Pad Soskica i poslednji cin povratka 90ih?

"Kada smo tražili zvanično od NBS taj izveštaj, sugerisano je da to ne mogu da nam daju, jer je to, navodno, službena tajna. Tražili smo da nam zvanično odgovore zašto je to službena tajna. Tek tada smo dobili taj zapisnik. Ovim ne želim da kažem da banka nije bila zainteresovana da izvrši kontrolu, ali to je istina", naveo je Veljović.

Marenović Slaviša: Ovim ne želim da kažem da banka nije bila zainteresovana da izvrši kontrolu, ali to je istina", naveo je Veljović.

Cvonjak, bato



Piše: Dejan Šoškić,

guverner Narodne banke Srbije





Šta mi radi ova banda iz vlade, pa to nema nigde, ni u jednoj srodnoj, bednoj i necivilizovanoj državi!

Eto, taman kad su me postavili za guvernera Narodne banke Srbije nešto sam se ponadao da ću, u najgorem slučaju, proći kao Radovan Jelašić, moj cenjeni prethodnik. Ali, oćeš malo...

Kako ovoj prostačkoj armiji parazita koji pojedoše državu da objasnim šta znači "seci uši, krpi dupe", i o čemu je tu reč? Jesu li ti ljudi završili makar osnovnu školu? Ko ih je zaposlio u državnim ustanovama i kakve su konkurse prošli? Jer, dozvolićete, pitanja se nameću sama. Ja, na primer, stalno razmatram onu narodnu mudrost: pruži se koliko je guber dugačak! Izgleda da sad više niko ne zna ni šta je guber, niti šta je kome dugačko.

Zvao sam nedavno jednu agenciju da ispita javnost, da narod kaže šta misli o dinaru, da li mu je draga ta valuta. Ko velim, ako nije, daj da nešto novo smislimo. Ja sam odavno predlagao da mi promenimo naziv naše nacionalne monete. Jer, dinar je jedan mučenik, taj je svašta preživeo, imao je nula što ga niko nije imao u svetskoj istoriji, štampao se krvnički u Topčideru za potrebe državnog kriminala, a bogami, i u kućnoj radinosti za potrebe onog običnog kriminala.

Hoću da kažem da dinar nije kriv što ima kriminalnu prošlost...

Njega je u krivična dela uterivao ko je stigao! Šta će grešni dinar nego da robija? Zatvoren je, niko ga neće osim onog ko mora. Evo, i moj drug Raša Jelašić, bivši guverner, i ja, zaključali smo toliko dinara u trezor, metnuli ga na dno u tamnicu, neka trune kad nije ni za šta!

I sad, nakon svega, kada je ta stvar rešena, vlada ovog obamrlog Mirka Cvetkovića mora da poveća platu svakome ko krene u štrajk. Dobro, ne pravim pitanje oko sindikalnih prava, plate su male i tako to, ali, kad već ova vlada nema novih investicija, sve je stalo, nezaposlenost ogromna, neka, brate, podnese ostavku! Neka ide. Jer, u protivnom, vadićemo one dinare iz trezora i deliti ih narodu kao Slobodan Milošević što ih je štampao i delio do besmisla.

Ali, da ne bi došlo do te nesreće još jednom, ja imam boljih ideja.

Predlažem, dakle, da se razmotri ideja o promeni naziva nacionalne valute, i da se dinar konačno upokoji u Gospodu, neka dušu svoju grešnu i napaćenu ispusti u prisustvu vlasti, bolje nego da ga još jednom ubijemo s predumišljajem, što bi bio zločin bez presedana.

Na kraju krajeva, taj je dinar živeo još od nekadašnjih kneževina, kraljevina, banovina, raznih Jugoslavija, pa sve do Tita Ma(r)šala i do Slobe koji je zatirao tu valutu gde god je video.

E, sad mislim da više nema razloga da se nešto prenemažemo, nego da lepo ustanovimo naziv nove valute. Da se zove cvonjak, pa kad je već stalna ekonomska beda koja se ovde prenosi generacijama kao najteža bolest, onda neka i zvanično bude beda! Niko više da ne laže! Niko više neće moći da napiše u novinama: Ojačao cvonjak! Nego će svako moći da kaže: burazeru, ne traži mi pare, nemam ni cvonjka. To će svako razumeti.

Sa dinarom je drukčije. I sve je moguće! Evo, je l rekla onomad ona ministarka finansija: naći ćemo negde tih... ne znam koliko desetina miliona? A gde će ih naći, to nije rekla. Kome će skratiti da bi nekome produžila? Kome će zavući da bi neko dobio?

Ali, nije ona kriva. Ona i ne zna da ta firma ima duplo dno. Moraš da kucneš, da znaš šifru, pa se to duplo dno tek onda otvara. I da onda vidiš šta je para. Ali, nije to za svakoga.

I ne bih preporučio. Ko je tu ruku zavukao, otpašće mu i ruka i barjak, kad-tad. Evo, ako neko misli da lažem, neka pogleda kako su prošli pojedini korisnici duplog dna. Neki su u bekstvu, nekih više nema. Ovi koji još žive i prave pare, duša im je u nosu. Živi su, a živi nisu, a šta će sutra biti... Znači, manite vi tu priču o uzimanju bez davanja.

Ima dana, gospodo građani, kad samo skupljam prašinu u svom kabinetu i razmišljam šta da kažem novinarima ako me nešto pitaju. O čemu da im pričam? Da ne brinu za dinar jer dinara ima? Kako to da im kažem kad svi kukaju na sve strane, a para nema. Znači, pun je trezor, devizne rezerve nikad veće, a narod nikad siromašniji? Malo to ne ide. Mislim, neće ljudi razumeti.

I zato, ako bi uveli cvonjak kao novu nacionalnu monetu, sve bi nekako došlo na svoje. Ja bih onda mogao da se isprsim i pred Bogom i narodom svedočim o tome kako nam je trezor pun cvonjaka, a kao što je poznato to ništa ne valja i ne može biti od koristi, te bi narod vremenom na taj način stekao realnu sliku o sebi i o svojoj valuti.

Pitaju me i za taj evro, kažu: "Boga ti, Šoškiću, šta misliš ti da se mi manemo ćorava posla, stalnog štampanja dinara i veštačkog pumpanja deviznih rezervi, nego da mi uvedemo taj evro, da brojimo u centima, da budemo malo Evropa!"

Samo da znate kako sam ih izgrdio! Kakav evro, kakva Evropa, kukala vam majka, pa još i to da vam se desi da obračunavate u evrocentima, da mogu ovi iz Brisela da vam lakše prebroje svaku paru, da nam centralna banka bude u inostranstvu! Svašta sam im rekao. Između ostalog, takvi kakvi su nisu ni za dinar, a kamoli evro, i da sam ja smislio naziv za novu nacionalnu valutu i da će se zvati cvonjak!

Auuuu, pa to je na mene graknula i ala i vrana, pa to je bio jedan urnebes! Pa kako te nije sram, Šoškiću, pa jesi li ti zato onolike škole završio da nas bolje zajebavaš, pa znaš li ti koliko je taj dinar propatio pod onolikim režimima, sve samo krvoloci i diktatori, jesi li zaboravio da je taj dinar sa nama zajedno bio bedan, izgužvan i odbačen od celog sveta, da smo se tako zbližili i da nas više niko razdvojiti neće, po cenu da i nas nema ako njega nema, pa ne misliš valjda da ćemo mi taj tvoj cvonjak da prihvatimo, da jednu bedu drugom zamenimo!

Eeee, to me je, moram da priznam, malo pokolebalo. Vidiš, majku mu, treba poslušati glas naroda, to nikad nije bez veze. Šta znam, sad sam baš u dilemi. Uostalom, ne moram ja da donosim tako epohalne odluke. Biće guvernera i posle mene pa neka vide šta će. Ja ću da čuvam ovo dinara što imamo, vlada neka vidi šta će. Ako neko zavuče ruku u trezor mimo mene, neka dobro zna da ću odmah pred novinare. Da im kažem ko ovde džepari narod! Neka znaju dobro gospoda srpski ministri: - javno cinkariti džeparoša, to je najplemenitija građanska dužnost u državi koju pojedoše takvi štakori! Tačka.

Kobasa: 
Tamo gde vrhunska vrednost postane puko posedovanje, i gde je rentijer veci baja od vrhunskog
zanatlije, tu srece nema. U takvim okruzenjima, gde je najbitnije posedovati, igra se igra oko toga
kako ce se na bilo koji nacin (pa i sraman, kradjom, muckom, prevarom, pa i ubistvom) docepati
para, pa makar i trajno ostetio sve oko sebe, blizu i siru zajednicu.

U pametnim zemljama su to na vreme shvatili, pa su sistemom poreza i regulacija jalovo sedenje na
gomili imovine (novac, vrednosni papiri, nekretnine) ucinili prilicno nezgodnim sportom gde niti mozes
da profitiras, niti mozes da godinama cak budes i u plusu. Sistem te jednostavno tera da stvaras
novo, a ne da gnezdis debelo doope na imovini svojoj ili babovoj, setas medju palmama, pevas slagere,
a da bi stvarao, treba da budes to cime se bavis....

...i da se vratim na tvoj primer: ako radis u fabrici namestaja, pa ta fabrika propadne, ti onda ne
sedis u istom mestu gde pokusavas da prezivis na aru okucnice sa kozom i tri kokoske, nego se skupis
sa jos par kolega majstora, pa otvoris svoju malu radionicu, koja nece praviti to sto se ne kupuje, nego
ces da izvidis sta je to sto ce da ide (a uvek nesto ide, mozda ne stilske garniture, ali ce mozda ici okviri
za prozore). Ako bas nista ne ide u tom tvom gradicu, svoj alat i radionicu stavis u torbu (ili natovaris na
prikolicu) pa put pod noge u susedno mesto gde fabrika namestaja jos radi, pa kad iscrpis susedne fabrike,
ides dalje. Kad ponestane u jednoj drzavi, ides u drugu, kad ponestane drzava, menjas kontinent ...zato
jer nisi svastar nego imas svoj licni identitet proizvodjaca namestaja, lika koji o tome sve zna, jer su ti taj
posao radili jos njih 5-6 u porodici. Na drugom kontinentu na kojem se zapatis, pocinjes da dovodis na stalne
ili sezonske poslove gomilu zemljaka. U neke kafane u Astoriji u NYC mozes gotovo po kalendaru da odes da
bi video oprostajnu veceru za zemljake koji se vracaju posle x meseci sezonskih poslova nazad kuci, donoseci
donoseci pare koje u zavicaju ne bi zaradili ni za pet do deset godina.

I naravno, posto volis i pratis to sto radis, neces cekati da ti drzava dekretom javi da su se pojavili nove
vrste drveta, farbi i lakova, nove alatke, nego ces da svaku crkavicu stedis da odes na sajmove i vidis sta
ce da se desava, pa makar ti svi u kuci imali najbednije moguce mobilne telefone.

Kad se tako misli i radi (pocevsi naravno od drzave koja ce svoja realna dobra te vrste da stiti pametnom
uvoznom politikom dokle god se to realno moze, kao i poreskim merama koje ti maksimalno oslobadjaju od
poreza sve sto si nabavio vezano za tu tvoju delatnost), onda nesto dobro moze i da se desi. Kao suprotan
primer imas sve sto se desavalo u Srbiji u poslednjih 15-tak godina, gde je nepotrebno ali brzo unisteno
dosta toga u cemu smo proveli dosta vremena i sa rezultatima bili mozda ne u samom vrhu, ali cesto
sa svojim prepoznatljivim mestom u potrosackom svetu, sve u slepom ubedjenju da su pare, a ne kvalitet
najbitnija stvar.

U pametnim zemljama su to na vreme shvatili, pa su sistemom poreza i regulacija jalovo sedenje na
gomili imovine (novac, vrednosni papiri, nekretnine) ucinili prilicno nezgodnim sportom gde niti mozes
da profitiras, niti mozes da godinama cak budes i u plusu.

(novac, vrednosni papiri, nekretnine)