[Case-study]: Na današnji dan (01.12.) 1942. započeta je atomska bomba

Dok je Evropa gorela u vihoru Drugog svetskog rata, u SAD je započet rad na "Manhatn" projektu, čiji je glavni cilj bio dobijanje atomske bombe. U programu su učestvovali najčuveniji naučnici zapadnog sveta i oko 150.000 saradnika raznih struka.

Enriko Fermi


Krajem decembra 1942. godine u Čikagu, gradu s više miliona stanovnika, izveden je tajni eksperiment od čijeg je rezultata mogao da zavisi ishod rata. To se desilo u manjoj sali pod tribinama univerzitetskog stadiona za ragbi "Steig", u kojoj se kraj neobične građevine, od čistog grafita i uranijumskih šipki, okupila elitna grupa naučnika, predvođena dobitnikom Nobelove nagrade, nuklearnim fizičarom Enrikom Fermijem.

Zadatak je bio da prvi put u istoriji ljudskog roda "potpale" atomsku peć, čije je gorivo bilo uranijum 235, i da zaključe da li lančana reakcija ostvarena fisijom, cepanjem atomskih jezgara uranijuma 235, može da se kontroliše.

Oko dva sata i 20 minuta posle podne, u sredu drugog decembra 1942. godine, započeo je kritični eksperiment. Sve oči istraživača bile su uperene u "gajger-milerove" brojače koji su, isprva, počeli da "kucaju": tak...tak...tak, tak...tak, tak, tak... a zatim da u rafalu "štekću" kao mitraljezi sve brže i brže.

U dva sata i 50 minuta kontrolna šipka je izvučena iz jezgra reaktora za novih 30 santimetara. Enriko Fermi je smireno nastavio svoja izračunavanja na logaritmaru, bacajući poglede na instrumente i električni pisač koji je pokazivao snagu reaktora. Iznenada lice mu se ozarilo u široki osmeh i rekao je: "Reakcija je samoodržavajuća. Kriva je eksponencijalna!"

Atomska peć

Reči slavnog nobelovca, koje su svi prisutni razumeli, označile su uspešno puštanje prvog nuklearnog reaktora u rad i nastupanje nuklearnog doba - zastrašujuće primene nuklearnog oružja u Drugom svetskom ratu, kasnije i korišćenja nuklearne energije u miroljubive svrhe.

Na ovaj sudbonosni dan čovečanstva podseća nas skromna ploča na zgradi čikaškog stadiona: "Drugog decembra 1942. godine čovek je ovde ostvario prvu samoodržavajuću lančanu reakciju i tako započeo kontrolisano oslobađanje nuklearne energije".

Ubrzo se, nažalost, pokazalo da čovek ne može da kontroliše sebe, svoju želju za vladanjem i sticanjem sve veće moći. Posle Fermijeve "atomske peći", čija je snaga iznosila samo pola vata (manje od baterijske sijaličice!), Amerikanci su u Hanfordu izgradili "proizvodni reaktor B", čija je snaga bila 250 miliona vata (500 miliona puta veća od Fermijeve "atomske peći"!). Taj reaktor je mesečno proizvodio šest kilograma plutonijuma, eksplozivnog punjenja atomskih bombi.

Prvu atomsku probu Amerikanci su izveli 16. jula 1945. pokraj Trinitija, u pustinji Alamagorda, poznatoj kao "Putovanje smrti" (El Jornado del Muerte) koja je svojim zlokobnim imenom nagovestila masovne pogibije i stravična razaranja.


Atomska "pečurka smrti"

Nije prošlo mesec dana od prve satanske eksplozije, Amerikanci su 6. avgusta bacili prvu atomsku bombu na ljude - na grad Hirošimu, zatim, tri dana kasnije, drugu na Nagasaki. Ta neljudska dela ostaju trajna opomena da se demonske sile ne kriju u atomima, već u ljudima.

Posle Drugog svetskog rata počinje velika trka u osmišljavanju novih nuklearnih bombi i masovnoj proizvodnji. U to kolo hvataju se SSSR, Velika Britanija, Francuska, Kina i druge zemlje. Do 1963. godine izvedene su mnoge probe fisionih i hidrogenskih bombi. Sovjetska hidrogenska "car" bomba domašila je snagu 50 miliona tona trinitrotoluola (TNT), bila je gotovo 4.000 puta jača od one bačene na Hirošimu!

Prst na obaraču

Posle hidrogenskih napravljene su neutronske prodorne "njuk" bombe. Iz dana u dan arsenal nuklearnog oružja je rastao. Već postoji nekoliko desetina hiljada nuklearnih i hidrogenskih bombi dovoljno razornih da se uništi (više puta!) sav život na Zemlji.

Količina radioaktivnih materija u nuklearnom oružju (dominiraju plutonijum 239 i uranijum 235), združena s onim u postojećih 438 nuklearnih električnih centrala, uveliko prevazilazi zbir svih radioaktivnih materija koje postoje u Zemljinoj atmosferi, hidrosferi i u tlu do dubine od nekoliko desetina metara!

Broj znanih i neznanih "nuklearnih krajputaša" - žrtava nuklearnih bombardovanja japanskih gradova, nuklearnih proba, reprocesiranja nuklearnog goriva, ispuštanja radioaktivnih materija u čovekovu životnu sredinu i nuklearnih akcidenata (Vinča, Ostrvo tri milje, Černobil i drugi), prema proračunima, kreće se od 50.000 do 500.000 osoba.

Međutim, strašnija od toga jeste mogućnost totalnog uništenja života na planeti. Do nuklearnog rata (zbog različitih grešaka) u proteklih 60 godina umalo nije došlo u oko 25 slučaja!

Jedinu nadu u opstanak uliva saznanje da je onaj koji drži prst na nuklearnom obaraču svestan toga da je, istovremeno, potencijalni ubica i samoubica, i da ga neće potegnuti sebe radi.


Vladimir Ajdačić

_{[Ovu poruku je menjao secret dana 26.05.2005. u 21:58 GMT+1]}

---

Moram reci da je ovo bio odlican tekst....
Nadam se da imas jos materijala na ovu temu, interesuje me sve o atomkama uopste, o Hirosimi i Nagasakiju, o sudbinama ljudi koji su bili na enola gay avionu i tako redom...
Veliki pozdrav!!

Drugi svetski rat, koji je započeo napadom Nemačke na Poljsku 1. septembra 1939. godine, neće se voditi samo na kopnu, moru i u vazduhu, već i u naučnim laboratorijama zaraćenih zemalja. Veliki broj vodećih istraživača, među kojima i više nobelovaca, beži od fašista u Veliku Britaniju i Ameriku. Najumnije glave sveta tada dobijaju različite ratne zadatke naučnog karaktera. Jedna retko povlašćena grupa naučnika, koja je nastavila pređašnji rad, bila je ona koja se bavila fizikom neutrona, nuklearnom fisijom, separacijom izotopa i dobijanjem trans-uranijumskih elemenata. Kao nikada ranije, u Drugom svetskom ratu dokazaće se istinitom ona narodna: "Um caruje, a snaga klade valja".


U 1939. godini u nauci će se u kratkom vremenu desiti više značajnih stvari. Već 13. januara 1939. Oto Fris u Danskoj dobija tragove fisionih fragmenata u maglenoj komori, čime potvrđuje teoriju o cepanju atomskog jezgra na dva dela. U martu iste godine F. Zolio, Halban i Kovarski ustanovljavaju da se pri fisiji uranijumovog jezgra oslobađa više od jednog neutrona, što je bio neophodan uslov za ostvarivanje lančane reakcije.



Ni Nemci ne miruju. Oni 29. aprila 1939. u Berlinu, na tajnom sastanku, razmatraju program stvaranja atomske bombe. Tada donose odluku o zabrani prodavanja uranijuma iz čehoslovačkih rudnika, koji su već zaposeli. Saveznici nisu znali za pomenuti tajni sastanak Nemaca, ali im nije promaklo to da uranijum više nije bio za prodaju. Slažući i druge "kockice" u mozaik, Silard, Teler i Vigner su zaključili da moraju da ubede Ajnštajna da napiše pismo američkom predsedniku Ruzveltu, u kome bi zatražio njegovu pomoć, ne bi li Amerika preduhitrila Hitlera u izradi atomske bombe. Nije bilo potrebno mnogo reći, da Ajnštajn potpiše pismo koje je Silard sastavio za Ruzvelta. Ostalo je još samo da ga Aleksandar Zaks preda predsedniku.


Na dan 11. oktobra 1939. Ruzvelt je primio svog prijatelja Zaksa. On mu je pročitao Ajnštajnovo pismo i dao dodatna objasnjenja. Umoran i bolestan, Ruzvelt je hteo da tu stvar prepusti vladi. I još je rekao, da smatra da je tražena akcija preuranjena! Zaprepašćeni Zaks je jedva uspeo da izmoli Ruzvelta da ga sutradan primi na doručak. Sećajući se tog dana, Zaks je kasnije pisao da te noći nije mogao da zaspi, i da je iz hotela više puta izlazio u obližnji parkić, da bi na klupi razmisljao kako Ruzvelta da ubedi. I posrećilo mu se! Dosetio se jedne anegdote o Fultonu i Napoleonu.


Za vreme doručka, opisao je Ruzveltu susret Napoleona i pronalazača parobroda - Fultona. U želji da Napoleonu pomogne da ovlada Engleskom, Fulton mu je predložio gradnju flote brodova na paru. Sumnjičavi car je to odbio. Engleska je bila spasena, a Korzikanac, koga su Englezi pobedili, kasnije je dopao tamnice na ostrvu Sveta Jelena.


Ova priča je jace delovala na Ruzvelta nego Ajnštajnovo pismo. On tada pozva generala Pa Uotsona i, pokazujući mu na dokumenta koja je Zaks doneo, izgovori čuvene reci: "Moramo toga da se prihvatimo". Tako je jedna anegdota uticala na dalji tok istorije. Najzad, 6. decembra l941, samo dan pre japanskog napada na američku mornaričku bazu u Perl Harburu i ulaska SAD u Drugi svetski rat, doneto je rešenje da se učini sve što je bilo potrebno za izradu atomskog oružja.


Naučna istrazivanja dobijaju sve veći zamah. U Nemačkoj, novembra 1939. u Hartekovoj laboratoriji počinje rad na razdvajanju uranijumovih izotopa. R. Pajerls u Engleskoj decembra izračunava verovatnoću za lančanu reakciju za uranijum. Hajzenberg istog meseca Nemačkoj vojsci saopštava da se od U-235 moze dobiti eksploziv "koji je za više redova veličine snažniji od najjačih poznatih eksploziva". On će krajem februara 1940. podneti drugi deo svog izveštaja u vezi lančane reakcije sa sporim neutronima. U njemu će se naci zaključak da je grafit neupotrebljiv za usporavanje neutrona. To je bila kobna greška Nemaca. Radeci sa nedovoljno čistim grafitom, oni su "gubili" spore neutrone koji su bili zarobljavani od strane elemenata-primesa.


Nemci čine i drugu fatalnu gresku. Oni iz porobljene Norveške pokušavaju da prebace tesku vodu u Nemačku. Englezi otkrivaju njihov plan i obaveštavaju norveške antifašiste. Oni pod brod podmeću tempirnu bombu, i on sa oko 600 kg teške vode tone u dubine jezera Tinsjoe. Tako je uništena nada Nemaca da će napraviti atomsku bombu pre završetka rata.


U SAD A. Nair izdvaja malu količinu U-235. Sa njom Dz. Daning uspeva da dokaze da su spori neutroni uzročnici fisije. L. Tarner i E. MakMilen nalaze da se bombardovanjem U-238 dobija neptunijum, koji se brzo raspada u plutonijum. On će postati osnovni element za izradu atomskih bombi.


Fermi u Americi ustanovljava da je super čist grafit uspešan usporivač brzih neutrona. U Engleskoj F. Sajmon obelodanjuje projekt postrojenja za razdvajanje uranijumovih izotopa putem difuzije njihovih gasovitih jedinjenja kroz specijalne membrane. Maja 1941. Segre i Siborg otkrivaju da je prinos fisije za plutonijum-239 za 70 procenata veći nego isti za U-235. Komitet britanskih naučnika jula 1941. podnosi izveštaj vladi u kome se tvrdi da je atomska bomba dostižna i da rad na njoj treba nastaviti sa najvećim prioritetom i na velikoj skali, kako bi se atomsko oružje dobilo u što kraćem vremenu. Procenjuju da je za bombu potrebno oko 11 kg U-235, pri čemu bi dobijanje ovog izotopa koštalo pet miliona funti sterlinga po kilogramu.


Septembra 1941. dolazi do susreta N. Bora i V. Hajzenberga u Kopenhagenu, okupiranom od strane nacista. Vodili su razgovor o nuklearnoj fisiji. Lisac Hajzenberg pokusavao je od Bora da sazna dokle je protivnička strana stigla na putu ka monstruoznoj bombi. Po završetku rata, o tom ragovoru je pisano mnogo, naročito od strane Nemaca. Oni su pokušavali svoj atomski program da prikažu kao "zabavu naučnika"! To nikako nije bila "zabava", već borba suprotstavljenih ratnih sila na život i smrt.


Osvajačke pretenzije Hitlera nisu imale granice. Nemačka aprila 1941. godine pokorava Jugoslaviju i Grčku. Iste godine aktivira se plan "Barbarosa" - fašisti 22. juna jurišaju na Sovjetski Savez. Na drugoj strani, Nemci krajem oktobra gube vazdušnu bitku za Britaniju. Invazija njima bliskog ostrva postaje neostvarljiva. Sve će to negativno uticati na njihove pokušaje da ovladaju atomskim oružjem.


Za to vreme, u Americi se zahuktava "atomska lokomotiva". Započinje rad na "Manhatn" projektu. Njegov je osnovni cilj bio dobijanje atomskih bombi. Dolaskom generala Leslia Grouvsa za "glavnokomandujućeg", projekt će od septembra 1942. početi da se realizuje sa fantastičnom efikasnošću. Radi se u elitnim laboratorijama na više od 12 vodećih univerziteta. Angažovane su i najmoćnije kompanije. Što je najvažnije, podignuta su tri atomska centra: Ouk Ridž, u saveznoj drzavi Tenesi, Hanford (s.d. Vasington) i Los Alamos (s.d. Novi Meksiko). Oni će biti kameni-temeljci američkog atomskog programa tokom više godina.


U Ouk Ridžu je napravljeno mamutsko postrojenje za razdvajanje retkog izotopa U-235 (obilnost 0,7 procenata) od U-238 (oko 99,3 procenta). Ono je tako veliko, da se posle Kineskog zida, kao druga po veličini ljudska tvorevina na Zemlji, moze videti sa Meseca skromnim teleskopom! U Ouk Ridžu je izgrađen i prvi grafitni reaktor. On je proizveo manje količine fisionog izotopa plutonijuma-239.


Hanford je podignut kao reaktorski centar. U njemu su radila tri snažna atomska reaktora, ciji je glavni produkt bio Pu-239. Tu su postojale specijalne podzemne laboratorije za hemijsko odvajanje plutonijuma iz visoko radioaktivnih nuklearnih gorivih elemenata. U Hanfordu su stvorena plutonijumska "punjenja" atomskih bombi.


Mozak monstruozne "ratne kompanije Manhatn" predštavljao je Los Alamos. To će mešto u ljudskoj istoriji biti zapamćeno kao steciste najvećeg broja vrhunskih naučnika. Oni su tokom Drugog svetskog rata radili na najrazornijem oružju koje je čovek mogao da zamisli. Kako od fisionog materijala "sloziti" atomsku bombu - bila je preokupacija nobelovaca i njihovih saradnika u Los Alamosu, "atomskom logoru" opasanom bodljikavom žicom. Radi očuvanja vojne tajne, njegovi žitelji su živeli u dalekoj zabiti Novog Meksika u totalnoj izolaciji od sveta. Reč generala Grouvsa ovde je bila neprikosnoven zakon za sve; kako za običnog vojnika, tako i za naučnika-nobelovca.


One of the first nuclear weapons - "Fat Man" device
http://www.dtra.mil/press_resources/photo_library/CS/CS-2.cfm

Malo ko bi u to vreme mogao poverovati da će jedan od ključnih atomskih eksperimenata biti izveden u Čikagu, gradu sa više miliona stanovnika. On će se odigrati na neupadljivom igralištu za igru s loptom - skvoš. Omanja prostorija nalazila se ispod zapadne tribine stadiona "Steig" čikaškog univerziteta. Tu je bila jedna čudna građevina, sazdana od čistog grafita i uranijumskih šipki. U njoj niko, osim posvećenih, ne bi prepoznao "atomsku peć". Sa njom će biti učinjen supertajni eksperiment, od čijeg je rezultata mogao da zavisi ishod rata.


Negde oko pola devet ujutro, 2. decembra 1942. na igralištu je počela da se skuplja grupa naučnika koja će učestvovati u ovom eksperimentu. Fermi, Cin, Anderson i Kompton grupisali su se oko instrumenata na istočnom kraju balkona, koji se nalazio iznad "peći" pripremljene za "paljenje". Na drugom, manjem balkonu, bila je grupa mladih ljudi čije su uloge bile precizno određene.


Na tlu, kraj "peći" štajao je Džordž Veil. Njegov zadatak je bio da ručno upravlja poslednjom od tri kontrolne sipke. Donji kraj druge sigurnosne šipke bio je opterecen teretom, a gornji kanapom vezan za ogradu balkona. Ona je trebalo da posluži u slučaju opasnosti. Jedan od Fermijevih saradnika imao je zadatak da po komandi brzo preseče kanap, kako bi se šipka što pre našla u atomskoj peći i apsorbovala neutrone koji izazivaju fisiju U-235. Grupa od tri naučnika štajala je u pripravnosti sa kofama napunjenim rastvorom kadmijumove soli, izvanrednim apsorberom sporih neutrona. Ako bi se desilo otkazivanje mehaničkog sistema sigurnosnih šipki, oni bi gasili "atomsku vatru" prosipanjem rastvora kadmijumove soli po peći!


U 9.45 sati Fermi je naredio da se izvuku kontrolne šipke iz peći. Oci naučnika su bile upravljene na svetlosne pokazivače polozaja šipki, Gajgerove brojače, bor-trifluoridne detektore neutrona i pisač - osnovne indikatore zbivanja u atomskoj peći. Kratko, posle 10 sati Fermi zatrazi da se iz peći izvuče i sigurnosna šipka zvana "zip".


Mnogi su netremice pratili rad Gajgerovih brojača koji su, prvo, počeli da "kucaju": tak... tak, tak...tak, tak, tak, a zatim da u rafalu, poput mitraljeza, "zuje" sve brže i brže. Na drugoj strani, pisač je beležio porast intenziteta neutrona u jezgru atomske peć, u kojem su se dešavale fisije atomskih jezgara U-235. Minut po minut, atomski reaktor vođen rukom iskusnog naučnika približavao se, poput kakve lađe, opasnoj "hridi" - svojoj kritičnoj tački, koju čovek nikada ranije nije dostigao.


"To će biti dovoljno", okrete se Fermi i reče Komptonu: "Sada će reakcija postati samoodržavajuća. Trag na pisaču će nastaviti da se penje i neće se uravnotežiti". Iznenada, njegovo lice ozari široki osmeh, on odloži svoj logaritmar i reče:
"Reakcija je samoodržavajuća. Kriva je eksponencijalna!”


Ove reč slavnog fizičara, nobelovca, označile su uspešno puštanje prvog reaktora u rad, nastupanje atomske ere - ere strahovite primene razornog oružja, a kasnije i korišćenja atomske energije u minodopske svrhe. Pošto su reaktor ugasili i veliki podvig zalili bocom šampanjca, Artur Kompton pozva telefonom Džemsa Konanta sa Harvardskog univerziteta, da bi preko njega obavestio predsednika Amerike Frenklina Ruzvelta, i mali broj onih koji su pored njega i Ajnštajna znali za ovaj ogled od ogromne naučne i vojne važnosti.


"Italijanski navigator se iskrcao na Novu Zemlju", rece Kompton kada je čuo glas sagovornika na žici. "Kako su ga dočekali domoroci?", upitao ga je Konant, shvativši šifrovanu poruku. "Vrlo prijateljski!", odgovorio je Kompton.


Tako je sažeto preneta vest o čudesnom eksperimentu izvedenom na nepoznatom terenu nuklearne fizike. Enriko Fermi je njime stekao neprolaznu slavu, kao Kristifor Kolumbo pre mnogo vekova. Na taj sudbonosni dan podseća nas jedna skromna ploča koja se nalazi na zgradi čikaškog stadijuma. Na njoj piše: "Drugog decembra 1942. godine čovek je ovde ostvario prvu samoodržavajucu lančanu reakciju, i tako započeo kontrolisano oslobađanje nuklearne energije".


Tako je otvorena Pandorina atomska kutija. Ošstaje nam da vidimo šta će iz nje pokuljati.


DRAGOCENI TOVAR NA PARABRODU

Kada su Nemci probili francusku odbranu kod Sedana, F. Zolio-Kiri je spasio 185 kg teske vode (jedine tada u Evropi) potrebne za rad nuklearnog reaktora. Ukrcao je na engleski parobrod za prevoz uglja "Broompark". U njemu su boce sa dragocenim tovarom bile smestene na drveni splav. Njega bi saradnici Zolioa, u slučaju da brod pretpi havariju, iskoristili da spasu tešku vodu. "Broomarpark" je srećno stigao od Bordoa do engleske obale, ali je jedan drugi brod, koji je istovremeno isplovio s njim, bio potopljen. Zolio je prevario Nemce svojim dobro smišljenim "tajnim" razgovorima.



FERMIJEVA LAĐA OD ČISTOG GRAFITA

Atomski reaktor - "Fermijeva lađa" - je, po svemu, bila neobična tvorevina. Nikada, do tada, čovek nije napravio tako fantastično čist grafit, i to u količini od 385 tona! Takođe, tu je bilo i 40 tona veoma čistog uranijuma u obliku metala i oksida. Taj reaktor velikih razmera u početku je radio sa nezamislivo malom snagom od 0,5 vata (manjom od snage baterijske sijaličice)! Međutim, ona je 12. decembra 1942. podignuta na 200 vati. Sadašnji reaktori raspolažu i do pet miliona puta većom snagom od one koju je imala "Fermijeva lađa"!



POGIBIJA HRABRIH PIONIRA

U knjizi "RADIJACIJA - doze, posledice, rizici", koja je pretežno zasnovana na nalazima Naučnog komiteta UN za efekte atomske radijačije, navodi se podatak da je među pionirima atomske fizike najmanje 336 lica umrlo od posledica izlaganja radijaciji. Jedna od njih je i slavni Enriko Fermi. Ono što začuđuje u njegovom slučaju, je da se odvažio da puštanje prvog atomskog reaktora u rad izvede sa više od 40 saradnika u Čikagu, višemilionskom gradu. Da li je bio toliko siguran u svoje proračune da je smatrao da ne postoji opasnost od akcidenta i zračenja, ili nije mogao da odoli izazovu da prvi "potpali" atomsku vatru?

Vladimir Ajdačić

_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 17.07.2005. u 13:16 GMT+1]}

---

_{The mushroom cloud of the atomic bombing of Nagasaki, Japan, 1945, rose some 18 km (11 mi) above the epicenter}



Menhetn projekt


Nobelovci A. Kompton i E. Lorens inicirali su američki Menhetn projekt za izgradnju atomske bombe

U Americi su u projekt izgradnje atomske bombe, tzv. Manhatn projekt, bili uključeni brojni naučnici različitih struka. Mnogi od njih su, do uključenja u realizaciju projekta, već bili dobitnici Nobelovih nagrada, a docnije su ih dobili i mnogi drugi koji su na njemu sarađivali, što ukazuje da je u ovaj vojni projekt bio uključen krem tadašnje američke nauke.

Artur Kompton (1892-1962), severnoamerički fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1927. godine, od 1941. godine je bio na čelu Komiteta nacionalne akademije nauka koji je proučavao vojne aspekte atomske energije. Sa američkim nobelovcem Ernestom Lorensom (1901-1958), inicirao je tzv. Menhetn projekt za izgradnju atomske bombe. Kompton je bio čovek dubokih religioznih shvatanja pa je protiv svoje volje preduzeo rad na projektu izgradnje atomske bombe i to samo u nadi da bi atomska bomba mogla doprineti brzom završetku rata i sprečiti nepotrebno prolivanje krvi i patnje naroda.

Od 1942. do 1945. godine Kompton je bio direktor metalurške laboratorije Univerziteta u Čikagu, u kojoj je bila ostvarena prva atomska lančana reakcija, što je označeno kao prvi korak ka izgradnji atomske bombe. Za ovo je najznačajniju ulogu imao italijanski nobelovac Enriko Fermi. Bio je jedan od glavnih pokretača ideje da se u SAD krene sa realizacijom programa izrade atomske bombe. Fermi je iskoristio svoja evropska istraživanja i otkrića u domenu nuklearnih reakcija izazvanih neutronima, da u Americi na Kolumbija Univerzitetu ponovi eksperimente bombardovanja urana sporim neutronima i izazove lančanu nuklearnu reakciju. Decembra 1942. godine je u tzv. "atomskoj peći" ostvarena kontrolisana lančana reakcija cepanja urana. Time je pokazana mogućnost da u tzv. nekontrolisanoj reakciji cepanja uranovih jezgara oslobođena energija može da se iskoristi za izgradnju atomske bombe. U projektu izrade takve bombe Fermi je imao i te kako značajnu ulogu.

Od 1942. do 1946. godine na projektu atomske bombe bili su angažovani brojni američki najelitniji stručnjaci, od kojih su u sledećim decenijama mnogi dobili Nobelove nagrade. To su američki fizičar Oven Čemberlen (rođen 1920. godine), koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1959. godine, zatim Džejms Rejnvoter (1917-1986) koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1975. godine, pa Vel Fič (rođen 1923. godine) jedan od dobitnika Nobelove nagrade za fiziku 1980. godine.

Jedan od naučnika koji je bio nobelovac pre početka realizacije Menhetn projekta bio je Harold Juri (1893-1981), američki hemičar, profesor na više severnoameričkih univerziteta (Baltimor, Čikago, San Diego, Njujork). Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1934. godine za otkriće deuterijuma. Za vreme Drugog svetskog rata imao je važnu ulogu u Menhetn projektu razvivši metode izdvajanja urana 235 u industriji, kao i metode industrijskog dobijanja teške vode. Tokom dve godine Drugog svetskog rata, na maseno-spektrografskom odvajanju uranovih izotopa radio je i M. Vilkins, docniji nobelovac iz oblasti fiziologije i medicine. Pod rukovodstvom je H. Jurija, na projektu izdvajanja izotopa učestvovala i Marija Gepert-Majer, takođe budući dobitnik Nobelove nagrade za fiziku.

Američki nuklearni hemičar i laureat Nobelove nagrade za hemiju Glen Siborg je u okviru projekta izgradnje atomske bombe radio na industrijskoj proizvodnji plutonijuma, veštačkog transuranskog elementa koji je izolovan iz fisionih produkata nastalih tokom rada nuklearnog reaktora. Plutonijum je bio iskorišćen kao nuklearni eksploziv u atomskoj bombi koja je bačena na Nagasaki avgusta 1945. godine. Sem plutonijuma, čiji je redni broj 94 u Periodnom sistemu elemenata Siborg je sa saradnicima otkrio i druge transuranske elemente: americijum (redni broj 95), kirijum (96), berklijum (97), kalifornijum (98), ajnštajnijum (99), fermijum (100) mendeljevijum (101) i nobelijum (102). Po njemu je veštački transuranski element s rednim brojem 106 dobio naziv "siborgijum". Za otkrića u hemiji transuranskih elemenata Glen Siborg je sa američkim nuklearnim fizičarem Edvinom Makmilanom (1907-1991) dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1951. godine. Makmilan je 1940. godine izolovao prvi transuranski element neptunijum (s rednim brojem 93) nastalim kao proizvod radioaktivne transmutacije urana 239. Tokom Drugog svetskog rata, pre uključenja u rad projekta izgradnje atomske bombe, Makmilan je radio na istraživanju radara i sonara.

Alvarez Luis (1911-1988), severnoamerički fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1968. godine za otkriće rezonantnih čestica (subatomske čestice ekstremno kratkog života reda veličine 10-22 sekundi) koje se pojavljuju samo prilikom visoko energijskih nuklearnih sudara. Tokom rada u Masačusetskom institutu za tehnologiju bio je u okviru vojnih projekata angažovan na istraživanju mikrotalasnog radara i mikrotalasnih farova koji se korite za kontrolu sletanja i prizemljenja aviona, razvio je metodu bombardovanja ciljeva iz vazduha korišćenjem radarskih lokatora. Učestvovao je u projektu izgradnje atomske bombe i konstruisao komplikovani i precizni mehanizam aktiviranja bombe. Ovaj mehanizam tzv. upaljač je najkomplikovaniji deo atomske bombe, jer treba da je aktivira u milionitom delu sekunde. Konstruisao je i uređaje za merenje snage atomske eksplozije.

Interesantno je pomenuti i radove L. Alvareza iz 1980. godine, sa sinom Valterom, geologom. Oni su pronašli da su neki slojevi gline bogatiji sadržajem iridijuma. Procenjeno je da su po starosti ti slojevi na granici između geoloških epoha mezozoika i kenozoika, odnosno da su formirani pre 66,4 miliona godina. Zaključili su da iridijum u tim slojevima gline potiče iz asteroida ili komete, koji su se sudarili sa Zemljom. Taj sudar je prouzrokovao katastrofu i prašina koja se godinama zadržala u Zemljinoj atmosferi dovela je do klimatskih promena, između ostalog i iščeznuća dinosaurusa. Iako je ova teorija Alvarezovih ostala kontroverzna, stimulisala je niz novih istraživanja.

Da se nije slagao sa fašističkom politikom Musolinija, kao i rasističkim progonima u Italiji, veoma ugledan i uspešan italijanski fizičar nobelovac Enriko Fermi (1901-1954) indirektno je pokazao. Naime, posle primanja Nobelove nagrade za fiziku, 1938. godine, nije se vratio kući u Rim. On je sa familijom otputovao iz Stokholma u SAD i tamo nastavio veoma plodnu i značajnu naučnu karijeru, dajući značajne doprinose kako teorijskoj tako i eksperimentalnoj fizici. Fermi je bio nagrađen za otkriće veštačkih radioaktivnih elemenata dobijenih neutronskim ozračivanjem. Najpoznatiji je po veoma aktivnom učešću u Manhatn projektu izgradnje atomske bombe. Smatraju ga jednim od "arhitekata" nuklearnog doba. Predskazivao je da će neki od veštačkih radioizotopa biti moderno i uspešno sredstvo u borbi protiv karcinoma. Za njegove zasluge u fizici i hemiji, jedan od veštačkih transuranskih elemenata (sa rednim brojem 100) nazvan je fermijum. Enriko Fermi, crnooki temperamentni naučnik, omalenog rasta, smatra se uz Galileja i Voltu najvećim italijanskim fizičarem svih vremena.

I italijanski naučnik Emilio Segre (1905-1983), jedan od dobitnika Nobelove nagrade za fiziku 1959. godine, za otkriće antiprotona, slično svom zemljaku Enriku Fermiju, emigrirao je u Ameriku 1938. godine posle jedne službene posete inostranstvu. Segre je time iskazao svoje neslaganje sa Musolinijevim fašističkim režimom u Italiji.

Segre je 1937. godine nuklearnom reakcijom sintetizovao hemijski element tehnecijum koji se ne nalazi u prirodi, a nekoliko godina docnije i drugi element astat, koji se takođe ne nalazi u prirodi. Treći element, koji je sintetizovao sa svojim saradnicima pripada tzv. transuranskim elementima. Taj element je plutonijum. Njegov izotop plutonijum 239 je fizibilan, slično uranu 235, upotrebljen kao nuklearni eksploziv u atomskoj bombi bačenoj na Nagasaki 9. avgusta 1945. godine. Godine 1974. Segre se vratio u Italiju.


Jedan od najznačajnijih fizičara 20. veka, danski nobelovac Nils Bor je 1939. godine, u znak podrške Finskoj u ratu sa SSSR, poklonio finskoj vladi svoju zlatnu Nobelovu medalju. Od 1940. godine, posle okupacije Danske od strane Nemačke, Borov rad u Kopenhagenu je zamro. Zbog pretnje da će biti uhapšen zbog javno izražavanog antinacističkog opredeljenja, Bor je sa familijom 1943. godine pobegao ribarskim brodićem, prvo u Švedsku, a zatim avionom prebačen u Veliku Britaniju. To bekstvo je organizovao danski pokret otpora. Posle višemesečnog boravka, iz Velike Britanije su Nils Bor i njegova familija otputovali u SAD. Nils Bor i jedan od njegovih sinova, Age Bor (rođen 1922. godine), koji je nastavio očevu karijeru i 1975. godine bio jedan od dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, uključili su se u projekat izrade nuklearne bombe.

Kada je Nils Bor stigao u Los Alamos, rukovodilac Manhatn projekta izrade atomske bombe ga je više časova upoznavao sa propisima o čuvanju tajni i obaveštavao šta sme, a o čemu ne sme da govori. Bor je sve vreme u znak odobravanja i saglasnosti klimao glavom. Međutim, bilo mu je teško da se drži propisa o čuvanju tajni, pa je već posle nekoliko minuta pošto se rastao od rukovodioca projekta pričao o svemu onome što je obećao da neće pričati. Postoji i još jedna priča o Borovom nepridržavanja propisa. Naime, radi tajnosti Bor je u Los Alamosu imao konspirativno prezime Beker. Jednom prilikom u liftu je sreo suprugu svog kolege. Ne znajući da se ona razvela, on ju je upitao: "Jeste li vi gospođa Halban?", na šta mu je ona oštro ogovorila: "Varate se, sad se prezivam Placek". Ali, kada ga je bolje pogledala, iznenađeno je rekla: "O, pa to ste vi profesore Bor!". Na to je Bor, stavljajući prst na usta, odgovorio smešeći se: "Varate se gospođo, ja se sada prezivam Beker".

Iako je učestvovao u projektu izgradnje atomske bombe, Nils Bor se zalagao za međunarodnu kontrolu ovog oružja, kao i kontrolu primene nuklearne energije uopšte. Njegovi napori su urodili plodom, jer je njegovim zalaganjem i zalaganjem mnogih drugih naučnika i političara, održana 1955. godine u Ženevi Prva inaternacionalna konferencija o mirnodopskoj primeni atomske energije. On je veoma mnogo doprineo i formiranju Evropskog saveta za nuklearna istraživanja. Bor je i prvi dobitnik američke nagrade "Atomi za mir" koja mu je dodeljena 1957. godine. U znak sećanja na njegove doprinose atomskoj fizici jednom od veštačkih, transuranskih elemenata (sa rednim brojem 107) dat je naziv borijum.

p.s.

Albert Ajnštajn, živeći u Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata, učestvovao je u nemačkim ratnim naporima, iako je bio pacifista i protivnik rata. Pristao je da učestvuje u proračunima potrebnim za konstruisanje aviona koji bi trebalo da pri istom otporu vazduha dobije veći potisak. Ajnštajn je hvalio zadivljujuće pronalaske nemačkih naučnika koji su tokom Prvog svetskog rata, zbog blokade morskih puteva, uspeli da nedostajuće sirovine nadomeste stvaranjem alternativnih materijala. Istovremeno je i kritikovao nemačke militarističke krugove. Dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, u znak neslaganja sa progonom Jevreja, jer je i sam bio Jevrejin, dao je ostavku na mesto u Nemačkoj akademiji nauka u Berlinu i emigrirao u SAD. Na Univerzitetu u Pristonu bio je profesor. U Drugom svetskom ratu, kada je živeo u SAD, preduzeo je ponovo vojne naloge istraživanja. On je 2. avgusta 1939. godine, u svom čuvenom pismu američkom predsedniku Ruzveltu naglasio potrebu da se američki eksperti podstaknu na istraživanje mogućnosti izrade atomske bombe. Docnije, kad su ga označavali kao "oca atomske energije i atomske bombe", Ajnštajn je to poricao govoreći da je njegov udeo bio indirektan. Izjavljivao je da je njemu bila poznata opasnost koja preti čovečanstvu od nuklearnog oružja.

Strah da bi Nemci tokom Drugog svetskog rata mogli da dođu do nuklearne bombe podstakla je Ajnštajna da napiše navedeno pismo Ruzveltu, jer mu je bilo poznato da je u hitlerovskoj Nemačkoj, između ostalih poznatih fizičara, i nobelovac Verner Hajzenberg zadužen za izgradnju nuklearnog reaktora, što bi bio prvi korak ka stvaranju atomske bombe.

Nemački naučnik Oto Han, koji je 1944. godine nagrađen Nobelovom nagradom iz hemije za otkriće fisije, bio je u nemačkoj vojsci od prvih dana rata 1914. godine. Kao rezervni podnarednik bio je prvo u pešadiji a zatim, kad je unapređen u oficirski čin, prekomandovan je u jedinicu za vođenje hemijskog rata. U toku Drugog svetskog rata bio je angažovan u nemačkom projektu izgradnje atomske bombe.

U Hitlerovoj Nemačkoj za istraživanja mogućnosti primene nuklearne energije u vojne svrhe bili su zaduženi brojni nemački nuklearni fizičari, među kojima su bili i nobelovci Verner Hajzenberg, Valter Bote (1891-1957), koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1954. godine, zatim Oto Han, koji je dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1944. godine za otkriće fisije urana, kao i mnogi drugi koji nisu bili dobitnici Nobelovih nagrada. Interesantno je da je Oto Han u Nemačkoj iz novina saznao da je dobio Nobelovu nagradu za otkriće fisije. Po nju nije mogao da ode zbog zabrane Hitlerovog režima da nemački naučnici primaju ovu nagradu. Pošto je 1945. godine bio u internaciji sa drugim nemačkim nuklearnim naučnicima, nagradu je primio 1946. godine, ali u pratnji dvojice oficira britanske obaveštajne službe.

Prema kazivanju Vernera Hajzenberga u autobiografskom delu "Deo i celina", objavljenom 1969. godine, a kod nas prevedenom pod nazivom "Fizika i metafizika", Oto Han je očajavao zbog toga što je fisija urana, njegovo najveće naučno otkriće doprinelo stvaranju atomske bombe i tako nosilo ljagu stravične katastrofe. S druge strane, poznati nemački nuklearni fizičar Valter Gerlah je uspeh saveznika smatrao neuspehom nemačke nauke da prva izgradi atomsku bombu, a sebe odgovornim za taj poduhvat, jer je bio organizacioni rukovodilac nemačkog projekta urana i ovlašćeni punomoćnik za nuklearnu fiziku.

Britanska obaveštajna služba, koja je bez znanja interniranih naučnika prisluškivala i snimala njihove razgovore, zaključila je da Hajzenberg nije hteo da izgradi atomsku bombu. Kako bi se Hajzenberg i njegovi saradnici ponašali da su dobili naređenje da najhitnijim putem dođu do nuklearne bombe – niko ne zna. Srećom, nemačke vođe nikad nisu shvatale pun značaj nauke i zato nisu forsirale nemački projekat urana.

Hitler je modernu fiziku i Ajnštajnovu relaciju o ekvivalentnosti mase i energije: E=mc2 smatrao "jevrejskom mahinacijom". Povodom Ajnštajnovog teorijskog zaključka da se masa može pretvoriti u energiju i da jednom gramu mase odgovara energija od 25 miliona kilovat-časova, Hitler je rekao da se tome ne može verovati. Možda je i to bio razlog što hitlerovska Nemačka nije dala dovoljno sredstava za gradnju nuklearnog reaktora koji proizvodi energiju, što bi bio korak ka realizaciji atomske bombe. Oto Han je posle rata izjavio da, iako voli svoju zemlju, sabotirao bi nemačka nastojanja da se do atomske bombe dođe. Tokom Prvog svetskog rata Oto Han je bio angažovan na raznim evropskim frontovima kao specijalista za korišćenje hemijskih ratnih sredstava. Istovremeno je na protivničkoj strani američki biohemičar Džon Nortrop (1891–1987) i jedan od laureata Nobelove nagrade za hemiju 1946. godine, radio kao kapetan američke armije u službi za hemijsko oružje.


Po završetku Drugog svetskog rata nemačke naučnike koji su bili angažovani na Projektu urana, internirali su saveznici, najpre u Belgiju, a zatim Englesku. Želeli su da saznaju dokle su Nemci stigli sa Projektom urana i da li su razvili oružje o kome ništa nisu znali. Među interniranima se nalazio i nobelovac Maks Laue, iako nije učestvovao u Projektu urana. On je po puštanju iz zatočeništva pisao svom prijatelju Ajnštajnu u Ameriku i obavestio ga o tome da je po završetku rata bio zatočen u Engleskoj sa grupom nemačkih naučnika i o razgovorima koji su se vodili među njima. Za Lauea je Ajnštajn rekao "da mu je nauka bila ne samo rad i zanimanje već i deo života, s njom je živeo po danu a noću mu se uvlačila u san".

U Menhetn projektu je učestvovao i nemački nobelovac Džejms Frank (1882-1964), koji je posle dolaska Hitlera na vlast emigrirao u Dansku, a zatim u SAD. On je bio protiv primene atomske bombe procenjujući da će ona izazvati ne samo ogromna razaranja već i velike žrtve među civilnim stanovništvom, pa je predlagao predsedniku Trumanu da se njena razorna snaga prikaže u nekom pustinjskom predelu i o tome upozna neprijatelj. Njegov predlog je bio odbijen nedelju dana pre nego što je prva atomska bomba isprobana na poligonu u Novom Meksiku.

Severnoamerički nobelovac Fejnman tokom Drugog svetskog rata učestvovao je u projektu izrade atomske bombe i bio najmlađi rukovodilac u jednoj teorijskoj grupi tog projekta. Postavio je formulu za izračunavanje energijskog prinosa nuklearne bombe sa H. Beteom, američkim fizičarem nemačkog porekla, koji je radio na istom projektu kao rukovodilac Uprave za teorijsku fiziku. Fejnman je bio među onim naučnicima koji su 16. jula 1945. godine posmatrali prvu eksploziju atomske bombe u 5 časova i 30 minuta na poligonu u Alamogordu u Nju Meksiku. Prema kazivanju očevidaca, u tačno određeni čas izazvana je eksplozija atomske bombe. Zaslepljujući bljesak osvetlio je čitav predeo bolje nego usred belog dana. Potom je došla strahovita i produžena grmljavina, a udarni talas je oborio ljude koji su bili van zaklona kontrolnog centra. Ogroman višebojni oblak pokuljao je iz mesta eksplozije i peo se do visine od oko 13.000 metara. Zatim se pretvorio u pečurku koju su tokom sledećih minuta substratosferski vetrovi rasturili na sve strane. Ogled je bio završen, poduhvat je uspeo. Dejstva koja su bila tog dana konstatovana, Japan je osetio pri prvoj vojnoj upotrebi atomske bombe bačene na tu zemlju 6. avgusta 1945. godine.

Poznati američki nuklearni fizičar Robert Openhajmer odbio da radi na hidrogenskoj bombi, mnogo snažnijoj od tzv. atomske bombe. Naime, Openhajmer je bio naučni rukovodilac pri konstrukciji prvih atomskih bombi, ali je docnije, posle završetka rata sa Japanom 1945. godine, bio protiv toga da se nastavi sa nuklearnim naoružanjem. Openhajmera su tada počeli u Americi da progone, isključili su ga iz Komisije za atomsku energiju i osumnjičili da bi mogao neku drugu silu da obavesti o američkom atomskom naoružanju.

BOŠKO I VLADIMIR PAVLOVIĆ: IZ ŽIVOTA NOBELA I NOBELOVACA

_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 17.07.2005. u 13:12 GMT+1]}

---

Originalni skenirani dokumenti (pdf) o A-bomb ... izveštaj, izlaganje generala Leslie Groves (šefa Manhattan projekta) - 1946. godina ... Link - 1957 Kb


Interesantan i informativan sajt: USSR NUCLEAR WEAPONS MUSEUM ... Link

---

John Lansdale, šef bezbednosne i obaveštajne službe Projekta Menhetn, koji je tokom Drugog svetskog rata, u Los Alamosu napravio prvu atomsku bombu, umro je u 91. godini, javila je danas agencija AP.

Lansdale je takodje učestvovao u razvoju Misije Alzos, koja je pred kraj Drugog svetskog rata uspela da pronađe i uništi produkte nuklearnog programa nacističke Nemačke, čiji je cilj takođe bio - stvaranje atomske bombe.

---

The Atomic Veterans History Project contains over 600 personal narratives about the military duties and memories of US Servicemen who witnessed these atomic and hydrogen weapons tests. Many veterans have sent photos, certificates and newspaper articles which we have added. There are over 500 photos from the recently declassified DOE atomic test films.

Over 2500 files (stories, pictures and documents) are posted.

http://www.aracnet.com/~pdxavets/index.shtml


Projekat Veterani istorije atomskih proba posveta je svima koji su služili kao ljudski zamorčići tokom testiranja atomskih i vodoničnih bombi. Na lokaciji se nalazi preko šest stotina iskaza učesnika, kao i fotografije i slike s kojih je skinuta oznaka "Poverljivo". Svedoci su neke efekte radijacije opisali kao zastrašujuće, a svedočenja su još strašnija kada se zna da je američka vlada usvojila zakon kojim je izuzeta od bilo kakvih krivičnih sankcija. Iz današnje perspektive, neke činjenice se mogu smatrati neverovatnim: samo 1958. godine, SAD su izvele 62 atomske eksplozije, SSSR 34, dok je Velika Britanija "obogatila" atmosferu zračenjem iz pet atomskih bombi. U američkim probama učestvovali su vojni brodovi i avioni tipa B-52 i B57, koji su bili zaduženi za uzimanje uzoraka vazduha iz radioaktivnih oblaka. Ova lokacija će svakako privući sve zainteresovane za surovu realnost testiranja nuklearnih bombi u atmosferi, a na njoj će naći i fotografije snimljene iz vazduha pre i posle bombardovanja Hirošime.

---

Američki astrofizičar Filip Morison, koji je učestvovao u izradi prve atomske bombe, pre nego što se posvetio borbi protiv trke u naoružanju, umro je u 89.
godini, saopštio je Tehnološki institut u Masačusetsu, gde je radio mnogo godina.

Morison je na zadnjem sedištu automobila preneo prvu plutonijumsku bombu iz laboratorije u Los Alamosu do Novog Meksika, gde je prvi put testirana 1945. godine. U to vreme je bio jedan od fizičara koji su radili na projektu "Menhetn", zajedno sa profesorom Robertom Openhajmerom.. Morison je, potom, otišao na ostrvo Tinijan, na Pacifiku, gde je radio na sastavljanju bombe koja je bačena na Hirošimu.

On je kasnije posetio ovaj japanski grad radi procene posledica. Posle rata, postao je aktivan u borbi protiv širenja nuklearnog naoružanja, pre svega u okviru Američke federacije naučnika, čiji je jedan od članova bio i Albert Ajnštajn.

Poslednje decenije svog života posvetio je proučavanju radiologije, kosmičkog zračenja, gama zraka, astrofizike i kosmologije. Svoja otkrića približio je publici tv serijom snimljenom i prikazanom krajem osamdesetih godina prošlog veka.

http://www.latimes.com/news/sc...nce&ctrack=1&cset=true

---

http://service.spiegel.de/cach.../spiegel/0,1518,346293,00.html

---

Osnovni materijai bilo u civilnim, bilo u vojnim nuklearnim programimaje uranijum, koji se dobija iskopavanjem. lako se u prirodi uranijum pojavljuje svuda po svetu, na veoma malo mesta je pronađen koncentrisan u većim količinama.

Glavni proizvođači su:
- Australija,
- Kanada,
- Kina,
- Kazahstan,
- Namibija,
- Niger,
- Rusija i
- Uzbekistan.

Kad se određeni atomi uranijuma razbiju u lančanoj reakciji, dobija se energija. Taj proces se zove nuklearna fisija. Ona najbolje funkcioniše ako se koriste izotopi fatomi sa istim atomskim brojem ali sa različitim brojem neutrona) uranijuma 235 ili plutonijuma 239.

Uranijum 235 ima sposobnost da razbijen, u lančanoj reakciji, proizvode energiju u obliku toplote. Pri razbijanju atoma uranijuma 235 (U235), oslobađaju se dva do tri neutrona. U prisustvu drugih atoma U235, neutroni se sa njima sudaraju izazivajući njihovo razbijanje i oslobađanje njihovih neutrona.

Nuklearna reakcija javlja se samo ako ima dovoljno atoma U235, što omogućava samoodrživu lančanu reakciju. Ipak, na svakih hil jadu atoma uranijuma iz prirode, nalazi se svega sedam atoma U235. Jednom izvađen, sirovi uranijum se u mlinu melje u fini prah, koji se zatim pročišćava i učvršćuje u takozvani žuti kolač. On se sastoji od 60 do 70 odsto uranijuma i emituje radijaciju.

Osnovni zadatak naučnika je da povećaju broj atoma uranijuma 235, u procesu koji se zove obogaćivanje. To se postiže tek kada se kotač, zagrevanjem na 64 stepena celzijusa, pretvori u gas. Uobičajena procedura je gasna centrifuga - proces u kome se gas okreće u cilindričnoj komori velikom brzinom, što dovodi do odvajanja uranijuma 238 od U235.

Gušći uranijum 238 pada na dno komore odakle se izvlači, dok se U235 grupiše ka centru i skuplja. Izvučeni uranijum 238 sada se zove osiromašeni uranijum i toje komad teškog i blago radioaktivnog materijala koji se koristi za izradu protivoklopnih projektila.

Zadatak konstruktora nuklearnih bombi je da stvore kritičnu masu koja će obezbediti samoodrživu lančanu reakciju, i iz koje će se osloboditi ogromne količine toplote. To se postiže na taj način što se manja količina izotopa ispaljuje u veću masu, čime se izaziva nuklearna eksplozija. I potrošene palete obogaćenog uranijuma iz nuklearnih elektrana mogu se iskoristiti za pravljenje oružja.

Njihovim rastvaranjem u azotnoj kiselini dobija se 96 odsto uranijuma, tri odsto visoko radioaktivnog otpada i jedan odsto plutonijuma koji se može iskoristiti kao gorivo za takozvanu plutonijumsku bombu, Ona je još lakša za proizvodnju i potrebnoje svega četiri kilograma plutonijuma da bi se dobilo gorivo za bombu.

Bojeva glava se sastoji od plutonijuma savijenog u sferu, obloženog materijalom koji odbija neutrone i vraća ih u proces fisije. Plutonijum se dobija neuporedivo lakše nego obogaćeni uranijum, a postrojenje je moguće napraviti u najobičnijoj stambenoj zgradi. Zbog toga analitičari veruju bi bolje organizovane terorističke grupe, uz adekvatno novčano obezbeđenje, relativno lako mogle da dođu do nuklearnog eksploziva.

---

http://www.fas.org/main/conten...rmAction=297&contentId=367


<sub>The aftermath of the atomic bombing of Hiroshima
Source: http://www.chinfo.navy.mil/nav...mages/historical/hiroshima.jpg

[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 17.07.2005. u 13:07 GMT+1]</sub>

---

Broj zemalja koje mogu da se domognu sastojaka potrebnih za pravljenje nuklearnih bombi je veći nego ikad


http://www.isis-online.org/mapproject/worldmap.html

Stručnjaci koji su nedavno svedočili na kongresnom pretresu o unutrašnjoj bezbednosti, tvrde da je potrebno pojačati kontrolu i međudržavnu saradnju - da bi se umanjila opasnost koja preti međunarodnoj zajednici. Zalihe fisionog materijala, ključnog sastojka nuklearnog oruđa, rastu uznemirujućom brzinom i - prema vodećim ekspertima - istovetno raste opasnost da taj materijal dospe u pogrešne ruke. Fizičar Dejvid Olbrajt(http://homeland.house.gov/files/TestimonyAlbright.pdf), iz Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost, kaže da se od 2003, procenjuje da u 60-ak država postoji više od 3700 metričkih tona plutonijuma i visoko obogaćenog uranijuma. Olbrajt kaže da je to dovoljno fisionog materijala da se naprave stotine hiljada nuklearnih oruđa.

“Za bombu vam uopšte ne treba mnogo toga, a to povećava urgentnost problema, zbog koje on ne može da se ostavi po strani i zbog koje američka vlada treba da preuzme vođstvo, jer se mi najviše brinemo i najsvesniji smo opasnosti”, kaže Olbrajt.

Rusija trenutno ima najveće zalihe plutonijuma i visoko obogaćenog uranijuma, ispred Sjedinjenih Država. Ali Olbrajt kaže da rast vojnih rezervi u Indiji, Pakistanu i Izraelu zabrinjava - zbog mogućnosti da se teroristi domognu materijala. Uprkos nameri Sjedinjenih Država da do 2012. prepolovi svoje zalihe, Rouz Gotmeler (http://homeland.house.gov/files/TestimonyGottemoeller.pdf), iz Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, kaže da se sporo napreduje u pogledu sporazuma o neširenju nuklearnog oružja.

“To je delimično zbog vrlo jake podele između onih koji veruju da Sjedinjene Države i ostale nuklearne države ne ispunjavaju svoje obaveze”, kaže Gotmeler.

Iran u ovom trenutku gradi pogon za obogaćivanje uranijuma koji bi mogao da se koristi za proizvodnju fisionog materijala za nuklearna oružja. Ipak, Olbrajt ukazuje da će zemljama poput Severne Koreje ili Irana, biti potrebne i druge nuklearno sposobne države da postanu više nego samo dobar uzor.

“Rekao bih da možemo da rešimo problem Irana, ali će to morati da se poveže sa iranskim shvatanjem sopstvene bezbednosti i mogućnošću da se ponude neke povlastice - da bi se Iran osetio kao da nešto daje, a nešto drugo za uzvrat dobija”, kaže Olbrajt.

Eksperti ukazuju da su bolji rad obaveštajnih službi, bezbednost i sveopšte povinovanje međunarodnim obavezama, neophodni za smanjenje globalne opasnosti. Olbrajt ističe da će visoko na listi biti međunarodni i proverljivi sporazumi o “deklasiranju” ... što je termin koji se koristi za pretvaranje zaliha obogaćenog uranijuma od kojeg se pravi oružje, u materijal nižeg stepena obogaćenja, koji može da se koristi u miroljubive svrhe.

VOA

p.s.
List of countries with nuclear weapons

_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 17.07.2005. u 13:05 GMT+1]}

---

"Najveći i najgrozniji od svih ratova je okončan ove nedelje, uz eho jednog ogromnog događaja - događaja koji je toliko veliki da je, u poređenju sa njim, sam rat poprimio mali značaj. Svest o pobedi ispunjavaju koliko radost i zahvalnost, toliko i tuga i sumnja", Time Magazine (20. avgust 1945)


Emiko Okada je imala osam godina i igrala se u dvorištu sa dvoje svoje male braće kada je svetlost zaslepila. Potom je usledila tutnjava i Emiko se od eksplozije onesvestila. Kada je došla sebi, prisećala se kao da je "osećala da je sunce palo na mene". Njena braća su jaukala kraj nje, sa telima prekrivenim opekotinama. Bilo je to 6. avgusta 1945. u japanskom gradu Hirošima. Susedi su se teturali, goli i sa kožom koja im je visila poput dronjaka. Leševi su prekrivali ulice...

Procenjuje se da je momentalno ubijena trećina od oko 350.000 žitelja grada, uključujući i pripadnike imperijalne armije i regrute iz Koreje. Mnogo hiljada ljudi je narednih godina umrlo od radioaktivnog trovanja. Bomba je pretvarala staklo u tekućinu, zgrade u prah, a ljudi su bili puke senke utisnute na ruševinama. "Pala je crna kiša. Ličila je na naftu", prisećao se tada devetogodišnji Seiko Komacu.

Kiša ruševina

Pre toga, niko nije obraćao pažnju na udaljeni zvuk tri američka bombardera B-29 koji su kružili u visini. Jedan od njih je bio "Enola Gej", koji je u 8,15 časova bacio jednu bombu od pet tona koja je izazvala "kišu ruševina", kakvu je predsednik SAD Hari Truman obećao ukoliko se Japan ne preda. Dok se "Enola Gej" okrenula ka jugu, na dugom putu kući, jedan od članova posade Teodor (Dač) Van Kirk se prisećao da je "neko rekao - a i ja sam isto mislio - 'Ovaj rat je gotov'".

Tri dana kasnije, drugi japanski grad Nagasaki je bio uništen još jednom atomskom bombom. Osam dana posle Hirošime, 14. avgusta, Japan je proglasio bezuslovnu predaju koja je potpisana na američkom bojnom brodu "Misuri" u Tokijskom zalivu 2. septembra 1945.

Drugi svetski rat je bio istinski globalni sukob sa mnogim odlikama, neizmernim ljudskim patnjama, žestokom indoktrinacijom i korišćenjem novih oružja - atomska bomba je bilo poslednje. Rat je počeo 7. jula 1937. u Aziji, japanskom invazijom na istočnu Kinu, i 1. septembra 1939. napadom nacističke Nemačke na Poljsku. U narednim godinama u rat je uvučena većina zemalja sveta. U Evropi je okončan 8. maja 1945. predajom Nemačke, ali je nastavljen u Aziji dok Japan nije poražen.

Približno je između 55 i 57 miliona ljudi izgubilo život. U to su uključene milionske žrtve dela genocida, poput Holokausta i eksperimenata koje je u kineskoj oblasti Pingfan vršila japanska jedinica 731 generala Iši Široa.

Privredni kolaps

Na kraju Dugog svetskog rata privreda u Evropi je bila u kolapsu, sa razorenih 70 odsto industrije. Mnogi od najvećih gradova na kontinetu bili su u ruševinama, milioni ljudi bez doma, a šteta naneta poljoprivredi je značila da je mnogim delovima Evrope pretila glad.

Podjednako važan za ukupnu industriju bio je neostatak uglja, pojačan sa nekoliko hladnih zima zbog kojih su se u nezagrejanim stanovinama u Nemačkoj stotine ljudi smrzle. Naročito je bila pogođena transportna infrastuktura, pošto su železnica, mostovi i putevi bili glavne mete vazdušnih napada, dok su mnogi trgovački brodovi potopljeni.

Ni jedan od tih problema nije mogao da bude lako i brzo rešen, pošto su zemlje zahvaćene ratom sva državna sredstva potrošile na njegovo vođenje. Vladala je i moralna kriza, jer Evropljani nisu mogli da shvate kako je zapadna civilacija mogla da iznedri koncentracione logore i atomske bombe.

Opomena

Posle 60 godina od prve atomske bombe, čovečanstvo može da kaže kako je protekli period bio ipak ispunjen razumom, kombinovanim sa obiljem sreće. Jer, osim druge bombe na Nagasaki, više niko u ljutnji nije potegao za nuklernim oružjem. Mada, čovečanstvo je u nekoliko situacija bilo blizu kataklizme...

Krajem 1945, Pentagon je već sačinio listu gradova i baza u Sovjetskom Savezu. Ti ciljevi su užurbano razmatrani u vreme krize nastale kada je 1947. Crvena armija blokirala Berlin. No, razumnije glave su prevladale. Tvrdi se da je jedan od takvih bio američki predsednik Dvajt Ajzenhauer, bivši komandant savezničkih snaga u Evropi na kraju Drugog svetskog rata. On je 1954. stavio veto na predloge Pentagona i Stejt departmenta da tri taktička nuklearna oružja budu upotrebljena protiv jedinica severnovijentamskog oslobodilačkog pokreta koji se spremao da nanese težak poraz francuskim kolonijalnim snagama kod Dijen Bijem Fua.

Ruski istoričari sada obelodanjuju da je čovečanstvo bilo na ivici nuklearnog rata i 1956. Tada, čini se, sovjetski vođa Nikita Hruščov nije pretio "praznom puškom" kada je upozorio da će rakete "kišiti" po Velikoj Britaniji i Franuskoj ukoliko one ne okončaju vojnu okupaciju Sueckog kanala koji je upravo nacionalizovao Egipat. Izgleda da je, međutim, najopasnije bilo nadgornjavanje SAD i SSSR u vreme tzv. kubanske raketne krize 1962. U jesen te godine, SSSR je porekao da je instalirao nuklearno oružje na Kubi, samo 150 kilometara daleko od SAD.

Bilo je i drugih ožiljaka, od kojih je veoma ozbiljan bio onaj u jesen 1983, kada je rukovodstvo u Kremlju, uznemireno retorikom predsednika Ronalda Regana o sovjetskoj "Imperiji zla", precenilo obaveštajne podatke. Tako je protumačeno da se iza uobičajenih NATO manevara "Operacija vešti strelac" krije predupređujući nuklearni udar. Lovci sa nuklearnim oružjem su stavljeni u stanje visoke borbene pripravnosti, sa motorima uključenim na pistama u Istočnoj Nemačkoj, a sedištima tajne službe KGB u Evropi je poslata poruka "Munja", da se osiguraju od očekivanog napada sa Zapada.

No, nuklearne krize nisu bile vezane samo za supersile. U oktobru 1973, dok su egipatske trupe prodirale preko Suecko kanala, a dve sirijske oklopne divizije krčile put na Golanskoj visoravni, izraelski ministar odbrane Moše Dajan se uspaničio i poslao poruku vladi i zapovedniku ratnog vazduhoplovstva da se "ruši treći hram". Bila je to šifra da Izrael odmah pripremi za upotrebu svoje nuklearno oružje kako bi sprečio poraz.

Takođe su mnogoljudne države Indija i Pakistan u proteklih sedam godina u dva navrata bile na ivici rata, verovatno i nuklearnog. Otuda je sa olakšanjem u međunarodnoj zajednici primljen sporazum koji su te dve države postigle ovih dana o uspostavljanju uzajamnih mera izgradnje poverenja i kontrole kako bi bile sprečeno slučajno nuklearno utrkivanje.

No, nove nuklearne pretnje se pojavljuju iz Irana i Severne Koreje. I mada ima obećavajućih znakova da će diplomatija možda ublažiti krizu oko nuklearnog programa poslednje staljinističke države Demokratske Narodne Republike Koreje, a da je Islamska Republika Iran dalje od proizvodnje delotvornog nuklearnog oružja nego što se mislilo, izgledi za širenje kaskade nuklearnog oružja su i danas veoma veliki.

Šest decenija posle Hirošime i 14 godina posle implozije Sovjetskog saveza veliko pitanje sa kojim su suočeni stratezi i čitavo čovečanstvo nije da li postojeće nuklearne sile mogu da organizuju nuklearne snage, već kako da širenje nuklearnog oružja ne izmakne kontroli.

Nikada više?

• 160.000 ljudi poginulo je kada je 6. avgusta 1945. bomba bačena u 8:15 ujutru na Hirošimu, a 77.062 osoba je preminulo kasnije

• 27 milijardi dolara potroše SAD svake godine na nuklearna oružja i srodne programe

• 11.000 aktivnih, efektnih nuklearnih bombi ima danas u svetu. SAD poseduju 6.390, Rusija 3.242, a Velika Britanija 200

• Oko 35.378 km2 je teritorija koju SAD koriste za nuklearne baze i postrojenja

• 5 država sa priznatim nuklearnim statusom: Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija, SAD

• 4 druge države za koje je poznato ili se zna da poseduju nuklearno oružje: Indija, Izrael, Pakistan, Severna Koreja

• 1 ostrvo koje je isparilo u nuklearnim testovima: Elegulab, Mikronezija, 1952

• Oko 34,5 kg teško, 76 cm dugačko i 28 cm u prečniku (na najširem delu), mere su "Dejvija Kroketa", najmanjeg američkog nuklearnog oružje ikada proizvedenog

• 40 država ima tehničke mogućnosti za proizvodnju nuklearnog oružja

• 30.000 kazahstanskih vojnika služilo je u Semipalatinsku, zoni za nuklearne probe u SSSR. Tamo je između 1945. i 1991. izvedeno 456 nuklearnih proba, a najviše njih 100 su danas još uvek živi

• 200 - procenjeni broj nuklearnog oružja koje poseduje Izrael

• 0 - procenjeni broj nuklearnog oružja koje poseduju arapske države

• 150 - procenjeni broj nuklearnog oružja koje poseduje Indija

• 75 - procenjeni broj nuklearnog oružja koje poseduje Pakistan

• 100.000 ljudi je još 1984. bilo učlanjeno u kampanju za nuklearno razoružanje (CND)

• 40.000 ljudi je trenutno učlanjeno u CND

• 900 godina - vreme koje će biti potrebno radioaktivnim elementima u Prijapatu, blizu Černobila, da se raspadnu do bezbednih nivoa posle katastrofe od pre 19 godina

Nikola Božidarević

_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 15.08.2005. u 12:06 GMT+1]}

---

Pre šezdeset godina u gradu Alamagordu u državi Novi Meksiko obavljena je prva probna eksplozija atomske bombe. To je bio jedan od najvažnijih momenata u istoriji čovečanstva i, srećom, veći deo istorijskih činjenica i dokumenata koji mu je prethodio je sačuvan. Istraživanje svih tih činjenica možete započeti na lokaciji Atomska arhiva, posvećenoj složenom nastajanju atomske bombe. Inače, lokacija je dodatak multimedijskom kompakt disku, čiji je sadržaj takođe posvećen atomskom naoružanju. Sažetiji i hronološkiji pristup temi imali su autori lokacije Naučna istorija atomske bombe. Grafika na lokaciji možda jeste nastala na Macintoshu iz 1986. godine, ali je zato do najsitnijeg detalja opisano sve što je prethodilo testiranju uz julu 1945. godine. Drugačiji aspekt priče naći ćete na lokaciji Trumanova predsednička biblioteka, pre svega zbog velike kolekcije dokumenata koji su doveli do odluke da se u avgustu 1945. godine bace dve atomske bombe na Japan.

http://www.atomicarchive.com/

Nuklearne probe u fotosima. Amerika je između 1945. i 1962. napravila čak 216 atmosferskih i podzemnih nuklearnih proba

http://www.michaellight.net/100suns/

_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 22.01.2006. u 21:10 GMT+1]}

---

http://video.google.com/videoplay?docid=2046393742348211186

http://en.wikipedia.org/wiki/Tsar_Bomba

p.s.
http://www.geocities.com/TimesSquare/8976/nuke.htm

---

Kako se pravi atomska bomba
...

Ako neka zemlja hoće da napravi atomsku bombu potrebeno joj je pre sve svega sledeće: atomski materijal koji može da se cepa i koristi za oružje - dakle uranijum ili plutonijum.Jer ako se na jednom mestu nadje dovoljno plutonijuma ili uranijuma, počinje lančana rekacija- dešava se nuklearna eksplozija. Stručnjaci kao što je Gec Nojnek sa insituta za istraživanje mira i bezbdnosnu poltiku univerziteta u Hamburgu govore o kritičnoj masi koja se mora dostići:

«Sve s obzorom o kojem tipu bombe se radi, njenu razornu snagu i dizajn - potrebno je od 20 do 50 kilograma uranijuma.A što se tiče plutonijuma dovoljno je od 6 do 8 kilograma.U suštini , za pravljenje oružja potrebano je materijala veličine manje bejzbol loptice ili veceg grejapfruta. Dakle, nije potrebno mnogo materijala, da bi se napravila bomba razornija od one koja je bačena na Hirošimu.»

Atomska bomba je u principu jednostavne gradje.

Sastoji se od uranijumske šipke koja tačno pasuje u cilinder koji je takodje od uranijuma.

Ništa od toga, dakle ni šipka nitii cilinder ne poseduju kritičnu masu i ne mogu da eksplodiraju samo od sebe.

Da bi doslo do eksplozije potreban je upaljac ,hemisjki upaljac koji ispali šipku u cilindar. Time se prelazi se granica krične mase i bomba eksplodira.

Zvuči jednostavno

...

Medjutim u praksi ,pravljnje atomske bombe je komplikovan poduhvat.

Ipak, prvi i najteži korak je – dobijanje uranijuma ili plutonijuma koji mogu da se koriste za oružje .Kod uranijuma problem leži u tome što on u prirodnom stanju ne može da se koristi - od njega ne može da se pravi oružje jer se sastoji od dve različite vrste:

99,3 odsto prirodnog uranijuma čini uranijum 238 i to je jedna relativno stabilna varijanta koju je veoma teško cepati i koja se ne može koristiti ni za proizvodnju šipki niti cilindara. Vojni materijal je uranijum 235 a njega u prirodnom uranijumu ima samo u tragovima, 0,7 odsto.

To znači da je za atomsku bombu potrebno povećati koncentraciju uranijuma 235 – stručanjci govore o obogaćivanju uranijuma.Taj proces se odvija u kompleksnim postrojenjima koje se zovu centrifuge.

Centrifuge rotiraju ogromnom brzinom više hiljada puta u sekundi. Odlučujuće za ovaj proces je to da je uranijum 238 nešto malo teži od uranijuma 235. Tako se u centrifugi uranijum 238 skuplja u spoljnom delu dok 235 ostaje uunutršnjem delu – u svakom slučaju dolazi do razdvajanja. I samo ako je centrifuga dovoljno dugo u pogonu dobija se potreban mešavina – 10 procenata uranijuma 238 i 90 procenata uranjiuma 235.Visoko obogaćeni uranijum – tako se stručno zove ove mešavina –može da se koristi za oružje.

I drugi nuklearni eksloziv, plutonijum, nije lako dobiti:

«Ako se uranijum ,koji se inače koristi kao gorivo u reaktorima, stavi u reaktor, i potom rekator stavi u pogon samo na kratko – onda se u grorivu reaktora dobije plutinijum. Taj plutonijum se pod odredjenm islovima može iskosritit za pravljenje atomske bombe.»

Ali problem je što se plutonijum mora odvojiti od sagorelih gorivnih elemenata i za to je potrebno raspolagati komlikovanom tehnikom.
...

_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 10.04.2006. u 18:33 GMT+1]}

---

Scientist Who Discovered Plutonium Dies

---

A gallery of images taken in the fist moments of a nuclear explosion

p.s.
Gallery of U.S. Nuclear Tests
Rapatronic camera

---

Video sam ljude gole i potpuno crne od opekotina, čija je koža visila u fronclama, držali su ruke pripijene uz telo, stajali nepomično i izgledali kao da nisu ljudi. U prvom trenutku samo sam želeo da pobegnem, da ih ne gledanm . I danas mi je žao zbog takvog osećanja - seća se Hitoši Takajama, koji je kao 15-godišnjak pukim slučajem preživeo užas Hirošime.

U svetu prva atomske bombe (A- bomba) bačena je 6. avgusta 1945. na Hirošsimu, po naređenju koje je dan ranije izdao tadašnji američki predsednik Hari Truman, uveren da će to doprineti okončanju Drugog svetskog rata. A-bomba je bila deo tajnog projekta "Menhetn" koji se prethodnu godinu razrađivao u SAD.

O žrtvama se u tom projektu, verovatno, razmišljalo kao o "kolateralnoj šteti", a A- bomba, snage 13 kilotona, zvana "Mali dečak", izbačena je iz bombardera B-29 sa visine od 9.300 metara, kako bi eksplodirala na 680 metara iznad grada, dovoljno bezbedno za američke pilote, a sravnila je Hirošimu sa zemljom. U krugu od tri kilometra od epicentra eksplozije nestslo je sve u ognju koji se obrušio sa neba. Bio je ponedeljak, jutro posle vikenda, ljudi su se vraćali svakodnevnim poslovima, a onda je u 08:15 po lokalnom vremenu nastala kataklizma. Za samo 16 sekundi detonacije, u gradu koji je u trenutku napada imao oko 250.000 stanovnika, usmrćeno je između 66.000 i 80.000 ljudi, dok je blizu 100.000 teško ozleđeno.

Jezgro bombe imalo je temperaturu od nekoliko miliona stepeni Celzijusa. Sve u radijusu od 10 kilometara je razoreno i ozračeno. Struja vazduha, pokrenuta eksplozijom, stvarala je efekat zemljotresa i usisavala sve na svom putu. Oblak u obliku pečurke je dosegao visinu od 12 kilometara. Žrtve atomskog napada na Hirošimu osećaju se i danas. Efekti atomske radijacije su nastavili da odnose žrtve. Stanovnici grada koji su preživeli eksploziju bili su ozračeni i umirali su u mukama. Teške zdravstvene posledice, genetske promene kroz generacije, nastavljaju da razaraju živote.

Prema podacima grada Hirošime iz 2004. ukupan broj žrtava atomske bombe je 237.062 ljudi, a procenjuje se da u Japanu više od 260.000 ljudi i dalje trpi posledice pada prvih A-bombi u svetu jer je, samo tri dana posle Hirošime, ista sudbina zadesila i Nagasaki.
Posle tih napada, 15. avgusta, Japan je kapitulirao, što je predstavljalo kraj Drugog svetskog rata u svetu, odnosno ostvarenje Trumanove zamisli.

"Gospodine predsedniče, mislim da sam uradio ono što mi je rečeno", salutirao je 1948. pred Trumanom pilot Pol Tibets, pukovnik i komandat 12- člane posade aviona koja je na Hirošimu bacila A-bombu. On je taj avion nazvao "Enola Bej" po svojoj majci u znak zahvalnosti što ga je školovala za pilota. Avion je i danas izložen u nacionalnom vazduhoplovno-kosmičkom muzeju kod Vašingtona. Tibets je doživeo 90 godina i nikada, bar kako ponavlja u intervjuima, "nije osetio žaljenje a ni kajanje". Kaže da je, kada mu je poveren zadatak, "znao da će biti ubijeno mnogo ljudi", ali i da će "biti spašeni mnogi životi američkih vojnika", jer "SAD neće morati u invaziju na Japan".
"Znao sam da radim pravu stvar i ni u jednom trenutku nisam oklevao da bacim bombu", izjavljuje Tibets koji se, takođe, seća da je u trenutku ekspliozije "jarko svetlo obasjalo kabinu" i da se osetio vazdušni udar "kao nogom u zadnjicu". Avion se tada nalazio na 16 kilometara od centra eksplozije. "Vratili smo se da pogledamo. Grad je bio skriven pod užasnim oblakom koji je ključao i dizao se u vidu pečurke", priča general Tibets, odlikovan za "podvig". A pod tim čudovišnim belim oblakom je nestao grad star 500 godina sa desetinama hiljada ljudi koji su sažeženi i umrli u najvećim mukama!

Hirošima je, inače, izabrana za "poligon" u Odeljenju vojne obaveštajne službe SAD, a u "konkurenciji" su bili još Kokura, Nigata i Kjoto, drevna prestonica Japana. "Izbor" američkih obevaštajaca koštao je Hirošimu života. Grad je godinama bio sinonim za smrt, bolest, patnju... U specijalnom saopštenju, objavljenom po "uspešno obavljenom zadatku", Bela kuća je obavestila javnost da je "najveća bomba koja je ikad korišćena u istoriji ratovanja" bačena na "Hirošimu, značajnu japansku vojnu bazu". "To je atomska bomba. Ona koristi fundamentalne sile prirode. Sila iz koje Sunce crpi svoju snagu upotrebljena je protiv onih koji su izazvali rat na Dalekom istoku", pisalo je u saopštenju.

Takođe je obelodanjeno da su SAD tokom rata tajno realizovala giganstki atomski projekat. "Rat u naučnim laboratorijama nosio je sudbonosni rizik na isti način kao rat u vazduhu, na moru i kopnu. Danas su SAD pobedile u laboratorijskoj bitki isto kao što pobeđuju u svim ostalim bitkama", pisalo je u saopštenju. Danas SAD, kao atomska sila u svetu, nastoje da spreče druge da imaju atomsko oružje (Iran, Severna Koreja), a današnji Japan je zemlja koja koristi nuklearnu energiju i gde se od 1970-tih razmišlja i o nuklearnom oružju. Obe zemlje, a ni svet, kao da nisu izvukli pouke iz kataklizme Hirošime i raziornoj moći A-bombi.

U svetu su posle hidrogenskih napravljene neutronske bombe i još mnogošta iz arsenala nuklearnog oružja koji je danas dovoljno razoran da uništi (čak više puta!) sav život na Zemlji. Od Hirošime do danas broj žrtava ispuštanja radioaktivnih materija u životnu sredinu, nuklearnih proba i akcidenata (Ostrvo tri milje, Černobil i drugi) kreće se od 50.000 do 500.000 osoba.

Jedan od simbola današnje Hirošime je javni časovnik koji se zaustavio u 8:15 časova, u trenutku atromske eksplozije, a na nultoj tački udara je izgrađen Memorijalni mirovni centar "Hirošima" sa velikim tradicionalnim japanskim obeležjem za grob. Svake godine tačno u 08:15 časova ujutru u Hirošimi su sve misli upućene želji da se nikada više i nikome ne dogodi A-bomba.

tanjug

_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 06.08.2006. u 16:17 GMT+1]}

---

U Nagasakiju je obeležena godišnjica od kako je na ovaj japanski grad u 11.02, u vreme kada je 9. avgusta 1945. godine američki bombarder bacio nuklearnu bombu sa plutonijumom-239. na taj grad. Bomba je eksplodirala na visini od 500 metara iznad zemlje, a u trenutku eksplozije je poginulo 27.000 od ukupno 200.000 stanovnika Nagasakija. Do kraja 1945. godine, broj žrtava se zbog izloženosti radijaciji popeo na 70.000. Na listu žrtava bombardovanja su nedavno dodata imena 2.831 osobe koje su nedavno umrle. Zvaničan broj žrtava bombardovanja u Nagasakiju sada iznosi 140.144 osoba.

---