Panasonic FZ 30 vs. Fuji S 9500 uporedni test
Konacno je predstavljen supertest dva trenutno najinteresantanija prosumer aparata, prvi put na srpskom jeziku.
Test je za potrebe sajta www.axelfoto.com, radila moja malenkost, a uz saglasnost vlasnika sajta, prenosim ga u celini.
PANASONIC FZ 30 vs. FUJI S 9500 uporedni test
Bez obzira na sve veći broj Digital Single Lens Reflex aparata, njihov dosta brz pad cene i sve veći kvalitet, prosumer, najnaprednija klasa neprofesionalnih aparata i dalje drži dobar deo tržišta, bez izgleda da će ustupiti mesto DSLR-ovima iz ekonomske klase.
To, naravno, nije ni malo slučajno. Ciljna grupa korisnika kojima je prosumer u najužem izboru je dosta velika. Činjenica da se u kvalitetnom kućistu nalazi 8-9 Mp senzor, ispred koga je optički stabilisan 12 x zum objektiv, dovodi do toga da voda poteče na usta čak i najzagriženijim protivnicima all-in-one solucija, s obzirom na to da im uvek treba drugi, tzv. back-up aparat. Sa druge strane, tu su napredni foto-amateri koji su godinama vukli jednog Canona EOS 300 ili Nikona F65 sa nekoliko objektiva u torbi što im je uvek bilo kabasto za nošenje. Naposletku, ali ne i najmanje bitni, su oni koji su relativno skoro ušli u svet fotografije, prerasli point&shoot digitalce, pa i one sa solidnim brojem manualnih kontrola (npr. Canon A 610 koga je testirao isti autor), pa žele napredniji aparat, ali bez ulaženja u glomaznu i uvek skuplju nego što se planira avanturu, zvanu DSLR.
Pored univerzalnosti, kompaktnosti, brda manuelnih funkcija i povoljne cene, razlog popularnosti prosumera su njihove zaista vredne osobine, poput toga da omogućavaju real-time LCD pregled onoga što se snima. A kada se to radi pomoću LCD-a pokretljivog po obe ose, time se otvara potpuno nova dimenzija kadriranja i omogućava daleko bolja i raznovrsnija perspektiva. To je posebno važno pri snimanju dece, životinja ili objekata na zemlji kao i u raznim drugim situacijama kada je povoljnije kadrirati npr. sa nivoa struka ili iz čučnja umesto sa nivoa očiju. Osim toga, često se dešava snimanje u gužvi, kada će vlasnik prosumera sa obrtnim LCD-om ležerno dići aparat iznad glave i vrlo precizno uhvatiti baš onakav kadar kakav je zamislio. Dalje, kod njih ne postoji neprijatan problem prašine na senzoru, jer je kombinacija senzor-objektiv hermetički zatvorena. To samo po sebi već omogućava maksimiziranje kvaliteta snimka, jer je svaki objektiv pravljen upravo za senzor koji se nalazi pod njim. Time se otvaraju i savim nove mogućnosti, dosad neviđene kod bilo koje klase aparata, kao sto je softverska eliminacija hromatskih aberacija odmah nakon snimanja u samom aparatu, što u priličnoj meri dodatno unapređuje rezultat. Vrlo dobre makro mogućnosti su sastavni deo svakog aparata ove klase, a real-time histogram omogućava precizno merenje svetla i eventualnu korekciju dobijenih parametara snimanja, posebno u visokokontrastnim i drugim teškim uslovima. Objektivi prosumera imaju po pravilu prilično dobre širokougaone mogućnosti, a mnogima znači i što su pri radu praktično nečujni. Na kraju spomenimo i funkciju snimanja vrlo kvalitetnog filmskog zapisa.
Nakon odluke da nabavi prosumera, nema potencijalnog kupca koji nije u dilemi između dva gorostasa koji ciljaju na sam vrh svoje klase. To su Panasonic FZ 30 i Fuji S 9500. Ovaj test će pokušati da Vam pomogne da od njih izberete upravo onaj koji će najbolje zadovoljiti Vaše potrebe. U njemu neću preterano naglašavati tehničke podatke koji se mogu lako naći na Internetu, nego ću probati da prenesem praktična iskustva o realnim dostignućima ova dva, trenutno najinteresantnija non-DSLR aparata.
Novine u odnosu na prethodni model:
Panasonic FZ 30 nasleđuje uspešni, na žalost, kod nas relativno retko viđen model FZ 20. Potencijalni korisnik se uvek pita da li su kod novog modela unapređenja realna ili su u pitanju samo kozmetičke promene sa ciljem pridobijanja manje upućenih kupaca. Na sreću, ovde se radi o ovim prvom. Poboljšanja na FZ 30 su tolika da iz ultra-zoom glatko prelazi u klasu više, i to na sam njen vrh. Nabrojaću samo neke. 3 Mp više, ali ne iz po veličini jednakog, nego iz znatno većeg senzora, što je danas, u eri "ceđenja" sve više megapiksela iz čipova iste veličine, vrlo pošten potez. On je rezultovao donekle slabijom svetlosnom jačinom objektiva na krajnje tele delu, ali to ne treba da brine potencijalnog kupca. Zumiranje je povereno mehaničkoj komandi, što omogućava vrlo precizno kadriranje i štedi bateriju, ali i dovodi do primetno većih dimenzija objektiva nego u slučaju zoom-by-wire komandi kod nekih, ili zastarelih i nepreciznih dugmića za zumiranje kod ostalih, slabijih modela. Upravljanje je veoma unapređeno, jer su ubačena dva kontrolna točka, koji su omiljeni detalji naprednijih korisnika, jer omogućavaju brzu promenu parametara "u letu". AF je višestruko brži, i u celini mnogo moćniji. Ležanje u ruci je znatno poboljšano, rukohvat je masivan i obložen gumom, što važi i za prstenove na objektivu (za zum i manual fokus by-wire), te se aparat može stabilno držati. To je posebno važno kod brzih i preciznih reakcija, kao i kod dužih ekspozicija iz ruke. Elektronsko tražilo je veće i sa više nego dvostrukom rezolucijom nego kod starog modela, a i LCD je veličine ubedljivih 2 inča i takođe visoke rezolucije. Posebno naglašavam pridodatu mogućnost da se obori na dole i okrene za 180 stepeni i time omogući snimanje iz nižih rakursa, kao i često potrebno precizno kadriranje iznad glave. Objektiv je fiksiran, ne pomera se ni prilikom paljenja-gašenja, ni prilikom zumiranja, što omogućava daleko brže startovanje nego kod starog modela, ali i smanjuje šanse za prodor prašine u njegovu unutrašnjost. Tu je i neprocesirani RAW mod koji uz odgovarajući softver predstavlja digitalnu mračnu komoru gde mogu doći do izražaja kreativnost i posebne želje naprednijih korisnika. Senzor orijentacije sada pamti u kom položaju je napravljen snimak i u takvom ga kasnije i prikazuje, bez potrebe za naknadnom rotacijom.
Fuji S 9500 nastupa posle kod nas dosta popularnog modela S 7000, koji je bio najjeftinija ulaznica u svet naprednijih aparata. Zadržavajući povoljnu cenu, S 9500 ima znatno veće ambicije. Objektiv mu je precizniji i daleko univerzalniji jer ima, slobodno možemo reći, raspon snova 28-300 mm, i takođe umesto električne, mehaničku zum kontrolu. Skeptični posmatrač će primetiti dosta veliki pad svetlosne jačine na tele delu od odnosu na stari model, ali to je normalna i neizbežna posledica povećanja dimenzija senzora i produženja žižne daljine objektiva. I S 9500 donosi veći senzor nego njegov prethodnik, ali od tog povećanja dimenzija značajnije je smanjenje izlaznog nivoa šuma, koji je bio jedna od slabijih tačaka S 7000 (kasnije ćemo videti pravo poreklo tog smanjenja). To je posebno značajno u svetlu povećanja razolucije od čitavih 50 %, naravno bez ikakve interpolacije. Sveukupni napredak na polju smanjenja šuma doneo je, do sada u prosumer klasi nedostignute, osetljivosti ISO 800 i 1600. Od njih ne treba očekivati da su DSLR nivou, ali će ipak omogućiti kakav-takav snimak u uslovima u kojima je konkurencija nemoćna. Tu verovatnoću povećava i unapređeni AF sistem koji sada ima i lampu koja u slabijim svetlosnim uslovima do daljine od nekoliko metara osigurava pouzdan fokus.
Spoljni izgled i komande:
Panasonic FZ 30:
Deo koji dominira njime je fascinantno parče stakla koga je potpisala Leica, ime koje izaziva veliki respekt svakog foto-zaljubljenika. Jednom rečju, ovaj objektiv izvlači toliku količinu detalja iz senzora veličine samo 7,18 X 5,32 mm, da je to zaista neverovatno. Po mišljenju autora testa, on je po tome sasvim u rangu sa 6 Mp DSLR aparatima ne samo sa kit, nego i sa jeftinijim all-round objektivima. To se može reći čak i kada oduzmeno činjenicu da prosumeri uvek imaju jače oštrenje u aparatu koje dovodi do toga da slika pri 100% pregledu izgleda detaljnija i prijatnija za oko. Pri tome se mora napomenuti da DSLR aparati imaju nekoliko puta veće senzore, dakle toliko puta veći svaki pojedini piksel, što njihovim objektivima znatno olakšava posao i u dobroj meri im prašta optičke nesavršenosti. Time rezultat objektiva na FZ 30 postaje još senzacionalniji. Kada se tome doda njegov raspon 35-420mm, od umerenog širokougaonika do jakog teleobjektiva i činjenica da inkorporira optičku stabilizaciju, nema onoga ko bi na to ostao ravnodušan. Naravno, tu je i digitalni zum, ali njega je, kao i uvek, najbolje isključiti.
Kvalitet izrade samog tela nije ništa slabiji nego kod DSLR modela ekonomske klase. U pitanju je mešavina kvalitetne plastike i metala. Dugmića nema previše, sve kontrole su logične i korisnik se na njih brzo navikava.
Ugrađeni blic je solidne snage, izvlači se dosta visoko, što osigurava da u sobnim uslovima (do par metara) neće biti efekta crvenih očiju. LCD je vrlo kvalitetan i sposoban da se izbori i sa najnezgodnijim spoljnim svetlom. Nema onu pokretljivost kao oni koji su montirani sa strane, ali im je vrlo blizu. Na vrhu aparata se nalazi priključak za spoljni blic, koji na žalost nema TTL regulaciju, odnosno služi samo za okidanje, ali ne i za doziranje jačine blica. Na ovo se mora paziti, posebno pri većim žižnim daljinama, kada ugao koji zahvata foto-ćelija spoljnog blica (putem koje se reguliše njegova jačina) može da se znatnije razlikuje od ugla pod kojim gleda objektiv, što moze dovesti do grešaka prilikom merenja svetla. Osim toga, radne blende tada su ograničene samo na one kojima spoljni blic raspolaže, pri čemu se strogo mora voditi računa o njihovom uparivanju sa aparatom uzimajući u obzir i izabranu ISO vrednost. Po mom mišljenju, ovo je jedan od većih propusta FZ 30.
Sa gornje strane su dva dugmeta od kojih jedno služi za uključenje/isključenje i biranje moda stabilizacije, a drugo za biranje nekog od high-speed režima, zatim okidač i glavni prekidač. Na zadnjoj strani su zadnji kontrolni točak, AE lock dugme kojim se zaključavaju parametri snimanja prilikom rekompozicije snimka, prekidač EVF/LCD, dugme DISPLAY za biranje načina prikazivanja parametara snimka u tražilu, MENU taster, sveprisutni four-way konroler i dugme sa sličicom kante za otpatke koje se koristi za brisanje. Sa leve strane je dugme za uključivanje blica, preklopnik auto/manual fokus i korisno ONE TOUCH FOCUS dugme za autofokusiranje u režimu manuelnog fokusa. Sa prednje strane se vidi prednji kontrolni točak i malecna, ali vrlo jaka, AF lampa koja baca ravnomernu crvenu svetlost. Interesantno je da nema eksternog AF senzora što pokazuje da su Panasonicovi inženjeri implementirali sasvim drugačiji AF sistem od uobičajenog , koji se, osim po efikasnosti, očigledno razlikuje i po konstrukciji i načinu rada.
Uz aparat se pored uobičajenih dodataka, dobija litijum-jon baterija sa punjačem i samo za probu dovoljna memorijska kartica od 32 Mb. Takođe, tu je i koristan štitnik za objektiv, tzv. lens-hood, kod nas popularno zonerica. Pažljivi posmatrač će u ovoj reči prepoznati nemačko poreklo od reči Sonne, što se izgovara kao zone, a znači Sunce. Ona sprečava prodor neželjenih zraka svetla sa strane (što na snimku zovemo lens-flare).
Fuji S 9500:
Kvalitet izrade kućišta je donekle ispod FZ 30, ali se ne može reći da je loš, bez obzira na neke negativne komentare koji se mogu čuti. Grip je još masivniji i deblji, a zum kontrola manuelna, pa ruke same nalaze položaj za optimalan hvat. On je takođe stabilan, čvrst i sposoban brzo reagovanje. Međutim, raspored komandi na S 9500 je nesto lošiji, komandni točak je samo jedan, pa je ocena celokupnog "osećaja" i upravljanja nešto slabija. Objektiv nije fiksiran, nego se izvlači prilikom zumiranja što povećava šanse da se u toku upotrebe ošteti ili da u njegovu unutrašnjost prodre prašina. Zum prsten je u spoljnom delu oboda gumiran, što važi i za grip, ali ne i za manual fokus by-wire prsten. Dobija se takođe korisni štitnik za objektiv (zonerica) protiv lens-flare-a (a i nesmotrenih masnih prstiju) koji se, pri pakovanju aparata, okreće naopako i navlači na objektiv ne zauzimajući praktično nimalo prostora. Spoljni deo objektiva (osim gumiranog dela) je od metala, a unutrašnji deo koji se izvlači prilikom zumiranja je plastičan.
Ugrađeni blic nije velike snage, što će dovesti do toga da će korisnik često poželeti spoljni. Na žalost, i ovde za njega postoji samo "glupi" topli kontakt, odnosno nedostaje TTL regulacija, što i Fuji-ju S 9500 uzimamo kao ozbiljnu manu. Ovaj nedostatak zaista čudi, imajući u vidu povezanost Fuji-ja sa Nikonom od koga su pod povoljnim uslovima mogli da dobiju odličnu TTL papučicu. Blic se diže dosta visoko, pa u sobnim uslovima neće biti problema sa crvenim očima. LCD ekran je samo jedan korak pokretljiviji od fiksnog, tj. može se samo oboriti po jednoj osi.. Time je omogućeno pomeranje tačke snimanja na manje (korisno za snimanje dece i životinja) i veće visine, ali samo u horizontalnoj poziciji. To je manje upotrebljivo nego na FZ 30, a pogotovo nego da je ekran pokretan po obe ose, gde je omogućen i vertikalni položaj snimanja. Osim toga, manji je, slabije rezolucije i ugla vidljivosti i ne može se okrenuti ka telu aparata, pa je zbog toga podložan prljanju i oštećivanju.
Dugmića ima poprilično, ali je kontrolni točak samo jedan. Osim njega i glavnog mode-dial-a, gore su dugmad kojima se uključuju izbor nekog od različitih režima rada blica, korekcija ekspozicije i high-speed režimi, čiji se izbor lako vrši pomoću kontrolnog točka. Sa zadnje strane je prstenčić za izbor načina merenja svetla. On je mali i teško se pomera, ali srećom, to se čini relativno retko. U njemu se nalazi AE-lock dugme za fiksiranje parametara snimanja prilikom rekompozicije. Desno dole su dva tastera, jedan kao preklopnik EVF/LCD, a drugi je fokus-check, koji prilikom snimanja uvećava centar kadra što je korisno za dodatno proveravanje tačnosti fokusa. Ispod je F taster za brzi izbor rezolucije, ISO vrednosti i kolor filtera, pomoću four-way kontrolera pored njega. Na dnu je dugme DISPLAY kojim se bira način prikaza i količina podataka u tražilu. On omogućava da se u njemu po potrebi pokažu vertikalne i horizontalne linije koje pomažu prilikom komponovanja snimka. Sa leve strane su USB, A/V i DC priključci, zatim dugme INFO za biranje količine podataka u tražilu, uključujući i live-histogram. Ispod je preklopnik Auto/Manual fokus, pri čemu AF ima i kontinuirani mod (za praćenje), a na dnu je dugme za aktiviranje makro moda rada. Sa prednje strane ćemo primetiti dosta veliku AF lampu i eksterni AF senzor, a sa donje strane je i PC kontakt za spoljni blic. Lampa emituje zeleno svetlo u obliku rešetke sa ciljem da pojača postojeći kontrast objekta, a i odbrojava programirano vreme do samookidanja. Aparat prima xD i CF formate memorijskih kartica i podržava FAT 32 fajl sistem koji mu omogućava da primi i kartice preko 2 Gb.
Želja za nižom krajnjom cenom aparata pokazana je time što se u paketu dobijaju samo 4 alkalne baterije od kojih ne treba gotovo ništa očekivati, kao i neupotrebljivo mala memorijska kartica od 16 Mb. Dakle, trošak za minimum 4 NiMh baterije i punjač, kao i veću karticu treba odmah predvideti. Istini za volju, takvo rešenje napajanja ima i dobru stranu što je rezervni komplet sigurno jeftiniji nego nova Litijum-jon baterija, a i u slučaju krajnje nužde na svakom koraku mogu da se kupe alkalne baterije. Sa njima on može sa ispuca ne više od par desetina snimaka, ali i to je bolje nego ništa. Napomenuću još da NiMh baterije, pored dostupnosti i povoljne cene, imaju izraženu pojavu samopražnjenja i osetljivije su na niske temperature, odnosno kapacitet im u tim uslovima više opada nego kod Litijum-jon napajanja.
Snimanje:
Panasonic FZ 30:
Zahvaljujući objektivu koji se ne izvlači, FZ30 startuje gotovo trenutno. Izuzetna ergonomija tela u samom radu dolazi do punog izražaja. Pored odličnog ležanja u ruci, EVF visoke rezolucije (sa mogućnošću podešavanja dioptrije u širokim rasponu) i po potrebi LCD koji je vrlo kvalitetan i pokretan omogućavaju brzo i sigurno hvatanje čak i, ne previše brzih, pokretnih objekata. Oba se dobro nose i sa slabim svetlosnim uslovima. Live-histogram je dostupan da u svakom trenutku po potrebi pokaže zastupljenost svetlih i tamnih površina na kadru, kao i ukupnu osvetljenost s obzirom na izabrane parametre.
Fokus je veoma brz i siguran, a njegova potvrda zvukom i u tražilu je jasna i očigledna. Čak i neko ko je naviknut na SRL-DSLR aparate, razliku gotovo da neće osetiti. Glavni "krivac" za sveukupnu brzinu FZ 30 je novi Venus II procesor ugrađen u njega, koji osim toga značajno poboljšava i izlazni kvalitet snimka. Postoji ukupno pet (sa centralnom tačkom čija se veličina moze menjati ili u više tačaka) modova rada AF sistema. Naravno, najznačajnija su ona dva sa centalnom tačkom (ostale predlažem da ignorišete), pri čemu je onaj brži zapravo vrlo brz, a drugi je nešto sporiji. Razlika se ogleda u tome što se prilikom prvog javlja kratkotrajni "freeze", odnosno zamrzavanje ekrana tokom fokusiranja, koji nekima može da smeta. U drugom nešto sporijem modu, toga nema. Ovako moćan AF sistem i posebno ta njegova konfigurabilnost je posledica očigledne zelje Panasonicovih inženjera da udovolje sto većem krugu, i to zahtevnijih korisnika, što veoma cenim. Gotovo uvek sam koristio taj high-speeed mod u kome je rezultantna brzina fokusiranja veoma bliska DSLR-ovima, a setimo se da je to njihova glavna prednost u odnosu na prosumere. Fokusiranje u lošim svetlosnim uslovima je takođe veoma dobro, zahvaljujuci i jarko crvenoj AF lampi koja tada automatski priskače u pomoć. Pored svega toga, postoji i opcija koja nakon svakog okidanja na kratko prikaze nekoliko puta uvećan centralni deo snimka, što je korisno za dodatno čekiranje fokusa. Fokus moze biti i kontinualni, kada aparat i van snimanja stalno trazi fokus (kao kamera). To izbegavam da koristim jer ne doprinosi brzini jediničnog fokusiranja, a troši bateriju, na šta me podseća stalno lagano brujanje iz kućista.
Jedina mrlja na fokus mogućnostima je manual fokus. On je veoma sličan onom u SLR aparatima, jer prikazuje tzv. "mutno staklo" pomoću koga se užim prstenom na objektivu manuelno fokusira u pravom smislu . Tokom te radnje uvek se moze pritisniti i FOCUS dugme na takođe na objektivu kada aparat uključuje lampu i pokušava da uoštri automatski. Zamerka se sastoji u tome što onda da kada ni tako moćan AF sistem kao ovaj, ne uspe da odradi svoj zadatak, to su praktično uslovi gde je skoro potpuni mrak. Tada, na žalost, ni taj SLR-like manuelni sistem ne može pomoći. Ako se pitate kada se javljaju takvi uslovi, to je npr. onda kada se snima oslanjajući se samo na blic, često spoljni, sa vrlo malo ambijentalnog svetla. Povoljnije bi bilo da postoji precizna skala baždarena u metrima i centimetrima pomoću koje bi se vrlo precizno mogla upisati daljina objekta, a eventualne greške bi u dobroj meri "peglala" velika dubinska oštrina koja karakteriše sve non-DSLR aparate.
Optička stabilizacija dodaje novu dimenziju sigurnosti i znatno doprinosi smanjenju procenta neuspešnih snimaka, bez obzira na uslove. Postoje korisnici koji govore da njima stabilizator "ne treba" što samo govori o njihovom (ne)iskustvu. Autor testa je na širim uglovima dobijao sasvim oštre snimke i pri ekspozivijama od 1/4 s, a uz lagano pridržavanje za nešto, a bez stativa ili monopoda, na 420 mm pri 1/20 s! Dakle, stabilizator smanjuje mogućnost neoštrog snimka na svim žarišnim daljinama, a ne samo na većim, kao što neki na prvi pogled pomisle. A na tim većim, on je skoro nezamenljiv. Naravno, sve to važi samo za statične objekte, jer ako su pokretni, stabilizator na njih ne moze uticati, tj. njihovom "zamrzavanju" pomaže samo otvaranje blende i povećavanje ISO vrednosti, radi skraćivanja ekspozicije. Na FZ 30 stabilizator ima dva moda: Prvi svoju funkciju vrši kontinuirano, što se itekako primeti u tražilu, odnosno na LCD-u, jer time olakšava precizno kadriranje, posebno na višim žižama kada se oseti i najmanji drhtaj ruku. Drugi mod to radi samo nakon okidanja, ali ne i tokom kadriranja, što je manje povoljno za komponovanje snimka. Međutim, taj drugi mod ima jače dejstvo na sam snimak, pri čemu se mora reći da donekle povećava shutter lag, tj. usporava rad, ali njime se sigurno štedi i baterija.
Moja preporuka za koji se mod odlučiti, moze se svesti na to da je bolje koristiti mod 2 za sve uslove, osim ekstremno dugačkih žiža i potreba za najvećom brzinom. Tada treba razmotriti i mod 1 koji je nesto brži i omogućava preciznije kadriranje, a samo neznatno slabi krajnji stabilizacioni efekat. Stabilizacija se može i sasvim isključiti, što bih i preporučio za one uslove gde ona nije neophodna (puno svetla ili snimanje sa stativa), jer se time maksimiziraju svakako briljantne optičke osobine objektiva.
Burst mod je u celini veoma dobar, pogotovo imajući u vidu velicinu fajlova, i ima čak tri varijante: Bržu (H), sporiju (L) and i beskonačnu (∞). Ne može raditi sa RAW ili TIFF formatom, koji je ionako beskoristan (to je procesirani, ali nekomprimovani format), a znatno je veći čak i RAW-a. U JPEG formatu omogucava 2-3 snimka u sekundi pri čemu u prvom cugu pakuje 4-5 u fine, a 8-9 u standard kompresiji, posle čega sledi kratka pauza da se bafer isprazni. Beskonačni mod omogućava da se, bez inicijalnog niza snimaka, brzinom od oko 2 frejma u sekundi, "mitraljiranje" nastavi sve dok Vaša memorijska kartica to dozvoljava. Naravno, uspešnost ove radnje, osim od veličine, umnogome zavisi i od brzine kartice koju koristite. Napomenuću da tokom bursta nije moguće pratiti objekat, jer se ekran zamrzava (to je izvodljivo samo sa optičkim tražilima).
Komandni točkovi ubrzavaju rad kada postoji potreba za korigovanjam odredjenih parametara "u letu". Posebno mi se dopada funkcija, jos uvek na žalost retka među non-DSLR aparatima, "Program shift". Ona pomoću točka omogućava da se menjaju parametri otvora blende i ekspozicije, bez uticaja na ukupnu osvetljenost snimka. Nju često koristim kada želim da postignem neki nestandardniji rezultat, npr. po pitanju zamrzavanja objekta, odnosno manje ili veće dubinske oštrine.
Funkcija White balance omogućava pored uobičajenih predefinisanih, i dve custom vrednosti koje se pamte i kasnije se direktno mogu pozivati. Posebno je interesantna mogućnost fine-tuninga balansa belog koja se može direktno pozvati kada god WB nije setovano na AUTO. U rasponu od čitavih ±10 koraka moguće je fino podešavati balans belog bilo ka plavoj bilo ka crvenoj boji. Pri tome ponovo dolaze do izrazaja kvalitet EVF-a i LCD-a, koji to omogućavaju sa velikom preciznošću.
Tu su i, u ovoj klasi uobičajene kontrole za oštrinu, kontrast i zasićenost boja pri čemu ću naglasiti i, po prvi put viđenu, mogućnost izbora jednog od tri nivoa čišćenja suma u aparatu. Pogađate, najveću količinu detalja osiguravaju oni koji najmanje čiste šum. Razlog toga je činjenica da ta operacija u svakom aparatu relativno gruba tj. čisteći šum ona nepovratno odnosi i određeni deo detalja. Bez obzira što je ona kvalitetno implementirana na FZ 30, moj je savet uvek, ako je moguće, ići na IS0 80 i što manje čišćenje šuma u aparatu, a kasnije, ako se za tim ukaže potreba, pripomoći se posebnim programima za to, kao sto su Noise Ninja ili Neat Image, koji tu operaciju rade sa više sofisticiranosti nego bilo kakav unutrašnji noise-reduction.
Za ljubitelje ekstremnih tele-pozicija tu je sasvim nova mogućnost koja se ostvaruje u svim rezolucijama manjim od maksimalne. Tada se koristi centralni deo senzora što dovodi do toga da je maksimalna tele pozicija na 5 Mp oko 535 mm, a na 3 Mp čak oko 670 mm! Zlobnici će reći da može to i naknadno da se uradi, tačno, ali ovako je brže i elegantnije, a time se štedi memorijski prostor na kartici. Pri tome je, pored i dalje besprekornog rada AF sistema, postignuto da širokougaone mogućnosti ostanu nenarušene, što govori da to nije samo marketinški trik.
Blic se izvlači manuelno po potrebi, njegova jačina je veća od proseka, a doziranje bljeska savršeno. Exposure compensation koriguje dobijene parametre u uobičajnom rasponu od ±2 EV u koracima od 1/3 EV. Auto bracketing omogućava niz od tri snimka različite osvetljenosti pri čemu se biraju koraci od ±0,3 do ±1,0 EV. Merenje svetla može biti usrednjeno, proračunato sa naglaskom na središnji deo, ili spot. Ekspozicija se proteže u manualnom modu čak do 60 sekundi što moze biti interesantno npr. ljubiteljima munja ili za neke druge manje uobičajene prilike. Makro mogućnosti su očekivano dobre, sa nevelikim distorzijama slike.
Format slike može biti 4:3, 3:2 ili cak 16:9 (ja koristim samo prvi).
Mnogima, prvenstveno turistima, će se dopasti mogućnost da se odmah nakon svakog snimka snimi i zvučna sekvenca od 5 sekundi koja ide uz njega, a prilikom pregleda se vrlo lepo čuje.
Snimanje filmova je na najvišem nivou, podržana je rezolucija od 640X480 sa 30 frejmova u sekundi i zvukom, uz pun obim zumiranja.
Izlišno je reći da FZ 30 poseduje sve manuelne kontrole (prioritet blende, ekpozicije, potpuni manuelni mod i program koji dozvoljva korekcije), kao i potpuni automatski mod.
Za manje iskusne korisnike, postoji i gomila scenskih modova kao i flip-animation mod gde se nakon stotinak ispucanih snimaka oni mogu pakovati u kratak isprekidani film... Verujem da ti režimi neće preterano zaokupljati prosečnog kupca FZ 30, za koga pretpostavljam da želi potpunu kontrolu nad svim parametrima snimanja, ali zavređuju određenu pažnju.
Fuji S 9500:
Slično kao FZ 30, zahvaljujući fiksiranom objektivu, S 9500 kreće u rad veoma brzo. Masivni grip i gumirani prsten na objektivu prijaju na dodir. Onima sa većim šakama desni palac će malo da strči jer usek za njega nema dovoljnu dubinu, ali na to se može navići. EVF je kvalitetan, a LCD je, mada solidan, manji i manje rezolucije i smeta mi što ne mogu da ga štitim okrenuvši ga ka telu aparata.
Autofokus je jednom rečju dobar, ali ne tako kao na FZ 30. U kontrolisanim, jednakim uslovima slabog kontrasta Fuji je imao više problema da nalazi fokus, često je dugo fokusirao, a ponekad nikako nije uspevao. Bilo je situacija kada je on potpuno nemoćan, naravno sa upaljenom AF lampom, a Panasonic je uspešno zaključao fokus, a nije ni upalio svoju malecnu crvenu žišku. A kada je upali, prepreke za njega kao da ne postoje. Odmah da preciziram da to ni malo ne znači da je Fuji-jev AF sistem loš, nego samo da je FZ 30 praktično izbrisao granicu između DSLR aparata i onih koji to nisu.
Manual fokus je sličan kao kod FZ 30, traži se na mutnom staklu sa uvećanim centralnim delom, pomoću užeg prstena na objektivu. U sredini preklopnika za taj režim rada je korisno one-touch focus dugme, koje se koristi za brzu proveru da li AF sistem može da završi posao. Komentar je i ovde u osnovi sličan: Sve to lepo radi dok ima svetla...ali tada nam manual fokus i ne treba. Problem nastaje onda kada je svetla veoma malo, AF sistem je tada nemoćan, ali u tim situacijama, na žalost, ni ovakav princip manuelnog fokusiranja ne može da pomogne.
Ali, u celini gledano, autofokus je i na S 9500 bolji od proseka, računajući i višu klasu kompakta.
Sada nastupa verovatno najveća razlika između ova dva aparata, a to je nedostatak optičke stabilizacije kod Fuji-ja. Aparat sa objektivom dužine 300 mm prosto mami da se, bar na početku, isprobaju krajnji tele-dometi, a tada ta razlika najviše upada u oči. Ali, slično kao za AF sistem, no nikako nije slabost S 9500 (nijedan drugi prosumer nema stabilizaciju, osim Minolte, koja ima svoj poznati Anti-shake sistem), nego dragocenost FZ 30.
Međutim, ima i Fuji svojih aduta. Paralelno sa nedostatkom stabilizacije, brzo se uočava i prisutnost 28 mm širine objektiva. Verujem da postoji dobar broj potencijalnih korisnika koji bi žrtvovali stabilizaciju za ovu dragocenu mogućnost, tako da bih ja između te dve osobine uslovno stavio znak jednakosti.
Interesantno je kako Fuji u svom propagandnom materijalu to ne akcentuje previše, nego pokušava da ubedi potencijalne kupce kako on ima specijalne modove rada kojima će to kompenzovati nedostatak stabilizacije.
Malo ću se više pozabaviti njima. To su "Anti-blur" i "Natural light"scenski modovi na glavnom mode-dial-u. Njihova suština je da masovno koriste činjenicu da je S 9500 jedini prosumer koji ima ISO 800 i 1600 osetljivosti. Odmah ću reći da ti modovi zapravo nisu ništa drugo nego ono što je mnogim korisnicina poznato kao Auto ISO, odnosno režim snimanja kada aparat sam određuje ISO vrednost. U praksi to znači da će ona vrlo često biti iznad najniže vrednosti koja obezbeđuje najkvalitetniji snimak. To je i osnovni razlog što iskusniji korisnici taj režim kada god je moguće izbegavaju, želeći da ostvare potpunu kontrolu nad parametrima snimanja. Najčešće je bolje da se na neki drugi način izađe na kraj sa nedostatkom svetla, ostavljajući povećanje ISO kao poslednji mogućnost. Dakle, moje mišljenje je da su te opcije koje propagira Fuji, za razliku od nekih drugih u ovom prikazu, više marketinški trik. One se ne mogu uporediti sa optičkom stabilizacijom, bez obzira što su se mogle čuti i takve opservacije.
Sve što bih rekao je da S 9500 ima relativno malo šuma i ništa više od toga, ali i to je u ovoj klasi veoma velika stvar, jer je u njoj šum često najveća boljka. Što se tiče te rak-rane prosumera, smatram da je bitnije da aparat na najnižoj ISO vrednosti može da isporuči snimak praktično bez ili sa vrlo malo šuma, nego što on, zapravo samo teorijski, podržava ISO 1600 vrednost. A na tim najnižim ISO vrednostima, Fuji je primetno bolji od Panasonica, i to je još jedan udarac za FZ 30.
Burst mod je slično konfigurisan kao kod FZ 30, takođe sa mogućnošću neograničenog (ne baš u potpunosti, 40 je maksimum) broja snimaka. Ali u svim režimima rada S 9500 je sporiji. U cugu puca 4 snimka sa oko 1,5 snimka u sekundi, što dakako ko ne znači da je spor, nego da je FZ 30 veoma brz. Pražnjenje bafera je već dosta duže. Šteta je što kontinuirano snimanje do 40 snimaka može da se primenjuje samo u nekom od Auto modova. Interesantan je mod kod koga je moguće ispucati tih 40 snimaka, a da se memoriše samo poslednjih 4, što može biti korisno u situacijama kada nešto očekujete, a ne znate kada će se tačno desiti, pa počnete snimanje pre toga. Sa klasičnim burst-modom u toj situaciji bi Vam se u odsudnom trenutku aparat već blokirao upisujući nebitne snimke na karticu, ali ako imate S 9500 u rukama, ostaće Vam memorisane opravo one poslednje fotografije, koje su Vam i najbitnije.
RAW mod je dosta spor, minimalno vreme između dva snimka je oko 10 sekundi.
Tokom rada, posebno brzog, ako se ukaže potreba za promenom nekih parametara u letu, može da smeta određena konfuznost u menijima S 9500. Tu dolazi do izražaja koliko korisnik zapravo radi baš sa njim, jer se time pamte donekle nelogične pozicije pojedinih stavki u meniju. Ako se snima retko, sigurno će se dešavati sa se prilično dugo luta za opcijom koja je potrebna. To bih posebno želeo da naglasim za često potrebne funkcije White-balance i Selftimer. Naime, čudno je da za njih ne postoje prečice u vidu dugmadi za direktan pristup, nego su te opcije zavučene duboko unutrar menija. Panasonic je po tome bolji, ali ne i idealan, jer se samookidaču pristupa direktno (levi taster four-way kontrolera), a WB je u meniju, ali prvi na listi. U celini se može reći da Fuji traži navikavanje i da je za rukovanje komplikovaniji od uobičajenog. Na primer, kada u manuelnom modu želite da podesite otvor blende, to se čini tako što se kažiprstom pritisne dugme za korekciju ekspozicije, dok se istovremeno okreće kontrolni točak. Nije to teško izvesti, ali je definitivno nelogično i teško za pamćenje.
U Program modu, koga će prosečan kupac S 9500 verovatno najčešće koristiti, takođe postoji korisna Program shift opcija kojom se pomoću točka menjaju osnovni parametri, ponuđeni od aparata, zadržavajući pri tome istovetnu ukupnu osvetljenost. Ona radi nepreciznije i sporije nego na FZ 30, pa sam je retko koristio. I ovde je moguća totalna ili delimična manuelna kontrola rada, kao i potpuni Auto mod. Naravno, za manje iskusne, tu su i nekoliko scenskih modova. Što se tiče merenja svetla, podržani su svi savremeni načini: usrednjeno, proračunato sa naglaskom na središnji deo, kao i spot merenje koji se vrši samo u malom procentu centralnog dela kadra.
Rad sa filmovima je i kod S 9500 na najvišem nivou, u punoj rezoluciji, sa 30 frejmova u sekundi i zumiranjem.
Pregled slika:
Panasonic FZ 30:
U ovom režimu Venus II engine najbolje pokazuje koliko je moćan. Ono što je najbitnije, a to je skok od snimka do snimka i uvećanje, je izuzetno brzo. Postoje samo 4 koraka uvećanja (2x, 4x, 8x i čak 16x!), njima se upravlja pomoću prednjeg kontrolnog točka, a vreme potrebno da realizaciju svakog od njih je toliko kratko da praktično zavisi od samo toga koliko brzo Vi možete da pomerate točak! Po snimku se skroluje pomoću four-way kontrolera, takođe veoma brzo.
Nema potrebe da naglašavam da su podržani svi mogući načini pregleda i ispisivanja podataka: zaštita od brisanja, nasnimavanje zvuka do 10 sekundi po snimku, thumbnail sa 9,16, ili 25 sličica po stranici, rotacija i interesantna trimming opcija kojom možemo opseći nevažan deo snimka, a ostatak memorisati i time štedeti prostor na kartici. Posebno bih da pohvalim opciju da se umesto jedne ili svih, izbriše samo određen broj snimaka čuvajući ostale.
Samo ću napomenuti da bih više voleo da se mod za pregled uključuje posebnom prekidačem, a ne pomoću glavnog mode-dial-a. Takav način uključivanja pregleda ne omogućava realizaciju praktičnog detalja da se aparat iz moda za pregled uključi u mod za snimanje samo laganim pritiskom okidača, što je inače, dosta zgodno.
Fuji S 9500:
Ovo je područje koje je jedna od najslabijih tačaka Fuji-ja S 9500. Podržani su svi standardni načini pregleda snimaka, thumbnail, zaštita od brisanja, nasnimavanje zvuka u trajanju od čak 30 sekundi po snimku, DPOF za štampu, takođe i trimming opcija za opsecanje nevažnog dela snimka, kao i rotacija. Naravno, svi podaci o snimku, uključujići histogram, se mogu prikazati, odnosno sakriti.
Glavni problem je što je skok sa jednog na drugi snimak spor (oko 2,5 sekunde po snimku), dok za uvećanje možemo reći da je veoma sporo. Implementacija te funkcije je bila rak-rana i starog S 7000, a ovde čini se da je sasvim malo poboljšana, a veličina fajlova dodatno usporava pregled. Maksimalno moguće uvećanje iznosi samo oko 5,5 puta, što nije dovoljno za precizno utvrđivanje kvaliteta snimka, posebno fokusa. Štaviše, do njega se stiže u čak 40-tak (nepotrebnih) koraka, dok cela operacija uvećanja traje čak oko 6 sekundi po snimku. Skrolovanje po fotografiji je takođe veoma sporo. Osim toga, kada ste, uz mnogo strpljenja, ušli u zumiranje nekog snimka, ne možete preći na drugi sve dok, isto toliko sporo, ne vratite zum na početnu vrednost. U praksi, ovo se svodi na to da je zaista teško pregledati slike u toku samog snimanja.
Mod za pregled uključujemo pomoću klasičnog prekidača koji se ovde nalazi ispod okidača, što znači da nije podržana zgodna funkcija ulaska u mod za snimanje samo lakim pritiskom okidača. Da budem precizan, mada ni ovo rešenje na S 9500 nije najbolje, ipak je praktičnije i omogućava brže reagovanje nego ono koje je primenjeno na FZ 30, preko glavnog mode dial-a.
Kvalitet fotografija:
Ovo je područje ravnopravnije borbe, gde izraz "sudar titana" dobija pravo značenje. A ono je da su ovo vrhunski aparati, visoke rezolucije, i da kvalitet njihovih snimaka, kada je reč o štampanju fotografija, daleko prevazilazi sve amaterske, a u priličnoj meri i naprednije zahteve. Drugim rečima, pažljivo pripremljen za štampu, snimak bilo koga od njih do formata A 4, ne omogućava da otkrijete sa kog potiče. Do toga dovodi činjenica da znatno veći pečat unosi obrada i mašina koja štampa, nego izvorno poreklo snimka.
Dakle, razlika koja se može videti, dostupna je praktično samo na monitoru, i to u razmeri 100%. Mora se imati na umu još nešto: tako mali senzori na tako velikom povećanju (u tom prikazu je dijagonala slike dužine preko jednog metra), iskazuju nesavršenosti koje su praktično neminovne, a i razlikuju se od jednog do drugog primerka istog tipa aparata. Na primer, Fuji S 9500 koji sam imao na testu, primetnije je zamućivao levu ivicu formata, što ne znači da je to pravilo za taj model, nego samo da je primerak koji je bio na testu kod mene imao tu osobinu. Kod nekog drugog primerka to bi se nešto drugačije ispoljavalo i takve stvari spadaju pod normalne i ne podležu garanciji, kako bi neko u prvi mah mogao pomisliti.
Oba takmaca karakteriše relativno slaba dinamika slike, ali to je neizbežna posledica malih dimenzija senzora. Ali podsetiću da upravo one i omogućavaju da se u tako malom telu spakuju toliki, prvenstveno optički raspon, kao i svetlosna jačina.
Panasonic FZ 30:
Vrhunski kvalitet fotografija (naravno u non-DSLR aspektima). Izuzetna oštrina, praktično bez vinjetiranja (opadanja osvetljenosti u uglovima formata), što govori ne samo o kvalitetu, nego i odsustvu štednje u gabaritima sočiva objektiva. Takođe, nije se preterivalo sa vrednošću nominalne svetlosne jačine, jer bi to kvarilo njegovu sveukupnu, mogu slobodno reći, savršenost. Veoma malo hromatskih aberacija. Ovo poslednje je samo još jedan u nizu izuzetnih doprinosa snažnog Venus II procesora ukupnom kvalitetu FZ 30. Naime, potpuno je nemoguće napraviti objektiv tolikog raspona sa tako malo hromatskih aberacija. Videvši to ograničenje, inženjeri su, kod ove najnovije generacije prosumera, pribegli jednom do sada neviđenom, vrlo sofisticiranom rešenju: uklanjanju tih neželjenih anomalija sa snimka softverskom putem, koristeći glavni procesor, a pre snimanja fajla u JPEG formatu. Rezultat je spektakularan! Ovo naglašavam posebno, jer je ta anomalija dosta narušavala ugled pojedinih prosumera prethodne generacije. Setimo se samo Sony-ja F828 (ali, slično, u nešto manjoj meri, važi i za ostale), koji bi, da je to bilo na njemu ovako rešeno, zbog nekih svojih osobina, i dan danas bio poželjan dosta velikom krugu kupaca. Ovako, budućnost pripada mlađima i savršenijima. I uopšte, fascinira me činjenica da tamo gde fizika i optika pokazuju jasna ograničenja, nastupa elektronika, kombinovana sa programiranjem i diže lestvicu kvaliteta do neslućenih visina. Korisnik se u ove tvrdnje uverava konvertovanjem već prvog RAW fajla koji pokazuje ono što objektiv zaista iscrta po senzoru. A tada hromatskih aberacija ima i za izvoz!
Ono što baca laganu senku na utisak o kvalitetu fotografija je šum. Odmah da preciziram da je to "problem" samo na 100% pregledu, dakle u mnogo manjoj meri se oseti u štampi ili na bilo kakvom formatu koji je iole značajnije smanjen. To predstavlja mali danak tome što ste ovaj aparat platili samo nekoliko stotina EUR, dok bi DSLR kombinacija koja ima ovakve mogućnosti po pitanju oštrine i rezolucije bila teška u hiljadama grama i otprilike isto toliko nama omiljenih novčanih jedinica. Naravno, ovo je dosta pojednostavljena paralela, postoje tu i mnoge druge stvari (dinamika, brzina, širokougaoni domen itd itd), ali ono što zelim da kažem je da je to praktično najveća žrtva minijaturizacije senzora. Ona je omogućila da objektiv, a time i ceo aparat, takvih mogućnosti, bude po takvoj ceni. A ta žrtva, po mom mišljenju, nije velika. Ko poznaje prvu generaciju prosumera koje povezuje zajednički Sony-jev 8Mp senzor primetiće, u odnosu na prosečanu vrednost njihovog šuma, samo zaista minimalno povećanje, otprilike na nivou jednog od njih, već pomenutog Sony-ja F828. A tu se i završava sličnost sa njim po pitanju kvaliteta slike, sve ostalo je na strani FZ 30.
Fuji S 9500:
O kvalitetu fotografija sa Fuji aparata uvek su se ispredale kontroverzne priče. Jedni su govorili da je na ekranu grozan, drugi da je zato u štampi dobar, a i Fuji je dosta lutao u razvoju svojih Super CCD senzora. Ovaj u S 9500 je ukupno peta generacija, i mogu slobodno reći da je, pogotovo zajedno sa onim u malom F10, pokazao da je ta tehnologija dostigla pravu zrelost.
Kvalitet slika sa S 9500 je, ukupno gledano, visok. Ako ih posmatramo sa aspekta onoga što daje sam objektiv, on je nešto slabiji. To ne treba da čudi, jer je to sasvim logična posledica činjenice da je raspon zuma skoro 11 puta. Međutim, ono što je manje poznato, je da upravo taj dragoceni deo raspona 28-35 mm koji S 9500 ima, a FZ 30 nema, unosi velike optičke probleme. Time je uspeh Fuji-jevih inženjera još veći, jer su se, ponudivši i taj deo opsega, svesno uhvatili u koštac i sa tim teškoćama, dakle, nastupili su vrlo pošteno.
Rezultat je veoma dobar. Objektiv daje zadovoljavajuću oštrinu preko celog formata, koja značajnije opada tek u uglovima. Taj pad se može primetno ublažiti ako se otvor blende smanji za jedan korak. Već sam napomenuo da je primerak koji je bio kod mene na testu većinu pada oštrine ispoljavao na levoj strani, dok je desna bilo gotovo ravnomerno oštra. Na nekom drugom primerku bi se to verovatno drugačije ispoljavalo, ali je u celosti ovo je vrlo dobar objektiv. A kada uzmemo u obzir i njegov očaravajući raspon, konačna ocena je još veća. Vinjetiranje nisam primetio ni na test snimcima koje sam radio, a kamoli u realnim uslovima. Hromatskih aberacija ima primetno više nego kod FZ 30, i to iz tri razloga: prvo, objektiv je u celini slabijeg kvaliteta, zatim poseduje poziciju 28 mm koja znatno doprinosi tim neprijatnim izobličenjima, a i procesor koji Fuji-ju takođe pomaže u njihovom uklanjaju, je slabiji.
Ako pogledate snimke malo detaljnije videćete da Fuji-jevi inženjeri nisu pribegli jednom vrlo čestom rešenju koje, ali samo na prvi pogled, čini fotografije lepšim za oko. Naime, po default-u, oštrenje u aparatu je podešeno na nešto nižu vrednost nego što je uobičajeno kod kompakt aparata, što dovodi do toga da one na 100% pregledu izgledaju neoštrije nego što bi mogle. Međutim, iskusniji korisnici itekako cene ovu odluku, i to iz dva razloga: niži default sharpening dovodi do nižeg nivoa izlaznog šuma, a osim toga tada je prisutno znatno manje artifakata, odnosno sitnih izobličenja slike koja potiču od veštačkog pooštravanja unutar aparata. Dakle, taj potez bih pozitivno ocenio, bolje je ići na nešto nižu inicijalnu vrednost unutrašnje obrade, zato što se time dobija znatno podesniji fajl za kasniju obradu bilo u Photoshop-u, bilo u nekim drugim specijalizovanim programima (npr. Focal blade).
Onome ko ne namerava da se preterano zamara time, predlažem da proba da sharpening u aparatu podigne za jedan stepen (na hard), moguće je da će mu se na oko kvalitet fotografija sa tim setovanjem više dopasti. A ako se ide na štampu snimaka direktno iz aparata, ovaj potez je praktično obavezan, jer se već samo njime dobija primetno bolji izgled odštampanih fotografija.
Sada nastupa polje gde je Fuji ispred Panasonica, a to je šum. Jednom rečju, S 9500 ga ima dosta manje, rekao bih najmanje oko jednog ISO koraka. Ovu činjenicu neznatno kvari podatak da je Fuji za oko pola ISO koraka manje osetljiv, tj. da u istim uslovima za toliko više osvetljava svaki snimak. Mada to ne umanjuje njegovu konačnu ocenu o relativno niskom nivou šuma za svoju klasu, ta činjenica dodatno potvrđuje moj utisak da su ISO 800 i 1600 pozicije malo prenaduvane i da njihova stvarna vrednosti u praktičnoj primeni nije revolucionarana. Time bi mogao da se pohvali mali F10 (ali on ima "samo" 6 Mp), ali ne i S 9500.
Ono što je bitno i sasvim izvesno, to je da na ISO 80 (što je približnije realnom ISO 50), ima najmanje šuma od svih prosumera i to je kvalitet koji je vredan pažnje. Visoke ISO vrednosti služe samo za krajnju nuždu, mada će ih iskusniji korisnicu verovatno i tada maksimalno zaobilaziti, nalazeći bolje rešenje u RAW formatu na ISO 400 namerno podeskponiranom za 1-1,5 EV, pa kasnije pažljivo konvertovanom. Pri tom se to ne treba raditi u programu koji se dobija zajedno sa aparatom jer je loš i sa premalo opcija, nego u nekom naprednijem drugog proizvođača. Ali to je zaista za znalce, odnosno za one koje idu na iskorištavanje teorijskih maskimuma hardvera aparata, a i sofvera, pa prosečni, čak i napredni amater, se u takve egzbicije najčešće neće upuštati.
Interesantno je primetiti da nizak nivo šuma kod S 9500 ne potiče od činjenice da je šum senzora mali, nego da ima dobro razvijene algoritme za njegovo čišćenje, odnosno on "ume" lepo da čisti šum. U ovo se takođe uveravamo pogledom na neki RAW fajl, bez obzira na kojoj ISO vrednosti je napravljen. Tu možemo videti da šum postoji u onoj meri koja je na toj ISO poziciji uobičajena kod senzora tih dimenzija i rezolucije. Prema tome, smanjenje je postignuto kasnije, softverskim putem. To je još jedan primer da tamo gde fizika, u ovom slučaju elektronika (tačnije, odnos signal-šum kod senzora) dolazi do svojih granica, nastupa softverska obrada koja još više diže konačni kvalitet fotografije. Ovo govorim iz razloga što se na stranim sajtovima često mogu naći grafici izlaznog šuma senzora na različitim ISO vrednostima. Dakle, vidimo da oni nisu od veće koristi, jer nakon izlaza signala sa senzora sledi obrada snimka u aparatu, čiji je deo čišćenje šuma. Razlike u toj obradi od jednog do drugog modela aparata u dobroj meri određuju kvalitet onoga što mi zovemo fotografija, a zapravo je to krajnji rezultat vrlo sofisticirane hardversko-softverske manipulacije.
I uopšte, ako se uporede snimci u RAW formatu, razlike u izgledu slika se u priličnoj meri smanjuju, odnosno FZ30 pokazuje više aberacija nego u JPEG, a S 9500 više šuma. Jedina razlika koje ostaje praktično netaknuta je definitivno oštriji, posebno u uglovima, Panasonicov objektiv.
Moja ocena:
Panasonic FZ 30:
Šta mi se sviđa:
-Izuzetan kvalitet objektiva, 12 x optički zum, mehanički upravljan, bez vidljivih distorzija i vinjetiranja
-Izuzetno brz autofokus, sigurno najbrži među non-DSLR aparatima, precizan
-Optička stabilizacija, i to u dva moda
-Dobra obrada slike u aparatu, što sve zajedno rezultuje fotografijama visokog kvaliteta, bogatih detaljima, visoke efektivne rezolucije
-Velika ukupna brzina rada, bez operacije koju bih ocenio sporom
-Vrlo kvalitetan EVF
-Potpune manuelne kontrole, odlično implementirana funkcija Program shift, čak i neke nove i korisne, sveukupna konfigurabilnost
-LCD visoke rezolucije, dobre vidljivosti u različitim svetlosnim uslovima, a i iskosa
-Odlična ergonomija tela koja omogućava stabilno držanje, punu i brzu kontrolu parametara, a brzina, posebno fokusa, i mehanički zum pomažu DSLR-like osećaju pri snimanju
-Logičan meni
-Jednostavno rukovanje
-Izuzetan odnos cena-kvalitet
Šta mi se ne sviđa:
-Nedostatak širokougaonog 28-35 mm područja objektiva (rado bih menjao dobar deo postojećih tele-mogućnosti za njega)
-Nedostatak TTL regulacije spoljnog blica (ovo na većim žižama posebno smeta)
-Visok šum
-Nema skalu daljine za manuelni fokus, što mu značajno smanjuje upotrebnu vrednost (ali srećom, retko je potreban)
-Bolje bi bilo da LCD ima osovinu vertkalno sa strane umesto horizontalno odozdo, jer bi tada uspravno snimanje sa nivoa struka bilo lakše
Fuji S 9500:
Šta mi se sviđa:
-Raspon objektiva bez premca, solidan optički kvalitet, mehanički zum
-Dobar kvalitet fotografija
-Nizak nivo šuma
-Dobra ergonomija
-Kompletne maneulne kontrole
-Prilično brz i precizan autofokus
-Povoljna cena
Šta mi se ne sviđa:
-Spor pregled slika
-Nepregledan i često nelogičan meni, što otežava rukovanje, previše dugmića, a i njihove funkcije bi mogle bolje da se iskoriste. Komplikovan put do često potrebnih opcija balansa belog i samookidača
-Mali i slabo pokretan LCD
-Pad oštrine prema uglovima slike
-I pored softverskog čišćenja, dosta hromatskih aberacija, posebno prema krajevima formata
-Nedostatak TTL regulacije spoljnog blica
-Nedostatak skale daljine za manuelni fokus
Prednosti FZ 30 nad S 9500:
-Bolja ergonomija,
-Sveukupna brzina rada (a u nekim funkcijama, npr. pregled slika - daleko brži)
-Bolji objektiv, optički stabilisan
-Kvalitet EVF-a
-Dimenzije, rezolucija, pokretljivost i kvalitet LCD-a
-Bolje i brže fokusira u uslovima slabog svetla
-Pregledniji i logičniji meni
Prednosti S 9500 nad FZ 30:
-Vrlo korisna 28 mm pozicija objektiva
-Manje šuma (posebno na najnižem ISO)
-Brže uključenje u rad iz moda za pregled
-Auto WB se nešto bolje snalazi u uslovima veštačkog osvetljenja
-Povoljnija cena
Zaključak:
Veoma teška borba. Oba takmičara pokazuju zavidne performanse. Ako gledamo strogo po njima, FZ 30 za malo prednjači. Međutim, potpuno sam uveren da će i S 9500 imati dosta poklonika, a on to zasigurno i zaslužuje. Objektiv koji ima dobar kvalitet a uz to raspon bez konkurencije, nizak šum i mnoštvo opcija (od kojih neke, ruku na srce, i nisu najbolje implementirane) čine ga odličnim izborom za naprednog all-round amatera, koji nema potrebu da isteruje svaki delić snage. Za one koji to ipak žele, a spremni su da se pomire sa nedostatkom ugla šireg od 35 mm i prihvataju nešto viši nivo šuma, FZ 30 je bolji izbor.
Ovo nisu savršeni aparati, jer takvi ne postoje. Ali za vrlo pristojnu cenu, daju veoma mnogo. Ko želi još više, prvenstveno niži šum, bolju dinamiku, još veću brzinu, konfigurabilnost na profesionalnom nivou, još više manelnih kontrola, RAW u kontinuitetu itd, moraće mnogo dublje za zavuče ruku u džep i uplovi u DSLR vode. A to je onda jedna sasvim druga dimenzija koja se i ne treba upoređivati sa ovom. Osim spomenutih prednosti, ona nosi i svoje probleme, kao i teškoće oko konfigurisanja, kompatibilnosti, težine i dimenzija. O ceni koja na kraju uvek prevaziđe zadati okvir da i ne govorim.
U prilogu ovog testa dostavljeni su i primeri fotografija načinjenih sa oba aparata u istim uslovima, u maksimalnoj rezoluciji, na minimalnoj ISO vrednosti i sa minimalnom kompresijom. Žao mi je što tokom svih desetak dana testa nije bilo više Sunca koje bi im omogućilo da se bolje pokažu sa apekta kolorita i uopšte bogatstva boja.
Prethodna generacija 8 Mp prosumera bacila je prašinu u oči jeftinijim DSLR-ovima, što je dovelo do nebrojenih diskusija šta je za naprednog amatera bolje rešenje. Ovi drugi su reagovali smanjenjem cena tela i povećavanjem izbora all-round objektiva, takođe povoljnih cena. Ali i kompaktni aparati očigledno nisu rekli poslednju reč. Ova dvojica na testu su vesnici najnovijeg talasa koji nam tek predstoji, jer još niko od najvećih igrača na tržištu nije izbacio naslednika svojih postojećih 8 Mp pulena. Po svemu sudeći, ti naslednici će biti ubedljivo jači od starih. Smeše nam se još brži rad, manje šuma, još bolja slika (softverska eliminacija hromatskih aberacija je veliki pomak), objektivi, do juče, neslućenih raspona (ovaj na S 9500 je najbolji primer), još bolja ergonomija itd.
Trka se nastavlja. Na opšte zadovoljstvo budućih i uvek malecno kajanje bivših kupaca, kakav god izbor da su napravili. Generacije se smenjuju brzo i svaka je osetno bolja od prethodne. Više puta mi se desila situacija da mi dopadne neki aparat i da pomislim da je u toj klasi to vrhunac, da zaista tu nema mnogo šta više da se poboljšava. Ali ne lezi vraže, već sledeći model ima dovoljno, ako ne uvek suštinskih, onda makar simpatičnih novosti koji rad čine kvalitetnijim, bržim, lakšim i uzbudljivijim. Paralelno sa tim, procenat grešaka se smanjuje.
Ukupno gledano, oba aparata daju veoma mnogo za novac za koji se pre tačno dve godine mogao kupiti npr. Canon S 50, džepni aparat(ić) koji sada deluje kao skuplja igračka u odnosu na ova dva gorostasa. Kladim se da niko nije pretpostavljao da će za to vreme napredak biti toliki. Kada pogledam unazad, on nikada nije stao, pa sam siguran da neće ni sada. A tako i treba. Show must go on!
Copyright by Nebojša Milanović,
dipl. ing. elektrotehnike
Preuzeto sa www.axelfoto.com
 |  |
 |
Re: Panasonic FZ 30 vs. Fuji S 9500 uporedni test
