|
HoT_Steppa
Član broj: 25399
Poruke: 1940
|
"Srpski nacionalisti spasavaju Evropu i svet. Još od Boja na Kosovu, Srbi su medju svim evropskim narodima onaj narod koji je apsolutno najviše patio.
Tokom 1500 godina svoje istorije Srbi su u svim ratovima bili žrtve i demonizovani, kao jedini krivci. Ali, Srbi su i donekle zakasnela nacija, jer su usled 500 godina pod turskom vladavinom dugo bili isključeni iz svih tokova evropske istorije. Sve do danas srpskom narodu je zato uskraćeno da ima jedinstvenu srpsku državu. Kao u prošlosti, i danas Evropa na Srbe gleda kao na neprijatelje i ratne huškače.
Tragična srpska istorija je posledica srpskog otpora velikim silama, ali i nesloge medju samim Srbima. U tome se krije i odgovor zašto su Srbi i danas neprijatelji Novog svetskog poretka, kao što su više od hiljadu godina gotovo neprestano bili suprotstavljeni interesima velikih sila. Zaraćene strane su ukazivale na simbole, mitove i dela u prošlosti, kao da se tu skriva ključ za razumevanje sadašnjosti. Sledio sam ovakve putokaze u prošlosti Balkana i četiri godine tumačio istoriju Srba od doseljavanja Južnih Slovena sve do raspada Jugoslavije.
Srpski nacionalisti su ti koji svojom borbom za očuvanje nacionalnog identiteta pred navalom mondijalizma treba da služe kao poslednji sveti primer ne samo Evropi, već i celom svetu, u borbi za nacionalni opstanak ugrožen američkom ideologijom o multikulturalnosti i multietničnosti savremenog društva. Zapravo, današnji mondijalizam nastoji da se predstavi kao privlačna maska za lakoverne ispod koje se kriju interesi velikih sila i pokučaj da se širenjem mondijalizma nametnu drugima vlastiti interesi, kao tobože njihovi.
Možda je prirodno što svaki narod veruje da potiče od bogova i da su mu upravo bogovi izabrali i naložili posebnu misiju na zemlji. Mi smo drukčiji i bolji od drugih, iako to isto o sebi misle i oni sa druge strane granice. Vremenom su mitovi koji su ljudima trebalo da pruže objašnjenje sveta, prerasli u nacionalne mitove.
Ni u jednom mitu se ne može naći da su naši susedi u bilo čemu bolji od nas. Nebeski narod može da bude samo onaj, koji u to strogo veruje i koji je ubedjen da su mu bogovi namenili takvu misiju.
Kao što su Nemci u svojoj germanskoj mitologiji jedinstveni u tome što se jedino njihova mitologija završava sveopštom propašću (pakao će progutati sve), tako su Srbi jedinstveni u istoriji svetskih mitologija po tome što su iz vlastitog poraza razvili mit koji slave kao pobedu. Poraz Srba na Kosovu polju na Vidovdan 1389. osnova je srpskog mita. Oni su se zapravo na Kosovu žrtvovali radi spasa upravo Evrope i Zapada. Medjutim, hrišćanska Evropa je ostavila Srbiju na cedilu pred naletom Turaka. A zahvaljujući srpskoj žrtvi na Kosovu turski pohod u Evropu je usporen, ako ne i zaustavljen. Bez Kosovske bitke, Beč bi još u pretnaestom veku postao veoma lako turski plen.
Drugu dimenziju srpskog mita predstavlja nesloga i izdaja, koji su Srbe oduvek vodili u poraze od Kosova polja do najnovijih dana. Srpska sudbina postavlja vežno vraćanje političke konstelacije kakva je postojala još 1389. na Kosovu. Samo su se menjale sile sa kojima su Srbi bili suočeni. Najpre je to bila Turska, zatim su došle Austrougarska i Nemačka, da bi danas ponovo bila Nemačka i najzad SAD.
Zahvaljujući svojim velikim patnjama i stradanjima, Srbi su izvojevali pravo da sebe izjednačavaju sa Hristom. Slično Hristu koji je prošao 12 stanica na putu stradanja, i Srbi od Kosova doživljavaju 12 velikih perioda stradanja i patnji. Opredeljenje Cara Lazara za nebo uoči bitke na Kosovu našlo je izraza kako u književnim, tako i u slikarskim tvorevinama, posebno na slikama Svete večere, koje veoma podsećaju na slike sa Isusom Hristom i apostolima. Jedan od Lazarovih vitezova, Vuk Branković, razotkriva se kao srpski Juda. A drugi, Miloš Obilić, kao najsvetliji lik koji uvek iznova potomcima ukazuje na pravi put slave i pobede.
Narodne pesme i mit o Kosovu poslužili su kao putokaz Srbima kroz dugu tursku noć.
Još nosimo turski jaram
Večno razapeti izmedju Istoka i Zapada Srbi će u prošlom veku konačno uspeti da se oslobode turskog jarma, ali to ni iz daleka neće rešiti probleme na Balkanu. Gotovo polovina Srba ostaće izvan novostvorene srpske države. Pokušaj Srba da se ujedine u jednu državu naići će na nepremostive prepreke koje su pre svega stvarale evropske velike sile, u prvom redu Austrougarska i Nemačka.
Mržnja prema Srbima snažno je ojačala posle ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. i trajaće sve do danas. Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda izgleda da je germansku mržnju prema Srbima dovelo do vrhunca, ali će budućnost pokazati da to, ipak, nije bio vrhunac. U Beču su fabrikovane laži koje su trebalo da dokažu svu pokvarenost i zavereništvo srpskog režima. Novinari, književnici i naučnici naprosto su se utrkivali u smišljanju što monstruoznijih i uvredljivijih optužbi na račun srpskog naroda. Pevalo se da je rat protiv Srba zapravo božiji zadatak. Bečki ratnički hor gromoglasno je poručivao da treba kazniti Srbe – lopove, svinjare i ubice. U takvoj atmosferi rodila se i parola koja je odmah prerasla u ideologiju i politički program: „Serbien muss sterbien“ – „Srbija mora crknuti“. Svuda se čuo samo jedan poklič: Ura, ura, na Beograd !
Stereotipna slika o Srbima izgleda da je bila dugovečna, i ona je 1991. samo oživljena u bečkoj i nemačkoj štampi. Kao i 1914, u Beču se i 77 godina kasnije ponovo bez argumenata i dokaza, govorilo i pisalo o „srpskim banditima i varvarima“.
Iako je Austrougarska već bila osudjena na propast, komandant devetog korpusa druge armije Lot Edler fon Hoternštajn se svojim vojnicima obratio rečima:
“ Vojnici ! Uskoro stupamo u zemlju u kojoj je narod gori od najgorih varvara. Ukoliko budete imali nesreću da im padnete u ruke, bićete surovo kažnjeni, odsećiće vam uši, iskopati oči, zatrovaće vodu i hranu. Zbog toga vam naredjujem da prema toj bandi ne pokazujete nikakvu humanost, već da uništite sve što je srpsko i da bez ikakve milosti ubijete svakog, koga čujete da govori srpski...“
U takvoj bečkoj kuhinji rodio se i jedan Hitler, zadojen najpre anti-panslovenizmom, a zatim anti-slovenstvom, koje se na kraju pretvorilo u mržnju samo prema Srbima.
Nikada u istoriji Srbi nisu mogli da duže održe moćnu državu.
Kao što nisu popustili pred austrougarskim ultimatumom 1914, kao što nisu 1941. popustili pred Hitlerovim zahtevima, Srbi nisu prihvatili ni zahteve Hrvata i Slovenaca 1990. znajući dobro da iza takvih zahteva stoje iste sile, koje su stajale u Prvom i Drugom svetskom ratu. Čuvari kosovskog mita ostali su dosledni svojoj istorijskoj viziji koja se, na žalost, uvek iznova završava porazom. Možda je taj tragični usud tradicionalna slovenska sklonost ka samouništenju.
Komunizam je nastojao pre svega da zaštiti prava manjina. Svakome je, medjutim, bilo jasno da je sve radjeno na štetu Srbije. Milijarde dolara Tito je dobio od Zapada kao nagradu za podrivanje jedinstva Istočnog bloka. Ali, ovaj novac je investiran uglavnom u Sloveniji i Hrvatskoj. Tamo su gradjeni putevi, fabrike, hoteli i drugi objekti. Bosna je istovremeno pretvorena u Titovu vojnu tvrdjavu. Samo je Srbija ostala praznih šaka.
U stvari, za sve vreme Titove vladavine je važilo načelo: „Slaba Srbija - jaka Jugoslavija „ !?
Situaciju nastalu posle Titove smrti najbolje opisuje vic, koji se prepričavao u narodu o navodnom savetovanju predsednika republika, o tome gde Tito treba da bude sahranjen.
Makedonski predsednik je rekao: „Tito je izmislio nas Makedonce, poklonio nam je republiku i mora da bude sahranjen u Makedoniji.“
Predsednik Slovenije je objašnjavao: „Tito je voleo Sloveniju. Umro je u Sloveniji i zbog toga mora da bude sahranjen kod nas, na Bledu.“
Za reč se javio crnogorski predsednik: „Tito nas, doduše, nije baš voleo, ali je najveće pobede ostvario na našem terenu i uz našu pomoć. Zbog toga treba da bude sahranjen na Lovćenu.“ Predsednik BiH je rekao: „Mi smo Titu spasili život u Drvaru i zbog toga Tito treba da bude sahranjen u pećini iznad Drvara.“ Zatim se za reč javio hrvatski predsednik: „Tito je rodjen u Kumrovcu, u Hrvatskoj. Zbog toga mora da kod nas bude i sahranjen.“
Na kraju se oglasio i predsednik Srbije: „Sahranite ga gde god hoćete. Na bilo kom mestu, samo nemojte u Jerusalimu. Jer, tamo je jedan već vaskrsao.“
Kao još jedan dokaz Titovog antisrpskog opredeljenja navodi se Titovo odbijanje da se trajno obeleže ustaški pokolji nad Srbima u Jasenovcu i uopšte genocid nad Srbima.
Sve zavere protiv Srba
Srpski ideolozi su najnoviji rat primili sa uznemirenjem. Srbi su ubedjeni da se ne bore, niti su se borili, samo protiv Hrvata i bosanskih Muslimana, već protiv nadmoćne koalicije neprijatelja. Tako književnik Dragoš Kalajić iza linija bosanskog fronta vidi paradoksalni savez SAD i Irana, izmedju Novog svetskog poretka i njegovog najgoreg neprijatelja, islamskog fundamentalizma. U stvari, Bosanci i Hrvati su se oslanjali na SAD, Iran, Evropsku uniju, a pre svega na Nemačku. Podrška istorijskih saveznika Srba kakvi su nekada bili Rusi, Englezi i Francuzi bila je Srbiji ovoga puta samo simbolična.
Ta činjenica je u srpskim medijima izazvala pokretanje različitih teorija o svetskoj zaveri. U raznim formama protiv Srbije su nastupale sledeće ideologije, organizacije i tajne službe: neoliberalizam, islamski fundamentalizam, neoturcizam, briselski evrokrati, svetsko jevrejstvo, monarhisti, slobodni zidari, Holivud, CNN, Bilderberg grupa, Vatikan, mafija, Hans Ditrih Genšer, Alojz Mok, Soroš, CIA, Nemačka savezna obavežtajna služba (BND), Sajentolozi, pa čak i vanzemaljci ....
Ove teorije zavere su u stvari duhovi koji dolaze iz prošlosti. U ranijim stolećima, o sudbini Srbije uvek su odlučivale velike sile. Što se broja nadmoćnih neprijatelja tiče, Srbi su bar u tome neprevazidjeni. Uostalom, iza toga se krije svetački princip: „Što više neprijatelja, to više slave i časti! “
Nasuprot srpskom herojskom pogledu na svet, prema mišljenju srpskih ideologa, stoji mondijalizam. U njemu svet blješti večnim optimizmom. Sve će biti u najboljem redu, samo ako se multinacionalnim kompanijama i svetskom finansijskom tržištu dozvoli da nesmetano radi i gospodari kako mu je volja. Svi problemi biće rešeni prilivom kapitala i skorom berzanskih akcija. Zlo se uvek nudi sa osmehom i lepim rečima.
Mit, rasa, narod, čast, žrtva, osveta, junaštvo, vernost, borba ili otadžbina, treba da izgube svako svoje značenje, pošto praktično više nigde ne predstavljaju vrednosti. U Evropi se takve „besmislice“ više i ne smeju da izgovaraju. Medjutim, ti pojmovi koji jedino Srbima i dalje predstavljaju najviše i najdragocenije vrednosti za koje vredi izginuti.
Najupečatljivija i najdirljivija kritika Evrope objavljena u vojnom listu krajiških Srba „Krajiška vojska“: „Izmedju herojske Srbije i evropskog društva blagostanja zjapi ogromna provalija.“
Treći put u ovom veku Srbi su se na žrtveniku našli kao evropska, čak i svetska žrtva. Iznenadjena je cela ideologija žrtve. Većinu najnovijih ratnih izbeglica čine Srbi. Oni su takodje izgubili najviše teritorija. Medjutim, oni ovu bedu shvataju, kao nužnu žrtvu za naciju i budućnost srpstva. Žrtva za narod, za državu ili političko rukovodstvo, za Srbe predstavlja istorijsku neminovnost.
Kada su američki komandosi u leto 1995. želeli da uhvate generala Mladića, srpski seljaci i vojnici su legli pred tenkove: „Pucajte samo! Nikada vam nećemo dati Radovana i Mladića!“ Takav pojam žrtvovanja, u modernom društvu, medjutim, više ne postoji. Na žrtvu pojedinca u ime društva gleda se kao na nevidjeni skandal, jer sam pojam žrtve suprotan je psihologiji i ideologiji potrošačkog društva.
Pop ideologija ljudskih prava
Evropa se tobože bori protiv srpskog fašizma. Svuda na svetu ljudi koji nacionalno misle, žigošu se kao fašisti. Vladajući mondijalisti ne žele da sagledaju razliku: nacionalizam samo brani svoju specifičnost, ali priznaje prava drugih nacija. Mondijalisti šalju svoje kurire i sluge u obliku novinara i intelektualaca na front protiv navodnog fašizma.
Novi svetski poredak stalno traga za novim neprijateljima. Svetski mediji po svojoj meri modeliraju negativne figure: Fidel Kastro, Ho Ši Min, Ajatolah Homeini, libijski predsednik Gadafi, Norijega iz Paname, Sadam Husein, Ajdid iz Somalije, Slobodan Milošević i Radovan Karadžić.
U ideologiji čiju okosnicu čini potrošnja, Amerikanci imaju neprekidnu potrebu za brzim smenjivanjem dobrih i loših momaka. Da bi Amerikanci mogli da izvode svoju slobodarsku misiju u svetu, uvek je iznova potrebno da im se neke „mračne sile suprotstavljaju.“ Taj manihejski princip važi na CNN i u Holivudu, isto koliko i u Beloj kući.
Jugoslavija se, prema zaključku UN, raspala u gradjanskom ratu. Usled toga je na najbrži moguć način u svetskim medijima iskovana sasvim suprotna presuda: bila je to agresija fašističke srpske države. Srbi su proglaženi za jedine krivce za rat.
Neosnovani „trijumfalizam Zapada“ primenjuje „pop ideologiju ljudskih prava.“
Sila sebi može da dozvoli da ne uči iz istorije. Sprovodi se „deistorizacija“, da bi se primenjivala „božanska prava“. Za jedne, Hrvate i Bošnjake, važi pravo naroda na samoopredeljenje, dok za druge, za Srbe u Hrvatskoj i u Bosni, to isto pravo ne važi.
Posle kraha komunizma, još samo snažna nacionalna država može pružiti otpor potpunoj „mekdonalizaciji“ sveta. Srbi dobro znaju zašto brane nacionalnu državu. Ako se uništi nacionalna država, pobeda turbokapitalizma je konačno obezbedjena. Nekoliko multinacionalnih kompanija će veoma brzo vladati celim svetom. Ali, one će, medjutim, sa sve većom vojskom nezaposlenih, stvoriti i novi revolucionarni potencijal. Srbi zato sebe vide kao negaciju svetskog sistema. Usled svojih istorijskih nesreća možda su i daleko zaostali, ali sasvim su ubedjeni da im je to zaostajanje upravo jedina prednost. Zbog toga što Srbi odbijaju da se bilo kome potčine, mondijalisti ih drže kao u velikom koncentracionom logoru.
Ljudska priroda je svuda na Zapadu izopačena. Vladaju laž i izvitoperenost. Lažna koegzistencija kultura, religija i naroda, prividna demokratija, kosmpolitizam i pacifizam. S druge strane, cveće radikalnog feminizma ne cveta u srpskim zemljama. Homoseksualci i lezbejke su još ipak retkost. Jedva da se govori o seksualnom uznemiravanju i zlostavljanju. Umesto droga, još se više se troši šljivovica. Suprotno Evropi, vlada svest o prošlosti, studenti na demonstracijama nose slike pesnika Njegoša i Svetog Save...
Nacionalizam je pravo na specifičnosti, na razlikovanje i posebnost.
“Zašto Srbi treba da spasavaju Evropu? „ pita se Dragoš Kalajić.
Evropom vladaju pseudoelita i mondijalisti. Pošto je kontinent otvoren za migraciju iz Trećeg sveta, Evropljani su sve više prisiljeni na povlačenje i uzmicanje. Jednom će hteli-ne hteli morati da se okupe radi nove „rekonkviste“ . Istorijska „rekonkvista“ je bila rat koji su Španci morali da vode da bi povratili svoje teritorije na koje su prodrli muslimani. A Srbi su oduvek branili Evropu od Islama . Evropa ih je zato uvek samo kažnjavala.
Jedino Srbima nije dopušteno što ostalima jeste
Gotovo svi evropski narodi na smeni milenijuma imaju prava da žive u jedinstvenim zajedničkim državama na teritorijama koje nastanjuju. Samo Srbima nije dozvoljeno ono što drugima jeste. Sebe zato i doživljavaju kao gerilce protiv Brisela, kao avangardu koja se bori za buduću Evropu u kojoj će nacije moći da se rehabilituju.
Mondijalisti i stražari njihove bezbednosti i intelektualci nastupaju u borbi protiv istorije, nacije i duha. Demokratija sve više postaje demonokratija. Čovek kao prvo treba da zaboravi da je Francuz, Nemac ili Španac. Sintetički svetski čovek treba da se rastvori u ljudskoj kaši bezličnog. Evropa treba najpre da počisti vlastitu štalu! A tek onda da Srbima deli savete! Srpsko društvo nalazi se u najboljem dobu, dok je Zapadna Evropa već zašla u senilnost. U prvom redu, Evropa je podetinjila. Starci i deca su veoma slični. Evropa je danas preplavljena infantilnim brbljarijama.
Glavna tema najvećeg savremenog srpskog slikara Milića od Mačve je borba izmedju istočne duhovnosti i poznog industrijskog društva. Kao fantastični realista, on Novi svetski poredak slika kao moderni pakao. U središtu njegovih slika nalazi se čovek kome se izruguju tehnika i televizija.
Grad je stvarni neprijatelj. Ponovo se aktuelizuje istorijsko neprijateljstvo sela protiv grada. Nezdrav, protivprirodan način življenja u gradu predstavlja pravednu božju kaznu.
Zato je Jugoslavija i morala da propadne. Jugoslavija je bila neprirodna konstrukcija jednog čoveka, neprijatna mešavina naroda, vera, jezika, pisama i pravila. Takva sudbina očekuje i novog arhineprijatelja - SAD. Rat na Balkanu je izazvao pravu slovensku kulturnu revoluciju, piše Dragoš Kalajić.
Slično je o ratu pisao francuski filozof Žan Bodijar: „U Bosni se borimo u ime multikulturalne Evrope protiv Srba“. Zapad celom svetu želi da nametne univerzalnosti pod plaštom odsustva vrednosti. U pitanju je terorizam jedne kulture bez ikakvih temelja.To je zapravo integrizam praznine...
Srbi su usled intervencije SAD izgubili rat. Krajiški Srbi su izbrisani. Srbi u Bosni su okupirani, a srpska teritorija je dodeljena neprijatelju. Srpsko Sarajevo je ugašeno. Srbija u Jugoslaviji je pod jarmom postkomunističke diktature. Novi pokušaji Zapada da nastavi podele imaju takodje uspeha. Srbija se već cepa u svim pravcima.
U poslednjim vekovima Srbi su svoj opstanak plaćali brdima leševa. Podnosili su patnje i muke da bi iz njih ponovo dobili snagu. Gora od svih patnji je samo ona koja nema smisla. U cikličkom kretanju uvek iznova na scenu se vraćaju arhetipske figure Lazara, Obilića i Brankovića. Njihovo ponavljanje vuče korena iz osnovnog mita. Izdaja je počinjena na Kosovu polju. Najduža bitka u svetskoj istoriji još nije okončana. A porazi, katastrofe i krvoprolića za Srbe uvek su bili samo neophodne žrtve za bolju budućnost.
Ono što se od 1991. dešava Srbima nije nikakvo skretanje sa koloseka u slepoj igri velikih sila. Ovaj rat nije nikakav jedinstveni dogadjaj, već samo ponavljanje. Svaki poraz mora da ima smisla.
Bitka na Kosovu polju još nije završena. Njegoš u Gorskom vijencu beleži kako jedan Srbin kaže muslimanu: „Zar nismo obojica bili tamo kada su se sablje ukrstile na Kosovu polju? Kao tada, bojim se ja i danas. Ti si tada izdao. Činiš to opet danas...“
Kad se istorija ne bi ponavljala, ne bi bilo Boga. U sreći je lako dobar biti. Na muci se poznaju junaci..."
|
Re: Da li bi se odazvali na poziv za mobilizaciju ?
Registrovani: 8 ( fangorn, kumela78, ademare, pajper1, rafiki, Nebojsa Milanovic, B3R1, mosfet BJT )