ima ali moramo razumeti sve aspekte razvoja nekog proizvoda kakav je CPU.

Pre svega, tacno je da uvek za neki problem eventualno mozes naci bolje inzenjersko resenje - ali ne zaboravi da je tvoj projekat / proizvod pritisnut i mnogim drugim aspektima kao sto su:

- Rokovi, i razdvajanje mogucih i nemogucih napora u ordedjenom vremenskom roku

- Finalna cena proizvoda

- Prohtevi trzista u vreme planiranog lansiranja proizvoda i u sledecih nekoliko godina (evolucija proizvodne linije)

- Osobine konkurencije i opste stanje tehnologije (ne treba pustati previse jak proizvod/liniju odmah, kako ti market platform strategija ne bi ostala na jednom proizvodu/verziji)

- Dodatne osobine koje te sprecavaju da uradis neke radikalne rezove - recimo, da li je potrebna kompatibilnost unazad i koliko je vrednovana od potrosaca (hint: itanium), itd...

Tako da, ne osporavam da postoje bolja resenja, i da je Intel mozda ili mozda nije znao za ta resenja - ali uzevsi u obzir kompletnu strategiju platformi firme Intel, rekao bih da je u pitanju jedna vrlo uspesna strategija u segmentu koji Intel hoce da pokrije kompanijskom vizijom - i da su oni vrlo vrlo dobri u tome, zapravo: najbolji ;)

Da li moze bolje? Vrlo verovatno - da li je potrebno, ocigledno Intelu danas jos ne.

---

mislim da ovde imamo sukob prepricanog udzbenickog znanja i stvarnosti. daleko od toga da volim intel/amd resenja, cak stavise, kod kuce nemam trenutno ni jedan primerak istih, niti imam preteranu potrebu za posedovanjem doticnih, ali MadTexel nije mi bas jasno sta zelis da postignes preterano dugim postovima?

---

Ne bih se složio da je tržišni uspeh jedino merilo kvaliteta. Na x86 procesorima brojne stvari su loše urađene i to je činjenica, bez obzira na to koliko je primeraka prodato. Za poređenje HPC sistema svako naglabanje o teorijskim perofrmansama je besmisleno, ali porediti konkretne aplikacije, to već ima smisla, jer u krajnjoj liniji, ti računari služe da reše konretne probleme. Ako u nekoj ili nekim realnim aplikacijama poredimo sistem A (neko specijalno rešenje) i sistem B (klaster od consumer delova), i A bude brži od B iako je teorijski B brži od A, a cene su slične onda je jasno koji je sistem u prednosti.



Bojim se da jesam u pravu. Multimedijalnim proizvodima bi itekako prijalo više registara koji sadrže više elemenata. Da su ideje nove, nisu, jer kao što rekoh bilo je super računara koji su koristili te ideje još pre ali su napuštene zbog neefikasnosti ili komplikovanja dizajna. Intel izgleda više voli da stavi još koje milionče tranzistora više, tako procesor izgleda moćnije.



Vektorski sistemi izrađeni u istoj tehnologiji troše manje od superskalarnih i mogu imati manje tranzistora. Zatim, ne treba mešati babe i žabe. I floating point i integer/fixed point kalkulacije se mogu vektorizovati. I opet, jedno je dizajn procesora, a drugo sistema. Desktop PC neće skoro imati memorijski sistem kao super računari. Rado bih video podršku za 16b fp format u x86 procesorima, a da li će i kada to napraviti, verovatno ni oni ne znaju.

Za ono da se performanse puštaju na kašičicu, živeo kapitalizam.



Pa, ako ti činjenicu da Intel jedini ima aritmetički stek koji je strašna gnjavaža naspram lepog MIPS IV seta instrukcija, paćenje s malim brojem registara, neophodnost koršćenja steka za sve i svašta, i kritikovanje toga zoveš udžbeničkim znanjem, tjah, neka ti bude. Ali to neće promeniti činjenicu da su Intel krade i to ne preterano vešto. Da vam je neko pre 10 godina spomenuo vektorske instrukcije u desktop PCu verovatno bi ste ga smatrali jeretikom ili bi mu lepili etiketu da je to suva teorija, a sad takvih procesora ima i za 30ak evra. Izvinjavam se zbog dužine postova, tebi valjda zamorno da ih čitaš. Samo sam mislio da pružim argumente za svoje tvrdnje. Neću više, časna reč.

P.S. "Čak štaviše" je pleonazam.

---

duzina postova se vise odnosila na pleonazam u kontekstu "praviti se pametan".



cena, marketing, postojeci sw, postojeci razvojni alati? bojim se da nisi pravu... idealizujes.

---

btw. zaboravih da prokomentarisem:



ovo je totalni bullshit... bolje bi bilo ne pominjati taj cluster pokriti se usima.

---

Igore, a zasto je bullshit??

pa detaljan opis prevazilazi okvire javnog foruma, ali je generalno posao bio veoma lose odradjen, detalje mozes dobiti na pp. na (ne)srecu, upoznat sam sa "realizacijom" pomenutog, posto je moj dobar drugar radio jedno vreme kao sys/network admin u SHZ-u. tacnije, meteoroloski model zaista jeste sjajan, problem je u clusteru.

---

Samo sam pitao :), ako se nekad vidimo na Jabb, cu te pitam :)

Na najnovijoj listi 500 najbržih superkompjutera, objavljenoj na Međunarodnoj konferenciji o superkompjuterima 2005 (International Supercomputer Conference, ISC) koja se od 21. do 24. juna održava u nemačkom gradu Hajdelbergu, i dalje dominiraju IBM-ovi superkomjuteri. Sistemi "Velikog plavog" zauzeli su šest od prvih deset mesta, uključujući prvu i drugu poziciju na listi. Istovremeno, IBM-ovi sistemi su povećali prednost u odnosu na pratioce.

IBM-ov BlueGene/L (Plavi gen) zauzeo je drugi put zaredom prvo mesto na listi najbržih. Plavi gen je bio najbrži i na prethodnoj listi objavljenoj u novembru prošle godine, ali je u međuvremenu udvostručio svoje performanse. Na referentnom testu Linpack namenjenom superkompjuterima, Plavi gen je dostigao brzinu od 136,8 teraflopsa (biliona operacija u pokretnom zarezu u sekundi), što je skoro dvostruko više u odnosu na novembarski rezultat (70,7 teraflopsa). Prema rečima Dejva Tureka, potpredsednika IBM-ovog istraživačkog instituta za dubinsko računarstvo (Deep Computing Institute), očekuje se da Plavi gen do jeseni dostigne brzinu između 270 i 280 teraflopsa.

BlueGene/L se nalazi u američkoj Nacionalnoj laboratirji Lorens Livermor u Kaliforniji. U tom sistemu je instalirano 32.000 specijalnih IBM-ovih procesora iz serije Power koji imaju dva jezgra, od kojih jedno služi za obradu podataka a drugo za komunikaciju, mada se pri manje složenim zadacima za obradu podataka mogu iskoristiti oba jezgra. Podatke kroz računar prenosi pet različitih mreža.

Na drugom mestu se nalazi još jedan superkompjuter Plavi gen. Radi se o sistemu smeštenom u IBM-ovom istraživačkom centru Thomas J. Watson u državi Njujork, koji je postigao 91,2 teraflopsa. Na treće mesto se plasirao superkompjuter Columbia (51,9 teraflopsa), koji je sastavila kompanija Silicon Graphics (SGI), a koristi ga NASA u svom istraživačkim centru Ames u Kaliforniji. Četvrtoplasirani je nekadašnji šampion, NEC-ov Simulator Zemlje (Earth Simulator), koji se nalazi u Institutu za nauke o Zemlji u Jokohami i koristi za stvaranje računarskih modela koji simuliraju klimatske promene. Simulator Zemlje je dostigao 35,9 teraflopsa.

Najbrži evropski superkompjuter je petoplasirani IBM-ov Mare Nostrum, instaliran u Centru za superkompjutere u Barseloni, koji je dostigao 27,9 teraflopsa. Odmah iza njega plasirao se još jedan Plavi gen, sa Univerziteta u holandskom gradu Groningenu, koji je postigao 27,4 teraflopsa.

Poređenje proizvođača pruža zanimljivu sliku top-liste. Više od polovine superkompjutera sa liste (51,8 posto) su IBM-ovi sistemi, što predstavlja porast u odnosu na novembarsku listu kada ih je bilo oko 43 posto. Na drugom mestu među proizvođačima nalazi se kompanija Hewlett-Packard, koja ima 26,2 posto superkompjutera na listi (34,8 posto u novembru 2004. godine). Na trećem mestu je kompanija Silicon Graphics (4,8 posto), a slede je kompanije Dell, Cray i NEC sa 4,2 posto, 3,2 posto i 1,8 posto sistema na top-listi, redom.

Analitičari, ali i predstavnici proizvođača, ističu veliki broj promena koje su se dogodile između dva objavljivanja liste najbržih superkompjutera. Ed Turkel iz kompanije Hewlett-Packard, naprimer, smatra da razlog za promenljivost liste treba tražiti u činjenici da proizvođači brzim tempom isporučuju nove sisteme kupcima. "Tržište superkompjutera se ne širi na gornjem kraju top-liste najbržih, već na njenom dnu. Već sada na tržištu imate servere koji se prodaju za manje od 250.000 dolara, dok blistavi Plavi gen zauzima veoma, veoma mali deo tržišta" kaže, ne bez zavisti, Turkel.

Brojke govore u prilog Turkelovom stanovištu. Polovinu superkompjutera plasiranih u prvih deset na listi iz novenbra 2004. godine, zamenili su novi sistemi, dok je za samo šest meseci sa liste ispao neverovatan broj superračunara – 201 sistem sa dna novembarske liste, više se ne nalaze na listi.

Neki analitičari ističu uspeh superkompjutera Mare Nostrum koji je pomerio centar evropskog superračunarstva, koji se tradicionalno nlaazio u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Francuskoj, dok drugi, pak, navode uspeh koji je postigao operativni sistem Linux koji je instaliran na osam od deset prvoplasiranih superkompjutera.

Kada su u pitanju proizvođači procesora, Intelovi procesori se nalaze u 333 sistema na listi; procesor Pentium 4 se nalazi u 175 sistema, a procesor Itanium 2 u 79 sistema. IBM-ovi procesori iz serije Power se nalaze u 77 superkompjutera, HP-ovi procesori PA RISC u 36 sistema, a procesori Opteron kompanije AMD, nalaze se u 25 superračunara.

Gledano po regionima, daleko najveći broj superkompjutera sa liste nalazi se u SAD, čak 294 sistema (274 u novembru). U Japanu se nalazi 23 superkompjutera, a u ostalim delovima Azije 58 superkompjutera. Evropski lider je Nemačka u kojoj se nalazi 40 sistema, ispred Velike Britanije u kojoj se nalaze 32 superračunara. Šest meseci ranije, poredak je bio obrnut – u Velikoj Britaniji su se nalazila 42 superkompjutera sa liste 500 najbržih a u Nemačkij 35.

Lista 500 najbržih se pravi na osnovu rezultata postignutih na referentnom testu Linpack namenjenom superkompjuterima. Autori testa su Univerzitet u Manhajmu (Nemačka), laboratorija Lorens Livermor (SAD) i Univerzitet Tenesija (SAD), a lista se dva puta godišnje ažurira novim rezultatima.

G.B.

---

Sredinom ove godine iz Japana su stigle vesti da tamošnji naučnici počinju da rade na razvoju superkompjutera koji će biti višestruko brži od trenutno najbržeg superkompjutera na svetu. Najnoviji objavljeni detalji tog projekta, međutim, govore o tome da se japanski naučnici spremaju da razviju sistem, koji će biti sposoban da obavi deset triliona operacija u pokretnom zarezu u sekundi, odnosno deset petaflopsa. Sistem te snage biće više od 70 puta brži od IBM-ovog superkompjutera Plavi gen (Blue Gene/L), koji je zauzeo prvo mesto na najnovijoj listi 500 najbržih superkompjutera, objavljenoj krajem juna ove godine.

Program izgradnje novog superkompjutera finansiraju japanska ministarstva obrazovanja, kulture, sporta, nauke i tehnologije, a na njegovom razvoju sarađivaće kompanije NEC i Hitachi i više japanskih univerziteta. Računar bi trebalo da bude kompletno instaliran do 2011. godine. Iako mnogima ovo takmičenje u razvoju najbržih superkompjutera izgleda pomalo bizarno, ono se u SAD i Japanu shvata prilično ozbiljno. Štaviše, čini se da te dve zemlje jedine imaju dovoljno finansijskih sredstava, znanja i iskustva da se upuste u nadmetanje, u kome se osim osvajanja naslova najbržeg superkompjutera, potvrđuje i tehnološka snaga učesnika.

Japanski inženjeri su već ranije šokirali svoje američke suparnike, kada su 2002. godine razvili superkompjuter Simulator Zemlje (Earth Simulator), koji je zauzimao čelno mesto na listi najbržih sve do 2004. godine i pojavljivanja Plavog gena. Simulator Zemlje se na najnovijoj top-listi najbržih superkompjutera nalazi na četvrtom mestu sa brzinom od 35,9 teraflopsa (biliona operacija u pokretnom zarezu u sekundi).

IBM-ov BlueGene/L (Plavi gen) zauzeo je drugi put zaredom prvo mesto na listi najbržih. Plavi gen je bio najbrži i na prethodnoj listi objavljenoj u novembru prošle godine, ali je u međuvremenu udvostručio svoje performanse, budući da je na referentnom testu dostigao brzinu od 136,8 teraflopsa, što je skoro dvostruko više u odnosu na novembarski rezultat (70,7 teraflopsa). IBM-ovi stručnjaci očekuju da Plavi gen do ktaja godine dostigne brzinu između 270 i 280 teraflopsa.

Na drugom mestu liste najbržih nalazi se još jedan Plavi gen koji je postigao 91,2 teraflopsa, dok je na trećem mestu superkompjuter Columbia (51,9 teraflopsa), koji je sastavila kompanija Silicon Graphics (SGI).

Naučnici širom sveta koriste superkompjutere za najrazličitija naučna istraživanja, počev od izrade računarskih modela koji simuliraju vremenske prilike i razvoja nuklearnog naoružanja do izučavanja svemira, biomedicinskih istraživanja i razvoja novih lekova.

(G.B.)

---

BERLIN - Jedan njemački istraživački centar nabavio je najjače računalo u Europi, koje je izradio američki IBM, a u sekundi može izvesti 46.000 milijardi operacija, objavili su pokretači tog projekta.

- Superračunalo nazvano Blue Gene, snage oko 15.000 puta veće od većine PC-ja, koristit će fizičari, kemičari, biolozi i medicinski stručnjaci. To je izvrstan instrument za znanstvene programe koji zahtijevaju goleme računske kapacitete - precizirao je Peter Schaefer, glasnogovornik Istraživačkog centra Juelicha. Znanstveni odbor određivat će zainteresiranim ekipama vrijeme za njegovo korištenje.

Projekt je 90 posto financirala savezna država i 10 posto regionalna država Sjeverna Rajna - Westfalija, a Schaefer nije želio precizirati cijenu računala. Prema specijaliziranoj internetskoj stranici Top 500, najsnažnije superračunalo u Europi, s 42.000 milijardi operacija u sekundi, dosad se nalazilo u Supercomputing centru u Barceloni. (H)

http://www.jutarnji.hr/kultura...3,9,njemacka_racunalo,15898.jl

---

NASA shows Columbia, powerful supercomputer :-)

From NASA's press event for the 25th anniversary of its first shuttle launch: See the 'Columbia,' a supercomputer that turns out any kind of space-related data at an incredibly quick rate. NASA's Bryan Biegel and John Parks give the tour.
2 minutes 46 seconds

http://news.com.com/1606-2_3-6...&tag=6060747&subj=news



_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 22.04.2006. u 20:01 GMT+1]}

---