Šta je rutiranje?
Rutiranje je osobina u okviru TCP/IP protokola koja omogucava da se izabere "najbolja" (najoptimalnija) putanja izmedu dva komunikaciona sistema, za odabranu aplikaciju, u mreži bilo koje velicine. Ovaj proces se sastoji iz više komponenti:
Odredivanje koje su putanje na raspolaganju
Odabiranje najbolje putanje za pojedinacnu svrhu
Korišcenje te putanje za dostizanje drugih sistema
Podešavanje formata datagrama tako da pasuje tehnologiji koja se primenjuje
Ruteri (ili gateway-i) su postojali u TCP/IP mrežama i pre nego sto su se pojavili bridge-evi ranih `80 -tih. U prvim komercijalnim korišcenjima TCP/IP mrežama, korišceni su UNIX sistemi umesto rutera. UNIX sistemi se još uvek mogu naci sa softverom za rutiranje jer svaki multihomed host može postati ruter. Uspešno rutiranje je kompleksan i iyihuje puno procesorskog vremena. Sadašnje preporuke su da bi trebalo da ruteri budu racunari rezervisani samo za tu svrhu, a nikako da budu deljeni kao aplikacioni serveri.
Ruteri su programirani da interpretiraju Internet protokole. Kao takvi, oni aktivno ucestvuju u TCP/IP mrežama i moraju biti konfigurisani kao deo IP adresne šeme.
Ruteri i IP adrese
Uredaji koji izvode rutiranje zasnovano na IP adresama su (IP) ruteri. U literaturi se može naci i izraz "gateway", ali se rutirajucu protokoli još uvek referišu kao gateway protokoli, kao na primer IGP, EGP, GGP, IGRP, EIGRP i BGP.
Mrežno rutiranje se zapravo izvodi na IP nivou TCP/IP-a. Pri tome se koristi mrežni broj ilii subnetwork deo IP adrese da donele odluke o rutiranju. Na slici je šematski predstavljeno IP rutiranje.
Osobine IP-a omogucavaju donošenje ruterskih odluka zasnovanih na tipu servisa, precedence-i, bezbednosti i predefinisanim ruterskim opcijama.
Ruteri moraju da podržavaju fragmentaciju. To je sposobnost rutera da podeli primljene informacije u manje jedinice ako se to zahteva LAN tehnologijom na koju se šalju paketi.
IP
IP obezbeduje transport svih viših TCP/IP protokola preko svih fizickih mreža. Internet Protokol (IP) je treci sloj TCP/IP steka a obezbeduje funkcije prenosa informacija izmedu uredaja u mreži. Osnovna funkcija koja se izvodi na mrežnom sloju je prenos podataka odredenom racunaru na odredenoj fizickoj mreži; lepše receno; na ovom sloju se izvodi rutiranje.
IP se opisuje kao 'connectionless datagram service'. Datagrami su paketi informacija koji se mogu uputiti jednom, nekolicini ili svim racunarima na mreži; znaci mogu imati jedinstvenu, multicast ili broadcast adresu. Nema zahteva od strane pošiljaoca za potvrdom prijema datagrama od strane primaoca ili primalaca. Na ovom nivou korekcija grešaka nema. Servis je "connectionless" jer se ne uspostavlja nikakav poziv ili virtualno kolo pre nego što pocne prenos podataka; svaki datagram sadrži sve informacije potrebne za usmeravanje ka destinaciji sa najboljim performansama.
U datagram servisu koji je connectionless svaki datagram se posmatra pojedinacno. Ne postoji koncept sekvence datagrama koji cine poruku. Servis datagrama ne mora da cuva datagrame u istom poretku kao kada su bili poslati.
Pošto je IP connectionless, ne postoji nikakva specificna ruta izmedju dve komunikacione jedinice, pa tako datagrami koji putuju izmedu njih mogu da putuju duž razlicitih putanja i verovatno da dostignu svoju destinaciju u razlicitom poretku nego što su prvobitno bili poslati. Jedana od glavnih funkcija IP sloja je da omoguci protokolima gornjih slojeva da ne zavise od fizickih karakteristika medijuma kojim su podržani. Ova cinjenica je bitna za programere koji razvijaju aplikacije na vrhu transportnog sloja, jer vise ne moraju da ih brinu razliciti tipovi fizickih medija.
aciy� eoma dobra, no za malo v