Kretanje svetlosnih impulsa

U teoriji relativnosti često se „izvode“ sumnjivi misaoni eksperimenti koji na neki način „dokazuju“ posledice te teorije uz obaveznu tvrdnju da se stvari i zaista u prirodi događaju tako, međutim, ti „eksperimenti“ niti odražavaju prirodu niti su u skladu sa tumačenjem od strane njihovih autora.
Pogledajmo malo detaljnije šta se dešava u čuvenom i malo modifikovanom eksperimentu sa svetlosnim impulsima u vagonu koji miruje i vagonu koji se kreće u odnosu na referentni sistem.
Na datoj animaciji dat je prikaz kretanja takvih impulsa. Levi vagon kao i mi ispred ekrana mirujemo u referentnom sistemu, a desni vagon se kreće – potrebno je samo jednom kliknuti levim mišem u polje između žutih linija pa zatim na tastaturi pritisnuti strelicu za desno sve dok se impulsi kreću do njihovog nestajanja, a zatim pustimo strelicu za desno pa pritisnemo strelicu za levo dok se vagoni ne sudare.
Žute linije predstavljaju visoke nosače ogledala od kojih se impulsi odbijaju.
Ja nigde nisam naišao na ovakav prikaz kretanja svetlosnih impulsa, a smatram da je to kretanje tačno tako kako je i prikazano i kako ga vide promatrači (mi) iz referentnog sistema.
Zamolio bih relativiste, nerelativiste i ljude koji logički razmišljaju da kažu da li se impulsi kreću tako ili nekako drukčije pre nego što ja iznesem svoje mišljenje.
Napominjem samo da se prikazano kretanje ne uklapa u str.

U prethodnoj poruci ne treba otvarati prikačeni fajl jer je ovo ovde taj fajl

Iz prethodnih poruka sledi da se foton koji je na vrhu svetlosnog impulsa kreće vertikalno
brzinom c, a horizontalno brzinom v pa su njegova brzina i smer definisani vektorskim zbirom
brzina c i v, međutim, skalarna vrednost ovog zbira je veća od vrednosti c pa ta svetlost
nije detektabilna pošto detektor elektromagnetskih talasa može interagovati samo sa svetlošću
koja je elektromagnetske prirode t. j. koja ima brzinu c u odnosu na njega (ovo važi za sve
fotone impulsa).
To, međutim, niukoliko ne menja prikazani princip sabiranja brzina.
Da bismo detektovali rezultantnu brzinu svetlosti - očigledno je da rezultantna brzina mora
imati vrednost c, ali ta se brzina dobija sabiranjem one svetlosti koja ima brzinu manju od c sa
brzinom v tako da njihov vektorski zbir bude detektabilan t. j. da taj zbir u odnosu na detektor
ima brzinu c. Brzina svetlosne komponente je zavisna od brzine v. (s = c/γ)

Pogledajmo još jedamput sliku levo.
Svetlosni impus ima brzinu c od sveće pa do ogledala bez obzira na to
da li se promatrač P približava ili udaljava od sveće i ogledala ili ne.
Ova konstatacija čak izgleda nepotrebna i stoga pomalo i smešna jer je to
toliko očigledna stvar da je nije potrebno ni iznositi, ali...
Budući da je po principu relativnosti apsolutno svejedno da li smatramo da
se kreće promatrač u odnosu na sveću ili sveća u odnosu na promatrača
to neće promeniti činjenicu da je brzina kretanja svetlosti između sveće i
ogledala jednaka c.
Brzina svetlosti između sveće i ogledala ne zavisi od toga iz kog referentnog
sistema to posmatramo.
Međutim relativisti ne misle tako - evo:

Ako na desnom crtežu svetlost ima brzinu c u naznačenom (kosom) smeru
onda ne može imati brzinu c i u smeru koji je između sveće i ogledala (jer se
sveća uvek nalazi ispod ogledala).
Sveća je na podu vagona a ogledalo na plafonu - taj njihov relativni položaj
i njihovo međusobno rastojanje ne zavise od kretanja vagona, čak ni po str,
jer je to rastojanje normalno na smer kretanja vagona.
Dakle, ako svetlost ima brzinu c u kosom smeru onda komponenta te brzine u
vertikalnom smeru ne može imati vrednost c nego manju.
Odavde sledi pitanje na koje relativisti po pravilu ne odgovaraju - zašto im se
smanjila brzina svetlosti između sveće i ogledala?

Supek kaže:



Kako protumačiti podvučenu rečenicu?
Ako su sustavi u međusobnom relativnom kretanju onda ne postoji trenutak kada
imaju jednaku brzinu - odnosno kada nisu u međusobnom relativnom kretanju.
Ako uzmemo bilo koji od ta dva sistema kao referentni onda svetlosni signal
"pušten" iz jednog sistema ima u odnosu na drugi sistem i pasivnu brzinu koju
nema u odnosu na sistem iz koga je pušten.
Prema tome ne može postojati signal koji je pušten iz ishodišta obaju sistema
već mogu postojati dva signala ili ni jedan.
Ne može nikako postojati jedan signal pušten iz ishodišta obaju sistema jer ta
ishodišta su razdvojena i imaju različite brzine u svakom pa i u početnom momentu.
Dakle, impuls, odnosno signal je svesno nedefinisan jer se ne govori o kretanju
izvora tog impulsa i jer se smatra da brzina izvora ne utiče na translatornu brzinu
svetlosti emitovanu sa tog izvora.
Daljnji matematički tretman ove besmislice je bezvredan jer uvažava nemoguću
polaznu postavku.

.............................................................................iz dva koordinatna početka ne može se emitovati JEDAN signal

Pomoć nisam tražio niti mi je potrebna pogotovo ne od učesnika koji uvažavaju Lorencove
transformacije zdravo za gotovo prikazujući ih na bezbroj načina u grafičkoj formi koja ne
dokazuje njihovu logičku opravdanost već samo formalan prikaz besmislene izjave da se
jedan svetlosni impuls može emitovati sa jednog mesta u prostoru iz dva koordinatna sistema
koji su u međusobnom relativnom kretanju.
"Pustimo u početnom momentu signal iz ishodišta obaju sustava"
Neverovatno je kako autor ove rečenice ne vidi njen besmisao, a još neverovatnije je to što
velikom broju pobornika pogrešnog relativizma ne smeta očigledna glupost iskazana njome.

Ako iz dva inercijalna sistema puštamo signal iz ishodišta koordinatnih sistema koji ih definišu,
onda su to dva signala. Ta činjenica ne zavisi ni od toga kada su pušteni ni od mesta sa koga
su pušteni.

Netačna i tendeciozna aplikacija. Sistem aBe ne polazi iz sistema aPe jer
u tom slučaju ne bi bio inercijalan nego ubrzan. Pravu eB treba nacrtati
levo od prave bP i dati joj brzinu v udesno pa tek kad se te prave poklope
i kad prava eB pređe preko prave bP onda ta animacija treba da radi kao
što sada radi.
Ali i u tom slučaju svetlosni signal je emitovan samo i isključivo iz tačke P
sistema aPb a ne i iz tačke B sistema aBe. To i ćorav vidi jer prava PD
uvek prolazi kroz tačku P, a kroz tačku B prolazi samo kad se ta tačka
poklopi sa tačkom P i nikad više – pa, prema tome, nikakav signal nije
emitovan iz tačke B. Tačka B je samo prešla brzinom v preko tačke P u
trenutku kada je iz tačke P pušten signal i ništa više.
Da je signal pušten i iz tačke B onda bi ta tačka uvek bila na pravoj na
kojoj bi se nalazio taj signal, ali takvog signala nema.

O vertikalnoj brzini BD sve je detaljno objašnjeno u poruci od 20. 8 u 21:27

Neka napravi ko pita.Ja sam pokazao da svetlosni impuls ne menja svoju
orijentaciju ni za promatrača u vagonu ni za promatrača na peronu. Ali
očigledno je da postoje i promatrači koji to ne razumeju.


To nije tačno.To je moja hipoteza a ne dogma. Dogma podrazumeva verovanje bez osnova.
Niko konkretno nije pokazao ni dokazao neodrživost moje hipoteze.


Ničija dogma odnosno pretpostavka nije svetinja. Verbalno lupetanje o neispravnosti neke hipoteze
bez konkretizacije je zasnovano na emocijama a ne na zaključcima na osnovu logike i zdravog razuma.
Gde je dokaz da prijemnik može detektovati svetlost koja nije elektromagnetske prirode, odnosno koja
u odnosu na prijemnik nema brzinu c, a da je prijemnik ipak detektuje?
Ko i gde je pokazao da detektor svetlosti može detektovati i neelektromagnetske talase?
Tvrdim da su svi eksperimenti za ustanovljavanje brzine svetlosti bili ustvari eksperimenti za ustanovljavanje
svojstva detektora. Brzina c je uslov za detekciju svetlosti.

Gde je dokaz da nije tako?


Neodrživost Ritz-ove hipoteze je očigledna, ali opet neki promatrači ne prave razliku između moje
i Ritz-ove hipoteze.

Ne bavim se istraživanjem filozofskih laprdanja i tumačenjem proizvoljnih etiketiranja("dogma") koja nemaju veze
sa konkretnim stvarima u ovoj temi. To spada u svesno skretanje na druge koloseke o kojima nije reč
i prosipanje nepoželjne i beskorisne "mudrosti".

Na vagonu je sveća i nije upaljena. Vagon se kreće brzinom v.
Ima li svetlost sveće koja će biti upaljena već sada horizontalnu brzinu?