NASA oborila svetski rekord - Let skoro 10 puta brži od zvuka

Hipersonični bezpilotni avion Iks 43A (X-43A), koji je razvila NASA, uspeo je da dostigne brzinu od gotovo 11.263 kilometara na čas, čime je po drugi put za poslednjih osam meseci postigao svetski rekord u brzini mašine pokrenute atmosferskim motorom.

Uskoro će biti saopšteni svi podaci u vezi sa ovim letom, u kojem je dostignuta brzina od oko 10 mahova, što je skoro deset puta brže od zvuka.

Avion na raketni pogon je u svoj prvi i poslednji let krenuo sa visine od 12.000 metara, ispod krila bombardera B52, za koji je bio zakačen.

Avion dug 3,6 metara je ovom neverovatnom brzinom leteo oko 10 sekundi na visini od 33.000 metara. Avion je zatim sleteo u okean i, kao njegovi prethodnici, tamo će i ostati.

Inače, ovo je deo 230 miliona vrednog projekta NASA, čija je namena, pored usavršavanja lansiranja brodova u svemir, da se konstruiše bombarder sposoban da za nekoliko sati dostigne bilo koji deo planete.

http://www.physorg.com/news1944.html

Links:
X-43A, NASA
Hyper-X program, NASA
Hypersonic Technology missile program, Globalsecurity.org

_{[Ovu poruku je menjao secret dana 19.11.2004. u 22:10 GMT+1]}

---

---

---

i na kraju se samo culo "buc"

---

Liči na dasku za vožnju na morskim talasima, a najbrža je letelica na svetu.

Ujedno je to poslednji let neobične letelice, osposobljene da juri brzinom najmanje pet puta većom od zvuka (hipersonična), od kojih je prva oborena na daljinu u junu 2001. odmah posle uzletanja jer je krenula pogrešnom putanjom. Na sve tri Nacionalna svemirska i vazduhoplovna agencija (NASA) utrošila je 250 miliona dolara u proteklih sedam godina ispitivanja.


Omanji vazduhoplov pljosnatog oblika dugačak je 3,65 metara, s rasponom krila od metar i po, a teži 988 kilograma. Nataknut je na nos nešto promenjene rakete-nosača “Pegaz” koja je okačena ispod desnog krila preuređenog bombardera B-52.

Ogromni avion poleteo je iz vazduhoplovne baze Edvards u Južnoj Kaliforniji i na visini od 12.000 metara, osamdesetak kilometara od američke obale, otkačio je raketu-nosač “Pegaz” koja se, pogonjena vlastitim motorom, vinula u nebo. Na visini od oko 31.000 metara upalio se motor letelice iks-43A i ona se odvojila od svog nosača. Slobodan let brzinom od gotovo 11.000 kilometara na čas trajao je svega deset sekundi, posle čega se „leteća daska” stropoštala u Tihi okean, 928 kilometara daleko od kopna, pridružujući se dvema prethodnicama.

Otkuda tolika brzina?

NASA je, u stvari, osmislila novu vrstu sagorevanja goriva ili pogona, kojim se premašuju takozvane hipersonične brzine (iznad pet maha). Naime, vodonik sagoreva u motoru kroz koji se uzanim prorezima propušta kiseonik iz atmosfere, zbog čega se on pod velikim pritiskom sabija, stvarajući veliki potisak. Umesto izduvnih gasova izlaze kapi vode, zato što se u gorioniku spajaju dva molekula vodonika i jedan molekul kiseonika. Takvi motori zovu se hiperzvučni, da se ne bi rogobatno nazivali nadnadzvučnim.

Rakete, takođe, postižu velike brzine i nose i kiseonik i vodonik u svojim spremnicima, koji se u toku leta mešaju. Novoj hiperzvučnoj letelici tovar je prepolovljen.

Čemu ovo može da koristi, pošto ne škodi?

Sadašnjom brzinom avioni bi od Los Anđelesa do Vašingtona leteli dvadesetak minuta, što je znatno skraćenje vremena leta na međukontinentalnim rastojanjima. A tek kada bi se dostigla brzina od 15 mahova, što je sledeći korak, s jednog kraja planete na drugi stizalo bi se za manje od dva sata.

Australijanci, koji su se upustili u ovu trku, nameravaju da takvim letelicama izbacuju satelite u putanju oko Zemlje. U tom poduhvatu su se već pridružili Amerikanci. Ni Francuzi i Japanci nisu ostali po strani, iako ne oglašavaju svoja postignuća.

Iza svega se, naravno, kriju i vojni zahtevi:
- rakete sa eksplozivom, koje domašuju tolike brzine, lako bi uništavale duboko ukopane mete ma gde se skrivale na našem globusu. E, u tom grmu leži neprijateljski zec!

Stanko Stojiljković

---

Izjava decenije

U uspešnoj demonstraciji nove tehnologije avionskih motora, eksperimentalna, bezpilotna letilica američke svemirske agencije NASA projurila je nebom iznad Pacifika rekordnom brzinom od gotovo 10 Maha ili 10 puta brže od zvuka (10.600 kilometara na sat). Ovim letom oboren je prethodni brzinski rekord od sedam Maha, koji je postavila letelica istog tipa tokom probnog leta u martu ove godine.

Let je kruna osmogodišnjeg istraživačkog programa NASA pod nazivom "Hyper-X", vrednog oko 230 miliona dolara. Radi se o poslednjem iz serije pokušaja da se dokažu izvodljivost i korisnost tzv. "skramdžet" ("scramjet" ili "supersonic combustion ramjet") tehnologije, koja bi najverovatniju primenu imala u razvoju lakih svemirskih letelica i putničkih aviona, kao i neizbežnih vojnih aviona ili krstarećih projektila. Rad na projektu Hyper-X započet je 1996. godine izradom nacrta projekta i vazdušnog tunela. Zatim su izrađene tri bezpilotne X-43A istraživačke letelice, svaka konstruisana za jednokratnu upotrebu. Premda identičnog spoljnog izgleda, letilice su se razlikovale u geometriji motora, uglavnom u funkciji Mahovog broja.

Prve dve letilice bile su konstruisane za let do brzine od sedam Maha, a treća, poslednja, za brzine do 10 Maha. Prvi probni let jedne letilice iz serije X-43A, u junu 2001. godine, bio je neuspešan: kontrolni centar sa zemlje izgubio je kontrolu nad pomoćnim raketnim motorom, namenjenim za postizanje kritične brzine za paljenje skramdžet motora. Kontrolori su bili prisiljeni da letilicu unište u vazduhu. Sledeći pokušaj postizanja brzine od sedam Maha u martu ove godine bio je uspešan. Napokon, polovinom novembra, poslednja letilica iz serije postigla je brzinu od gotovo 10 Maha. Avion koji bi leteo ovom brzinom, mogao bi da pređe razdaljinu između Njujorka i Berlina za nešto više od pola sata.


Gutači vazduha


U konvencionalnom raketnom motoru tečni oksidans i gorivo se ubacuju u komoru za sagorevanje, gde se mešaju i sagorevaju pri čemu nastaju visok pritisak i struja gasova velike brzine. Vreli gasovi zatim struje kroz mlaznik koji ih dalje ubrzava i napuštaju motor (tipična izlazna brzina iznosi oko 8.000 do 16.000 kilometara na sat). Ovaj proces obezbeđuje letilici potisak. Spejs šatlu je za jedan let potrebno oko 540.000 litara oksidansa u vidu tečnog kiseonika, sa ukupnom masom od preko 600 tona. Prazan šatl sa spoljnim rezervoarom i dva raketna potiskivača ima masu od oko 277 tona. Kad se letilici dodaju gorivo i oksidans, ukupna masa penje se na 2.000 tona.

Inženjeri NASA su, u nastojanju da olakšaju svemirsku letilicu pri lansiranju, konstruisali novi raketni motor koji eliminiše potrebu za tečnim oksidansom. Umesto toga, motor koristi za sagorevanje kiseonik iz vazduha koji se prikuplja dok letilica ubrzava kroz atmosferu. Sam koncept motora koji uvlači vazduh da bi se obezbedio potisak nije nov. Naime, taj proces već decenijama koriste mlazni motori. U njima se vazduh usisava pomoću kompresora. Usisani vazduh se zatim u motoru komprimuje i meša sa gorivom, a dobijena smeša sagoreva, čime se obezbeđuje potisak. Međutim, mlazni motor može da se koristi samo do brzina od maksimalno pet Maha, jer inače dolazi do pregrevanja njegovih pokretnih delova. Skramdžet motori, sa druge strane, nemaju pokretnih delova kao što su lopatice kompresora.

Njihov dizajn je na prvi pogled jednostavan i sama letilica je konstruisana kao deo motora: prednji deo letilice služi kao ulaz za struju vazduha, a stražnji deo, krma, kao mlaznik koji ubrzava izduv. Vazduh se po ulasku u motor usporava i komprimuje usled ubrzanja letilice kroz atmosferu. U takvom stanju mu se dodaje gorivo i smeša se pali, a šireći vreli gasovi od sagorevanja ubrzavaju izduvni vazduh i stvaraju izvanredan potisak. Sagorevanje se, međutim, odvija samo pri nadzvučnim brzinama, jer samo tada se postiže neophodna brzina protoka i kompresija vazduha.

Kao gorivo za skramdžet motore pored vodonika može da posluži i neki ugljovodonik. Prednost lakih svemirskih letilica sa nadzvučnim mlaznim motorima koji koriste vazduh iz atmosfere je jasna. Trenutno je potrebno izdvojiti oko 22.000 dolara za slanje jednog kilograma tereta u orbitu. Po toj ceni, slanje čoveka teškog 70 kilograma staje preko 1,5 miliona dolara. Cilj američke svemirske agencije je da u narednih 25 godina smanji troškove lansiranja na svega nekoliko stotina dolara po kilogramu. U NASA-i veruju da je dobar način za to rasterećivanje letilice za više od pola miliona kilograma tečnog oksidansa, koliko je trenutno potrebno za sagorevanje.


Sve NASA eksperimentalne letilice

X-43A: Trup letilice futurističkog izgleda dugačak je 3,7 metara, debeo 0,61 metar, a raspon krila iznosi 1,5 metara. Ukupna masa letilice je 1.270 kilograma. Kako letilice sa skramdžet pogonom u principu ne nose zalihe tečnog oksidansa, one ne mogu da uzlete kao konvencionalne svemirske letilice. Zbog toga je tokom testa na X-43A bio ugrađen pomoćni pogon u vidu Pegazus raketnog motora. Letilicu sa raketnim motorom na početnu visinu od 6.000 metara podigao je modifikovani vojni avion B-52.

Po oslobađanju sa aviona, raketni motor ubrzao je probnu letilicu do brzine od oko pet Maha i podigao je do visine od oko 30.500 metara. Letilica se tada odvojila od Pegazus raketnog motora i letela desetak sekundi svojim vlastitim skramdžet pogonom, a potom je X-43A prešao na jedrenje, gubeći na brzini i nakon pređenih ukupno 1.280 kilometara završio u okeanu. Procenjuje se da su tokom puta temperature u motoru dostizale vrednosti i do 1.650 stepeni celzijusa, što je za oko jednu trećinu viša temperatura od maksimalne zabeležene tokom testa u martu ove godine. Inženjeri koji su pratili let kažu da je letilica nakon odvajanja od pomoćnog raketnog motora i paljenja skramdžet pogona letela konstantnom brzinom, bez usporavanja ili ubrzavanja.

X-37: Predviđeno je da lansirna letilica X-37 postiže brzinu 25 puta veću od brzine zvuka. Letilicu bi na orbitu podizao spejs šatl ili neki jednokratni lansirni sistem. Konstruktori se nadaju da će poboljšati termičku zaštitu letilice i smanjiti cenu njene izrade. Predviđeno je da X-37 obilazi orbitu maksimalno 21 dan, a zatim da se spusti na konvencionalnu pistu. Letilica je dugačka 8,3 metra, sa rasponom krila od 4,5 metara.

X-40A: Ova letilica predstavlja neku vrstu radnog prototipa veće letelice X-37. Napravljena je kako bi se olakšala ispitivanja sistema namenjenih za X-37, kao što su sistemi navođenja i navigacije. Prvi probni let letilice obavljen je 11. avgusta 1998. godine. NASA se nada da će tehnologije ispitane na X-40A smanjiti troškove lansiranja za 90 odsto. Letelica je dugačka 6,7 metara, sa rasponom krila od 3,7 metara.

OSP/CEV: Orbitalni svemirski avion (Orbital Space Plane ili OSP) zamišljen je kao lansirno vozilo za višekratnu upotrebu, koje bi moglo da služi kao “čamac za spasavanje” za posadu Međunarodne svemirske stanice ili kasnije, kao transportno vozilo. Međutim američki predsednik Buš naložio je NASA-i prelazak na koncept poznat kao “Crew Exploration Vehicle” ili CEV, modularnu svemirsku letilicu koja bi se koristila kako za prevoz posade do stanice, tako i za puteve do Meseca i dalje. CEV bi više nalikovao letilici tipa Apola, nego modifikovanom šatlu. Dužina letilice iznosila bi 11 metara, a raspon krila 10,5 metara.

DCX: Radi se o Mekdonel-Daglasovom prototipu kojeg mnogi smatraju velikim tehnološkim uspehom. Probni letovi su započeti 1993. godine. Od tada uspešno je obavljeno osam misija, da bi projekat na kraju bio uključen u DC-XA program. Obavljena su tri uspešna leta, dok je tokom četvrtog pokušaja 1996. godine pri sletanju došlo do eksplozije. Ubrzo su presušili fondovi i projekat je ugašen. Bilo je predviđeno da konačan model ima visinu 12,19 metara i prečnik pri osnovi od četiri metra.


Mah
Mahov broj je dobio naziv po austrijskom fizičaru Ernstu Mahu. Broj pokazuje koliko je puta brzina kretanja nekog tela kroz vazduh veća ili manja od brzine zvuka u toj sredini. Prema tome Mah 1 predstavlja brzinu zvuka, što pri zemlji (na temperaturi od 15 stepeni celzijusa) iznosi 1.228 kilometra na sat.

ekonomist

---