Evo da se i ja uključim. Verovatno niste imali priliku da čitate nešto od "naučnih" radova koji se objavljuju na mom fakultetu (FON). Evo vam nečeg lepog i finog da se nasmejete, zabavite, a poneko će bogami i da se edukuje:
Siniša Vlajić:
Eksperni sistem srpskog jezika zasnovan na svetlosnoj formuli
EXPERT SYSTEM OF SERB LANGUAGE BASED ON LIGHT FORMULA
(objavljeno u: J. Petrić, M. Čangalović, M. Martić (ed.): XXI jugoslovenski simpozijum za operaciona istraživanja: "SYMOPIS '94" (zbornik radova), Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1994.)
Zbog malog prostora daću siže rada. Radi se o ekspertnom sistemu za računanje "svetlosnog koda", to jest talasne dužine neke reči, po proslavljenoj Svetlosnoj Formuli(TM)(R)(C)(WTF) našeg sveCki poznatog sveznologa Spasoja Vlajića. Ko za njega nije čuo, taj očigledno ne čita "Galaksiju". Ta formula svakoj reči pripisuje određenu talasnu dužinu iz vidljivog spektra. Zgodnim štimovanjem pravila i vrednosti kojima pojedina slova doprinose u izgradnji tog broja, gospodin Vlajić dolazi do zaključka da za veliki broj reči postoji analogija između fenomenološkog doživljaja te boje ("topla-hladna") i doživljaja odgovarajuće reči ("mama, tata, kuća" vs. "đavo, nož"). Elem, Svetlosna Formula(TM) se bazira na jednoj jedinoj pretpostavci, suludo hrabroj ili vanredno tupavoj (procenite sami):
"Reči same po sebi imaju neki smisao, kojim se izgrađuje mreža međusobnih odnosa i veza, nezavisno od iskustva koje mi imamo o njima."
Slučajno (ili htenjem Nebeskih Sila(TM)) moj bivši cimer je bio psiholog sa posebnim zanimanjem u oblasti psiholingvistike. Ispričao mi je za eksperiment koji je za cilj imao da utvrdi upravo opravdanost te pretpostavke (tzv. "taketa-laluma" eksperiment - nažalost, ne mogu navesti izvor). Učesnici je trebalo da novim rečima imenuju dvadeset nacrtanih oblika. Pokazalo se da postoji određena vrsta korelacije između merljivih atributa objekata, poput zaobljenosti ivica, i rasporeda i vrste suglasnika u novostvorenim rečima. Prosto, neka slova nam lakše "klize" sa usana, dok se druga "kotrljaju" - što je i logično, uzev da je, po trenutno prihvaćenoj teoriji, jezik najpre i nastao kao pokušaj onomatopejskog podražavanja prirodnih pojava. Ali to ipak ne daje za pravo ovakvoj vrsti uopštavanja koje tvrdi da "značenje postoji nezavisno od nas".
Pored činjenice da se na FON-u praktikuje izuzetno nizak nivo naučne svesti, ovim se još jednom može potvrditi da uopštavanja umeju da budu jako nezgodne stvari. I navođenje rezultata "krucijarnih" eksperimenata bez relevantnih referenci, još bih dodao.
Siniša Vlajić:
Eksperni sistem srpskog jezika zasnovan na svetlosnoj formuli
EXPERT SYSTEM OF SERB LANGUAGE BASED ON LIGHT FORMULA
(objavljeno u: J. Petrić, M. Čangalović, M. Martić (ed.): XXI jugoslovenski simpozijum za operaciona istraživanja: "SYMOPIS '94" (zbornik radova), Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1994.)
Zbog malog prostora daću siže rada. Radi se o ekspertnom sistemu za računanje "svetlosnog koda", to jest talasne dužine neke reči, po proslavljenoj Svetlosnoj Formuli(TM)(R)(C)(WTF) našeg sveCki poznatog sveznologa Spasoja Vlajića. Ko za njega nije čuo, taj očigledno ne čita "Galaksiju". Ta formula svakoj reči pripisuje određenu talasnu dužinu iz vidljivog spektra. Zgodnim štimovanjem pravila i vrednosti kojima pojedina slova doprinose u izgradnji tog broja, gospodin Vlajić dolazi do zaključka da za veliki broj reči postoji analogija između fenomenološkog doživljaja te boje ("topla-hladna") i doživljaja odgovarajuće reči ("mama, tata, kuća" vs. "đavo, nož"). Elem, Svetlosna Formula(TM) se bazira na jednoj jedinoj pretpostavci, suludo hrabroj ili vanredno tupavoj (procenite sami):
"Reči same po sebi imaju neki smisao, kojim se izgrađuje mreža međusobnih odnosa i veza, nezavisno od iskustva koje mi imamo o njima."
Slučajno (ili htenjem Nebeskih Sila(TM)) moj bivši cimer je bio psiholog sa posebnim zanimanjem u oblasti psiholingvistike. Ispričao mi je za eksperiment koji je za cilj imao da utvrdi upravo opravdanost te pretpostavke (tzv. "taketa-laluma" eksperiment - nažalost, ne mogu navesti izvor). Učesnici je trebalo da novim rečima imenuju dvadeset nacrtanih oblika. Pokazalo se da postoji određena vrsta korelacije između merljivih atributa objekata, poput zaobljenosti ivica, i rasporeda i vrste suglasnika u novostvorenim rečima. Prosto, neka slova nam lakše "klize" sa usana, dok se druga "kotrljaju" - što je i logično, uzev da je, po trenutno prihvaćenoj teoriji, jezik najpre i nastao kao pokušaj onomatopejskog podražavanja prirodnih pojava. Ali to ipak ne daje za pravo ovakvoj vrsti uopštavanja koje tvrdi da "značenje postoji nezavisno od nas".
Pored činjenice da se na FON-u praktikuje izuzetno nizak nivo naučne svesti, ovim se još jednom može potvrditi da uopštavanja umeju da budu jako nezgodne stvari. I navođenje rezultata "krucijarnih" eksperimenata bez relevantnih referenci, još bih dodao.
