Zvučna restauracija

Divno!!!

Ja bih voleo o ovoj temi da se popriča pošto sam podosta od toga radio, i mnoge od ovih priča jednostavno drugačije zvuče posebno kada je reč o restaurisanom materijalu.

Ako neko želi o zvučnoj restauraciji da priča, evo, ja ću mu biti prvi sagovornik.

I još nešto: "Odeon" se nije štancovao kod nas, išli su naši ljudi (mahom sve narodnjaci) u Beč ili Berlin i tamo snimali, pa su se ploče tamo presovale i prodavale na našem tržištu.

_{[Ovu poruku je menjao ton_majstor dana 02.04.2007. u 19:28 GMT+1]}

Ovde sam želeo da započnem jednu temu o kojoj se veoma malo priča, a koja je veoma zanimljiva. Reč je o zvučnoj restauraciji, ili, preciznije digitalizaciji starijih i samim tim egzotičnijih zvučnih izvora i pokušajima da isti zazvuče iole prihvatljivo, da ne kažem "propevaju".

Dakle, eto, ako imate neko iskustvo u ovom smeru voleo bih da se to podeli. Takođe, ako vas interesuju moja iskustva (jako mnogo vezana za remasterovanje prastarih ploča na 78 obrtaja), voleo bih o tome da popričamo.

_{[Ovu poruku je menjao ton_majstor dana 02.04.2007. u 19:28 GMT+1]}

Pozdrav!
Super, drago mi je da se pojavio neko strucan i za oblast audio restauracije (reparacije). Da li bi mogao da mi kazes koliko se dugo drzi zapis na trakama (uz neke standardne uslove cuvanja) i sta se prvo gubi (negde sam nasao podatak da se prvo gube visoki tonovi). Postoji li neki proracun u vezi sa tim.
I mozes li nesto reci o osobinama materijala za ploce: selaku i vinilu

Da krenemo prvo od poslednjeg pitanja: šelak i vinil su praktično neuništivi. Za vinil (ne svaki) je poznat i problem isušivanja nekih elemenata iz kompletne mase, što po nekim mišljenjima degradira zvuk, ali po mom mišljenju je priča bez nekog većeg osnova. Šelak je još stabilniji, ali je problematičniji od vinila zbog toga što se mnogo brže troši (pa šušti) ili je lošeg kvaliteta pa šušti "od starta". Najbolji šelaci (ovo je kao i u slučaju vinila samo uslovni sastav mase, tačni sastavi poznati su verovatno samo proizvođaču i strogo su čuvana tajna) zvuče priblišno jednako kao najbolji vinili.

Nije neumesno pomenuti i čuvanje nikl metaliziranih matrica sa kojih se i predesetak, šezdesetak godina mogu dobiti izuzetno kvalitetni otisci ili se, još jednostavnije, mogu upotrebiti za reprodukciju gramofonom koji se okreće unazad i ima tzv. "viljuška-iglu".

Uz dobro čuvanje i arhiviranje (bez povećane temperature) trajnost je, reklo bi se, neograničena.

Veoma je važno čime se ploče čiste i da se pri ovom procesu ne unište ukoliko se tretiraju neadekvatnim fluidima.

Sasvim je druga priča sa trakama, mada su i tu neke stvari malčice isforsirane. Najgore je što su trake veoma podložne neujednačenim serijama, tako da se može desiti da i najčuvenija imena proizvode trake jako lošeg kvaliteta.

Anomalije trake se mogu svesti na nekoliko pravaca.

- preslušavanje tzv. print through - osobina trake da se tokom vremena upišu pojedini ("jače" usnimljeni) delovi trake na delove trake koja prethodi i pri reprodukciji se čuju kao smetnja tj. eho ponovljen sa određenim zakašnjenem.
- demagnezicija i potpuno nestajanje - traka je bila blizu nekog izvora magnetnog zračenja na šta je veoma osetljiva.
- ulepljivanje - noseći acetatni ili celuloidni sloj izgubio je vlažnost i lepi se na upisivi sloj. Leči se blagim podgrevanjem trake u rerni
- opadanje feritnog sloja - praktično nerešiv problem.

Da li se gube visoki tonovi magnetnog zapisa? Da, ali samo na trakama koje su lošijeg kvaliteta. Studijske trake su faktički izuzetno kvalitetne i zapisi na njima traju gotovo beskonačno. Saznao sam o komadima nemačke trake koje potiču još od pre drugog svetskog rata (papirna osnova) - potpuno upotrebljve...

Magnetni premaz se "zameša" od strane majstora u fabrici, pa se onda CEO potroši na jednu seriju traka. Ovde mislim na magnetofonske trake.
E sad, ako je majstor indisponiran ili nešto zabrlja ili mu daju lošije komponente, onda trpi i zvuk i trajnost.

Preslušavanje sam slušao još na pločama, i to taze-novijim izdanjima. Očigledno da je signal bio prejak za datu master-traku, pa ga se ona "rešavala" otpuštanjem u susedstvo...



Haha, ovo smo probali... uspelo je. Posle smo to zvali "grill-ovanje"! I ne sećam se na koliko smo stavili rernu, nešto oko 100 c, ne preko. Istini za volju, nismo imali priliku da ponovimo eksperiment.

Pozdrav!

Samo da napomenem da preslušavanje na ploči ne mora da potiče od master trake, već i od preslušavanja između brazdi.

Ako bude volje, mogu ovde da "ulepim" tekstove o istorijatu snimanja zvuka na ploče koji može da bude veoma informativan.

Podrzavam !

Ovo je za mene potpuna novost! Kako? Loše odrađena RIAA krivulja EQ u fabrici-preseraju? Baš me zanima!

Pozdrav!

Moram da se ukljucim u ovu veoma zanimljivu pricu, jer sam se do skora (recimo pre godinu dana) bavio digitalizacijom starih audio kaseta koje su na ovaj ili onaj nacin bile ocuvane 70%. Posto imam veoma los deck bez ikakvih Dolby NR redukcija posao je bio veoma tezak, mada sam uspeo da se izborim koriscenjem jednog odlicnog programa zvanog Diamond Cut 6 (DC Six)

Slazem se u potpunosti sa tobom. U mom slucaju deck nije mogao da predje 14khz bandwith, s time sto je do 11khz bilo normalnog zvuka a sve preko toga obican sum. Koriscenem Diamond Cut 6 uspeo sam da rekonstruisem visoke tonove, koliko toliko, i takodje da ubacim harmonike.

Evo jedna od najuspesnijih pesama koje sam uspeo da obradim, sample 10sec.

http://www.mytempdir.com/1281348

Hm, koliko sam razumeo od ljudi koji su to pažljivo istraživali u pitanju su premodulisane brazde, ili loš sastav laka na koji se reže, ili preduboka brazda pa se sadržaj (recimo jednog kanala) preslikao na neki način na drugi kanal.

Iskren da budem, ja sam ovu priču "kupio", malko mi je teže verovatna, ali, hajde da im verujemo...

Zvučni zapisi na pločama brzine ~78 obrtaja u minutu.

Da, to je bila normalna brzina za ploce produkovane od početka razvoja audio industrije i snimanja, dakle od 1890 do 1960. Okretala se brzinom 78 rpm (fakticki, brzine su zbog nestandardnih rezača varirale od 60 do 90 rpm) i bila pravljena od složene kompozitne mase u kojoj je između ostalog bilo i šelaka (smola), karbon crnila, škriljca itd. itd.

Bila je lomljiva kao staklo, a brazde (zapis) su jako široke.

Bilo je i uspešnih varijanti sa celuloidom (fleksibilna nelomljiva ploca), a u isto doba, dakle sredinom tridesetih krenulo se sa upotrebom vinila (polivinilhlorida, PVC) koji je samo koju godinu pre (mislim oko 1930.) otkriven/sintetisan. Po duzini trajanja bila je ekvivalentna singlici (EP 45 rpm) a po veličini današnjem LP-ju (12 inča - 30 cm) i nešto manjem formatu (10 inča - 25 cm). Na manju, rasporostranjeniju desetinčicu je moglo da stane 3,5 minuta muzike po strani, na dvanaest-inčnu 4,5. Columbia je među retkim, proizvodila lamelirane ploče - bio je to naime komad kartona ili sličnog materijala u sendviču od dve površine najfinijeg šelaka i u dobroj meri te ploče i dan danas zvuče veoma dobro.

Brzina od 33 1/3 uvedena je 1928. za ton-flmove sa 11 i po minuta za jednu stranu koliko je otprilike bila jedna rolna celovečernjeg filma. Tako se i sinhronizovala. Ploče su bile 16 inča u prečniku i isprva rađene od celuloidne mase, docnije vinila. Kasnije se upotreba gramofona za reprodukciju zvuka na filmu izgubila.

Komercijalna upotreba ploče (kakvu mi poznajemo kao "ploču") uvedena je 1948. kada je Columbia upotrebila microgroove, mikroskopski tananu brazdu i to je ostao standard do "kraja" audio industrije gramofonskih ploča sa 22,5 minuta po strani. Oko 1950. RCA je smislio singlice na 45 rpm.

Kraj pločama se ipak, i hvala Bogu, ne nazire, a najnovija izdanja na 180 gramskim vinilima su poezija zvuka. Najzanimljivije je da ploče uspešno prolaze test starenja i najpostojaniji su medij dosad znan. Ako se čuvaju, faktički, vreme im ne može nauditi.


_{[Ovu poruku je menjao mmilovan dana 03.04.2007. u 21:06 GMT+1]}

Ovde moju priču nastavljam uz napomenu za „prethodno poglavlje“ kako su sve stare ploče direktno rezane do pojave magnetofona za komercijalnu upotrebu (otprilike u isto vreme kada i microgroove ploča). Sve nesavršenosti muzičara a i sva lepota zajedničkog muziciranja (bez ikakvog editinga) može se čuti sa njih.


Prema nekim izvorima prva upotreba 33 1/3 brzine desila se 1924. godine. Brzina je takođe bila pogodna za prve zvučne filmove, zato što bi ploča ovako snimljena sadržala istu količinu audio materijala kao filmska rolna. Takođe, veliki 16 inčni diskovi bili su uputni da se zvuk snimi glasnije, maskira površinski šum, omogućujući dovoljno kvalitetnog zvuka da ispuni bioskopsku dvoranu.

Gramofoni (i rezači) kompanije Vitaphone (obratiti pažnju na stare crtane filmove, njihov lejbl je potpisan za zvuk istih – ja se konkretno sećam “Pačeta Dinkija“ koji je prikazivan kod nas) pušteni su u široku upotrebu 1930., za snimanje tzv. transkripcija, tj. dugosvirajućeg programa (raznih muzičkih sastava itd) za radio stanice. 1931. kompanija Victor modifikovala je proces snimanja i suzila je blank prostor između brazdi (samim tim utišala je zvuk i odsekla basove), i počela da prodaje ploče koje imaju više materijala osim standardnih 3 i po i 4 i po minuta (takve ploče zvale su se Program Transcriptions), upotrebljavajući 10 i 12 inčne ploče. Neke od 12 inčnih ploča sadržale su punih 15 minuta, ali ih je većina imala snimljenih 8 do 12 dok su 10 inčne ploče imale 6 – 10 minuta. Brzina od 33 1/3 upotrebljavala je asocijacija zvučnih knjiga za slepe, koja je takođe imala guste brazde. Tako je eto brzina od 33 1/3 bila u širokoj upotrebi za snimanje, filmsku i radio industriju, pa je potpuno prirodno da, kada je 1948. izašao prvi LP (izdat od kuće Columbia, nisam sasvim siguran da li je bio 10 ili 12 inča) on bude snimljen ovom brzinom, samo sa mnogo finijim, tanjim mikrobrazdama.

Disk studijskih rezača nije bio pokretan električnom putem zbog nedovoljno preciznih i stabilnih elektromotora, već gravitaciono, tegovima koji bi išli u suteren (podrum) zgrade/studija.

Interesantno doba mehanike.

Video sam na jednom primerku prastarog gramofona da je postojao mehanički podešavač okretanja tj. brzina se mogla da šteluje u prilično širokim granicama (nešto slično kao kasniji stroboskopi i „tuning“ brzine na boljim Technics, i ostalim (high-end) gramofonima – recimo DJ-evi koji rade sa vinilom imaju takvu regulaciju i dan-danas na svojim uređajima).

Sve prastare ploče mogu se podeliti na nekoliko grupa među kojima ima značajnih razlika u tretmanu.

Prva podela bi bila na horizontalno rezane ploče i ploče sa vertikalnom brazdom.

Ove druge proizvodile su se kao tehnička invencija tokom svih perioda razvoja gramofonske industrije, pa negde do 1930., kada je postupak konačno napušten.

Dva najpoznatija label-a: Edison Diamond Disc (isti, čuveni Edison koji je uostalom principijelno izmislio gramofon, imao je i svoju izdavačku kuću) i francuski Pathé proizvodili su ove ploče na koje je zbog “stalnosti” brazde (u horizontalnom smislu) moglo da stane malko više muzike (uz istu dimenzionalnu veličinu same ploče) nego na normalne lateralne ploče (otprilike pola minuta do minut).

Ploče sa vertikalnom brazdom zahtevale su posebnu opremu za reprodukciju.

Ploče sa horizontalno rezanom brazdom su bile češće i do danas je lateralni postupak ostao kao jedini validan za rezanje do pojave stereo ploče – tzv. ploče sa laterarnim rezom.

Druga podela bila bi na ploče rezane akustičkim i tzv. “električnim” postupkom. Kao prelomna granica smatra se godina 1925., kada su RCA Victor i druge izdavačke kuće izašle sa novom, tehnološki usavršenom pločom na tržište (eksperimenti su vršeni i ranije, još 1923. godine).

Akustičke ploče snimale su se od samih početaka industrije snimljenog zvuka uspomoć velike horne direktno mehanički vezane za glavu rezača. Električne ploče rezane su, naravno, uspomoć elektromagnetnih rezača pokretanih cevnim pojačalima.

Osnovne razlike između potonje dve grupe su u zvuku. Bez nekog prevelikog mozganja mogu se izvesti zaključci o potpunom odsecanju donjeg spektra čujnosti akustičkih ploča uslovljenog dimenzijama i fizičkim/akustičkim zakonima horne (mada sam video negde i gigantske horne upotrebljavane za ovu svrhu koje deluju potpuno nadrealno). U istom smislu i najviši tonovi akustičkih ploča bili su odsecani, ali ne u tolikoj meri koliko basovi.

Osim podele na ploče snimljene vertikalnim ili horizontalnim rezom, i akustičke odnosno električne ploče postoje još dve podele i o njima se mora voditi računa pri procesu remasterizovanja.

Treća podela je uslovna i odnosi se na fizičku širinu brazde. Nažalost, da sve bude ekstremno zapetljano, diskografske kuće nisu imale nikakvog standarda i sve do pojave mikroploče svako je rezao nožem koji je imao vrh prema nekoj samo njemu znanoj specifikaciji. Promene su nastajale u godinama po završetku prvog svetskog rata i negde oko 1939. godine. Širina brazde postajala je sve manja što je uz rigoroznu kontrolu rezanja dovelo do vrlo pristojno zvučećih primeraka pred sam rat (neke od najfascinantnijih ploča rezale su američka Decca i nemački Telefunken, čuo sam i remasterovao takve ploče), ali je čitava stvar propala tokom ratnih godina kada su, generalno, presovani neki od najjezivije zvučećih snimaka (rat je sprečavao distribuciju kvalitetnih sirovina za proizvodnju). Odmah nakon rata do kraja ere (obično se uzima sredina pedesetih kao konačan kraj presovanja 78-ica) ploče su ponovo doživele svoju zvučnu renesansu.

Četvrtu klasifikaciju vezujemo za priču o akustičkim i električnim pločama. Ona se odnosi na ekvilizaciju električnih ploča i tzv. „krive“ rezanja. Kako se odmah po usvajanju tehnologije elektro postupka ustanovilo da niske frekvencije zahtevaju mnogo veću amplitudu brazde to su uvedena namerna gušenja basova pri postupku snimanja/rezanja i docnija nadoknađivanja istih pri reprodukciji kolom u pojačalu. No, ni ovde u tzv. turnover frekvencijama nije bilo standardizacije, već je svaki izdavač radio kako je smatrao najpogodnijim. Američka RIAA (u prevodu: asocijacija američke snimačke industrije) vođena delom tehničkim uslovima, delom monopolističkim položajem, ustanovila je sredinom pedesetih tačan standard RIAA korekcijske krive koji je na snazi i danas i konačno je na ovo pitanje stavljena tačka (u SSSR je dugo vremena opstojavao i neki drugi standard, ako dobro pamtim).

Sabiranjem svih navedenih specifičnosti starih ploča može se sa sigurnošću reći da njihova digitalizacija, ukoliko se želi iole profesionalan kvalitet, nije nimalo lak posao i zahteva truda, ulaganja u opremu i tehničko znanje, poznavanje muzičke literature i elementaran muzički sluh, kao i strpljiv rad u programima za sound editing. Poznato je da se ljudsko uvo umara konstantnim slušanjem istovetnog materijala i neretko, posle duže aktivnosti teško razlučuje kvalitetan rezultat od „naviknutog zvuka“.

Ukoliko se zna da su 78-ice neretko veoma tehnički nesavršen medijum, pun neverovatnih mehaničkih smetnji u vidu šumova, rumble-a u najnižim delovima spektra, pucketanja i krakelura u šelak masi, a uzimajući u obzir i poraznu činjenicu da gomila materijala („zabavnog“ tipa na primer) ima veoma diskutabilan muzički karakter, potrebna je velika ljubav i razumevanje vremena u kojem su snimci nastali da bi se do kraja istrajalo u postupcima transfera i postigao najoptimalniji rezultat.

Problem transfera snimaka sa starih gramofonskih ploča pre vinilnog doba spada u one granične domene gde se mešaju tehnologija i umetnost, i gde je donošenje odluka čoveka koji radi restauraciju od presudne važnosti za kvalitet restauracije. S tim u vezi, usko je povezan faktor trenutnih konvencija među produkcijskim kućama KAKO konačan produkt treba da zvuči. Zašto ovo pominjem? Samo do pre koju godinu (do pojave digitalne restauracije) važio je nepisan zakon da konačni produkt treba da zvuči laboratorijki čisto, bez šumova i po mogućstvu sa pridodatim analognim reverbima, stereo simulirajućim filterom koji bi panovao instrumente prema frekvenciji tona koji proizvode i slično. Ljudi su bili oduševljeni novim tehnologijama analognog filterisanja i hteli su pošto-poto da ih primene na oblast koja, ruku na srce, i nije preterano pogodna za tako nešto.

Stvari su se, danas, izmenile. Konvencija nalaže da se danas pločama daje što neutralniji zvuk, kako bi se osetile sve osobenosti studija koji je snimao muzičare, osobenosti opreme (to zaista može da bude veliko i lepo iznenađenje... pre nekog vremena transferovao sam neki italijanski materijal... to je toliko sonorno i lepo da čovek potpuno zaboravi na banalnost muzičkog materijala i divi se toplini cevnog pojačala i kondenzatorskih/ribon mikrofona), žar i neposrednost komunikacije muzičara sa slušaocima (napomenuo sam da su ploče direktno rezane). Znači, čovek koji radi restauraciju mora da oseti granice u editingu i filterovanju, da bude umeren i oseti dokle može da „ide“ u svojim akcijama kako ne bi upropastio, „ubio“ tanane nijanse koje svaka ploča sadrži.


Par minimalnih tehničkih preduslova navodim u sledećih nekoliko pasusa:

1) Solidan, akustički korektan gramofon (belt driven), pravilno podešen, sa omogućenim nizom podešavanja ručice i glave. Regulator brzine istog mora da bude u posebno velikim tolerancijama sobzirom na, takođe velike razlike u brzinama pojedinih primeraka ploča.

2) Niz različitih tipova igala (minimum tri tipa – pominjani JRT Davies, imao je četrdeset tipova) za različite periode produkcije. Igle moraju biti posebnih geometrijskih svojstava sa zatupljenim vrhom specijalno pravljene za ploče na 78 obrtaja. Igle za LP/EP ploče zbog svoje preciznosti i fizički manjih dimenzija vrha kao i odnosa nagiba strana nikako ne odgovaraju transferima 78 rpm ploča. Glave se koriste Moving Magnet (MM), a za posebne slučajeve može se pribeći prevezivanju stereo glava na mono signal i to tako da se izbegne, odnosno poništi vertikalna komponenta rezultujućeg signala u kojoj se najčešće ne nalazi ništa drugo osim šuma

3) Specijalno pretpojačalo za ove ploče sa različitim preklopnicima turnover frekvencijama ili sa flat karakteristikom ako se ekvilizacija vrši u sound editing programu.

4) Posebna tečnost za fizičko čišćenje ploča i uklanjanje tragova prašine, masti, duvana i katrana, kao i strugotina od razaranja ploča čeličnim iglama starih gramofona koji, svi zajedno unose katastrofalnu količinu šumova u signal transfera). Stare ploče ne mogu da se čiste nijednim poznatim sredstvom koje samo rastvara njihovu delikatnu površinu na brazdama (alkohol, aceton, benzin itd najstrožije su zabranjeni!).

5) Kvalitetna zvučna kartica sa podešavajućim ulaznim nivoom. Usled, generalno veće glasnoće starih ploča (šira brazda – veća amplituda) može doći do klipinga na ulazu što bi svakako valjalo izbeći.

6) Programi i pluginovi za zvučnu restauraciju sa noise reduction, click and crack reduction, potom za pozicioniranje stereo kanala i tome slično.

7) Za teško oštećene primerke, ekscentrično ispresovane ploče koje umeju da zavijaju, prelomljene primerke (sa sačuvanim komadima) postoji niz priručnih mehaničkih i hemijskih sredstava kao i sredstava za spajanje pod mikroskopom (polimeri i t. sl.) Mikroskop je ionako korisna sprava za promatranje brazdi, njihove istrošenosti i utvrđivanja najpametnije strategije transfera.

Za kvalitetnu reprodukciju (zapravo restauraciju) materijala na 78 obrtaja, osim gramofona koji to omogućuje potrebno je još nekoliko separatnih stvari - od gramofonskog pretpojačala, i pre svega - igala (izradjuje ih samo jedna mala porodična manufaktura u Engleskoj - otac i sin Hodgeson; igle su posebne geometrije sa zatupljenim vrhom) do strpljivog rada sa filterima u najmanje tri programa za obradu zvuka. Glave se koriste standardne MM sa prevezanim žicama na konektorima prema specijalnoj semi da bi se izbegao "vertikalni" šum koji nastaje drljanjem igle o zaprljano dno brazde.

ProJect je napravio reduktore brzine za svoje gramofone, ali ih, kao čak zaseban produkt prave SME (cena ovakvih "zver" gramofona je i po nekoliko desetina hiljada EUR), pa i čuvena Rega koja cak ima poseban gramofon za reprodukciju 78rpm.


Kada se sve navedene komponente nabave/naprave može se polako krenuti u proces prebacivanja uz napomenu da je poželjno koristiti novije standarde snimanja analognih izvora na harddisk, nove algoritme redukcije šuma itd.

Svako ko kaže da se ove ploče mogu remasterovati jednostavnim korišćenjem nekog starog gramofona, sa lošom, kristalnom glavom, nepravilnom iglom i nesređene, neizbalansirane mehanike, priča jednu naivno zamišljenu priču.

Za moj ukus i uvo ovo zvuči veoma fino, svaka čast...

Milovane pozdrav!

Možeš li nam nešto ukratko reći i o razvoju kod nas, koje su prve diskografske kuće, gde su radili, na čemu itd. verujem da je ovo potpune nepoznanica za većinu nas.
Uzgred da li si radio nekakvu arhivu karakterističnih šumova za ploče trake i slično?
Ako imaš nešto od toga ne bi bilo loše da pošalješ nešto uzoraka po tipovima ploča, periodima, materijalu i slično, kako bi mogli steći i neku konkretnu predstavu. Možda kasnije i da nam daš uz svaki koji su standardni zahvati, kako se tretiraju...

Da probam ovako "na prvu loptu" da odgovorim. Nekog univerzalnog noise profila za stare ploče - nema. Svaka ploča je svet šumova za sebe i ako koristiš jedan tip profila na drugom "šumnom okruženju" može se desiti da dođeš do nekog rezultata ali najčešće se mogu desiti čujni artefakti.
Za trake sam najčešće video da se koristi beli šum kao noise print naštelovan sa izvesnim opadanjem prema najvišim frekvencijama. I koristi jako umereno.

Kad si već pomenuo beli šum.

Verujem da je većina nas nailazila na termine White noise, Brown noise, Pink itd. Kako je došlo do ove klasifikacije i zašto. Pretpostavljam da je u igri bila boja u spektru.

Pozdrav!

_{[Ovu poruku je menjao ontheroad dana 13.04.2007. u 15:30 GMT+1]}

Da, uz podatak da je beli šum (ako se ne varam) najkompletniji tj. da sadrži podjednaku količinu šuma za sve delove spektra.