Danas se navršava 125 godina od rođenja Milutina Milankovića, jednog od najvećih srpskih naučnika

Danas se navršava 125 godina od rođenja Milutina Milankovića, jednog od najvećih srpskih naučnika i, po oceni agencije NASA, jednog od "petnaest gorostasa nauka o Zemlji". Njegovo ime se svakodnevno pominje širom sveta zahvaljujući teoriji o uticaju astronomskih činilaca na klimu, koja nosi njegovo ime.

– Ta teorija, začeta pre 92 godine, danas je ne samo živa, već i dobija na značaju – kaže dr Aleksandar Petrović, pisac knjige o kanonu osunčavanja Milutina Milankovića, koja je na svetskom samitu u Johanesburgu prvi put svetskoj javnosti predstavila svu širinu rada našeg velikog naučnika.

Vidne promene klime kao da naučnike sve više dovode u nedoumicu, jer se u procenama kolebaju između predviđanja globalnog zahlađenja i otopljenja. Nedavno je na snimcima moglo da se vidi pucanje ledenih bregova B-15 i B-16 na Antarktiku, površine nešto manje od Srbije i Crne Gore, što nesumnjivo nagoveštava značajne klimatske promene. Nisu, nažalost, jasni ni uzrok ni posledice ovog i sličnih prelomnih događaja. Pred nama su, očito, sve veći izazovi, koji naučnike čude, obične ljude plaše, a upravljače zbunjuju, jer događaji neumitno pokazuju da se neće moći lako izaći na kraj sa zadacima i zagonetkama koje ova planeta postavlja.


Monumentalnost vizije

Izvesno je u svemu tome da se pouzdano matematičko znanje o promeni klime, smenjivanju toplih i ledenih doba, nalazi u Kanonu osunčavanja Milutina Milankovića, koji se pre 12,5 decenija rodio u Dalju, a čije ime danas nose toponimi na Mesecu i Marsu. Razlog za tu veliku počast je to što je prvi matematički opisao i numerički prikazao vremenski razvoj temperaturnih uslova na površinama planeta Sunčevog sistema.

– Kada se danas govori o Milankovićevoj teoriji – ukazuje dr Petrović – oni koji je ne poznaju svode je na puko izračunavanje promena astronomskih parametara kretanja Zemlje, promene ekscentričnosti orbite, nagiba ose rotacije u odnosu na ravan orbite i precesije ose rotacije i Milankovićevim podvigom smatraju tek to što je sva izračunavanja izveo u predračunarskoj eri. Oni koji je nedovoljno poznaju, pod terminom „Milankovićeva teorija” podrazumevaju samo da navedeni parametri kretanja Zemlje utiču na njegovu klimu.

Međutim, njegova teorija je mnogo opsežnija i pored astronomskog ima i značajan fizički deo, kojim je Milanković izgradio most između matematičkih i deskriptivnih nauka i dao značajne doprinose naukama o Zemlji, pre svega meteorologiji i klimatologiji.

– Smatramo da se nikako ne sme gubiti iz vida celovitost kanona, monumentalnost Milankovićeve vizije, povezivanje kosmosa i Gee, prostora i vremena i dovršenost ostvarenja te zamisli u svakom od njenih detalja – objašnjava dr Petrović.


"Pejsmejker" ledenih doba

Krajem šezdesetih godina prošlog veka nova značajna otkrića sve jasnije podržavaju Milankovićev stav da orbitalne promene značajno utiču na klimu. Sedamdesetih godina prošlog veka otpočeo je globalni naučni projekat KLIMAP koji je trebalo da rekonstruiše istorijat klime u čitavom svetu. Godine 1976. geolozi Dž. Hejs, Dž. Imbri i N. Šeklton u američkom časopisu Nauka objavili su rad „Varijacije Zemljine orbite – pejsmejker ledenih doba” u kojem su pokazali, na osnovu podataka dobijenih iz sedimenata sa okeanskog dna, da su na ritam širenja i povlačenja leda u poslednjih nekoliko stotina hiljada godina uticala tri Milankovićeva ciklusa. Time je njegova teorija ponovo oživela u punom sjaju.

Nakon projekta KLIMAP usledili su brojni istraživački poduhvati koji su uglavnom potvrđivali slaganje nalaza s teorijom. Danas se može dokazati da je Milankovićeva teorija geološki potvrđena na više desetina lokaliteta na svim kontinentima i okeanima, od Sibira, preko pacifičkih ostrva do Južne Afrike, obe Amerike. Na taj način je njegova nauka zaista dobila planetarnu dimenziju.

– Uprkos brojnim novim pitanjima koja se neprekidno javljaju, najveći broj istraživača i dalje smatra da je teorija Milutina Milankovića valjana – napominje dr Petrović – jer se nikako ne može poreći činjenica da je uticaj promene astronomskih parametara kretanja Zemlje „zapisan” u geološkim nalazima, kao ni da postoji sve više dokaza koji ukazuju na to da klimatski sistem planete nelinearno „odgovara” na sve tri ciklične promene „Milankovićevih” činilaca.

– Imajući to u vidu, Srpska akademija nauka i umetnosti priprema naučni skup koji će se povodom 125 godina od rođena Milutina Milankovića održati krajem avgusta – kaže dr Petrović, koji je i član Organizacionog odbora ovog skupa. – Potvrđujući značaj Milankovića u savremenoj nauci pozivu se već odazvao veliki broj najznačajnijih svetskih naučnika iz ove oblasti. To će svakako biti jedan od najvećih naučnih skupova u Srbiji u poslednje vreme. Milanković je to zaslužio, jer kako kažu Andre Berže i Fedor Mesinger „njegov kanon osunčavanja Zemlje zauvek će ostati kamen temeljac nauka o klimi”. Možda bi taj kamen mogao da bude uzidan i u temelje nekog spomenika kojim bi se Beograd i Srbija odužili svom velikanu.


Slobodanka Andrić

---

Po mom skromnom mišljenju Milutin Milanković je najveći srpski naučnik.

I po mom mišljenju.Da on to nije otkrio,danas bi za takvu stvar pronalazač glatko
dobio nob.nagradu.Ali nažalost trebalo je vremena da se potvrdi njegova tvrdnja.

U naučnim krugovima širom svijeta je poznatiji nego kod nas.Čak i "dobro obrazo-
vani" ljudi nemaju pojma šta je on otkrio.Nije medijski IN pa šta ćeš o tom pričati.

---

U čast 125. godišnjice rođenja Milutina Milankovića, jednog od najvećih srpskih i svetskih naučnika 20. veka, u Beogradu je, u od 30. avgusta do 2. septembra, u organizaciji SANU i UNESCO, održan međunarodni naučni simpozijum "Paleoklima i klimatski sistem planete Zemlje". Simpozijum je otvoren u Rektoratu Beogradskog univerziteta, a potom premešten u hotel Interkontinental, gde su predavanja 30 učesnika iz celog sveta bila otvorena za javnost.

Kao predavači nastupili su neki od najznačajnijih svetskih naučnika iz oblasti klimatologije. Da pomenemo samo Anri Beržea, možda trenutno najpriznatijeg naučnika na ovom polju, kao i Džejmsa Hejsa, člana globalnog projekta CLIMAP, koji je potvrdio Milankovićevu teoriju i objavljivanjem rezultata u naučnom časopisu "Science" označio prekretnicu u prihvatanju Milankovićevog rada. Simpozijumu je prisustvovao i Fedor Mesinger, naš najuticajniji klimatolog.

Težišna predavanja odnosila su se na paleoklimu, ali je izvršen i kratak pregled sadašnjih saznanja sa područja klimatske dinamike planete Zemlje i savremenih numeričkih sredstava i modela. Naravno, značajan prostor posvećen je sećanju na lik i delo Milutina Milankovića.


Milankovićevi ciklusi

Milutin Milanković rođen je 28. maja 1879. godine u Dalju, u tadašnjoj Austro-ugarskoj. Godine 1902. diplomirao je civilno inženjerstvo u Beču, da bi se tri godine kasnije zaposlio u čuvenoj bečkoj građevinskoj firmi "Adolf Baron Pittel Betonbau-Unternehmung". Milanković je naredne četiri godine proveo podižući nasipe, mostove, vijadukte, vodovode i druge strukture u ojačanom betonu po celoj Austro-ugarskoj.

U jesen 1909. godine, nastupa prekretnica u njegovom životu: ponuđeno mu je mesto na katedri za primenjenu matematiku na Beogradskom univerzitetu. Zvanični ukaz o njegovom postavljenju potpisan je 22. septembra 1909. godine od strane tadašnjeg ministra prosvete Ljubomira Stojanovića, a zanimljivo je da se Milankovićeva kuća u Beogradu, sazidana 1926. i u kojoj je veliki naučnik živeo sve do svoje smrti 1958. godine, danas nalazi u ulici koja nosi ime ovog nekadašnjeg ministra.

Iako je nastavio da se bavi različitim problemima vezanim za primenu ojačanog betona, Milanković je odlučio da se usredsredi na fundamentalno istraživanje. Naučni rad nakratko je prekinut izbijanjem rata na Balkanu, što ga je primoralo na prelazak u Budimpeštu, gde mu je bilo dozvoljeno da koristi biblioteku Mađarske akademije nauka.
Već 1912. godine, pažnja mladog naučnika bila je privučena uticajem astronomskih faktora na klimu na Zemlji. Zapravo, sve vreme svog boravka u Budimpešti, Milanković je posvetio radu na ovom polju, da bi, pred kraj Prvog svetskog rata, završio monografiju sa ovom problematikom pod nazivom "Matematička teorija termičkih fenomena izazvanih sunčevim zračenjem", koju je 1920. godine u Parizu objavio "Gauthiers-Villards", u izdanju Jugoslavenske akademije nauka i umetnosti.

Od tada, Milanković je posvetio svoju karijeru razvoju matematičke teorije klime, zasnovane na sezonskim i geografskim varijacijama sunčevog zračenja koje prima Zemlja. Po teoriji koja danas nosi Milankovićevo ime, dok Zemlja putuje kroz svemir oko Sunca, ciklične varijacije tri elementa Zemlja-Sunce geometrije se kombinuju da bi nastale varijacije u količini sunčeve energije koja stiže do Zemlje.
Kao prvo, to su varijacije u ekscentricitetu, odnosno obliku Zemljine orbite oko Sunca, zatim promene ugla koji Zemljina osa zatvara sa ravni Zemljine orbite i, napokon, promena u orijentaciji Zemljine ose rotacije - precesiji. Zajedno, periodi ovih orbitalnih kretanja postali su poznati kao Milankovićevi ciklusi.

Promene u orbitalnom ekscentricitetu utiču na udaljenost između Zemlje i Sunca. Trenutno, postoji razlika od samo tri procenta (pet miliona kilometara) između najbližeg prilaza (perihel), koji se odvija negde oko 3. januara, i najvećeg udaljavanja (ahel) koje se odvija negde oko 4. jula. Ova razlika u udaljenosti odgovorna je za oko šestoprocentni rast dolazećeg sunčevog zračenja (osunčavanje) u periodu od jula do januara.

Oblik Zemljine orbite menja se od eliptičnog (veliki ekscentricitet) do gotovo kružnog (mali ekscentricitet) u ciklusu od oko 90.000 do 100.000 godina. Kad je orbita veoma eliptična, količina primljenog zračenja trebalo bi da bude za 20 do 30 procenata veća kod perihela nego kod ahela, što rezultuje u značajno različitoj klimi od ove koju imamo danas.

U slučaju da raste nagib ose, sezonske razlike su izraženije, tako da su zime hladnije, a leta toplija na obe hemisfere. Zemljina osa je trenutno nagnuta 23,5 stepeni od ravni orbite oko Sunca. Međutim, ovaj nagib se menja. Tokom ciklusa koji se zatvara, otprilike, svakih 40.000 godina, nagib ose varira između 22,1 i 24,5 stepeni.


Ledeno doba

Zbog promene nagiba, godišnja doba kakva poznajemo mogu da postanu naglašenija. Veći nagib znači toplija leta i hladnije zime, manji nagib znači hladnija leta i blaže zime. Promene u precesiji ose menjaju datume perihela i ahela i na taj način povećavaju razlike u godišnjim dobima na jednoj hemisferi, a smanjuju na drugoj.

Upotrebom ove tri orbitalne varijacije, Milanković je formulisao sveobuhvatni matematički model koji je proračunavao geografske razlike u osunčavanju i odgovarajuću temperaturu površine za 600.000 godina unazad, počev od 1800. godine. On je pokušao da dovede u vezu ove promene sa nastupanjem i povlačenjem ledenih doba.

Da bi to izveo, pretpostavio je da su promene zračenja na pojedinim geografskim širinama i godišnja doba mnogo važnija za rast i raspad ledenog pokrivača nego na nekim drugim. Zatim je, na sugestiju nemačkog klimatologa Vladimira Kopena, izabrao letnje osunčanje na 65 stepeni severno, kao najvažniju geografsku širinu i sezonu za model, rezonujući da u blizini ove širine nastaju veliki ledeni pokrivači i da hladnija leta mogu da smanje letnje topljenje leda, što vodi pozitivnom godišnjem bilansu snega i rastu ledenog pokrivača.

Na sam početak rata u našoj zemlji, 1941. godine, Milanković je objavio svoje veliko delo: "Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba". Milankovićeva teorija dugo je bila ignorisana, da bi se tek nakon objavljivanja studije (Hejs i saradnici, 1976.) u časopisu "Science", koja se bavila proučavanjem dubokomorskih sedimentnih jezgara, pronašlo da Milankovićeva teorija, u stvari, odgovara periodima promene klime.

Autori su bili uspeli da izvuku iz sedimenta zapis promena temperatura unazad 450.000 godina i pronađu da su glavne varijacije klime blisko povezane sa promenama u geometriji (ekscentricitetu, promeni nagiba ose i precesiji) Zemljine orbite. Pokazalo se da su se ledena doba javljala kad je Zemlja prolazila kroz različite stepene orbitalne varijacije. Nakon objavljivanja ovih rezultata, Nacionalni istraživački savet američke Nacionalne akademije nauka prihvatio je Milankovićev ciklični model.


I naučno, i popularno

Pored naučnih dela, Milanković je uvek pokazivao veliki interes za istorijski razvoj nauke. Tako su nastali neki od najlepših naučno-popularnih tekstova na srpskom jeziku: "Kroz vasionu i vekove", "Kroz carstvo nauka", "Istorija astronomske nauke", "Tehnika u toku davnih vekova" i "Nauka i tehnika tokom vekova". Njegovi memoari "Uspomene, doživljaji i saznanja" u potpunosti odslikavaju kakav je Milanković bio i kao čovek i kao naučnik.


Oliver Terzić

---

U "Galaksiji" je bilo tekstova o njemu, naročito o teoriji ledenih doma i o Milankovićevom kalendaru (najtačnijem ikad izmišljenom), koji zbog nekih "političkih" razloga nikad nije ušao u upotrebu.

---

Milutin Milanković se rodio 1879. godine u Dalju (Slavonija).
Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju je pohađao u Oseku
(hrv. Osijek, mađ. Eszék - glavni i najveći grad u Slavoniji).
Studirao je na Bečkom tehnološkom institutu, gde je diplomirao, magistrirao
i doktorirao (1902 - 1904). Pripada mu slava da je prvi Srbin, doktor
tehničkih nauka. U toku svog života se bavio mnogim tehničkim i
prirodnim naukama i u njima ostavio dubokog traga - Astronomija,
Klimatologija, Nebeska Mehanika, Geofizika, Geografija, Građevinsko
inženjerstvo, Istorija prirodnih i tehničkih nauka, pisanje i prosvetni rad.
Posle studija zapošljava se u firmi Adolfa barona Pitela
„Betonbau-Unternehmung” u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte,
akvadukte i druge građevine ojačanog betona u AU. Kao građevinski inženjer
imao je 6 zvanično priznatih patenata, tridesetak sračunatih i
izvedenih objekata, a na 25 objekata u Jugoslaviji, Austriji, Italiji,
Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova građevinska rešenja. U Srbiji
je 1911. godine projektovano 20 armiranih betonskih mostova preko
Timoka.
Od 1909. je profesor na Filosofskom fakultetu u Beogradu na
predmetima - Racionalana Mehanika, Nebeska Mehanika i Teorijska Fizika. Uskoro
stiče prijateljstva sa vodećim srpskim intelektualcima toga doba:
Mihailom Petrovićem Alasom, Jovanom Cvijićem, Aleksandrom Belićem i
drugima.
Kao rezervni oficir učestvovao je u Prvom balkanskom ratu protiv
Turske oslobadjajući svoju vekovima porobljenu zemlju. 1914. godine
Milankovića u rodnom gradu Dalju zatiče Prvi svetski rat. Dalj je tada bio
na teritoriji Austro - Ugarske, te Milanković biva zarobljen, a zatim
interniran u koncentracioni logor u Nežideru (mađ. Nezsider, nem.
Neusiedl). Na urgenciju njegovog profesora Čubera, prebacuju ga u
Budimpeštu, gde on neumorno radi u biblioteci madjarske Akademije nauka i
nadoknadjuje izgubljene godine.
Već 1912, njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju
solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio intrniran u
Budimpešti, Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju, i do
kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena
1920, u izdanju Jugoslavenske akademije nauka i umetnosti u Parizu, pod
naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits
par la radiation solaire (Matematička teorija termičkih fenomena
uzrokovanih sunčevim zračenjima).
Rezultati ovog rada su mu doneli značajnu reputaciju u naučnom svetu,
mahom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna
kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924. kada je veliki meteorolog i
klimatolog Vladimir Kepen (Wladimir Köppen) sa svojim zetom, Alfredom
Vegnerom (Alfred Wegener), predstavio krivu u svom radu, pod naslovom
Climates of the geological past. Posle ovih prvih priznanja, Milankovoć
je 1927. pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: prva je bila
priručnik iz klimatologije (Handbuch der Klimatologie), a druga je bila
priručnik iz geofizike (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). Za nju je
napisao uvod Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der
Klimaschwankungen (Matematička nauka klimata i astronomska teorija
varijacija klimata), objavljen 1930. na nemačkom, a 1939. preveden na ruski.
Ovde je teorija planetarnih klimata dalje razvijena sa posebnim
podacima o Zemlji.
Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri odeljka razvijajući
i formulišući svoje teorije: teoriju sekularnih pokreta zemljinih
polova i teoriju glacijalnih perioda (Milankovićevi cikusi), koja je
izrađena na ranijem radu Džejmsa Krola (James Croll). Milanković je
uspeo da unapredi Krolov rad delom zahvaljujući poboljšanim računanjima
zemljine orbite, koje je 1904. objavio Ludvig Pilgim (Ludwig Pilgim).
Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno kompletirana,
i da su papiri koji se bave ovom teorijom razbacani u više radova,
Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom.
Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i
predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog
kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg
kalendara (Milankovićev kalendar). Gregorijanski je sadržavao dva krupna
nedostatka: za godinu je uzimano da ima 365 i 1/4 dana i da 235
lunarnih meseci predstavlja tačno 19 solarnih godina. Milanković je svoj
kalendar bazirao na anulaciji tadašnjih 13 dana, novi kalendar je doveden
na isti datum kao Gregorijanski, prestupne godine mogu biti one koje su
deljive sa 4 bez ostatka, a sekularne godine biće samo onda prestupne
ako njihov broj vekova kada se podeli sa 9 daje ostatak 2 ili 6. Sve
ostale sekularne godine su proste, što daje potpunu preciznost do 2 800.
godine, odnosno do tada ne može biti nikakvog razmimoilaženja sa
sadašnjim Gregorijanskim kalendarom. Ovako koncipiran Milankovićev
kalendar je trebalo korigovati tek posle 28 800 godina, ali, nažalos
t, ni do dana današnjeg, iako je u suštini prihvaćen na
Svepravoslavnom kongresu 30. maja 1923. godine u Carigradu, nikada nije zaživeo.
Milanković, međutim, nije samo po tome poznat. Njegovo delo "Kanon
osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba"
predstavlja najznačajnije delo srpske nauke u dvadesetom veku, a proračun
količine osunčavanja i srednje godišnje temperature Marsove površine i
donjeg sloja njegove atmosfere dokazano je kasnijim kosmičkim
istraživanjima, ali najvažnije je bilo to da su se Milankovićevi proračuni
pokazali potpuno ispravnim.
Na nagovor klimatologa Kepena i geofizičara Vegenera, koga smatraju
ocem te nove teorije, razradio je numeričku sekularnu putanju polova
rotacije čime je dokazao da je položaj kontinenata u geološkoj
prošlosti bio bitno drugačiji od savremenog, odnosno da su se oni neminovno
tokom vremena kretali. Znatno kasnije moderna geofizička merenja,
satelitska geodezija i radio-signali potvrdili su tačnost ovih proračuna.
Milutin Milanković je svakako naučni genije koga je svet definitivno
priznao 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu "Nauka"
objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta, a čiji je
osnovni zadatak bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi
proračuni bili tačni ili ne. Kada je potvrđeno da su varijacije Zemljine
orbite ustvari pejsmejker ledenih doba sve dotadašnje sumnje su
raspršene kao mehurovi od sapunice, a našem geniju konačno je priznato
zasluženo mesto u naučnoj eliti. Milanković je postao predmet inten
zivnog izučavanja timova stručnjaka, jer je njegov rad duboko
zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina. Simpozijum
"Milanković i klima" organizovan je 1982. godine u Palisadu (SAD), na kome
je učestvovalo preko 90 najeminentnijih naučnika iz celog sveta. Sve
njih okupljalo je ime i delo našeg genija, ali i široka mogućnost
daljeg usavršavanja i istraživanja kada je u pitanju interakcija Sunce -
Zemlja i svi drugi prateći efekti. Koliko se u svim tim naučnim
delatnostima prikrivaju i drugi elementi neka posluži činjenica da je za
pomenuti skup izuzetno bio zainteresovan NATO, jedan od finansijera.
Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom
"Ciklo-stratigrafija". Na njemu je zvanično promovisana nova
istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a
koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije
cikluse kroz koje je prosla naša planeta.
Milanković je umro 12. decembra 1958. godine, u Beogradu. Za sobom
je ostavio niz udžbenika, posebno su bili korišćeni oni iz nebeske
mehanike koju je držao na Beogradskom univerzitetu od svog dolaska 1909.
pa sve do penzionisanja 1955. godine. Dugi niz godina negovao je lepu
reč i zato dela kao što su "Istorija astronomske nauke", "Kroz carstvo
nauka", "Tehnika u toku davnih vekova" i "Nauka i tehnika tokom vekova"
predstavljaju najlepše popularne naučne tekstove na srpskom jeziku, a
roman "Kroz vasionu i vekove" postao je njegov zaštitni znak; danas mu
svi priznaju da je najveći putnik kroz prostor i vreme. Njegovi
memoari "Uspomene, doživljaji i saznanja" u potpunosti odslikavaju kakav je
Milanković bio i kao čovek i kao naučnik. Ova autobiografija nije
prevedena na engleski jezik. Njegov sin, Vasko Milanković je napisao
biografsko delo: „Moj otac, Milutin Milanković”.
Godine 1920. Milanković je izabran za dopisnog člana Srpske
akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana
Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio je
član Nemačke akademije Naturalista "Leopoldine" u Haleu, kao i član
mnogih naučnih društava kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Dostignuća i dela ovog našeg velikog naučnika ravnopravna su sa
dostignućima jednog Tesle, Pupina, Cvijića, Mike Alasa ili Pančića,
ali i drugih naučnika iz čitavog sveta. Istovremeno, može se uočiti
još nešto: Milanković je naš najcitiraniji naučnik, a kada se
pažljivo osmotri indeks citiranosti, uočava se da je sa protokom vremena
neprestano u porastu. Zato i nije na odmet reći nešto što se
nedvosmisleno nameće: Milanković je uzorao nebesku brazdu pri kraju drugog,
a rezultate tog rada poznjećemo u trećem milenijumu.
Danas se u svetu, nažalost, Milankovićevo delo mnogo više
proučava nego u njegovoj zemlji gde je živeo i neumorno radio skoro pola
decenije. Do sada na našem tlu nije finansiran ni jedan jedini projekat
kojim bi se istraživali Milankovićevi ciklusi osunčavanja, iako je
poznato da je po svojoj strukturi to zadatak, pre svega, od
multidisciplinarnog značaja. Zašto je Milanković u svojoj zemlji tako malo
„interesantan” i još u velikoj meri prepušten pojedincima pitanje je
koje traži hitan odgovor. Milanković je nacionalno bogatstvo i kao takav
morao bi imati svoje zasluženo mesto. Medalju „Milutin
Milanković” Evropsko geofizičko društvo redovno dodeljuje od 1993. godine na
svojim godišnjim skupštinama, a kod nas se i ne razmišlja o pokretanju
slične.
O moralnom liku Milutina Milankovića može se zaključiti na osnovu
sledeće dve anegdote:
Kada su nemačke okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu 1941.
godine tražile od profesora Beogradskog univerziteta da potpišu Apel
srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od
nekolicine profesora koji je odbio da to učini.
Po završetku Drugog svetskog rata i komunističke revolucije Sud
časti Beogradskog univerziteta je procenjujući podobnost Milutina
Milankovića, za novi poredak, doneo sledeću karakteristiku u kojoj se
priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i naučnik koji
se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je "vrlo star i o nekom
njegovom ličnom razvoju nema ni govora". Doduše, i on je dobar
pedagog, ali "predavanja jedva otaljava". "Po političkoj orijentaciji pripada
poznatoj matematičkoj kliki... Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje
niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički
neprijatelj i da će kao takav umreti. Može se iskoristiti kao nastavnik i
naučnik" (1. jul 1950).

---

Izložba "Milutin Milanković - velikan svetske nauke s Beogradskog univerziteta" biće otvorena sutra u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković" u Beogradu. Izložba prikazuje životni put Milutina Milankovića (Dalj 1879 - Beograd 1958) od školovanja na Tehničkoj visokoj školi u Beču, do profesorskog rada u oblasti primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu (1909 - 1955), saopšteno je iz te biblioteke.

Milutin Milanković bio je prvi Srbin - doktor tehničkih nauka, njegovo ime danas nose po jedan krater na Mesecu i Mardu i jedna mala planeta. Njegov osnovni doprinos svetskoj nauci je astronomska teorija klime, kojom je utvrdio da se klima na Zemlji ciklično menja pod uticajem položaja Zemlje prema Suncu i drugim planetama i promena nagiba ose rotacije. Ti ciklusi danas nose njegovo ime. Milanković se smatra i začetnikom kosmičke klimatologije, a rezultati do kojih je došao potvrđeni su multidisciplinarnim istraživanjima na svim kontinentima i na Marsu. O njegovom delu održano je i više konferencija u zemlji i svetu, a radovi su mu citirani u vodećim svetskim časopisima iz oblasti astronomije, geofizike, geologije, klimatologije, ekologije i drugih nauka.

Na izložbi će biti predstavljeni Milankovićevi naučni radovi, radovi iz oblasti istorije nauke, više izdanja čuvene naučno-popularne knjige "Kroz vasionu i vekove", kopije dokumenata u vezi s njegovim životom i radom, publikacije posvećene njegovom naučnom radu itd. Autori izložbe i kataloga su" Stela Filipi Matutinović i Adam Sofronijević, stručni konsultant je Aleksandar Petrović, a likovni urednik Nataša Matović, apsolvent Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu.

Milanković je ceo život proveo u gradovima na Dunavu i veoma je voleo reku, zbog čega je u Univerzitetskoj biblioteci kao prateća manifestacija postavljena i izložba nagrađenih umetničkih fotografija Nataše Matović "Dunav, moja impresija", dodaje se u saopštenju.

Izložba o Milutinu Milankoviću biće otvorena do 17. marta.

---

http://www.milutin-milankovic.com/

---