Re: Maturski test za 1.000 dinaraCitat:
Kao obrazovna ostanova takodje sam za dril medjutim tu posotoji jedan problem. Kad se setim moje osnovne sad pogledam ima jedan lekar specijalista, jedan bankar u Americi, jedna frizerka, jedan kamiondzija...
Kako napraviti sistem to fit all ?
To nije lako pitanje. Ukoliko bi moje dete bilo talenat za ucenje kapacitet da jednog dana zavrsi na Stanfordu ja bih rekao - da, voshtite ga draga uciteljice, nastavnice, profesorko, nek uci da bi ucio sve zitarice, gliste, mahovine, pape i kraljeve... Ali sta ako dete nece da uci ? Ili nije veliki C.
Kako napraviti sistem to fit all ?
To nije lako pitanje. Ukoliko bi moje dete bilo talenat za ucenje kapacitet da jednog dana zavrsi na Stanfordu ja bih rekao - da, voshtite ga draga uciteljice, nastavnice, profesorko, nek uci da bi ucio sve zitarice, gliste, mahovine, pape i kraljeve... Ali sta ako dete nece da uci ? Ili nije veliki C.
Postoji i jedan problem pre toga.
U pokusaju da dam odgovor na to pitanje, uocio sam jednu bitnu stvar.
Iz nekog volsebnog razloga nestala je jedna bitna komponenta cele price, nema je
vise medju ljudima - ljubav prema znanju i saznanju pre svega, odakle dodje i volja za
ucenje, i postovanje skole pa sve redom. To je nesto slicno onoj vrsti ljubavi koju u
Brazilu imaju za fudbal, ili medju orijentalcima za ping-pong. Ta masovna kolektivna
pasija i pozitivno usmerenje generise i upravlja/koriguje spoljne pojavne forme i
odrzava ih u nekom redu.
Generacije pre i mnogo pre moje su upravo to imale u ogromnim kolicinama, danas
kao da ih uopste nemaju, ali uopste.
Mnogo puta u svojoj uzoj i siroj porodici i van tih okvira sretao sam ljude koji nisu
imali objektivne prilike da priuste skolovanje (generacije 1925 - 1930, rat, beda,
neimastina, puno gladnih usta i/ili puno mladje brace i sestara koji su otisli u grad
na skolovanje, a treba neko da polozi stoci, pokosi livadu, obere sljive itd) koji sa
postovanjem gledaju na znanje, pitaju i slusaju i citaju po novinama o tome
sta se sve izmislilo u svetu, do sudnjeg dana recituju sa zarom sadrzaj svog rada sa
male mature.
Dakle - objektivno ne znaju skoro nista, jer nisu imali prilike da zavire dalje od ulaznih
vrata gimnazije, ali imaju jedno neskriveno pozitivno interesovanje i divljenje za cudesni
svet znanja. Kad se prica o istaknutim clanovima porodice (od kojih po prilici vise od pola
vise nisu zivi), na prvo mesto ne stavljaju ni onoga koji je bio na funkciji, ni onoga koji
je imao najvece stado, nego onoga koji se najvise iskolovao i znanjem i pamecu prokrcio
sebi put kroz zivot.
Ako toga ima (a danas mislim da je u strasnom opadanju), onda su sa skolom stvari
jasne. Prica je onda nalik penjanju na tresnju - svako stigne do neke grane shodno tome
koliko je vest u penjanju i koliko ga privlace tresnje na visokoj grani.
Najvise sto skola onda treba da uradi je da pruzi sledece:
- tacne i temeljne fundamente iz brojnih disciplina (sto se sustinski nije promenilo mnogo
u poslednjih 50 godina, dovoljne su blage korekcije gradiva)
- jasne vidike i perspektive (dodati informatiku u prvom redu)
- stecenu naviku/rutinu/disciplinu.../ljubav prema ucenju i saznavanju.
Tu se uloga skole (osnovne i srednje) zavrsava. Posle toga je sve usmerenje, stvar licnog
izbora. Sta god se dalje radi, steceni fundamentalni kvaliteti ostaju.
Znam bar jednog coveka koji je potpuno promenio karijeru u pozitivnom smeru samo zato
sto je iz srednje skole izasao sa oformljenom navikom da delje zbirku iz matematike. Svoju
staru profesiju i zavrsen fakultet je okacio o klin, zasukao rukave, dohvatio se knjiga o
programiranju i programskim jezicima, kroz tri godine dobio prvi posao u novoj struci,
petnaest godina posle je cenjen profesionalac. Sve to moze da zahvali kvalitetnoj srednjoj
skoli kroz koju je prosao i navikama koje je odatle poneo u zivot.
