Da li su biblijski zapisi pouzdani?

Tacno, ne samo da ga je sponzorisao i sazvao - nego se zna da su svi radili pod prisilom inace su ih cekali lavovi :)

---

I kako kazu pametan je taj konstantin kladio se na konja koji dobija. Samo jedna napomena. (da se njutn ne uvredi) Isak Njutn je u svom zivotu imao velikih problema sa crkvom a bio je jedan od najpoznatijih alhemicara. Takodje je bio clan sionskog priorata (ovo jos uvek proucavam postoji sumlja da je uopste priorat postojao). Uostalom u to vreme kada bi neko saznao da se bavite alhemijom ili da izjavite nesto protiv crkve eto vam inkvizicije na vrata da vas spali na lomaci. Nauku i religiju nikada ne treba mesati. Evo tako je i cuveni pop Maltus koji je presao u ekonomiju predlozio da se ljudi uzdrze od pravljenja dece ili da lepo napravaimo rat,izazovemo kugu i neke ostale retrogradne stvari.
Po mom misljenju crkva i religija je imala vise loseg uticaja nego dobrog. Cinjenica je da je galilej najebao jer je rekao da je zemlja okrugla, cinjenica je da je crkva bila protiv stamparija, cinjenica je da je crkva bila protiv zena, cinjenica je da je crkva bila na celu krstaskih ratova, cinjenica je da danas mnogi teroristi ubijaju u ime alaha, cinjenica je da imas popova pedofila (ili setite se raspucina, ra ra raspucin ruski love machine), cinjenica je da su ljudi proglasavani vesticama i vestcima, cinjenica je da crkva (danas) pere ogromnu lovu (evo afera u rusiji odbila im drzava porez na uvoz za njihove potrebe jer nemaju love i sta su oni uradili uvozili alkohol i duvan pa preprodavali; ali CINJENICA). Naravno ima i dobrih stvari (veoma mamlo) za njih uglavnom znate. E sada ne bih voleo da neko krene sa teorijom "ljudi (koji su i u crkvama) ce te izneveriti a bog nikada" jer je to jedan veliki apsurd. Samo cu na kraju da citiram krlezu (u ovome se slazemo):
"Covek je tako izmislio boga, a sad kleci pred njim vekovima. Covek je isceprkao iz blata zlato, a sad ta bespredmetna kovina vlada njegovim nazorima i uverenjima". Bog je nastao iz ljudskog neznanja i gluposti kada nije mogao na drugi nacin da opise neke pojave.

Da cinjenica je da vise izvozimo nego uvozimo, da smo najaci najbolji i najpametniji na svetu, da ce Srbija biti od Tokija pa ne znam dokle ... i tako ima raznih cinjenica
koje smo tako pametno upili s raznih tv dnevnika i sve je to istina sto nam kazu ili negde cujemo.
Salu na stranu, mada citajuci delimicno ove postove nije mi do sale, ako samo razmisljate "matematicarskim-logickim mozgom" za koji sam mislio da je nesto mnogo dobro kad bejah srednjoskolac necete moci da dojete ni do odgovora na mnogo "ociglednija" pitanja: npr. Da li postoji ova tastatura na kojoj kucam ili ne-postoje rasprave filozofa i za i protiv, nemojte me terati da ih citiram, davno behu te rasprave u srednjoj skoli.
Elem, cijnenica je da cemo odgovore na bitna pitanja naci ako prvo izadjemo malo iz nasih sebicnih oklopa,ljustura,usko nasih potreba i pogledamo malo ljude oko sebe i njihove potrebe, pomognemo nekom, makar osmehom u prevozu,da bi vam bilo lakse vezbajte prvo sa suprotnim polom ( ja probo), i sl.
Posto se takmicimo uglavnom u disciplini ko je najpametniji, ajde da vidimo ko ume vise da voli,postuje,pazi i mazi ljude oko sebe.

Verujem da ce me vecina ljudi ovde razumeti, a posto vidim da ovde ima dosta matematicara mogu samo da kazem da bi u kontekstu moga izlaganja bilo korisno procitati (sa ljudske, ne mislim naucne strane) autobiografije velikih svetskih naucnika kao sto su Nikola Tesla i Mihajilo Pupin ciji su veliki umovi shvatili da u zivotu nije najbitnija matematika vec nesto lepse...

Pozdrav svima

Kao prvo ne znam kome se obracas i trazis da izadje iz neke ljusture. Evo ja ti odgovorno tvrdim da sam daleko od "ljusture" i da pomazem ljudima nekada i previse, kad zapostavim sebe. Pod dva ovde se niko ne takmici u disciplini ko je najpametniji ovde se razmenjuju misljenja to sto su razlicita to je jos bolje. Ali sve to nema veze sa ovom temom o kojoj raspravljamo. Filozofiju definitivno ne znas :) (verovatno pokusavas da govoris o Platonovim idejama ili nesto slicno) sto je takodje nerelevantno sa temom. Ako mislis da kazes izadjite napolje pomagajte ljudima, prosirite svoje vidike i otkricete boga pa na taj nacin pokusavas da dovedes to u vezu sa ovom temom onda si na pogresnom putu. Civilizaciju, kulturu, milosrdje, razumevanje drugih, moral sve su to ljudi izmislili, jer da je dato od boga bilo bi od pocetka ljudskog veka (poznatog) onda nikada ne bi bilo robova, ratova i ubijanja ljudi (sto su takodje ljudi izmislili). Do odgovora na bitna pitanja kako ti kazes jedino mozes da postignes razmisljanjem a ne tako sto ces da izadjes napolje mozda se uduvas i onda ti se prikaze Bog. Posto u svakoj religiji imas nekoga ko prenosi poruku od boga najbolji komentar koji sam cuo u vezi toga je: "Mora da su imali dobru vutru". Hajde danas neka neko kaze da mu se javio Bog sa porukom da ce spasiti covecanstvo... naravno ceka ga Laza Lazarevic.
[vic]
Znate onaj vic kada se Isus vrati posle 2000 godina na zemlju u poderanim dronjama da vidi sta se desava. I krene tako da tazi od ljudi da mu daju malo hrane i pica i svi ovi ga naravno oteraju. Onda dodje u studentski dom i pokuca na vrata jednog studenta i zatrazi omoc a student odmah: Udji brate nema problema evo nace se nesto pica ima i nesto hrane podelicemo. Posle toga smota dzoint i podeli ga sa Isusom i ovaj videvsi dobrotu coveka odluci da mu prizna. Isus: "Znas moram nesto da ti kazem. Ja sam isus i dosao sam da vidim zemlju posle 2000 godina". Student:"Pa rekoh ja da je strava dzoint"
[/vic]

I ja pozdravljam tebe i drago mi je da postoje i oni koji nemaju predrasude, koji svoj um koriste, za razliku od mnogi.
Posto su ti animljivi bili moji dosadasnji tekstovi mislim da ce ti se ovi tek sada svidjeti
posto sam dosao do neki jako zanimljivi podataka.


Samo da napomenem ja nikome ne pokusavam nametnuti misljenje, pozivam svakog korisnika da sam provjeri informacije koje ja pisem i da razmisli o smislu svega sto je napisano. Ja nisam doktor, ni filozof, ni naucnik ali sam teoloski veoma dobro obrazovan i Bibliju poznajem izuzetno dobro. Tako da molim korisnike foruma da mi oproste ako napravim koju gresku u nekom izrazu ili terminu, ja mogu pisati propovijedi i tomi jako dobro ide. Mislim da bi vam i to bilo jako zaniljivo, da vidite kake se sve lijepe poruke nalazue u bibliji. Ali posto je ovo naucni forum ja cu postovati pravila foruma i tako samo iznositi dokaze u korist biblije koje su prikupili moji prijatelji koji su kvalifikovani za te oblasti. Kada pisem o istoriji ja se bavim podatcima koje sam prikupio od arheologa, kada pricam o fizici ja se bavim podatcima fizicara i tako za svaku granu nauke. Imam kod kuce vise od vise od 500 knjiga iz razni oblasti nauke ili knjizevnosti, kao materijala koji su pisali ljudi koji vjeruju u Boga ali i materijala koji su pisali nevjernici. Imam preko deset prevoda biblije i jako mnogo raznorazne religiozne literature mnogih vjerskih zajednica. Jednostavno zelo sam u zivotu biti uvjeren da li je moje religiozno ubjedjenje ispravno, jer sam Bog u bibliji poziva ljude da ga iskusaju i da ce im On dati odgovore na sva pitanja ako su zaista iskreni u svojoj potrazi.


Zelim da se izvinem korisnicima sto se ovih dana nisam javljao, iamo sam smrtni slucaj u porodici, umrla mi je baba, tako da nisam mogao dolaziti na internet. Nadam se da mi necete zamjeriti.

Ovaj tekst je sazetak iz knjige "Mala misterija stvaranja". Pozivam korisnike foruma da ga pazlivo prouce, jer je jako zanimljiv i ima dosta informacija.
Iza ovog rada stoji Dr. Robert Gentry i zato molim kriticare da dobro rzmisle o tome sta ce pisati.
Rekoh da se ljudi dzaba ne prosipaju

.................................Mala misterija stvaranja (Dr. Robert Gentry)

Biblija, kao pisano otkrivenje Stvoritelja, nas na samom pocetku izvestava da se stvaranje Zemlje, zivota na njoj i univerzuma desilo u periodu od 6 doslovnih dana od 24 sata. Ako je do tako necega zaista doslo, ocekivali bismo da nadjemo neki dokaz u prilog takve tvrdnje. I zaista, u osnovnim stenama Zemlje nalazi se nesto sto bismo mogli nazvati "zigom stvaranja". Kao da je Stvoritelj ostavio otiske svojih prstiju kada je stvarao Zemlju, koje mi danas mozemo da otkrijemo i da na taj nacin jos jednom potvrdimo istinitost Njegovog pisanog otkrivenja.


Americki naucnik, Dr. Robert Gentry, otkrio je u osnovnim stenama Zemlje ostatke radioaktivnosti koji ukazuju na skoro trenutno stvaranje nase planete. Njegovo otkrice je objavljeno u najeminentnijim evolucionim naucnim casopisima i predstavlja, po nama, jedno od najznacajnijih naucnih otkrica u ovom veku. Dr. Gentry je objavio knjigu i dve video kasete o svojim pronalascima (koje su prevedene i sinhronizovane u Jugoslaviji, i mogu se nabaviti od autora ove prezentacije).

U nastavku cemo videti kako je Dr. Gentry dosao do ovih otkrica, i to iz njegovog pera. Evolucionisti su kazali da je u pitanju mala misterija koju oni u ovom trenutku ne mogu da objasne, ali da ce to u skoroj buducnosti uspeti. Proslo je nekoliko decenija, a mala misterija stvaranja je ostala i dalje misterija, ali samo za evolucioniste. Prezentaciju Dr. Gentry-ja mozete videti na adresi: www.halos.com



--------------------------------------------------------------------------------

.................................Mala misterija stvaranja
...................................Dr. Robert V. Gentry
Kao i vecina studenata na drzavnim univerzitetima pedesetih, ja sam utonuo u teoriju evolucije na prvom casu biologije. Profesor je ubedljivo dokazivao biolosku evoluciju zivota u toku ogromnih perioda. Predstavio je evoluciju kao neizbezan produkt prirodnih zakona svemira, teoriju koja se moze objasniti danas prisutnim mehanizmima. To je bilo jedino objasnjenje porekla predstavljeno na casu.

Bio sam jedan od mnogih Amerikanaca koji dolaze iz konzervativne religiozne sredine suprotne evolucionim konceptima koji se uce u skoli. Ipak, moja ubedjenja nisu bila dovoljno jaka da potegnem pitanja nesklada izmedju 1.Knjige Mojsijeve i evolucije. Studenti koji su to cinili nisu bili postovani. Kandidatu za naucnika najmudriji smer bio je da se kloni svega kontraverznog. Kao sto milioni ljudi veruju svojim omiljenim komentatorima na televiziji kao objektivnim i istinitim, moji skolski drugovi i ja verovali smo da nam obrazovanje daje celu pricu. Naucni dokazi za 1.Knjigu Mojsijevu nikada nisu spominjani, pa smo pretpostavili da oni i ne postoje.


.................................Evolucija kao ukupni okvir
Bioloski argumenti za evoluciju nisu bili dovoljno ubedljivi za mene kao evolucionistu. Konacno ubedjenje doslo je nekoliko godina kasnije kada sam upisao postdiplomski kurs fizike iz kosmologije, na polju koje se tice porekla i razvoja svemira. Kurs je zasnovan na modelu Big Benga, koji oslikava postanak svemira u gigantskoj prvobitnoj eksploziji.

U nekim delovima ova teorija mi se cinila filozofskom. Bilo je zadivljujuce misliti da nauka moze ispitati pocetak svemira, i to je trebalo da zaseni mnoge nesigurnosti u teoriji. Ostalo je jos veliko pitanje: osnovni stav fizike je da materija ne moze biti stvorena niti unistena. Ipak, standardna Big Beng teorija pretpostavlja da apsolutno nista nije postojalo pre Big Benga - ni materija, ni prostor, ni vreme. Logicno, ako se Big Beng uopste dogodio, moralo je postojati stvaranje materije. Prema zakonima fizike to je nemoguce. To je bila osnovna kontradikcija koju nisam bio sposoban da resim. Da li je bilo realno da verujem da je svemir evoluirao iz dogadjaja za koga nema naucnog dokaza?

Jednom se na predavanju diskusija usmerila na ovo pitanje. Osecajuci tezinu razvoja celog koncepta, profesor je rekao da je katolicki teolog Georges Lemaitre postavio moguce resenje. Lemaitre koji je bio kosmolog, sugerisao je da je Bog mogao da pokrene Big Beng. Zasto da ne, pomislio sam. Napokon, Bog moze da ucini sve. On je mogao da pokrene Big Beng. Krajnji ispit na kursu bio je izracunavanje kada se Big Beng dogodio. Moj rezultat bio je pre 5,7 milijardi godina, sto se smatralo pravim odgovorom u to vreme. (U poslednjih 30 godina ova cifra je porasla na oko 17 mlijardi godina.)

Uzeo sam krajnji ispit kao potsetnik - koliko su se moji pogledi na poreklo promenili u toku studiranja. Moje univerzitetsko obrazovanje pretvorilo me u teistickog evolucionistu, koji je verovao da Bog u 1.Knjizi Mojsijevoj alegorijski oslikava stvaranje u ukupnoj evoluciji kosmosa. Komadi slagalice sada su izgledali na svom mestu - 6 dana stvaranja bili su samo 6 ogromnih, beskrajnih perioda vremena. Bioloska evolucija zivota na Zemlji bila je umetnuta u geolosku evoluciju nase planete, i sve je pripremljeno za misticni Big Beng. Nauka i Bog bili su opet zajedno, i ja sam opet verovao u Boga koji uvek govori istinu.

Posle odbrane magistrata iz fizike na Florida Univerzitetu 1956., radio sam na vojnoj primeni efekata nuklearnog oruzja u Convair-Fort Worthu (sada General Dynamics). Dve godine kasnije nastavio sam isti rad u Martin-Marietta Corporatin u Orlandu, revnosno braneci evoluciju gde god je bilo prilike.

Onda me je neko suocio sa vecim teskocama mog verovanja u Boga istine i moje alegorijsko prihvatanje 1.Knjige Mojsijeve. On je istakao da je Bog prepisao izvestaj o stvaranju iz 1.Knjige Mojsijeve u jednoj od Deset Zapovesti: "Jer je za 6 dana stvorio Gospod nebo i Zemlju, more i sto je god u njima, a u sedmi dan pocinu ..." (2.Knjiga Mojsijeva 20,11)

Kontekst ovog pasusa izgleda dokazuje da su dani bili doslovni, a ne figurativni. Ako je to istina, nisam mogao vise da povezujem 6 dana stvaranja sa 6 dugih geoloskih perioda Zemlje, i moja osnova za verovanje u teisticku evoluciju bila je negirana. Ovo je bilo uznemiravajuce. Da li su Zapovesti alegorijske? Gde ce se sve ovo zaustaviti? Da li je Bog ista rekao pouzdano? Da li je On zaista Bog istine? Da li On uopste postoji? Moj plan ujedinjenja Boga i nauke izgleda da se srusio. Morao sam da nadjem vremena da ponovo istrazim naucne dokaze za evoluciju. Ovaj dugotrajni cilj me je podstakao da preispitam svoj stav. Sledece dve godine predavao sam na Florida Univerzitetu i razmisljao o pitanju porekla dok je moja zena diplomirala na matematici.


Pitanje porekla je ponovo otvoreno
Opet sam preispitao dokaze pokusavajuci da odredim koji faktori su bili najvazniji za mene da prihvatim evoluciju. Zvuci ironicno da sam prihvatio teolosko resenje (Bog je pokrenuo Big Beng) kao izlecenje kljucnog defekta u navodno naucnoj teoriji (materija i energija iz nicega). Cini se razumnom pretpostavka da su se najranije zvezde akumulirale iz materije stvorene u Big Bengu. Problem je sto delovi eksplozije ne mogu ponovo da se akumuliraju. Zasto bi se onda materija formirala u najvecoj od svih mogucih eksplozija i zatim oblikovala zvezde? Moje sumnje su se kasnije potvrdile kada je jedan astronom rekao: "Kada zvezde ne bi postojale, bilo bi lako dokazati da je to ono sto ocekujemo." (Aller i McLaughlin 1965., 577) Sta je uzrok da ogroman broj zvezda u jatima, u visoko uredjenim sistemima, vidimo u razlicitim galaksijama? Da li se sve ovo moze desiti slucajno, u ogromnom homogenom sirenju materije?

Koliko je razumno verovati da je poreklo nase planete samo poslednja faza u evolucionom razvoju svemira? Pretpostavlja se da je Big Beng stvorio samo vodonik i helijum, samo 2 od 92 elementa Zemljine kore. Odakle onda ostalih 90 elemenata vode poreklo? Teoretski dosli su iz termonuklearnih fuzionih reakcija pre vise milijardi godina duboko unutar odredjenih zvezda. Po ovom scenariju, svemir je lagano poprskan ovim ostalim elementima kada su ove zvezde kasnije eksplodirale (supernove). Pretpostavljajuci ovo, kako su se ostaci supernove razbacani u ogromnom medjuzvezdanom prostoru ponovo akumulirali i postali sirova materija za Suncev sistem? Moj kurs iz kosmologije to nikada nije objasnio, kao ni kako zvezde mogu da se razviju iz Big Benga. Koliko je verodostojna ideja da planete vode poreklo iz ogromnog gasovitog prstena oko Sunca? Sta je stvorilo prsten gasova? Koje je opravdanje za verovanje da je Zemlja nastala kada se deo prstena sjedinio u uzarenu, rastopljenu sferu - protozemlju?

Ipak, jedan deo naucnih dokaza povlaci verodostojnost celog scenarija. Casovi iz fizike vodili su me u nesumnjivo poverenje u radiometrijsko odredjivanje starosti Zemlje. Ovi podaci ocigledno daju direktnu vezu izmedju Zemljine geoloske evolucije i pretpostavljenog evolucionog razvoja svemira. Prema tehnikama radiometrijskog datiranja, najstarije stene Zemlje formirale su se pre nekoliko milijardi godina kada je uzarena, rastopljena protozemlja pocela da se hladi. To unosi verovatnocu u okvir Big Benga. Moje ranije prihvatanje scenarija Big Benga, ukljucujuci biolosku evoluciju i geolosku evoluciju Zemlje, vrteo se oko verovanja da su tehnike radiometrijskog datiranja potvrdile ogromnu starost Zemlje. Ali, da li je moje verovanje imalo osnove? Vreme je da kriticki razmisljamo o pretpostavkama na kojima su ove tehnike zasnovane.


.............................Radioaktivnost i starost stena
Radiometrijsko datiranje stena odnosi se na raspad "roditeljskog" elementa na stabilan, neradioaktivni krajnji produkt. Na primer, uran je roditeljski element koji se raspada na svoj krajnji proizvod, radiogeno olovo. Zove se radiogeno olovo da bi se razlikovalo od drugog olova koje nije dobijeno radioaktivnim raspadom. Merenjem: 1) koliko roditeljskog elementa u steni se raspalo na svoj krajnji produkt, i 2) sadasnje stope raspada, mnogi geolozi veruju da mogu da procene starost kada je roditelj dospeo u stenu, ili jednako tome, period vremena koji je protekao od formiranja stene.

Moja paznja je usmerena na pitanje - da li su stope raspada razlicitih radioaktivnih elemenata uvek iste kao danas. Uniformna stopa raspada bi znacila da ce se kolicina urana u steni stalno smanjivati, dok ce se radiogeno olovo, kao krajnji proizvod, stalno povecavati. Na ovom nivou, odnos urana i radiogenog olova pokazao bi vreme kada je stena ocvrsla. Ako je stopa raspada bila mnogo visa nekad u proslosti, onda bi se radiogeno olovo naglo akumuliralo u steni, i ono za sta bi bili potrebni eoni - dogodilo bi se za kratko vreme.

Na osnovu pretpostavke o jednakoj stopi rasta, stena bi mogla biti procenjena kao veoma stara, ne zato sto je podatak (odnos urana i radiogenog olova) bio pogresan, nego zbog pogresne pretpostavke. Zato je veoma vazno da znamo istinu po ovom pitanju. Moj univerzitetski kurs fizike ucio me je da verujem da je pretpostavka o jednakoj stopi raspada van sumnje, ali nisu dati dokazi. Da li takvi dokazi zapravo postoje? Ako je tako, ja moram to da otkrijem, jer neka teska pitanja za evolucioni scenario vise o koncu.

Pretpostavka konstantne stope raspada je sastavni deo evolucione pretpostavke da su svi fizicki zakoni ostali nepromenjeni u toku istorije svemira. Ovo je uniformisticki princip, lepak koji sastavlja sve delove evolucionog mozaika. Ako je on pogresan, svi delovi se odlepljuju i evolucija se raspada. Razumljivo je da naucnici koji su ubedjeni u evoluciju, van svake sumnje, tesko mogu da razmisljaju da su stope raspada mogle da budu razlicite. Uciniti to bilo bi jednako priznanju da uniformisticki princip moze biti pogresan, sto bi bilo jednako prihvatanju da evolucija moze biti pogresna. Moje prihvatanje evolucije bilo je veoma cvrsto, ali sam uvek rado razmatrao nove dokaze. Tako nisam osecao zabranu istrazivanja radiometrijskog datiranja i kljucnih pitanja o stopama raspada.

U leto 1962., dobio sam od Drzavne Naucne Fondacije da provedem tri meseca u Oak Ridge Institute za nuklearna istrazivanja u Tenesiju. U slobodno vreme proucavao sam radioaktivnost i starost Zemlje. Sledeceg proleca predavao sam fiziku puno radno vreme i istovremeno pohadjao postdiplomske studije iz fizike na Tehnoloskom Institutu Dzordzija u Atalanti. Istrazivanje tehnika radioaktivnog datiranja bilo je izmedju nastavnickih obaveza i ucenja. Moja paznja je sve vise bila usmerena na sicusni radioaktivni fenomen u odredjenim stenama, jer je to mogao biti dokaz da li su stope radioaktivnog raspada bile jednake u proslosti. Cinilo mi se da novo istrazivanje ovog fenomena moze sluziti kao pristojna teza za doktorat. Pre nego sto sam predsedniku odseka za fiziku dao ovaj predlog, uradio sam najvaznije naucne radove po tom pitanju. Sledeca tri odseka su sazetak mojih pocetnih otkrica.


............................Zagonetka prstenova u stenama
Naucna literatura otkriva fascinantnu pricu koja pocinje da se razvija kasnih 1800-tih, kada su bili dostupni savrseniji mikroskopi. Minerolozi su shvatili da mikroskop moze biti mocan alat u istrazivanju mnogih osobina stena i minerala. Narocito su zeleli da vide kroz odredjene delove stena, i shvate kako su razliciti materijali isprepleteni. Da bi to uradili, naucili su da pripremaju tanke, providne listove minerala. Uzorci minerala bili su bez defekata koji su se obicnim okom cesto videli kao sadrzaj sicusnih zrnaca drugih minerala. Vecina ovih sicusnih zrnaca nije privlacila paznju. Minerolozi su samo pretpostavili da su oni ugradjeni kada se kristalisao mineral domacin.

Neka od sicusnih zrnaca su privukla paznju, ne zbog svog izgleda, nego zbog pojave oko njih. Mineralozi su videli da su ova zrnca okruzena serijama lepo obojenih koncentricnih prstenova. Pod mikroskopom, uzorci sicusnih prstenova bili su slicni minijaturnoj meti, sa zrncem u centru. (slika) Zbog njihovog izgleda, nalik na oreole, i zbog razlicitosti boja poznatih kao pleohroizam (obojenost) u odredjenim mineralima, primeri koncentricnih prstenova su postali poznati kao obojeni oreoli. Daljim proucavanjem minerolozi su pronasli nesto sto je izgledalo kao serija pljosnatih koncentricnih prstenova, sto je pod mikroskopom izgledalo kao poprecni presek grupe sfernih ljuspica. Da ilustrujem: ako luk tanko isecete od vrha do dna, prstenovi luka sa najvecim precnikom bice najudaljenije kriske od centra. Kriske luka blize centru takodje ce pokazivati prstenove, ali ce precnik prstenova biti manji. To je slicno onome sto su minerolozi nasli kada su istrazivali susedne kriske minerala koji ima obojeni oreol. Tanke kriske iznad i ispod zrna pokazuju manju velicinu prstena kada se uporede sa kriskama dalje od centra. Ovo dokazuje da je dvodimenzionalni obojeni oreol vidjen pod mikroskopom zapravo grupa kriski sicusnih, koncentricnih mikrosfera.

Prisustvo sicusnih zrna u centru je kljuc za poreklo oreola. Neki minerolozi misle da je organski pigment mogao biti zarobljen u centru oreola kada se mineral formirao, a kasnije se sirio i oblikovao sicusne obojene sfere. Ipak, niko ne moze da identifikuje pigment, ili da zadovoljavajuce objasni kako sirenje moze da stvori mnostvo sfera. Obojeni oreoli prkosili su objasnjenju dok se u ovom veku nije otkrilo da su uran i neki drugi elementi radioaktivni.


............................Radioaktivna priroda oreola
Godine 1907. resenje za zagonetku oreola dosla je u srediste paznje u geoloskoj laboratoriji profesora Dzon Dzolija sa Triniti koledza u Dablinu. Dzoliju su bili poznati oreoli, narocito oni u biotitu, tamnom liskunu koji se lako raspukne na tanke kriske. Dzoli je shvatio da teorija difuzije ne moze da objasni jasno definisane ivice prstenova oreola, ni njihovu pravilnu velicinu. Poceo je da razmislja o radioaktivnom poreklu oreola.

U to vreme naucnici su znali da je uran roditelj lanca radioaktivnog raspada, sa nizom potomackih proizvoda koji su zovu clanovi lanca. (slika) Dzoli je upozorio da se uran i njegovi radioaktivni potomci - produkti raspadaju na dva nacina: 1) izbacivanjem veoma lakog fragmenta (beta cestice), sto prouzrokuje mala ostecenja dok prolaze kroz materiju, ili 2) izbacivanjem mnogo tezeg nuklearnog fragmenta (alfa cestice), koja je mnogo reaktivnija dok prolazi kroz supstancu. Zbog svoje male tezine, beta cestica se lako otpusta i zato je nepredvidiva, sa cik-cak putanjom pre nego sto se konacno zaustavi u materiji. Alfa cestica, s druge strane, je dovoljno teska da se krece gotovo pravo pre nego sto stane.

Kao sto je Dzoli mislio da ove cestice mogu biti odgovorne za oreole, bez sumnje je brzo shvatio da lagane beta cestice ne bi mogle da stvore obojenost u liskunu, i da njihove cik-cak putanje nisu mogle da daju ostre granice. Teze alfa cestice daleko vise obecavaju kao kandidati. Studija je pokazala da vecina alfa emitera u uranovom lancu raspada imaju razlicite energije, gde izotop 238U ima najmanju energiju.

Da li postoji veza izmedju razlicutih energija ovih alfa cestica i razlicitih velicina prstenova u oreolima koje je Dzoli posmatrao? Alfa cestice koje imaju razlicite energije prelazile bi razlicite razdaljine u mineralu. Sta ako postoji uran u sicusnom centru oreola? Da li moze alfa cestica iz urana i njegovih potomaka da stvori dovoljno ostecenje okolnog minerala i stvori obojeni oreol?

U mineralu, alfa cestice gube svoju energiju naglo sudaranjem sa drugim atomima. Jedna alfa cestica ce jonizovati oko 100.000 atoma na svojoj putanji, ostavljajuci u svojoj pobudjenosti kratak trag ostecenja koji ostaje kao stalan oziljak. Na atomskom nivou, ostecenje minerala je tako malo da predstavlja sicusni nevidljivi oziljak. Svaki mineral kao sto je liskun, koji sadrzi tragove urana, takodje ce sadrzati tragove alfa ostecenja uranovih atoma koji su se vec raspali. Uopste, atomi urana su ujednaceno rasprseni u mineralu, tako da tragovi ostecenja ne idu izvan kruga. Tako mineral moze biti ispunjen nevidljivim tragom alfa ostecenja. Cak i slucajevi sa nekoliko atoma urana, ili sa cak nekoliko stotina, skoro je dovoljna da stvori okrugle tragove, ali je ova kolicina jos uvek nedovoljna da stvori primetne obojene tragove u mineralu.

Nasuprot, zamislite milijarde uranovih atoma grupisanih u sicusno zrno u centru oreola. Alfa cestice izbacene iz ovog zrna mogu se uporediti sa izgledom velikog broja cioda zabodenih u jednu tacku. Za Dzolija izgleda sasvim verovatno da ovaj kruzni efekat ostecenja, kao kod emitovanja alfa cestica rasprskavanjem, moze biti dovoljan da stvori obojenost kao oreol, nalik naglom izbijanju suncevih zraka. (slika)

Radioaktivni atomi su sposobni da se spontano menjaju, ili raspadaju, na atome razlicitog tipa. Roditeljski radioaktivni atom raspada se na atom potomka na razlicite nacine, od kojih je jedan emisija alfa cestica. Brojni tipovi radioaktivnih atoma postoje u prirodi, ali samo tri su pokretaci lanca raspada. Za ovo razmatranje najvazniji je onaj koji pocinje sa uranom-238.

Broj koji je iznad oznake elementa, oznacava broj protona i neutrona u jezgru, odnosno koliko je tezak element. Izotopi istog elementa imaju razlicite mase, ali skoro identicno hemijsko ponasanje, kao na primer 238U i 235U. Jedna alfa cestica ima masu 4.

Uran-238 pokrece lanac koji se zavrsava sa olovom (hemijski simbol Pb). Lanac raspada 238U ima neke potomke koji se raspadaju emitujuci beta cestice, koje su skoro 7400 puta lakse od masivnije alfa cestice.

Vreme poluraspada radioaktivnog izotopa je vreme potrebno da se polovina njegovih atoma raspadne. Ako u odredjeno vreme postoji 1000 atoma, onda ce posle jednog vremena poluraspada ostati samo 500, a posle dva vremena poluraspada ostace samo 250 atoma od pocetnog broja, itd. Vreme poluraspada i stopa rasta su velicine u bliskom odnosu. Izotopi koji se brzo raspadaju imaju kratko vreme poluraspada, dok oni koji se raspadaju sporije imaju duze vreme poluraspada. Danas se 238U raspada veoma sporo sa vremenom poluraspada od 4,5 milijarde godina.

Ostaje samo jedno veliko pitanje: da li velicina prstena oreola odgovara duzini putanje serije uranovih alfa cestica u liskunu? Merenja su pokazala da cestice iz uranovog lanca raspada prelaze oko 3-7 cm u vazduhu pre no sto se zaustave. Dzoli je izracunao da alfa cestica u liskunu prelazi samo 1/2.000 deo onoga sto predje u vazduhu. Smanjenje duzine putanja uranovih alfa cestica izmerenih u vazduhu ovim faktorom, daje vrednost koja odgovara velicini prstena tipa oreola. Delovi slagalice dosli su na svoje mesto. Dzoli je pretpostavio da alfa emisija iz sicusnog centra oreola moze da stvori i sfernost, a i razlicite velicine ljuski sadrzanih u oreolima. Cinjenica da alfa cestice dosta ostecuju krajeve svojih puteva, objasnjava zasto su spoljne ivice prstenova oreola tamnije od unutrasnjih oblasti. Tako je Dzoli identifikovao uran i njegov produkt torijum kao radioaktivne elemente koji mogu stvoriti obojene oreole. Kasnije su postali poznati kao radioaktivni oreoli, ili radio-oreoli. (slika)


......................Radioaktivni oreoli i pitanje stope raspada
Iako sicusni, radio-oreoli uskoro su privukli paznju mnogih naucnika zainteresovanih za pitanje starosti i porekla Zemlje. Fizicari su racunali da oreoli mogu da daju potrebne podatke da se utvrdi da li je stopa raspada uvek bila konstantna. Geolozi su bili zainteresovani jer su zeleli da koriste radioaktivnost za odredjivanje starosti. Pitanje starosti Zemlje jos uvek se energicno raspravlja u nekim geoloskim krugovima, pa su bili vrlo zainteresovani za Dzolijeve rezultate merenja velicina uranovih i torijumovih oreola. (Da bih pojednostavio, rasprava u ovom poglavlju bice usmerena samo na uranov oreol.)

Razlog interesovanja bio je jasan: fizicari su dali teoriju da je velicina oreola u direktnom odnosu sa stopom radioaktivnog raspada u proslosti. Verovalo se da ce brze stope raspada stvoriti alfa cestice sa vecom energijom, i odatle i vece prstenove oreola. Tako se za prstenove standardne velicine mislilo da dokazuju konstantnu stopu raspada, dok se za odstupanje u velicini mislilo da ukazuje na promenu u stopi raspada u proslosti. Mnogo godina Dzoli je proucavao velicinu prstena oreola u stenama, verujuci da predstavljaju neke od najstarijih geoloskih doba. Godine 1923. Dzoli je objavio izvestaj u kojem je tvrdio da oreoli i velicina prstenova variraju zavisno od starosti (Joly 1923, 682). Zakljucak je bio da stopa radioaktivnog raspada varira u toku vremena. Naravno, ovi rezultati doveli su u pitanje sve radioaktivne metode datiranja stena. Ipak, nekolicina istrazivaca koji su kasnije proucavali oreole, nisu se slozili sa Dzolijevim zakljuccima. Izgledalo je da veruju da njihova istrazivanja resavaju sva preostala pitanja o ovom problemu. Ali, da li je to istina? Da li imaju odgovarajuce, sveobuhvatne podatke? I najvaznije od svega, da li su velicine prstena oreola mera stope raspada u proslosti?


.................................Mikroskopske promene
Krajem 1962, zavrsio sam prvu cetvrtinu postdiplomskih studija u Dzordziji, i zakljucio da radioaktivni oreoli obavezno trebaju da se istraze. Razgovarao sam o rezultatima mojih uvodnih proucavanja sa predsednikom odseka za fiziku, i sugerisao da moj rad moze da se prosiri u tezu za moj doktorat. Njemu se to isprva nije svidelo. On je skoro bez sumnje verovao u tehnike radioaktivnog datiranja, pa je moje sanse da otkrijem nesto novo o obojenim oreolima procenio kao mikroskopske. Nije mu bilo drago da mi da priliku da otkrijem nesto novo. Bio je zabrinut sta bi moglo da se dogodi ako slucajno uspem. Da li bi krajnji rezultat mog istrazivanja smetao Institutu, i mnogima na fakultetu? Ostro me je posavetovao da odustanem od interesovanja za radioaktivne oreole i starost Zemlje, i uslovio je moj program za doktorat mnogo konvencionalnijim naslovom teze, ako zelim da nastavim postdiplomski na Dzordzija Institutu.

Na srecu, data mi je godina milosti da donesem odluku. Da bih to ucinio, morao sam da istrazim same oreole, a ne samo da citam sta su drugi istrazivaci otkrili. Umesto predavanja u leto 1963. na Dzordzija Teh., dobio sam sredstva za istrazivanje na Delhousie Univerzitetu u Halifaksu, Nova Skotska, gde je ranije fizicar G.H. Henderson decenijama vodio seriju istrazivanja oreola, tokom 1930-tih. Put se pokazao kao pocetna tacka intenzivnog proucavanja radioaktivnih oreola i njihovog zapanjujuceg otkrivanja porekla Zemlje.


....................................Stvorene stene
Fotografije oreola u Hendersonovim naucnim izvestajima pokazuju mnogo jasnije odredjene prstenove nego one iz Dzolijevih izvestaja. Oba istrazivaca koristili su tamni liskun - biotit, u istrazivanju oreola. Henderson je koristio tanje kriske, pa je tako dobio ostrije prstenove. Upravo Hendersonovi oreoli urana su mi bili potrebni za moja merenja. Da li je njegova zbirka tankih isecaka jos uvek dostupna? Saradnja odseka za geologiju i fiziku u Delhousie nije bila ohrabrujuca. Henderson je umro pre mnogo godina, i dosta iz njegove zbirke oreola bilo je izgubljeno. Izgledalo je da je put u Novu Skotsku najbrzi nacin da se dobije vise informacija o intrigantnim oreolima.

Put je bio umereno zivotno iskustvo, i posle 7 dana cinilo se da ce biti nesto od njega. Tada se glavni sa odseka za fiziku vratio sa kratkog puta, i pronasao nekoliko preostalih tankih preseka originalne Hendersonove zbirke oreola. Par dana kasnije, nestalo mi je novca, a moje proucavanje tankih preseka je tek pocelo. Put se pokazao uspesnim kada mi je uzorak oreola pozajmljen radi daljeg proucavanja. Sa geoloskog odseka dali su mi dosta svezih uzoraka liskuna iz njihove muzejske zbirke. Vratio sam se u Atalantu, pozajmio mikroskop, i napravio prirucnu laboratoriju u kuci.

Na nesrecu, Hendersonovi ostaci tankih preseka nisu sadrzali najbolje slike uranovih oreola iz njegovih izvestaja. Trebalo je naci neke sa bolje odredjenim prstenom, i to mi je zaokupilo dosta vremena van mojih obaveza na predavanjima. Uzorci liskuna dobijeni u Dalhousie postali su moj izvorni materijal za istrazivanje. U ovim uzorcima bili su cesti oreoli sa velikim centrima, a takvi oreoli nisu pokazivali neznu prstenastu strukturu kao oni sa centrom u vidu tacke. Savrseni uranovi oreoli sa jasno odredjenim prstenovima bili su potrebni da se potvrdi pitanje razlicitih velicina prstenova oreola o kojima Dzoli izvestava. Proveo sam mnogo dosadnih sati skenirajuci razlicite komade liskuna, ali su savrseni uranovi oreoli izmicali.

Kraj moje druge godine na Dzordzija Tecu se primicao, kao i vreme za odluku o mom programu za doktorsku tezu. Moje interesovanje za istinom o starosti Zemlje bilo je jace nego ikad. Takodje sam bio ubedjen da radioaktivni oreoli mogu biti kljuc koji otvara tu istinu. Ali, predsednik odeljenja za fiziku ostao je pri tome da istrazivanje radioaktivnih oreola nije prihvatljiva teza za moj doktorat, pa sam tako napustio Dzordzija Tec na kraju te akademske godine, i proveo leto 1964. istrazujuci nezavisno oreole, koristeci svoje fondove. (Na srecu, moja supruga se potpuno slozila sa ovom odlukom.) Ustedjevina i pozajmice su nestajale, pa sam na prolece zamenjivao nastavnika matematike na visoj skoli u Atalanti.


..................................A, B, C, i D oreoli
U dodatku uranovih (i torijumovih) oreola, Henderson je izvestio o 4 tipa, koje je jednostavno oznacio kao A, B, C, i D oreole. U traganju za savrsenim uranovim oreolima, moja paznja se usmerila na D oreole. Pod mikroskopom, ovaj tip oreola video se kao ujednaceno obojeni kolut sa mutnom periferijom. Imao je samo pola velicine potpuno razvijenog uranovog oreola, a ipak je licio na uranov oreol u ranom stadijumu razvoja, kada su vidljivi samo unutasnji prstenovi. Cudio sam se sto je Henderson probno upucivao ovaj tip oreola na izotop radijuma koji ima vreme poluraspada od oko 1600 godina. Za liskun u kojem je nadjen D oreol mislilo se da je tako star, da bi sav originalni radijum trebao da nestane; samo stabilni krajnji proizvod trebao bi da ostane u centru. Henderson je tvrdio da radioaktivnost u centru D oreola ne bi trebala da postoji, da se "ugasila." Ipak, ni jedan nije pokazao da je to istina, pa sam odlucio da je to vredno da se istazi. Ko zna? Mozda je neka nova informacija o starosti Zemlje prisutna u procesu.

Mali broj radioaktivnih atoma u centrima oreola znaci malu stopu emisije alfa cestica - ocekuje se samo par cestica mesecno iz centara uranovog oreola. Autoradiografija je jedina tehnika koja moze tacno da pokaze odakle alfa cestice poticu, pa je otud jedina tehnika koja moze da odredi da li su centri oreola jos uvek radioaktivni. Autoradiografski eksperimenti zahtevaju upotrebu posebne fotografske emulzije sposobne da zabelezi prolazak jedne alfa cestice. Prvi korak bio je da iscepkam uzorak liskuna tako da centri D oreola budu izlozeni na povrsini, ili vrlo blizu nje. (Izabrani uzorak ponekad sadrzi uranove oreole, i jedan ili vise A, B, ili C oreola.) Drugi korak je sipanje tankog sloja specijalne emulzije na izlozenu povrsinu. Pod tim uslovima, skoro pola od svih alfa cestica izbacenih iz razlicitih centara oreola proci ce kroz alfa osetljivu emulziju, gde ce ostaviti vrlo kratke tragove jonizovanih atoma. Kratki tragovi ostace nevidljivi dok se emulzija ne razvije. Posle razvijanja, pojavljuju se u vidu kratkih crnih tragova pod mikroskopom. Uzorci oreola pokriveni emulzijom stavljaju se u zamrzivac da bi obezbedili da sicusni tragovi ne isceznu u toku nekoliko sedmica skladistenja.

U pocetnim eksperimentima, emulzija je cesto skliznula sa uzorka u toku procesa. Ovo klizanje unistilo je beleske izmedju emulzije i centara oreola i onemogucilo saznavanje koliko ima alfa tragova iz centara oreola, ako ih ima. Promenama u proceduri nestao je ovaj problem i uskoro sam imao tehniku za ostanak tragova u toku eksperimenta.

Posle razvijanja emulzije, ponekad sam video nekoliko kratkih alfa tragova kako zrace iz uranovog oreola, i iz centara D oreola. Ocekivao sam tragove iz centara uranovog oreola, pa su tragovi iz D oreola bili iznenadjujuci. Nesto sto je dugo smatrano za cinjenicu nije bilo istina: centri D oreola nisu iscezli (kasniji eksperimenti su jasno ukazivali da su D oreoli samo uranovi oreoli u ranoj fazi razvoja, mada to nije neko iznenadjenje, posto im je pojava skoro identicna). Trebalo mi je mnogo napora da dodjem do ovog zakljucka, ali u svetu nauke to bas i nije neko otkrice. I izgledalo je da nema nikakve veze sa staroscu Zemlje.

Iako rezultati pocetnih istrazivanja nisu bili spektakularni, odlucio sam da ih predstavim na godisnjem sastanku Americke Asocijacije Nastavnika Fizike u Nju Jorku, januara 1965. Moja supruga me je ohrabrila da idem na ovaj put, iako je to ispraznilo nase poslednje finansijske rezerve. Nova saznanja za Dr.C.L. i A.M. Thrash-a, ucinila su da su postali prvi sponzori mojih istrazivanja sledecih godinu i po. To je bilo tesko vreme za nas, i moja istrazivanja bi se sigurno zavrsila bez njihove pomoci.


.........................Iscezli oreoli dolaze na scenu
Neko vreme se cinilo da su eksperimenti sa D oreolima vrseni bez nekog smisla. Kada se osvrnem, cini se da su to bili najvazniji eksperimenti koje sam napravio. Oni su stalno usmeravali moju paznju na A, B i C oreole. Bez tog usmerenja, sasvim je moguce da bi se moja istrazivanja uskoro prekinula. Vise od godinu dana smatrao sam A, B i C oreole nevaznim, nevrednim za istrazivanje. Spolja gledano, izgledalo je da autoradiografski eksperimenti nisu pokazali nista iznenadjujuce. Nasuprot uranovim D oreolima, postojao je jedan moguci izuzetak, potpuno odsustvo alfa tragova iz A, B i C oreola posle razvijanja emulzije. Ali, upravo ta opsta neprisutnost je privukla moju paznju, jer mi se cinilo da je radioaktivnost koja je stvarala ove oreole stvarno iscezla! Setio sam se da je Henderson opisao detaljno ove oreole razmatrajuci iscezlu radioaktivnost u vezi sa njima. Zato sam ponovo poceo da pazljivo istrazujem njegovu obradu.

Moja merenja razlicitih velicina prstenova oreola potvrdila su zakljucak njegovih testova, da A, B i C oreoli poticu od alfa radioaktivnosti iz tri izotopa polonijuma. Ova tri izotopa - 210Po, 214Po, i 218Po, su delovi uranovog lanca raspada. To ne znaci da su 210Po, 214Po i 218Po obavezno nastali iz urana, ali iz razloga koje cemo uskoro razmotriti, Henderson je mislio da je to tako. On je dao teoriju da su jednom u proslosti rastvori koji su sadrzavali uran i sve njegove potomke, morali da teku kroz sicusne pukotine, klivaze, i kanale u liskunu. Predpostavio je da pod tim posebnim uslovima izotopi sigurno stvaraju razlicite polonijumove oreole, sto bi se postepeno akumuliralo duz putanje rastvora. Navodno bi se posle odredjenog vremena sakupio veci broj da bi oformio polonijumov oreol.

Ranije je ovo objasnjenje izgledalo tako verovatno da sam ga odmah prihvatio i skoro izgubio interesovanje za A, B i C oreole. Ipak, posto su eksperimenti sa emulzijom pokazali da je radioaktivnost iscezla, pitao sam se zasto je iscezla i poceo kriticnije da razmisljam o Hendersonovom objasnjenju porekla. (slika)

Da li se Hendersonova hipoteza o sekundarnom poreklu polonijumovih prstenova moze testirati? On je sugerisao da je to moguce. Njegovo ucesce u Kanadskoj odbrani u toku 2. svetskog rata, i skora smrt, sprecila ga je da sam izvrsi testove. Poceo sam pazljivije da proucavam polonijumove oreole, a posebnu paznju sam posvetio tome zasto je Henderson mislio da je neophodno objasniti polonijumove oreole nekom vrstom sekundarnog mehanizma. Naravno! Razlog je ogromna razlika u stopi raspada, ili prosecan raspon zivota izmedju uranovih i polonijumovih atoma. Svaka hipoteza predlozena za poreklo polonijumovih oreola, mora da uzme u obzir ovu razliku. U proseku, uranovi atomi sada se raspadaju sporo, za 4,5 milijardi godina pola njih se raspadne. Nasuprot, tri izotopa odgovorna za poreklo polonijumovih oreola, 210Po, 214Po, i 218Po, raspadaju se mnogo brze. Njihov kratak zivotni vek predstavlja jedinstven problem u formulisanju zadovoljavajuce hipoteze o poreklu ovih oreola.

Pregled koji sledi, koji pokazuje koji tip radioaktivnosti se uklapa u evolucioni model porekla nase planete, omogucice citaocu da brze shvati znacaj ovih problema.


....................Moderna kosmologija i iscezla radioaktivnost
Prema evolucionom Big Beng scenariju, nasa planeta je nastala kao uzarena, rastopljena sfera pre nekoliko milijardi godina. Kosmolozi priznaju da je Big Beng, ako se dogodio, mogao da stvori samo vodonik (H) i helijum (He), i da su najranije zvezde sastavljene samo od ova dva najlaksa elementa. Oni pretpostavljaju da su tezi elementi, od kojih je Zemlja uglavnom sastavljena, nastala termonuklearnim reakcijama (nukleosintezama) u uzarenim unutrasnjostima razlicitih zvezda. Pretpostavlja se da su ti elementi izbaceni u svemir kada su kasnije te zvezde eksplodirale kao supernove. Oni dalje veruju, da su se novosintetisani elementi iz jedne ili vise supernove verovatno reakumulirali, i oblikovali medjuzvezdani oblak gasa. Pretpostavlja se da se jedan od ovih oblaka kasnije kondenzovao i oblikovao prvobitno sunce, a zatim i zametke planeta naseg suncevog sistema. Kosmolozi veruju da je proteklo mnogo vremena izmedju nukleosinteze i oblikovanja prvobitne Zemlje. Oni takodje veruju da odredjeni tip radioaktivnosti moze otkriti pribliznu duzinu ovog perioda.

Jasno, oni imaju viziju da se neki radioaktivni elementi formirani nukleosintezom raspadaju tako sporo, da znacajni delovi pocetnih kolicina opstaju do danas, na primer uran i torijum. Oni takodje veruju, da su tu bili i drugi elementi ciji je raspad dovoljno spor da u pocetku budu ugradjeni u prvobitnu Zemlju, ali su se skoro potpuno raspali u toku poslednjih nekoliko milijardi godina. Iscezla prirodna radioaktivnost je termin koji se koristi za ovu posebnu kategoriju radioaktivnih elemenata. Naucnici su marljivo tragali za iscezlom prirodnom radioaktivnoscu u razlicitim stenama, jer su mislili da to moze dati gornju granicu vremenskog razmaka izmedju nukleosinteze i oblikovanja prvobitne Zemlje. Posto su verovali da je ovaj razmak dug desetinama ili stotinama miliona godina, tragali su u stenama Zemljine kore za nekim radioizotopom dugackog vremena poluraspada (desetine ili stotine miliona godina). Jedan izotop plutonijuma (ne treba ga mesati sa polonijumom), sa vremenom poluraspada od 83 miliona godina, nadjen je i prihvacen kao iscezla prirodna radioaktivnost, jer se uklapa u scenario Big Benga. Moderni kosmolozi smatraju beskorisnim traganje za produktima radioaktivnog raspada relativno kratkog vremena poluraspada, jer bi, sa njihovog gledista, bilo nemoguce da postoji takav dokaz iscezle prirodne radioaktivnosti.


...........................Enigma polonijumovih oreola
Polonijumovi oreoli predstavljaju jedinstven izazov evolucionom gledistu na istoriju Zemlje, jer se njihovo poreklo moze slediti direktno iz odredjenih poznatih izotopa, od kojih ni jedan nema dugacko vreme poluraspada. Videli smo da 210Pb i 210Bi, cija su vremena poluraspada 22 godine i 5 dana, vode beta raspadom u 210Po, koji je alfa emiter sa vremenom poluraspada od 138 dana. Posto beta raspad ne stvara obojenost, to znaci da radiocentar oreola 210Po moze imati pocetni sadrzaj bilo kog od ova tri izotopa, pa bi se opet stvorio oreol 210Po. Takodje i oreol 214Po je mogao imati pocetni sadrzaj beta emitera 214Pb, 214Bi, cija su vremena poluraspada oko 27 minuta i 20 minuta, ili alfa emiter 214Po cije je vreme poluraspada 164 mikrosekunde. Ovde nema beta pretka za 218Po, pa oreol 218Po mora da potice od ovog izotopa ciji je zivot samo 3 minuta.

Jasno, svaki od ovih izotopa koji je mogao da se oformi u udaljenoj supernovi, brzo bi se raspao. Ma koliko mastali o tome, oni nikad nisu mogli da prezive navodno protekle eone pre nego sto se oblikovala prvobitna Zemlja. Cak i u hipotetickoj situaciji, gde bismo zamislili da su polonijumovi izotopi postojali u pocetku prvobitne Zemlje, oni nikad ne bi preziveli pretpostavljene stotine ili milione godina potrebne da se njena povrsina ohladi i kristalise u stene granitnog tipa. Ova konvencionalna geoloska teorija smatra da je nemoguce da polonijum bude prvobitni sastavni deo Zemljinih granitnih stena.

Ova nemogucnost je motivisala Hendersona da pretpostavi sekundarno poreklo polonijuma iz urana. Henderson je klasifikovao polonijumove oreole kao iscezle, samo u smislu da se polonijum u centrima oreola vec raspao. On nije ni nagovestio da polonijumovi oreoli mogu predstavljati iscezlu prirodnu radioaktivnost, pa mi za godinu i po dana ova mogucnost nikad nije pala na pamet. Jednostavno sam pretpostavio da je Hendersonova ideja o njihovom sekundarnom poreklu istinita, i da nema druge mogucnosti. Ipak, bila mi je zagonetna cinjenica da u vecini slucajeva nije bilo vidljivog dokaza koncentracije urana blizu polonijumovih oreola. Jos zagonetnije je bilo ocekivati kako ce razliciti polonijumovi izotopi da se razdvoje i oforme razlicite tipove oreola. Tehnicki, razdvajanje izotopa je veoma tesko, jer imaju skoro isti hemijski sastav. Jos nesto me je mucilo: Hendersonova teorija stvaranja polonijumovih oreola primarnim ulaskom rastvora urana duz sicusnih kanala i rascepa u liskunu. Ipak, otkrio sam da su polonijumovi oreoli takodje bili vidljivi u jasnim oblastima bez ovih ostecenja. Obojenost koju sam ocekivao da vidim, ako je uran protekao kroz ove oblasti, bila je svuda odsutna. Bila je to cudna situacija. Da li je moguce da uran protekne kroz liskun a da ne ostavi obojeni trag kao znak svog prolaska?

U to vreme otkrivena je posebna tehnika koriscenja kiseline, sposobna da locira vrlo male kolicine urana u liskunu. Primena ove tehnike u oblastima liskuna blizu polonijumovih oreola, pokazala je samo kolicine urana u tragovima (nekoliko milionitih delova) koji postoje u svim uzorcima liskuna - nije bilo koncentracije urana u ili blizu centara oreola u jasnim oblastima. Svi moji pokusaji da potvrdim Hendersonovu hipotezu o sekundarnom poreklu polonijumovih oreola su propali. Izgledalo je da polonijumovi oreoli ne poticu od radioaktivnosti dobijene iz urana. Koja druga mogucnost ovde postoji? Skoro je zbunjujuce imati resenje problema, a ne znati koji je problem u pitanju.


...............Polonijumovi oreoli: Revolucionarno novo tumacenje
Jednog prolecnog popodneva 1965., proucavao sam neki tanki, providni presek liskuna pod mikroskopom, sto je bio moj glavni zadatak te godine. Zima je prolazila, pa sam tog dana premestio mikroskop u dnevnu sobu. Popodnevno sunce koje je osvetlilo prednje prozore, poboljsalo je atmosferu za razmisljanje u odnosu na sobu u senci koja mi je obicno sluzila kao laboratorija. Opet sam se zamislio nad poreklom nekih lepo obojenih polonijumovih oreola. Suprotstavljena tvrdjenja koja se ticu njihovog porekla i dalje su ih cinila tajanstvenim. Prema evolucionoj geologiji, prekambrijumski graniti koji sadrze ove posebne oreole, postepeno su se kristalisali dok se uzarena magma polako hladila u toku dugih perioda. S druge strane, radioaktivnosti koje stvaraju ove specijalne radio-oreole imaju tako kratkotrajno postojanje, da bi nestali davno pre nego sto bi uzarena magma imala vremena da postepenim hladjenjem oformi cvrstu stenu. To je bila stvarna enigma. Da li cu je ikad resiti?

Gledajuci kroz mikroskop, primetio sam da je nas dom bio tih - nasa bucna decija trojka je zaspala. Pitao sam se sta bi mislili da su dovoljno stari, da li moja istrazivanja imaju smisla?

Nazad na posao. Opet sam zureci kroz mikroskop mogao jasno da vidim polonijumove oreole u tankom preseku liskuna. U tom trenutku, sledeci stihovi iz Biblije prosli su kroz moj um, pokrenuvsi odmah neka strasna pitanja:

"Recju Gospodnjom nebesa se stvorise, i duhom usta njegovih sva vojska njihova... Jer On rece i postade, on zapovedi, i pokaza se." (Psalam 33,6.9)

Da li je moguce da graniti nisu kristalisali laganim hladjenjem magme? Da li je moguce da Zemlja nije pocela kao rastopljena sfera? Da li je moguce da hemijski elementi nase planete uopste nisu rezultat nukleosinteze u nekoj udaljenoj supernovi, nego da su stvoreni trenutno kada je Tvorac recju doveo planetu u postojanje? Da li su polonijumovi oreoli nemi dokaz iscezle prirodne radioaktivnosti? Da li je onda vreme poluraspada 218Po od samo tri minuta ustvari mera vremena proteklog od stvaranja hemijskih elemenata do vremena kada je Bog stvorio granite?

Da li sam u svom trazenju istine o starosti Zemlje otkrio dokaz o njenom trenutnom stvaranju? Da li su sicusni polonijumovi oreoli otisci Bozjih prstiju u Zemljinim prvobitnim stenama? Mogu li prekambrijumski graniti da budu stvorene stene iz 1. Knjige Mojsijeve?

Bio sam zapanjen ovim mislima. Bez sumnje, postoje trilioni polonijumovih oreola rasutih u prekambrijumskim granitima sirom sveta. Ako je svaki od njih dokaz za stvaranje, zavrtelo mi se u glavi koliko je ovaj dokaz ogroman i prodoran! Kakav bi njegov efekat bio na radiometrijske i geoloske proracune starosti Zemlje? Koliko on moze uticati na stav naucnika prema evoluciji? Postepeno sam shvatao strahovite posledice.


...........................Stvaranje nasuprot evolucije
Priznati evolucionisti veruju da objektivna naucna istrazivanja koja mogu da uklope brojne delove naucnih podataka iz astronomije, geologije, i biologije stvaraju lep mozaik evolucije. Lepak koji spaja evolucioni mozaik je princip uniformizma. Ovaj princip je u stvarnosti samo pretpostavka da je kosmos, ukljucujuci Zemlju i zivot na njoj, evoluirao do njenog sadasnjeg stanja kroz nepromenjeno delovanje poznatih fizickih zakona. To je osnova svih radiometrijskih i geoloskih metoda datiranja. Bez toga, nema osnove za pretpostavku da je stopa radioaktivnog raspada bila konstantna, niti za verovanje da je Zemlja milijardama godina stara.

Nema ni osnove za geoloski uniformizam - pretpostavku da je sadasnja stopa akumulacije, raspadanja i erozije bila konstantna u istoriji Zemlje. Napokon, i geoloskim procesima upravljaju fizicki zakoni. Posto se verodostojni naucni dokaz za trenutno stvaranje protivi principu uniformizma, on je suprotan i geoloskom uniformizmu. Tako se spoj svih vezanih delova u evolucionom scenariju raskida, i mozaik se raspada.

Nigde ovo raspadanje nije ociglednije nego u oblasti vremena. Nedvosmisleni dokaz za stvaranje obezvrednjuje sve aspekte teorije evolucije, jer ponistava osnovu za tehnike radioaktivnog datiranja koje podrzavaju veliku starost Zemlje. Trenutno stvaranje granita obara nekoliko milijardi zemljine istorije na skoro nista. Polonijumski dokaz za stvaranje vrsi preformulaciju ili eliminaciju nekih vecih dogadjaja u evolucionom scenariju, i drasticno umanjuje vremenske intervale. Milijarde godina za koje se veruje da su neophodne da Zemlja evoluira od neke nejasne mase, jednostavno isparavaju kada se suoce sa takvim dokazom. Osnovni - vremenski element potreban da se evolucija dogodi time je obezvredjen. (slika)


.........................Prvobitne i sekundarne stene
Ako vecina evolucionog vremena iscezne, onda je potreban drugi vremenski okvir za istoriju Zemlje. Koristeci razna tvrdjenja, moze li opis stvaranja i globalnog Potopa iz 1.Knjige Mojsijeve da obezbedi takav okvir? Osnovne stene kontinenata, prekambrijumski graniti, bili bi smesteni u prvobitno stvorene stene na nasoj planeti. Sta sa ogromnim formacijama stena natalozenim delovanjem vode, koje sadrze biljke, zivotinje i morske fosile? Evoluciona teorija tvrdi da je potrebno hiljade miliona godina da se ove sedimentne stene akumuliraju, i milioni vise da se prodube cudni pejsazi kao sto je Kanjon Kolorado (Grand Canyon). Svi ovi zakljucci zavise od geoloskog uniformizma.

Ako je ta pretpostavka ispravna, onda moram da pitam: da li su velike sedimentne formacije Zemljine kore rezultat jedinstvenog katastroficnog dogadjaja pre nego uniformnih procesa? Ako su upotrebljena razlicita tvrdjenja, da li je moguce da sirovi rezultati iz geologije takodje mogu da se uklope u kreacionisticki okvir Zemljine istorije koji ukljucuje katastrofizam?

Do ovakvih ideja sigurno ne bih dosao 10 godina ranije. Priznajem, moje interesovanje za ova istrazivanja pokrenuta su nekim filozofskim pitanjima veze izmedju Zemljine istorije i 1.Knjige Mojsijeve, ali sam odlucio da budem veran naucnim dokazima bez obzira gde me odveli.

Ako su polonijumovi oreoli u granitu deo evolucionog razvoja Zemlje od Big Benga, oni moraju biti objasnjivi na osnovu ustanovljenih fizickih zakona, a njihovo poreklo moglo bi se traziti u dejstvima poznatih hemijskih elemenata. Razmisljao sam, cak i ako ne uspem da otkrijem konvencionalno objasnjenje, moje sugestije o nagloj kristalizaciji prekambrijumskog granita pruzile bi priliku drugim istrazivacima da odgovore suprotnim dokazima, ako takvi postoje.


.....................Prekambrijumski graniti - stvorene stene
Za probu, identifikovao sam prekambrijumske granite kao prvobitne (to jest stvorene) stene, jer one: 1) sadrze polonijumove oreole, 2) jesu osnovne stene kontinenata, i 3) jesu lisene fosila koje postoje u sedimentnim stenama. Takvi graniti su grubo kristalizovane stene sastavljene primarno od lako obojenih minerala, kvarca i feldspara, i manjih kolicina biotita i hornblende. Trebao sam da budem oprezan kada sam govorio o granitima, jer geolozi cesto koriste ovaj termin za razlicite stene, od kojih neke nisu slicne prekambrijumskom granitu.

Bilo je zanimljivo saznati da je poreklo prekambrijumskih granita (u daljem tekstu samo granit) decenijama sporna tema u geologiji. Jedna skola geologa nagadja da su se graniti, narocito masivne formacije poznate kao plutoniti, kristalizovali na velikim dubinama sporim hladjenjem magme. Druga skola smatra da graniti nastaju rekristalizacijom prethodno postojecih, duboko zatrpanih sedimentnih stena. U svakom slucaju, oba gledista su prihvacena kao moguca objasnjenja za razlicite tipove granita. Jos uvek nema eksperimentalnog "standarda" kojim bismo prosudili relativne prednosti ova dva gledista. Ne postoji direktan dokaz za obe hipoteze, jer niko nije nikada posmatrao formiranje masivnih granitnih plutonita. Niti sedimentne stene imaju takav krecnjak, niti je pescar posmatran kako se pretvara u granit. Tako u praksi nema eksperimentalnog dokaza koji nas primorava da prihvatimo ova gledista kao tacna.

Razmisljao sam da ako su polonijumovi oreoli u granitu bili prvobitni, logicno sledi da graniti takodje moraju biti prvobitni, oni moraju biti Zemljine stvorene stene. Izgleda da kljucni test za ovu ideju visi u odredjivanju da li su polonijumovi oreoli bili sekundarno izvedeni iz urana. Ako veoma iscrpno eksperimentisanje nije pokazalo sekundarno poreklo ovih oreola, onda hipoteza o prvobitnosti ostaje netaknuta.

Da li su polonijumovi oreoli otisci Bozjih prstiju ostavljeni da identifikuju stvorene stene na nasoj planeti? Ovo pitanje dalo mi je pokretacku, motivacionu silu za istrazivanja.

"U Americi... ?!?! Od kad je to nauka vezana za Ameriku i ima granice :-)"

Ja nisam rekao da je nauka vezana za granice, samo sam rekao da to kod nas nije jos poznato u toj mjeri kao u americi.

"Naravno, ovo je laz (namerna ili slucajna) - postoji jedno selo u Americi koje je uvelo kreacionizam u skolama (Dover, PA) - ali to je potpuno irelevantna stvar, a Ustavni Sud USA je vise puta intervenisao i ukidao kreacionizam po skolama, kao potpuno naucno neosnovanu teoriju cije izucavanje ne trebaju da placaju poreski obveznici (vec samo ko hoce da veruje u to) - tako da, gde god se predlaze "zakon" koji ce da uredjuje nauku, to tesko moze da prodje - bar ne u danasnjoj USA :) "

Opet izvlacis pogresan kontekst znacenja onoga sta sam ja rekao. Rekao sam da je taj predlog na usvajanju. Istina je da je taj predlog odbijan ali pitanje je vremena kada ce se izglasati. A to sto nije izglasan nije problem u naucnoj potkovanosti kreacije vec u tome sto je lobi ateista veoma jak. Ateizam je jako slican komunizmu. Da te pitam kako su komunisti prolazili na demokratskim izborima, da li zato sto je narod glasao za njih?







"I ja sam citao Bascelika - sto ne moze staviti softverski inzenjering nikako u vezu sa Bascelikom :)

Da li je moguce da se toliko ne razume osnovni logicki redosled stvari? Dakle, Ajnstajn je citao Bibliju - to znaci da je Biblija tacna ?!?!!? Covece, Ajstajn je formulisao fizicku teoriju - koja blage veze sa Biblijom nema, i po tome je poznat - sta on u privatnom zivotu cita je irelevantno za bilo sta, osim za diskutovanje o njegovom licnom ukusu."

Vjerovatno ne znas da je Isak Njutn veci dio svoga zivota posvetio izucavanju Biblij
i da je napisao vise djela veyani za bibliju nego za bibliju nego za fiziku.





"Koliko znam, i covek je stvorio hriscanstvo i bibliju, a onda je dosao fin politicki momenat (raspad Rima) i posluzili su svrsi da ocuvaju to carstvo jos stotinjak godina. Naravno da su sve nauke kao i religija plod covekovog uma. Sta si time hteo da kazes?"

Ja sam hteo da kazem da postoje nauke koje su prirodne: matematika, fizika, biologija, hemija, astronomija itd. To su prirodne nauke i ni jedna se ne kosi sa vjerom.
Samo ono koje je covijek izmislio kao evoluciju ima bas cilj da obori religiju. Ali to je izmisljeno kao sto je izmisljena prica o Snezani i sedam patuljaka.
Reci ti meni koji je cilj evolucionog vjerovanja?

Darvinova teorija je koljevka moderne evolucije i sve osnovne ideje se nalaze i danas u modernoj evoluciji, vidis u toj teoriji jeste problem sto nema "svetih krava" pa tako svake godine imamo neku novu teoriju a ona stara otpada, daj jednom dogovorite se da znamo o cemu pricate. I u ostalom ako ti vjerujes da si nastao od majmuna to je tvoja stvar. Neznam zasto vi koji zastupate ovu teoriju stalno namecete drugima tu pretpostavku a kada vama neko nesto kaze vi se bunite i omalovazavate tudje misljenje.
Iskoristi cu ovu priliku pa cu ovde iznjeti stvari vezane za evoluciju tako da se korisnici mogu da uvjere sta je to evolucija, i ko to FALSIFIKUJE DOKAZE. Ovo sam skinuo sa jednog sajta i nisam ga mijenjao tako da vas ne zbunjuje sto pise "vidi sliku" tako je na orginalu. A ako vas zanima nesto vise mozete da posjetite taj sajt: www.cps.org.yu

Teorija evolucije

--------------------------------------------------------------------------------
U ovom delu prezentacije dacemo istorijski pregled nastanka evolucione teorije, kao i osnovne postavke njenog ucenja.

Lamarkizam
Prva ozbiljnija i celovitija evoluciona teorija bila je data od strane Lamarka. On je francuski prirodnjak koji je ziveo od 1744 - 1829.godine. Njegova teorija evolucije, u sustini teorija "aktivnog prilagodjavanja", podrazumeva sledece principe:

1. Princip potrebe - Nema novih organizama bez nove potrebe. Lamarka je impresionirala savrsena uskladjenost izmedju zivih bica i sredine u kojoj zive. Recimo, imate neki primer: polarna lisica... I, on je zakljucio da nikako ne moze biti da je Bog stvorio vrste koje su nepromenljive, jer bi za tili cas doslo do disharmonije izmedju promene u sredini, i organizama koji su fiksirani. A buduci da on, kad udje u prirodu, konstatuje harmoniju, ocigledno je da se ziva bica menjaju, odnosno evoluiraju.

Znaci, on je video savrsenu prilagodjenost izmedju organizama i sredine, i odbacivao je ideju o bozanskom stvaranju nepromenljivih vrsta, zato sto bi vrlo brzo doslo do disharmonije izmedju organizma i sredine, usled promene sredine, a nepromenljivosti vrsta.

On konstatuje sredjenost u prirodi, harmoniju izmedju organizama i prirode, i onda zakljucuje, buduci da se sredina menjala, da su morali da se menjaju i organizmi.

Sa promenom sredine organizmi imaju novu potrebu da razvijaju nove organe. Ali, sredina nije direktni agens (to je vrlo vazno, to se pripisivalo Lamarku; Darvin je "potreba" preveo sa "zelja", kada je prevodio Lamarka sa francuskog), nego sredina na indirektan nacin ucestvuje na promenu organizma, time sto otvara mogucnosti za promene njihovih organa. Znaci, tako sto se menja, sredina otvara mogucnost da organizmi odgovore na tu promenu. Sledeci princip jeste:

2. Princip navike ili primene - Nema novih adaptacija ili promena, bez promena u sredini. Znaci, nema novih adaptacija bez novih potreba. A organizmi reaguju na nove potrebe upotrebom ili neupotrebom svojih organa. Recimo, ptice koje zive u mocvarama moraju da razvijaju svoje plovne kozice da bi mogle da plivaju, a neke da bi mogle sto dublje da love izduzuju svoje noge, izduzuju svoje vratove.

Razvoj pojedinog novog organa je direktno proporcionalan stepenu njegove upotrebe. Znaci, ako zirafa sve vise i vise izduzuje svoj vrat, njen vrat ce sve vise i vise biti duzi. Dolazi do odredjene modifikacije tkiva, promene tkiva, i

3. Stepen promene se belezi u nasledje i prenosi na narednu generaciju, tako da je razvoj pojedinog organa iz generacije u generaciju kumulativan, sabiran. To je princip nasledjivanja stecenih osobina. Lamark je smatrao da je nasledjivanje stecenih osobina jedan od osnovnih zakona biologije.

Samo Lamarkovo delo, kad se pojavilo, nije privuklo vecu paznju opste javnosti. Retki su bili naucnici koji su obracali paznju na ono sto je Lamark tvrdio. Ali, neki od njih su ipak prihvatali ono sto je Lamark tvrdio. Medju njima je bio, na primer, Zofroa Sent-Iler. On je imao cuvenu diskusiju sa Kivijeom. Samo sto je Sent-Iler smatrao da je sredina evolucioni faktor, to jest, verovao je u usmerene efekte sredine na organizam. Pored toga, verovao je, nasuprot Lamarku, da procesi evolucije ne teku postepeno, lagano, nego naglo i burno, tako da je iz jajeta gmizavca mogao neposredno da se izleze ptic. Ima i danas slicnih verovanja.

Na ovaj nacin je Lamark mislio da je objasnio nastajanje novih adaptacija, kao sto su duzi vrat zirafe, plovne kozice kod plovusa, duge noge i vratovi kod roda, ali i gubljenje odredjenih karakteristika, odnosno pojavu rudimenata, kao recimo gubitak cula vida kod krtice itd.

Glavna zamerka koja se moze uputiti Lamarkovoj teoriji jeste ta, sto je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Jasno je da ako se menja sredina, organizmi imaju potrebu, ali to ne znaci da ce organizam adekvatno odgovoriti na tu promenu, a jos manje da ce je naslediti. Nedvosmisleno je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Vajsman je dokazivao da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. On je misevima u 15, 16 generacija sekao repove, i nijedan mis se nije rodio sa nedostatkom repa.

Dakle, ono sto se nama desava u toku zivota, ne belezi se u nasledje. A sa daljim razvojem genetike mi smo i shvatili da nema nasledjivanja stecenih osobina, jer danas znamo (ovo je vazno) da se prenosenje geneticke informacije vrsi sa DNK na RNK (koje ima tri vrste: informaciona RNK, transportna RNK i ribozomna RNK). A sa RNK (i to sa informacione RNK) informacija se prenosi na proteine. Dakle, to je tok geneticke informacije: sa DNK na RNK, sa informacione RNK na proteine.

Jedini izuzetak od ovog pravila jesu RNK virusi, kod kojih se geneticka informacija prepisuje sa RNK u vidu DNK (i to sa jednim posebnim enzimom). Znaci, sa RNK na DNK, a sa DNK na RNK, pa na proteine.

A nikada se informacija ne prenosi sa proteina na nukleinske procese. Dakle, ne postoji bioloski mehanizam. Mozete, sta hocete da radite sa svojim proteinima, ne postoji mehanizam po kojem se informacija moze preneti sa proteina na nukleinske procese. Prema tome, ne postoji nasledjivanje stecenih osobina.

Mozete vi da trcite koliko god hocete, da citate ne znam koliko knjiga, ali ako vi nemate geneticki potencijal da vase dete bude atleta, nista to ne vredi. A to je dobro sto je tako.

Dva naucnika su 1943. godine izvrsili eksperiment kojim su pokazali da sredina ne moze direktno da indukuje promene. Taj eksperiment je eksplicitno dokazao da ne postoji takvo dejstvo sredine da ono indukuje bas adaptivne promene koje bi bile odgovor na tu promenjenu sredinu. Ne moze dejstvo, recimo, UV svetlosti da indukuje takve promene u organizmu, da se stvore takve osobine kod tog organizma, da bude rezistentan ili otporan na UV zracenje. To bi bilo po nekom prolamarkistickom pristupu, ali nije ni to cist lamarkizam, jer sam Lamark nije govorio o usmerenom delovanju sredine, nego sredina samo otvara mogucnost da se organizmi razvijaju kroz upotrebu odredjenih organa, ili zakrzljavaju kroz neupotrebu drugih organa, odredjenih karakteristika nekog zivog sistema. Vise je Darvin verovao u usmereno dejstvo sredine.


Od Lamarka do Darvina
Sta se desavalo od Lamarka do Darvina? Govorimo ovde o istorijskom razvoju evolucionisticke teorije.

Rekli smo da Lamarkovo delo nije bilo narocito zapazeno i nije ostavilo nekog vidnog traga. Predominantna teorija koja je tada vladala u biologiji bila je kreacionizam, koji je u biologiji podrazumevao fiksizam, znaci apsolutnu nepromenljivost vrsta, a u geologiji katastrofizam. Znaci, vladajuca teorija u odnosu na pitanje porekla bio je kreacionizam.

Najpoznatija kreacionista toga doba bio je Zorz Kivije, koji je otac uporedne anatomije i paleontologije. On je iznasao taj princip "korelativnosti". I, pored autoriteta Kivijea i ostalih kreacionista, njegovih ucenika, evolucione ideje nisu mogle da se probiju.

Poznata je rasprava izmedju Zorza Kivijea i pristalice Lamarkovog gledista Sent-Ilera, koja se odrzala u Pariskoj Akademiji Nauka, 1830. godine. Polemika je imala vise debata, ali jedna je bila kljucna, na kojoj je Kivije odneo pobedu.

Sta je bilo? Pa, osnovna dilema je bila oko toga, da li su vrste promenljive ili nisu. Kivije je tvrdio da ne postoji promenljivost, nego da postoji fiksiranost u zivom svetu. Sent-Iler je zagovarao suprotno glediste.

I, Zorz Kivije je uspeo da nabavi kosture macke, ibisa i krokodila. (Ibisi su zivotinje slicne capljama.) Nabavio ih je iz egipatskih piramida, zato sto su smatrane svetim zivotinjama i "sahranjivali" su ih zajedno sa faraonima.

Najverovatnije da su ibisi smatrani svetim zivotinjama zato sto se doletali iz juznih delova Afrike, sa nadolaskom Nila. Culi ste da postoji ono plavljenje Nila. To je jos i Herodot pokusao da objasni: "Zasto dolazi do plavljenja Nila?" I buduci da je Nil bio zila kucavica u Egiptu, zato sto su Egipcani imali razvijen sistem za navodnjavanje, i onda kad nadolazi Nil, on ulazi u te njihove sisteme za navodnjavanje, plavi ta polja, tako da im donosi blagoslov. Sama reka Nil je smatrana svetom, a buduci da ti ibisi lete kako nadolazi Nil, verovatno su smatrali da oni donose blagoslov. A i krokodili zive u toj reci, pa su i oni smatrani svetim zivotinjama.

I, doneo je Kivije te kosture i pokazuje ih na toj debati, i pita sad on Sent-Ilera, vidi li on neke razlike izmedju kostura koje je on ponudio? Sent-Iler nije bio tako dobar anatom kao sam Kivije, ali je itekako poznavao anatomiju zivotinja, i kaze on: "Ne vidim nikakvu razliku." On, naravno nije znao odakle su ti kosturi.

I, onda Kivije kaze: "Ovaj kostur ti je star 3.000 godina. To je macka iz egipatske grobnice, a ovaj kostur je star tri dana. Uhvatio sam macku, preparirao i doneo njen kostur." I naravno, ovacije za Kivijea. Sam Sent-Iler je priznao da nema nikakvih razlika u toku razvoja jedne vrste u toku od 3.000 godina. A 3.000 godina je u to vreme bilo enormno dugo vreme, tako da Zorz Kivije pobedjuje, a evolucija je odbacena.

Za shvatanje onoga doba, Kivijeovi dokazi su bili toliko ubedljivi, da je Njegovo shvatanje u potpunosti prihvaceno, a Lamarkovo i Sent-Ilerovo misljenje u potpunosti odbaceno i potisnuto kao neodrzivo, te se na njega nije mislilo sve do pojave Darvinovog dela 1859. godine.

Postojao je jedan problem koji se javljao u geologiji, a to je da u pojedinim segmentima Zemljine kore, u sedimentnim stenama, imate predominantne fosile. Imate razne fosile, ali neki dominiraju. U jednom sloju su dominantni jedni, u drugom su drugi, i sad je bio problem kako to objasniti.

I, Zorz Kivije je dao svoje objasnjenje, koje podrazumeva da je Bog jednom u istoriji stvarao, i onda je bila neka katastrofa koja je unistila postojeci zivi svet. A onda je Bog iznova, "de novo" stvarao, pa je neka druga katastrofa unistila tadasnji novi svet, i tako redom je bilo vise katastrofa u Zemljinoj kori.

Danas je u kreacionizmu dato jedno drugo objasnjenje, ali tada je Zorz Kivije na taj nacin objasnjavao. Dakle, on je bio katastrofista, i zagovarao je postojanje vise katastrofa, ne jedne univerzalne. Po njegovom konceptu, biblijski Potop je bio poslednja katastrofa koje se mi secamo.

Njegov ucenik d'Orbinji je izracunao da je bilo 27 katastrofa. Ako je bilo 27 katastrofa, buduci da danas imamo zivi svet, bilo je 28 "de novo" stvaranja. I ovde ima jedna interesantna stvar. 1930. godine, kad je bila ta debata, Carls Lajel je publikovao deo svog izdanja "Principi geologije", u kojem on odbacuje katastrofizam, i zagovara aktualizam ili uniformizam ili jednoobraznost. (Sledece godine, 1831. krenula je na put engleska ekspedicija na brodu "Beagle", koja je trajala 5 godina i u koju je bio ukljucen i Carls Darvin.)

A zasto se to zove aktualizam? Aktualizam se zove zbog toga sto se sadasnji procesi, znaci ono sto se desava u sadasnjosti, ono sto je aktualno, sto je sada, koristi za objasnjenje proslosti. Haton je izgovorio onu "cuvenu" recenicu: "Sadasnjost je kljuc za razumevanje proslosti".

I tako su evolucionisti poceli da zagovaraju taj princip uniformizma, a danas su evolucionisti slicniji Kivijeu. I oni danas govore da su bile katastrofe, jer pojedine cinjenice koje se odnose na istoriju Zemljine kore, jedino se mogu objasniti katastrofickim delovanjima. Ali, sad evolucionisti ne veruju da je bila jedna katastrofa, nego se oni danas nazivaju neokatastrofisti i veruju da je bilo vise katastrofa. Nije bila jedna opsta katastrofa, nego ih je bilo vise.

Pa je tako i Carls Darvin u svome delu kazao: "Cim vidimo fosile, moramo da pretpostavimo neku opstu katastrofu." Nekako nije moglo da im udje u glavu da je biblijski potop bila jedna opsta katastrofa.


Darvinizam
Da bismo razumeli pojam darvinizma, moramo malo nesto i da kazemo o Carlsu Darvinu. To je toliko znacajna licnost, cije je delo frapantno uticalo na kraj 19. i 20. vek, da svako ko pretenduje da bude iole intelektualac trebao bi barem malo da se pozabavi sa zivotnom istorijom samog Carlsa Darvina.

Carls Darvin je rodjen u bogatoj engleskoj porodici, koja je po tradiciji bila lekarska. Znaci, i njegov deda i njegov otac bili su lekari. U svojoj mladosti Carls Darvin se ni po cemu nije isticao, tako da se i sam njegov otac jadao na njegovo ponasanje i na njegov ucinak.

Pod pritiskom tradicije svoje porodice, upisao je medicinu i poceo je da studira. Medjutim, on nikako sebe nije mogao da vidi kao nekog lekara. A u to vreme je u Engleskoj bilo velikih debata oko "vivi sekcije" (sekciranja zivih organizama).

I tad se Darvin prvi put istakao, oko tog pitanja vivi sekcije. On je zagovarao da treba vrsiti vivi sekcije zato sto ipak doprinose napretku. Jer, bolje je da sekciramo miseve, nego da sekciramo ljude. I on je rekao da "engleska aristokratija je humana dok ne dodje u pitanje njihov omiljeni hobi" (lov).

Znaci, oni su protiv vivi sekcije, napadaju vivi sekciju, a jure tamo i ubijaju u lovu. Cemu sluzi ubijanje u lovu? Vivi sekcija necemu sluzi, da vi vidite da srce ima pretkomore, komore... To ima neku svrhu, to ima neki cilj, a cemu sluzi lov? A ti koji su lovili i progonili zivotinje su toliko viknuli. I danas imate isto to, antiscijentisticke pokrete. To je ponekad toliko bez veze. Ne znaju sta je gen, a govore protiv genetskog inzenjeringa.

Tada se Darvin prvi put istakao. Zaista, medicina nije njega mogla da osvoji. I onda je on, verovatno na razocaranje svoga oca, upisao teologiju. Zasto je Darvin upisao teologiju, tu ima razlicitih dilema. Najverovatnije da je samog Darvina vrlo kopkalo pitanje besmislenog bola, patnje nevinih. I on je upisao teologiju, a u isto vreme se druzio sa prirodnjacima, koji su ga uveli u znanja prirodnih nauka.

I onda je, bas negde u to vreme, Engleska je pripremala jednu naucno-istrazivacku ekspediciju koja ce obici svet. To je bilo vrlo vazno zato sto se u to vreme industrija naglo razvijala u Engleskoj. To je bilo 30-tih, 40-godina 19.veka. I, onda su oni hteli da ispitaju jos neke delove sveta, i ta znanja su trebala da sluze trgovackoj mornarici.

A pored toga, trebao je da se istrazi i zivi svet, da se prikupe podaci o zivom svetu, na tim jos nepoznatim geografskim sirinama. I tako je Darvin, zahvaljujuci odredjenim poznanstvima, bio primljen da ucestvuje u toj ekspediciji koja je trajala od 1931.-1936.

Darvin se na tom putu upoznao sa nekim cinjenicama za koje nikako ne bi saznao da je sedeo kod svoje kuce u Engleskoj. Recimo, on je primetio da postoji kontinuirano variranje kod predstavnika odredjenih vrsta kako se putuje po ostrvima po Tihom okeanu. On je video da su vrste slicne, ali da postoje razlike medju njima.

Zatim je primetio da postoji izuzetna slicnost, ali ipak razlika izmedju fosilnih i sada zivecih krezubica (Edentata). Tako da je Darvin poceo da sumnja u fiksizam, u apsolutnu nepromenljivost vrsta - koncept koji su zagovarali tadasnji kreacionisti.

Znaci, u to vreme ste imali jedan ekstrem: "Vrste su onakve kakve ih je Bog stvorio, bez obzira sto se sredina menja." Dakle, bez obzira sto dolazi do promena u spoljnoj sredini, vrste ostaju konstantne, fiksirane, nepromenljive. "Kakve ih je Bog stvorio, takve ih mi danas vidimo."

Darvin je poceo u to da sumnja. Kada je dosao u Englesku, poceo je da se zanima za vestacku selekciju, pa se onda upoznao sa rezultatima koje su postigli selekcionari.

I jos jedna je stvar kod njega znacajna - upoznavanje sa delom Tomasa Maltusa "O principima populacije".

Na osnovu svih ovih cinioca, Darvin je koncipirao svoju teoriju evolucije, gde je glavni mehanizam u nastanku evolutivnih novina "prirodna selekcija", i 1859. godine on je publikovao svoje delo "Poreklo vrsta" prirodnim odabiranjem.

Kako je Darvin dosao do svog koncepta prirodne selekcije? Obicno se kaze da je Darvin do principa prirodne selekcije dosao na osnovu tri cinjenice i dve dedukcije.

1. cinjenica: Bioloske vrste imaju potencijal za geometrijsko povecanje broja svojih jedinki. To se ogleda u cinjenici da svaki roditeljski par daje mnostvo potomaka. Brojnost potomaka, bar na pocetnim stupnjevima njihovog razvica, je uvek veca (a kod nekih vrsta enormno veca) od brojnosti roditeljske generacije.

2. cinjenica jeste ta, da uprkos spomenutoj tendenciji, brojnost jedinki u prirodi ostaje relativno konstantan. To ne treba apsolutizovati. U prirodi postoje vrste cija brojnost raste, a i obratno. I tamo gde vrsta raste u brojnosti, taj rast je manji od potencijalnog. Kod nekih vrsta sigurno u ogromnoj stopi manje ima potomaka nego sto je potencijal.

Iz ove dve cinjenice Darvin je izvukao

1. dedukciju, a to je: da postoji borba za opstanak, zato sto rast broja jedinki bilo koje vrste je eksponencijalan, a resursi sredine nemaju taj rast. Pa prema tome, za ogranicene resurse sredine (hrana, prostor...) konkurise mnogo veci broj jedinki nego sto sredina moze da podrzi, pa prema tome, po prirodi stvari postoji borba za opstanak.

3. cinjenica koja je njega uputila na zakljucak da postoji prirodna selekcija, jeste postojanje individualne varijabilnosti u populacijama jedinki. I na osnovu trece cinjenice u prve dedukcije, zakljucio je da postoji prirodna selekcija.

Posto u prirodi postoji kompeticija za ogranicene resurse, odnosno, posto postoji borba za opstanak, i posto se jedinke iste vrste medjusobno razlikuju (individualna varijabilnost pripadnika iste vrste), neke varijante ce u toj opstoj i cesto ostroj konkurenciji imati prednost u prezivljavanju i razmnozavanju.

Nema selekcije bez varijabilnosti. Mora postojati individualna varijabilnost da bi bilo selekcije, ili kako se to popularno kaze: "Individualna varijabilnost u populaciji jedinki iste vrste je 'hrana za selekciju'." Moraju postojati varijante da bi vi selektirali.

Na osnovu ove trece cinjenice i prve dedukcije Darvin je, dakle, izveo svoj princip prirodne selekcije.

Po Darvinu prirodna selekcija je osnovni mehanizam evolucije, ali je on zagovarao i druge mehanizme, kao sto je nasledjivanje stecenih promena, usmereni efekat sredine... Ali svi ovi mehanizmi stoje u senci njegovog otkrica prirodne selekcije. Mada se danas sve vise i vise pojavljuje autora koji isticu da je princip prirodne selekcije postojao i pre samoga Darvina.

I na taj nacin je, ustvari, Darvin uspeo da objasni problem ljudske patnje i bola. Zasto postoji bol? Zato sto postoji nemilosrdna borba jedinki za opstanak. I u toj opstoj borbi svih protiv svih, slabiji stradaju, a prilagodjeniji opstaju i umnozavaju se. Prema tome, ni sama bol nije potpuno besmislena jer evolutivni procesi dovode do neceg novog, naprednijeg. Napredak, evolutivni uspon zivota (od amebe do coveka), je pracen neizmernim bolom i nebrojenim propadanjima, ali, na kraju krajeva, to ne bi trebalo da izgleda krajnje besmisleno.

Darvin se u velikoj meri mucio da objasni mehanizme kako nastaje promenljivost. Danas se to za tili cas objasni. Mi smo to objasnjavali kod "ljudskih rasa". Darvin se mucio da objasni kako nastaje varijabilnost u populaciji, jer tad se nije znala genetika. I onda se on prilicno mucio, dao je tu teoriju po kojoj je pokusao da objasni nastanak individualnih razlika, ali je genetika posle pokazala da takav koncept nije tacan.

A genetika je pocela da se razvija sa radovima Mendela. Mendel je svoj rad objavio 1865. godine. Vazno je zapaziti da se obicno istice, da je evoluciona teorija unapredila biologiju. Pod uticajem evolucione teorije koja se tada forsirala, Mendelov rad niko nije primetio. Bila je samo evolucija, uporedna anatomija, uporedna embriologija, i gotovo niko nije primetio Mendelov rad.

I tek 1900. godine su trojica geneticara otkrila "Mendelove zakone", ono sto je Mendel vec otkrio. I tada je genetika pocela da se razvija. Prvi korak je, dakle, ucinio Mendel, a onda je polaganim koracima od 1900. godine pocela da se razvija genetika. Posle 2. svetskog rata, dok se u Evropi ratovalo, americki geneticari su radili. Kad je 1953.godine otkrivena struktura DNK, onda je pocela revolucija u genetici. A otkrica u genetici zestoko negiraju teoriju evolucije.

Za vise informacija kako se teorija evolucija propagira u skolskim i univerziteteskim udzbenicima, koriscenjem naucno osporenih dokaza, videti tekst Ikone evolucije.

"Nauka je traganje za istinom", pisao je hemicar Linus Pauling, dobitnik dve Nobelove nagrade. Brus Alberts (Bruce Alberts), sadasnji predsednik Americke akademije nauka, slaze se: "Nauka i laz ne mogu da koezistiraju", rekao je Alberts u maju 2000. godine, citirajuci izraelskog drzavnika Simona Pereza (Shimon Peres). "Ne postoji naucna laz, i ne mozete naucno da lazete. Nauka je u osnovi traganje za istinom."

Sta je evolucija? Bioloska evolucija je teorija da su sva ziva bica izmenjeni potomci zajednickog pretka koji je ziveo u dalekoj proslosti. Ona tvrdi da smo vi i ja potomci majmunolikih predaka, a da su oni potekli od jos primitivnijih zivotinja. Za Carlsa Darvina, poreklo sa promenama je bilo poreklo svih zivih bica posle prvih organizama. Kada zastupnici Darvinove teorije odgovaraju na kritike, nekada tvrde da "evolucija" prosto znaci promenu u toku vremena. Ali ovo je ocigledno izvrdavanje. Nijedna racionalna osoba ne negira realnost promene i nije nam bio potreban Carls Darvin da nas u to ubedi. Ako "evolucija" znaci samo to, bila bi apsolutno neosporna. Niko ne veruje da je bioloska evolucija jednostavno samo promena kroz vreme.

Kada su pitani da nabroje dokaze za Darvinovu evoluciju, vecina ljudi - ukljucujuci vecinu biologa - daje istu grupu primera, zbog toga sto su svi ucili biologiju iz nekoliko istih udzbenika. Najcesci primeri su:
- laboratorijski sud koji sadrzi smesu koja simulira Zemljinu primitivnu atmosferu, u kojoj elektricne varnice proizvode hemijske gradivne blokove zivih celija;
- evoluciono drvo, rekonstruisano na osnovu velikog i rastuceg fo-silnog zapisa i molekularnih cinjenica; - slicne strukture kostiju u krilu slepog misa, peraju morskog praseta, nozi konja i ruci coveka koje ukazuju na njihovo evoluciono poreklo od zajednickog pretka;
- slike slicnosti ranih embriona koje pokazuju da su vodozemci, gmizavci, ptice i ljudska bica, svi potekli od ribolike zivotinje;
- Archaeopteryx, fosilna ptica sa zubima u svojim vilicama i kandzama na svojim krilima - nedostajuca karika izmedju drevnih gmizavaca i savremenih ptica;
- leptiri biberastog moljca na stablima drveca pokazuju kako su maskiranje i ptice grabljivice proizvele najcuveniji primer evolucije prirodnom selekcijom;
- Darvinove zebe na galapagoskim ostrvima - trinaest razlicitih vrsta koje su se odvojile od jedne, kada je prirodna selekcija proizvela razlike u njihovim kljunovima, sto je inspirisalo Darvina da formulise svoju teoriju o evoluciji;
- vinske musice sa dodatnim parom krila pokazuju da genetske mutacije mogu da proizvedu sirovu gradju za evoluciju;
- raspored fosilnih konja u obliku razgranatog drveta koji protivreci staromodnoj ideji da je evolucija usmerena; i
- crtezi majmunolikih stvorenja koji se razvijaju u ljude pokazuju da smo samo zivotinje i da je nase postojanje samo sporedni proizvod besciljnih prirodnih uzroka.

Ovi primeri se toliko cesto koriste kao dokazi za Darvinovu teoriju da je vecina njih nazvana "ikone" evolucije. Pa ipak, svi oni, na ovaj ili onaj nacin, pogresno predstavljaju istinu. Navescemo neke.



Hekelovi embrioni
"Cini mi se", pisao je Darvin u knjizi "Postanak vrsta", "da glavne cinjenice u embriologiji, koje su drugorazredne po vaznosti, objasnjene su na principu varijacija mnogih potomaka od nekog drevnog pretka". Darvin nije bio embriolog, pa se oslanjao za svoje dokaze na radove drugih. Jedan od njih je bio nemacki biolog Ernest Hekel (Ernst Haeckel) (1834-1919). Darvin je pisao u knjizi "Postanak vrsta" da je profesor Hekel "ulozio svoje veliko znanje i sposobnosti da bi proizveo ono sto on naziva filogenija - linije porekla svih organskih bica. U crtanju nekoliko nizova on se oslanjao uglavnom na embrionalne karakteristike."

Hekel je napravio puno crteza, ali najpoznatiji su oni o ranim embrionima kicmenjaka. Hekel je crtao emrione iz razlicitih klasa kicmenjaka da bi pokazao da su stvarno identicni u svojim najranijim stupnjevima i da postaju primetno razliciti tek kada se razviju (vidi sliku). To je bio onaj obrazac rane slicnosti, a kasnije razlicitosti, koji je Darvin u knjizi "Postanak vrsta" smatrao tako uverlljivim.

Cini se da Hekelovi embrioni obezbedjuju tako snazan dokaz za Darvinovu teoriju da neka od njihovih verzija moze da se nadje u skoro svakom modernom udzbeniku koji se bavi evolucijom. Pa ipak, biolozi su znali vec vise od jednog veka da je Hekel falsifikovao svoje crteze; embrioni kicmenjaka nikada ne izgledaju toliko slicni koliko ih je on nacinio da to budu. Stavise, stupanj koji je Hekel oznacio kao "prvi", u stvari je sredisnji u toku razvica; slicnostima koje je preuvelicao, pret-hode upadljive razlike u ranijim fazama razvica. Iako biste mogli da to nikad ne saznate citajuci bioloske udzbenike, Darvinova "najaca pojedinacna klasa cinjenica" je klasican primer kako cinjenice mogu da budu izvrnute da odgovaraju teoriji.

Kada se Hekelovi embrioni pregledaju zajedno sa pravim embrionima, ne moze biti sumnje da su njegovi crtezi namerno izmenjeni da bi odgovarali teoriji (vidi sliku). Pisuci u martu 2000. godine clanak za casopis Naatural History, Stefan Dzej Guld je zabelezio da je Hekel "preuvelicao slicnosti uz pomoc idealizacija i izostavljanja" i zakljucio da se njegovi crtezi karakterisu "netacnostima i direktnim falsifikacijama". Britanski embriolog Majkl Ricardson je, kada je intervjuisan za casopis Science, posto su on i njegovi saradnici objavili njihova danas cuvena poredjenja izmedju Hekelovih crteza i stvarnih embriona, otvoreno rekao: "Izgleda kao da se ispostavlja da je to jedna od najvecih prevara u biologiji."

Prema tome, Hekelovi crtezi su falsifikati i oni pogresno predstavljaju embrione koje bi trebalo da prikazu. Ali, oni su falsifikati i u drugom smislu. Darvin je zasnovao svoj zakljucak o zajednickom poreklu na verovanju da su najraniji stupnjevi embrionalnog razvica najslicniji. Hekelovi crtezi, ipak, potpuno izostavljaju najranije stupnjeve, i pocinju od sredine razvica. Raniji stupnjevi su veoma razliciti (vidi sliku).

Posto je Darvinova teorija prihvacena bez obzira na cinjenice, i "ontogenija rekapitulira filogeniju" je logicka dedukcija na osnovu te teorije, bioloski udzbenici nastavljaju da je predaju. Na primer, Hekelovi crtezi su reprodukovani u izdanju iz 1998. godine viseg fakultetskog udzbenika Daglasa Futujame, "Evoluciona biologija". A najnovije izdanje knjige "Uvod u biologiju" (Invitation to Biology), od Helene Kertis (Helena Curtis) i Sju Barns (Sue Barnes), reprodukuju gornja dva reda Hekelovih crteza.

Hekelovi crtezi se ne pojavljuju samo u Futujaminoj knjizi i knjizi Kertisove i Barnsove, vec i u najnovijem izdanju "Molekularne biologije celije", od predsednika Nacionalne akademije nauka Brusa Albertsa i njegovih saradnika. "Rani razvojni stupnjevi zivotinja ciji odrasli oblici izgledaju veoma razlicito, cesto su iznenadjujuce slicni", tvrdi Albertsov udzbenik, a neo-darvinisticki mehanizmi objasnjavaju zbog cega "embrioni razlicitih vrsta toliko cesto podsecaju jedni na druge na svojim ranim stupnjevima i zasto tokom razvica ponekad izgleda da ponavljaju korake evolucije".

Februara 2000. godine pisac udzbenika Daglas Futujama poslao je poruku internet forumu Kanzas Sitija kao odgovor kriticaru koji ga je optuzivao za laganje koriscenjem Hekelovih embriona u svom udzbeniku iz 1998. godine, "Evoluciona biologija". U svoju odbanu, Futujama je objasnio da pre citanja optuzbe kriticara nije bio svestan nesaglasnosti izmedju Hekelovih crteza i realnih embriona kicmenjaka. Tek posto je konsultovao razvojnog biologa saznao je o skorasnjem radu Ricardsona i njegovih saradnika.

Prema tome, Futujama, profesionalni evolucioni biolog i autor udzbenika postdiplomskog nivoa, nije znao o Hekelovim falsifikovanim crtezima - priznanje neznanja za koje nije verovatno da ce da izazove mnogo pouzdanja u kvalitet nasih bioloskih udzbenika. Ali, sada on zna da je "Hekel bio neprecizan i obmanjivacki", i rekao je da ce to uzeti u obzir u buducim izdanjima svoje knjige.

Medjutim, za razliku od Futujame, Guld je priznao da je vec znao za to; u stvari, znao je za to vise od dvadestet godina. (Kao istoricar nauke, Guld je napisao veliku knjigu o ovom predmetu 1977. godine, "Ontogenija i filogenija" (Ontogeny and Phylogeny).) Optuzivao je skorasnje izvestaje za pravljenje senzacije od te price dajuci utisak "da je Ricardson prvi otkrio Hekelovo necasno delo". Guld je nastavio: "Price o prevarama u nauci uzbudjuju mastu sa dobrim razlogom. Provuci se sa akademskim ekvivalentom ubistva, a onda biti otkriven vek posle svojih nedela, cini pricu jos boljom."

Ali, ako su biolozi od pocetka znali da su Hekelovi crtezi falsifikovani, zasto se onda oni jos uvek koriste? Guld je svalio krivicu na pisce udzbenika, optuzujuci ih za pojednostavljanje njihovog predmeta do te mere da ga ucine netacnim. "Mislim da imamo prava", pisao je, "da budemo i zaprepasteni i postidjeni stoletnim nepromisljenim recikliranjem koje je dovelo do opstanka ovih crteza u velikom broju, ako ne i u vecini, savremenih udzbenika".

Prema tome, Guld okrivljuje pisca udzbenika, dok se pisac udzbenika pravda neznanjem. Medjutim, obojica su brzi kada treba da kritikuju zastupnike stvaranja. "Zapazite da je nauka samoispravljajuci proces", napisao je Futujama kao odgovor svom kriticaru iz Kanzasa, "za razliku od kritika nauke koju iznose zastupnici stvaranja; evolucioni biolozi sami otkrivaju nepravilnosti u ranijoj literaturi iz svoje oblasti". A Guld optuzuje zastupnike stvaranja za prenaglasavanje rada Ricardsona i njegovih saradnika praveci "surogatne" i "senzacionalisticke" napade da je "osnovni stub Darvinizma, i evolucije uopste, otkriven kao pogresan posle vise od veka" nekritickog prihvatanja.

Ali Futujama je bio taj koji je nepromisljeno reciklirao Hekelove embrione u nekoliko izdanja svog udzbenika, dok ga jedan zastupnik stvaranja nije kritikovao zbog toga. A Guld je bio taj koji je (uprkos tome sto je znao istinu vise od dvadeset godina) cutao dok jedan zastupnik stvaranja (u stvari, kolega biolog) nije izlozio problem. A za svo to vreme Guld je pustao svoje kolege da postaju saucesnici u onome sto on sam naziva "akademskim ekvivalentom ubistva".



Archaeopteryx: karika koja nedostaje
Kada je Carls Darvin objavio knjigu "Postanak vrsta" 1859. godine, priznao je da fosilni zapis pretstavlja ozbiljan problem za njegovu teoriju. "Prema teoriji prirodnog odabiranja", pisao je, "sve zive vrste su bile povezane sa roditeljskom vrstom svakog roda, sa razlikama ne vecim od onih koje danas vidimo izmedju prirodnih i domacih varijeteta iste vrste". Kao posledica toga, "broj posrednih i prelaznih formi, izmedju svih zivih i izumrlih vrsta, mora da je bio neshvatljivo velik". Ipak, 1859. godine te prelazne forme nisu bili nadjene. Darvin je pripisao njihovo odsustvo "neocuvanosti fosilnog zapisa". Tvrdio je da vecina organizama nikada nije bila sacuvana, ili ako je sacuvana, bila je kasnije unistena, tako da "ne mozemo da ocekujemo da nadjemo u nasim geoloskim formacijama beskonacan broj tih prelaznih forme koje su, po nasoj teoriji, povezivale sve prosle i sadasnje vrste iste grupe u dugacak i razgranat lanac zivota. Trebalo bi da trazimo samo nekoliko veza".

Dve godine kasnije, usred zestokog spora oko Darvinove teorije, dosla je dramaticna objava da je jedna od tih veza pronadjena. Godine 1861., Herman fon Mejer (Hermann von Meyer) opisao je fosil za koji je izgledalo da je prelazna forma izmedju gmizavaca i ptica. Otkriven u nalazistu krecnjaka u Solenhofenu, u Nemackoj, fosil je imao krila i perje; ali je takodje imao zube (koje nema nijedna savremena ptica), dugacak rep nalik gusterskom i kandze na svojim krilima. Mejer je nazvao novootkrivenu zivotinju Archaeopteryx (sto znaci "drevno krilo").

Godine 1877., pronadjen je jedan jos ocuvaniji primerak roda Archaeopteryx. Prvi primerak je smesten u Prirodnjackom muzeju u Londonu (i danas je poznat kao "Londonski primerak"), dok je drugi smesten u Humboltovom muzeju u Berlinu ("Berlinski primerak") (vidi sliku). Nadjeno je jos sest drugih primeraka, sto zajedno cini osam (iako jedan predstavlja samo jedno pero, a jedan je izgubljen). Ali, berlinski Archaeopteryx je najkompletniji i najbolje ocuvan, i postao je poznat milionima ljudi kao karika koja nedostaje, koja je potvrdila Darvinovu teoriju.

Ipak, uloga roda Archaeopteryx kao veze izmedju gmizavaca i ptica veoma je sporna. Paleontolozi se sada slazu da Archaeopteryx nije predak savremenih ptica, a njegovi preci su predmet jedne od najzescih raspravi u savremenoj nauci. Karika koja nedostaje izgleda da jos uvek nedostaje.

Evolucija ptica od ne-letecih predaka ne bi bila jednostavna stvar, zato sto sposobnost letenja zahteva velike promene zivotinjske anatomije i fiziologije. Postoje dve vazece teorije o tome kako je mogla da nastane sposobnost letenja: teorija "sa drveca na dole", i teorija "sa zemlje navise". Po prvoj, preci ptica su poceli svoje evoluciono putovanje skacuci sa drveca, postepeno akumulirajuci male adaptacije koje su produzavale njihovu sposobnost lebdenja i jedrenja. Po drugoj, male zivotinje su trceci za plenom po zemlji postepeno akumulirale male adaptacije koje su povecavale njihove sposobnosti dosezanja i skakanja. U obe teorije, krajnji korak je sticanje krila i sposobnosti za pravo lete-nje njihovim mahanjem.

Na prvi pogled, teorija "sa drveca na dole" mogla bi da izgleda verovatnija. Ali, jedan relativno nov metod za analiziranje fosila - zasnovan na strogoj primeni Darvinove teorije - postao je prilicno popularan zadnjih godina. Taj novi metod zove se "kladistika" (od grcke reci koja znaci "grana"), i on vodi do zakljucka da su preci roda Archaeopteryx bili dvonozni dinosaurusi.

Geolog amater Carls Douson (Charles Dawson) i Britanski muzej objavili su 1912. godine otkrice blizu mesta Piltdaun, u Engleskoj - navodnu nedostajucu kariku izmedju majmuna i ljudi. Primerak je bio izlozen u Britanskom muzeju sve dok nije utvrdjeno da je lazan, 1953. godine. Neko je spojio staru ljudsku lobanju sa donjom vilicom savremenog orangutana, koja je obradjena da izgleda kao deo iste jedinke. "Piltdaunski covek" ostaje najpoznatija fosilna prevara u istoriji nauke.

Godine 1999., jedan amater, ljubitelj dinosaurusa, Stefan Cerkas (Stephen Cserkas) i Nacionalno geografsko udruzenje objavili su da je fosil koji je bio kupljen za 80.000 dolara na jednoj izlozbi minerala u Arizoni bio "nedostajuca karika izmedju kopnenih dinosaurusa i ptica, i da je mogao stvarno da leti". Fosil, koji je izgleda prokrijumcaren iz Kine, imao je prednje udove primitivne ptice i rep dinosaurusa. Cerkas ga je nazvao Archaeoraptor.

U novembru 1999. godine u casopisu National Geographic prikazan je Archaeoraptor u clanku naslovljenom "Perje za Ti-reksa?" Kristofer Sloun (Christofer Sloan), autor clanka, tvrdio je da sada mozemo da kazemo da su ptice dinosaurusi "isto tako sigurno kao sto mozemo da kazemo da su ljudi sisari", i da su pernati dinosaurusi prethodili prvoj ptici. Clanak prikazuje crtez malog tiranosaurusa sa perjem - otuda njegov naslov. On takodje prikazuje sliku fosila roda Archaeoraptor, objasnjavajuci da je njegova kombinacija "naprednih i primitivnih karakteristika upravo ono sto bi naucnici ocekivali da pronadju kod dinosaurusa koji eksperimentisu sa letom".

Ispostavilo se da je Archaeoraptor imao tacno one karakteristike koje su naucnici ocekivali da pronadju zato sto ih je bistri falsifikator ucinio takvim, znajuci da ce to doneti velike pare na medjunarodnom trzistu fosila. Falsifikovanje je otkrio kineski paleontolog Ksu Ksing (Xu Xing), koji je dokazao da se primerak sastojao od repa dinosaurusa nalepljenog na telo primitivne ptice.

Stors Olson (Storrs Olson), nadzornik za ptice na Smitsonian Institutu u Vasingtonu, poslao je ljutito pismo Piteru Rejvenu, sekretaru Nacionalnog geografskog udruzenja. Olson je optuzivao Udruzenje za saradnju sa "grupom fanaticnih naucnika" koji su postali "otvoreni i veoma pristrasni propovednici vere" da su se ptice razvile od dinosaurusa. "Istina i pazljivo naucno odmeravanje cinjenica bile su medju prvim zrtvama u njihovom programu", pisao je Olson, "koji brzo postaje jedna od vecih naucnih prevara naseg doba". Casopis National Geographic poslao je delimicno poricanje 21. ja-nuara 2000. godine, na svoj veb sajt na internetu. Ipak, casopis je zestoko kritikovan u februaru od strane casopisa Nature za "naivno i ishitreno objavljivanje clanka - opisanog kao ´senzacionalisticko, neosnovano, tabloidno novinarstvo´ od strane vodeceg paleontologa - punog sum-njivih tvrdjenja".

Incident je bio stvarno neprijatan za casopis National Geographic, koji je pokusao da primiri stvar objavljivanjem pisma Ksu Ksinga o prevari u martu 2000. godine. Za to vreme, urednik casopisa je objavio protest u uvodniku casopisa Nature, tvrdeci da je "primenljiva informacija o integritetu primerka" bila uskracena casopisu National Geographic i naucnicima koje je platio da prouce fosil.

Optuzbe i kontra optuzbe nastavljaju da se izbacaju. Neki ljudi ukljuceni u skandal okrivljuju medjunarodnu trgovinu krijumcarenim fosilima, dok drugi okrivljuju uobrazeno novinarstvo. Ali, izgleda da je pravi krivac kladisticka zelja da dokazu svoju teoriju. Kao sto je potreba za nedostajucom karikom izmedju majmuna i ljudi dovela do Piltdaunskog coveka, tako je i potreba za nedostajucom vezom izmedju dinosaurusa i ptica poplocala put za "Piltdaunsku pticu". Nestala u metezu, bila je cinjenica da cak i da je Archaeoraptor bio pravi, bio je desetine miliona godina mladji, prema evolucionom racunanju vremena, od roda Archaeopteryx, i tako ne bi uspeo da zapusi rupu ostavljenu u fosilnom zapisu kladistickom metodologijom.

U aprilu 2000. godine, Cerkas i ugledni kladisti - zajedno sa nekim njihovim kriticarima - okupili su se u Fort Loderdejlu, u Floridi, na Simpozijumu o evoluciji ptica dinosaurusa. Ja sam takodje prisustvovao, da bih slusao o sporu. Iako su se neki plasili da ce neprijatna epizoda Archaeoraptor dominirati konferencijom, prevara je bila uveliko ignorisana. Na njegovom mestu, kladisti su predstavili novu zvezdu, najavljenu kao dosada najbolju nedostajucu kariku.

Novo otkrice koje je na pozornici zamenilo prevaru Archaeoraptor, bio je Bambiraptor, koga je prvobitno otkrila jedna porodica iz Montane 1993. godine i predala profesionalnim paleontolozima 1995. godine. Telo zivotinje je bilo otprilike velicine kokoske, ali je njen dugacak rep bio dug oko jedan metar. Sa ostrim zubima i kandzama, podsecao je na malog Velociraptora - nemilosrdnog predatora koji je postao cuven iz zavrsnih scena filma "Park iz doba jure".

Svakom ucesniku konferencije data je kopija clanka koji je sadrzao zvanicni naucni opis roda Bambiraptor, objavljen samo tri nedelje ranije. Prvi objavljeni izvestaj o novootkrivenoj fosilnoj vrsti trebao bi da bude sastavljen u skladu sa najvisim naucnim standardima, opisujuci "tip" primerka sa savesnim obaziranjem na preciznost. Zvanicni opis roda Bambiraptor sadrzi nekoliko crteza rekonstruisane zivotinje, od kojih dva pokazuju izrastaje na telu nalik dlakama i perje na prednjim udovima.

Ali nista sto imalo podseca na perje nije nadjeno sa fosilom. Izrastaji nalik dlakama i perje su imaginarni. Zato sto kladisticka teorija kaze da treba da su tu, ukljuceni su u naucni opis fosila. Jedina indikacija da izrastaji i perje nisu stvarni jeste naslov slike koji ukljucuje recenicu: "Rekonstrukcija prikazuje pretpostavljene kozne strukture."

Bilo je nekoliko otvorenih kriticara teorije o dino-pticama na simpozijumu u Floridi. Jedan je bio ornitolog sa Univerziteta Severna Karolina, Alan Feducija, koji je predvideo da ce se ispostaviti da je teorija o dino-pticama "najveca sramota paleontologije dvadesetog veka". Drugi je bio Leri Martin (Larry Martin), koji je rekao da kada bi morao da brani teoriju o dino-pticama, "bilo bi mi neprijatno svaki put kada bi morao da ustajem i pricam o tome". A Stors Olson je narogusio neke zastupnike dino-pera deleci bedzeve na kojima je pisalo "Ptice NISU dinosaurusi".

Drugog dana simpozijuma, Vilijam Garstka (William Garstka) izvestio je da su on i tim molekularnih biologa iz Alabame izolovali DNK iz fosilnih kostiju dinosaurusa navodno starog 65 miliona godina. Iako cinjenice iz drugih istrazivanja ukazuju da DNK starija od oko milion godina ne moze da pruzi bilo kakvu upotrebljivu informaciju o sekvenci, Garstka i njegovi saradnici su umnozili i sekvencirali DNK, uporedili je sa svim poznatim DNK iz drugih zivotinja, i pronasli da je najslicnija pticjoj DNK. Zakljucili su da su pronasli "prve direktne geneticke cinjenice koje ukazuju da ptice predstavljaju najblize zive srodnike dinosaurusima". Njihov zakljucak je sledece nedelje objavila Konstanca Holden (Constance Holden) u casopisu Science.

Medjutim, detalji ovog otkrica se otkrivaju. Prvo, dinosaurus iz koga su Garstka i njegovi saradnici navodno izolovali DNK bio je Triceratops. Po paleontolozima, postoje dve glavne grane porodicnog stabla dinosaurusa. Jedna grana ukljucuje trorogog dinosaurusa roda Triceratops, koji je nalik nosorogu i koga su milioni ljudi videli u muzej-skim izlozbama i filmovima. Ali, za ptice se pretpostavlja da su se razvile iz druge grane. Prema tome, prema evolucionim biolozima, Triceratops i savremene ptice nisu blisko srodne, posto su njihovi preci navodno krenuli odvojenim putevima pre skoro 250 miliona godina.

Medjutim, ono sto je jos vaznije jeste da je DNK koju su Garstka i njegovi saradnici pronasli bila 100% identicna sa DNK zivih curki. Ne 99%, ne 99,9%, vec 100%. Cak ni DNK dobijena iz drugih ptica nije 100% identicna sa DNK curki (drugo najblize poklapanje u njihovoj studiji je bilo 94,5% sa jednom drugom vrstom ptica). Drugim recima, DNK koja je navodno izolovana iz kostiju roda Triceratops nije bila samo slicna sa DNK curke - to jeste bila DNK curke. Garstka je rekao da su on i njegovi saradnici razmatrali mogucnost da je neko jeo u blizini sendvic sa curetinom, ali nisu mogli to da potvrde.



Biberasti moljci
Darvin je bio ubedjen da je u toku evolucije "prirodno odabiranje bilo najznacajnije, ali ne i iskljucivo sredstvo promene", ali nije imao direktne dokaze prirodnog odabiranja. Bilo je obilje dokaza da biljke i zivotinje variraju i da se bore za opstanak. Bilo je razumljivo zakljuciti, po analogiji sa domacim gajenjem, da bi organizmi sa najkorisnijim varijacijama preziveli i preneli te varijacije na svoje potomke. Ali niko nije stvarno dokumentovao taj proces u divljini. Najbolje sto je Darvin mogao da uradi u knjizi "Postanak vrsta" bilo je da "ponudi jedan ili dva zamisljena primera".

Britanski naucnici su uocili fenomen koji ce vremenom postati klasicni udzbenicki primer prirodnog odabiranja na delu. Vecina biberastih moljaca bila je svetle boje pocetkom devetnaestog veka, ali su za vreme industrijske re-volucije u Britaniji populacije ovih moljaca, blizu veoma zagadjenih gradova, postale uglavnom "melanicne" ili tamno obojene. Fenomen je nazvan "industrijski melanizam", ali su njegovi uzroci ostali stvar spekulacije do ranih 1950-tih, kada je britanski lekar i biolog Bernard Ketlevel (Bernard Kettlewell) izveo neke eksperimente koji su ga ucinili slavnim. Ketlevelovi eksperimenti su nagovestavali da su grabljive ptice jele svetlo obojene moljce kada su postali upadljiviji na stablima drveca potamnelim usled zagadjenja, ostavljajuci tamniji varijetet da prezivi i da se razmnozava. Izgledalo je da je industrijski melanizam biberastih moljaca primer prirodnog odabiranja.

Ketlevel je nazvao industrijski melanizam kod biberastih moljaca "najupecatljivijom evolucionom promenom ikad stvarno posvedocenom kod bilo kog organizma". Posto je izgledalo da njihovi eksperimenti obezbedjuju empirijsku potvrdu prirodnog odabiranja, Ketlevel je nazvao svoje rezultate kao "Darvinov nedostajuci dokaz", u clanku pisanom za casopis Scientific American.

Godine 1975., britanski geneticar P. M. Separd (P. M. Sheppard) nazvao je ovaj fenomen "najupecatljivijom evolucionom promenom koju su ljudi ikad uocili i zabelezili, sa mogucim izuzetkom nekih primera otpornosti na pesticide", a proslavljeni evolucioni biolog Seval Vrajt nazvao ga je "jasnim slucajem u kojem je znacajni evolucioni proces stvarno bio posmatran".

Vecina uvodnih bioloskih udzbenika sada ilustruje ovaj klasican primer prirodnog odabiranja sa fotografijama dva varijeteta biberastih moljaca kako se odmaraju na svetlo i tamno obojenim stablima drveca (vidi sliku). Medjutim, ono sto udzbenici ne objasnjavaju jeste da su biolozi znali od 1980-tih da ovaj klasicni primer ima neke ozbiljne greske. Najozbiljnija je da biberasti moljci u divljini cak ni ne odmaraju na stablima drveca. Ispostavlja se da su udzbenicke fotografije izrezirane.

U vecini Ketlevelovih eksperimenata, moljci su pustani i posmatrani za vreme dana. U samo jednom eksperimentu (18. jun, 1955.) Ketlevel je pustio moljce nocu, pred svitanje. Odmah je napustio taj pristup zbog prakticnih poteskoca koje su se nametale, kao na primer da je morao da prethodno zagreva hladne moljce na motoru svojih kola. Ali, biberasti moljci su nocni letaci i normalno nalaze mesta za odmor pre zore. Moljci koje je Ketlevel pustao za vreme dana ostajali su izlozeni i postajali lake mete za grabljive ptice. Uzimajuci u obzir svoje metode pustanja, Ketlevel je napisao: "Priznajem da bi po svom izboru, mnogi zauzeli pozicije u visim delovima drveca." Medjutim, pretpostavio je da moze da zanemari neprirodnost svoje tehnike.

Kada su ptice hvatale Ketlevelove moljce, moljci nisu bili na svojim prirodnim mestima za sakrivanje. Ta cinjenica baca ozbiljnu sumnju na vrednost njegovih eksperimenata. Sredinom 1980-tih, italijanski biolozi \uzepe Sermonti (Giuseppe Sermonti) i Paola Katastini (Paola Catastini) kritikovali su Ketlevelova pustanja moljaca tokom dana i zakljucili da njegovi eksperimenti "ne dokazuju ni na jedan prihvatljiv nacin, po sadasnjim naucnim standardima, proces za koji on tvrdi da je eksperimentalno demonstriran". Sermonti i Katastini su zakljucili da su "dokazi koji su nedostajali Darvinu, takodje nedostajali i Ketlevelu".

Godine 1998., evolucioni biolog sa Cikago Univerziteta, Dzeri Kojn (Jerry Coyne), pisao je pregled knjige Majkla Majerusa "Melanizam: Evolucija na Delu" (Melanism: Evolution in Action) u casopisu Nature. Kao sto smo videli, Majerus je branio klasicnu pricu, ali je takodje priznao probleme u vezi nje. A ti problemi su bili dovoljni da ubede Kojna da je prica u ozbiljnoj neprilici. "S vremena na vreme", pisao je Kojn, "evolucionisti preispituju klasicno eksperimentalno istrazivanje i otkrivaju, na svoj uzas, da ono ima greske ili je potpuno pogresno". Po Kojnu, cinjenica da se biberasti moljci ne odmaraju na stablima drveca "sama ponistava Ketlevelove eksperimente pustanja i ponovog hvatanja moljaca, jer su moljci pustani direktnim stavljanjem na stabla drveca".

Medjutim, otvorite skoro svaki bioloski udzbenik koji se bavi evolucijom i naci cete biberaste moljce predstavljene kao klasican primer prirodnog odabiranja na delu - zajedno sa falsifikovanim fotografijama moljaca na stablima drveca. To nije nauka, vec stvaranje mita.

Za vise informacija pogledati knjigu "Ikone evolucije" (Icons of Evolution), Dzonatan Vels (Jonathan Wells).

Moras da razlikujes sta je to vrsta a sta pod vrsta. Ti mozes ukrstiti razne vrste zivotinja koje pripadaju toj porodici. Tako ukrstanjemjedne vrste pasa sa drugom vrstom dobijas novu vrstu pasa , ali i dalje je ta zivotinja pas. Ali oko pokusas da ukrstis psa i macku mislim da nebi dobio nista osim rastrgane mace. a evolucionisti kazu da je od psa nastao konj. Pogledaj ono sta sam pisao Dimkovicu o evoluciji.
Cao

Niti ce, jer je Amerika prilicno indoktrinirana hriscanskom religijom, a bas samo hriscanska religija ima problem sa teorijom evolucije - mnogo vise nego ostatak sveta kada je drzava u pitanju.



Nikakav predlog nije na usvajanju vec je usvojen u jednom selu - a naravno je da ce biti odbijen jer nema nikakvog logickog smisla, sto se i pokazalo do sad. O naucnoj potkovanosti kreacije su svoju rec imali eminentni drzavni saveti za nauku, i misljenje vecine naucnika - sa kojima se potpuno slazem - je da je kreacija nonsens. Cak i da postoji vi to ne samo da niste dokazali, vec ste upotrebili i grubu zloupotrebu nauke.

A sto se "ateistickog" lobija tice - pa i to je smesno, covece, crkveni lobi je do pre 200 godina bio najjaci lobi na svetu - ljudi su goreli na lomacama, knjige su spaljivane - i sad, odjednom, ateisticki lobi... U Americi? :-) LOL.

Smesno je sto trpas ateizam u celu pricu, ateizam ko ateizam isto nema veze sa naukom, niti se nauka (i teorija evolucije) se bavi pitanjem boga, i kraj price, prihvatite to vec jednom. Nauku ne zanima bog, bar dok se ne dokaze da postoji.

Takodje kreacionizam je silovanje nauke, pun je mana i potpuno je besmisleno uopste diskotovati u njemu kada je fundamentalno pogresan.



:) A mi danas ucimo dela Teologa Njutna Presvetog :) i njegove licne poglede na Bibliju, ili se mozda bavimo tim, po tebi, mnogo manjim delom njegovog zivota - fizikom.

Vidis, taj njegov rad po cemu ga mi danas pamtimo blage veze sa biblijom nema. Ako ces se baviti njegovim licnim pogledima na duhovnost - samo napred, ali mesati to sa njegovim naucnim dostignucem je - kao i obicno - silovanje nauke, i jedino sto kreacionisti zapravo i znaju da rade, bez uvrede.

I Arhimed je mozda verovao u Zevsa, pa sta sa tim? Znaci da je termodinamika podredjena bogu groma :)



Gluposti - Evolucija je DEO biologije, prirodne nauke, i bazira se na naucnom metodu. Evolucija nema uopste ni za kakav cilj da se bavi Bogom niti uopste poreklom zivota (kako je nastao zivot) - time se bavi sasvim druga oblast bilogije i o tome smo vec, cini mi se, pisali - zar ne?

Problem je sto Darvinova teorija direktno podriva ucenje dogme jedne sekte judaizma (Hriscanstvo) pa se odjednom ona predstavlja kao ucenje "protiv boga".

U stvarnosti - ta teorija se uopste ne bavi pitanjem boga, niti bi mogla da se bavi - i jedini ljudi kojima ta teorija smeta su ekstremni hriscani - odakle sasvim logicko opravdanje zasto se bas u USA najvise bave time, jer tamo ekstremnih hriscana, za divno cudo, ima najvise.

No, ostatatak sveta (onih drugih 5 milijardi ljudi + verovatno 2/3 hriscana koji nisu ekstremni) takve stvari ipak ne zanimaju, i "dokazi" kreacionista su kao crtani film.



E ovo je poenta - nauka je, za razliku od te 2000 godina stare dogme, prihvatila da nismo najpametniji i da nismo centar univerzuma - i da ima mnogo toga da se nauci, zato se i preispituje.

Ako od nauke ocekujes "drugu bibliju" koja ce ti reci kako da zivis i da zauvek ispravna, prevario si se - bolje se drzi Biblije.

I na kraju, vecina teorija su obicno logicki nastavak/prosirenje proslih - kao na primer Njutnova teorija, koja je prosirena Ajnstajnovom - nismo je bacili u djubre, vec samo utvrdili da postoje jos neki slucajevi i da je neophodno prosirenje znanja.

I ovo smo vec objasnjavali 100x.



Gde sam ja to rekao - ja sam upravo rekao da teorija evolucije to ne tvrdi - medjutim vama gordim hriscanima je izgleda jako zanimljivo da mislite da druge ljude vredja to sto ce te vi reci "vi mislite da ste nastali od majmuna" posto je vama gordost usadjena u ucenje (iako kazete da je greh)

Ne, covek nije nastao od majmuna po teoriji evolucije, a cak i da jeste, ne vidim sto bi to bio neki problem ako postoje dokazi za to (a ne postoje, vec govore nesto sasvim drugo)

Na kraju samo ostaju ogoljeni kompleksi ljudi koji bi da misle da su centar vasione... dok nije bilo teleskopa, mislili ste i da se ceo svemir okrece oko zemlje - nije li to zanimljivo :)

Steta pa sad vise nemate inkviziciju :)



Nije tacno, nego vi koji ne zelite da prihvatite naucne dokaze pokusavate da pravite cudnu mesavinu nauke i religije, i fabrikujete nesto sto nema veze sa naukom, cisto kako bi to izgledalo kao "marketing" za one koji nisu bas preterano obrazovani - vidi, kao malo nauka - malo religija.

Ostavite se vi nauke, i drzite se Biblije - tako ce biti najbolje, niko ne kaze da je Biblija losa - verovanje je verovatno covekova potreba - ali, u tom slucaju ne bi trebalo baviti se krivotvorenjem nauke, koja nema bas puno veze sa biblijom.

I, na kraju, mene licno zanima - sve i da uspete da "dokazete" da evolucija ne postoji (sto je nemoguce jer je ona eksperimentalno merljiv podatak), kako to uopste pokazuje da je Biblija makar i malo vise u pravu? Mislim, opovrgavanjem jedne stvari dokazujete tacnost druge - a ta druga nema bas puno veze sa prvom.

Svasta.


_{[Ovu poruku je menjao Ivan Dimkovic dana 04.04.2005. u 15:09 GMT+1]}

---

Ka sto sam vec napisao ja imam dosta udzbenika ukljucujuci i one koje se bave evoluciom. Pogledaj sta sam Dimkovicu pisao o evoluciji a posebno pazljivo procitaj sta sam pisao o henkelovoj sliki razvoja embriona kaja se koristi jos i danas u udzbenicima biologije. Evolucionisti i je i danas koriste iako je dokazano jos pre mnogo godina da je falsifikat. A ti jos uvijek citas te idzbenike, jos gore vjerujes da su tacni.

http://www.cps.org.yu/Ikone/ikone.htm

Sad mi je jasno zašto ti evolucija ne ulazi u glavu .. Završio si Resavsku školu :o)

-=k3rn3l=-,
tebi sam se obratio samo sto se tice "cinjenica", jer bi svaku mogao da dokazem da nije tacna bilo da je irelevantna tacka posmatranja ili je bitno da je relevantna (ljudozeri ce reci da su ljudi normalno ljudozderi, a ja kazem za da ljudi nisu ljudozeri,samo ima raznih bolesti).
Na zalost nemam vremena da pratim ovu temu, slucajno sam naleteo na nju I preleteo je tako da ne mogu da se upustam u razna dokazivanja I rasprave koje ne vode nicemu AKO SE KORISTI ISKLJUCIVO INTELEKT U ZIVOTU. Zato pomenuh pitanje postojanja tastature ne imajuci nameru da se oslanjam na neki pravac filozofije vec banalan primer da se o svemu moze raspravljati ako je intelekt jedini relevantan u zivotu. Sto se tice poznavanja filozofije, u pravu si ne poznajem je najbolje, rekoh da me je zanimala kad bejah srednjoskolac, a to bese davno, posle sam poceo da se interesujem za zivot I DELANJE.
Sto se tice ljusture obratio sam se svima nama.
Sto se tice: ” Civilizaciju, kulturu, milosrdje, razumevanje drugih, moral sve su to ljudi izmislili, jer da je dato od boga bilo bi od pocetka ljudskog veka (poznatog) onda nikada ne bi bilo robova, ratova i ubijanja ljudi (sto su takodje ljudi izmislili).” – verovatno zbog toga , danas kad je nauka otisla tako daleko, kultura, milosrdje, razumevanje drugih, moral su na najnizim granama od kad postoji covek. Pre neki dan u kulturnoj I civilizovanoj Engleskoj se digla buka oko mrtvog srpskog goluba koga jede macak pa se javise “dusebriznici” za zivotinje, e sad sto pobise milione indijanaca, hiljade Srba I ko zna koga jos nema veze.
Opet da kazem procitajte autobografije Pupina,Tesle… ili neke njine zapise, razmisljanja…
Kad Pupina pitase na jednom predavanju (parafraziram) kako je izmislio tako genijalne pronalaske, on podignu jedan svoj prst I rece da svi njegovi pronalasci zajedno nisu ni prici tom prstu. Ljudi se zacudise sta prica, a on rece da Onaj ko je izumeo taj jedan prst je napravio veci pronalazak (savrseniji) nego sto ce on ikad, sto znaju oni koi se malo razumeju u medicinu.
Jos jedna zanimljivost- naucnici su dokazali da je nesrazmerno veca verovatnoca da za 5milijardi godina u pustinji slucajnim greskama I procesima (evolucija je proces slucajnih genetskih gresaka I prezivljavanja najacih u borbi za opstanak ) nastane Empire State Building sa svim svojim sistemima, instalacijama I sl. naravno bez ljudi, nego da nastane covek od nezive materije sa svojim savrsenim sistemima u telu. E sad ko moze da veruje da ESB moze da nastane u pustinji sam od sebe :-), nek izvoli.
Mogao bih da citiram slicno I druge velikane svetske nauke (Ajnstajn,Njutn…) ali nazalost sada nemam vremena.
Sto se tice: “Do odgovora na bitna pitanja kako ti kazes jedino mozes da postignes razmisljanjem” – do ovoga se moze doci delanjem pre svega na sebi u smislu svakodnevnog ispravljanja nasih sitnih zlobica, sebicnosti, oholosti, gramzivosti… I razmisljanjem o svemu tome. Ali nema mnogo koristi ako samo pricam o tome, tako odoh da nesto radim :-).
Pozdrav

Mislim da nisi procitao ono o evoluciji sto sam pisao,ali nema veze, korisnicima ce biti jasnije neke stvari kada to procitaju a onda to usporede sa onim sto ti pises.
Ja sada necu pisati koji dan, mislim da korisnici foruma treba malo vremena da razmisle i kazu svoje misljenje o tome sto se tice mojih iskaza i tvojih.
Iznjeo sam naucne dokaza u prilog tomu da je zemlja stara koliko kaze biblija.
Iznjeo sam podatke o tome kako je nastala avolucia kao nauka i kako se koristila laznim dokazima.
I samo da kazem da je istina da se evolucija bavi biologiom i drugim naukama ali to nedokazuje da je to prirodna nauka. A to da je ona esperimentalno dokaziva je cista laz jer danas u prirodi ne postoji evolucija, ni prirodna selekcija. U ostalom genetika je jako modrena nauka a evolucija kaze da se evolutivne promjene dogadjaju usled mutacija.
Kada dokazem da je evolucija oboriva dokazacu da je bibliska kreacija tacna.
U ostalo svi podaci koje sam ja iznjeo su dokazivi i idu u korist Bozijem stvaranju i izvestajima iz biblije. Sledeci put cu vam pisati o dokazima o tome dali se zaista odigrao potop koji je opisan u bibliji.
................................................................................................................
............A sada evo da viddimo sta kaze genetika o mutacijama
Mutacije

--------------------------------------------------------------------------------
Postavlja se pitanje: "Sta su mutacije?" Mutacije se definisu na razne nacine, ali, uglavnom, pod mutacijama cemo podrazumevati promene u genetickom materijalu jedne jedinke, koje se prenose na potomstvo. Nekada se mutacije definisu i kao sve one promene koje nisu nasledjene od roditelja, a prenose se na potomstvo.
Mutacije se dele na razlicite nacine. Prema prirodi njihovog postanka mogu biti spontane i indukovane. Spontane mutacije su vrlo retke, i one rezultuju samo zbog nesavrsenosti kopiranja genetickog koda. Znaci, geneticki kod se kopira na gotovo savrsen nacin. Uzima se da je kod visih organizama stopa mutacije 10-6, a kod bakterija 10-9. Znaci, kod bakterija na milijardu gena dodje jedna greska. To su spontane mutacije.

Ceo proces umnozavanja genetickog koda i celokupna masinerija koja je zaduzena za umnozavanje genetickog koda je nastimovana tako da daje identicne kopije.

Indukovane mutacije su mutacije koje su izazvane razlicitim agensima. Ti agensi mogu biti: UV zracenje, gama zracenje, hemijski agensi, bioloski agensi, i dr. Mutacije mogu da budu genske, hromozomske (zavisi gde se desavaju i u kom obimu); zatim, mogu biti: inverzije, delecije, duplikacije, translokacije; prema pravcu kako se desavaju mogu biti povratne, direktne.

Povratna mutacija je kad imamo jedan gen kod koga je neko A mutiralo u T. A posle imate da T mutira u A. To je takozvana "reverzija" - izgubite funkciju gena, pa se posle povrati. Znaci, to je sad povratna mutacija.

Prirodna selekcija moze samo da favorizuje ili defavorizuje odredjene varijante, ali je kljucno pitanje: "Kako te varijante nastaju?" "Otkuda varijante?" Jer, ako nema varijanti, nema "hrane" za selekciju, nema sta selekcija da favorizuje ili defavorizuje.

Evolucionisti tvrde da osnovni izvor polimorfizma u nekim populacijama jesu mutacije. Varijabilnost je istovremeno postojanje vise varijanti u jednoj populaciji. Vi imate neku populaciju neke vrste "X", i tu su jedinke, i postoje varijante a, b, c, d (razlicite varijante). Kada se te varijante protezu kroz generacije, onda to nazivamo polimorfnost.

Dakle, osnovni izvor polimorfizma u nekim populacijama, po evolucionistima, jesu mutacije. Zato se kaze da su mutacije "motor evolucije" ili "generator evolucije" (driving force) - neki motor, nesto sto pokrece, sto gura. I sami evolucionisti kazu: "Da nema mutacija, sve bi bilo zaledjeno u vremenu." Znaci, bilo bi nepromenljivo. Zamislite, imamo jedan genski pul nekih gena, i oni se sad samo prepisuju, prepisuju. I sta se desava? Ostaje zaledjeno u vremenu. Nema promena. Vrste bi bas bile "fosilizovane". Ne u onom smislu stvaranja fosila, nego fosilizovani u smislu njihove nepromenljivosti kroz vreme.

Mutacije su, po evolucionistima, te koje stvaraju nove varijante. One uvode novitete u gene koji postoje. Jer, ako nema varijanti, ako imate jedan te isti organizam, tu nema selekcije. A otkuda sada varijante? Evolucionisti kazu: "Mutacije su izvor varijanti."

Sta mozemo da kazemo? Da li su mutacije evolucioni faktor? Mozemo da kazemo sledece:

1. Mutacije su vrlo retke. Zbog savrsenosti mehanizma za prepisivanje geneticke informacije (nije apsolutno savrseno), mutacije su vrlo redak dogadjaj, i u odnosu na selekciju, vrlo cesto, sa zanemarljivim efektom.

Recimo, imate neki gen A. I mi sada posmatramo taj gen A koji je zaduzen za determinaciju osobine koja treba da dovede do neke evolutivne novine. Verovatnoca da mutacija pogodi taj gen je, recimo, 10-7. (Da ne uzmemo ni jedan ni drugi ekstrem.)

Znaci, treba nam 10 miliona jedinki da bismo bili sigurni (to je verovatnoca, moze nijedna da ne bude) i da bismo sa pouzdanoscu rekli da cemo imati mutaciju. Zamislite da su to slonovi kojima posmatramo duzinu surle. Sad nam treba 10 miliona slonova da biste imali mutaciju.

I za sada imamo mali efekat. Pretpostavljamo, hipoteticki, da je selekcija delovala i favorizovala ove mutirane slonove. Mutacije da bi dovele do nove evolutivne promene moraju biti povezane, srodne.

Da bi sada mutacija pogodila isti gen, verovatnoca je 10-14 (verovatnoce se mnoze u ovom slucaju). Recimo, bacamo dinar. Kolika je verovatnoca da padne glava? 1/2. A u dva pokusaja da dobijete glavu verovatnoca je 1/2 x 1/2 = 1/4. Verovatnoca dva dogadjaja koja treba da budu povezana, dobija se tako sto se mnoze verovatnoce pojedinacnih dogadjaja.

U nasem slucaju to iznosi 10-14. Znaci, koliko nam sada treba slonova da bi dve mutacije pogodile jedan te isti gen? Treba nam 10 hiljada milijardi slonova. To ne bi moglo da stane ovde na planetu Zemlju. Morala bi evolucija da se odvija negde u Suncevom sistemu kako bi dovela do promene.

A to su samo dve mutacije. A za jednu osobinu treba, recimo, deset. Koliko bi trebalo slonova za 10 mutacija? Ni cela galaksija ne bi bila dovoljna da nastane samo jedna evolutivna novina. A posto se evolucija ipak odvija u "zemaljskim" okvirima, onda se njeni procesi razvuku na duge vremenske periode. Dakle, brojnost koja ne moze da se obezbedi u jednom periodu, obezbedjuje se kroz duge vremenske periode.

Dakle, mutacije su redak dogadjaj, i sansa njene eliminacije je velika. Zamislimo da se pojavi mutacija kod jednog na 10 miliona organizama. Kolika je sansa da ona bude slucajno odstranjena, izgubljena? Mnogo veca nego da bude favorizovana. Selektivni pritisak mora biti ogroman. Medjutim, ako je adaptivna vrednost tog gena velika, to onda znaci da je mala sansa da se mutacijom novonastalo stanje moze uklopiti u skladne strukture i funkcionalne veze jednog organizma. Zato se racuna sa malim fenotipskim efektom mutacije, malim selektivnim pritiskom i ogromnim brojem generacija.

2. Mutacije su stetne, imaju stetan, negativan efekat. Ne moze mutacijom, recimo, gen za hemoglobin da mutira u gen za pigmentaciju koze. To ne moze.

Znate, imate gen, to je kompleksan informativni sistem, ili ceo genom, i zamislite sada (mutacije su uvek nasumicne, vi nikada ne znate koji ce gen pogoditi, kod koje jedinke, u kojoj generaciji; to je apsolutno nasumican proces, slucajan, i on pogadja jednu uredjenu masineriju) vi ocekujete da ce se informacija poboljsati.

Znaci, mutacije izazivaju smanjenje ili potpuno eliminisanje funkcije genskog produkta kod gena koji je pogodjen mutacijom.

Neka mutacija moze da dovede do sinteze abortivnog proteina. Za funkciju treba da imate celi protein, ali pojedina mutacija kreira "stop kodon" i dobijete takozvani "abortivni protein". Abortivni protein ne moze biti funkcionalniji od prvobitnog. Ogroman je broj genetickih opterecenja koje mi nosimo, koje jasno pokazuju da mutacije imaju negativan efekat. One samo razaraju nesto sto postoji i dovode do degeneracije, degradacije zivog sistema, sto je donekle usporeno mehanizmom reprodukcije, tako da mi imamo dva seta hromozoma.

Cim je mutacija vezana za polne hromozome, to se odmah ispolji kod muske dece. Da nama iscupaju jednu garnituru hromozoma, mi bi odmah pali mrtvi. Vidite koliko je dobro sto imamo dva seta istih hromozoma, jedan od oca i drugi od majke. Pored toga, dobro je i sto je geneticka informacija zapisana u dva lanca. Geneticka informacija je interkonvertibilna, znaci, uvek naspram A imamo T, naspram C imamo G. Ako dodje do ostecenja nekim hemijskim agensom, kako ce sada reparativni mehanizam da zna to da popravi? Zna zato sto postoji komplement. Jer da nema komplementa ne bi znao u sta da ga vrati, kad ima 4 mogucnosti. Da li da ga vrati u G, ili C, ili A, ili T?

Sve je organizmu nastimovano tako da se ocuva struktura. I evolucionisti se slazu da su mutacije stetne, ali pokusavaju da iznadju neke mutacije koje bi imale neke koristi za nosioca.

Procitajte sve evolucionisticke udzbenike, navodi se samo jedan jedini primer korisne mutacije, a to je mutacija u genu za hemoglobin, takozvana "anemija srpastih celija", zato sto eritrociti ili crvene krvne celije (sto neki kazu zrnca) imaju srpast izgled.

Ova mutacija je vezana za autozomalni gen (nije, znaci, na polnim hromozomima). Sa "H" cemo oznaciti, da tako kazemo, "normalni" genski oblik, a sa "h" cemo oznaciti mutantni genski oblik. Normalne jedinke su oblika H/H, one nisu anemicne. A samo jedna promena aminokiseline dovodi do ove nezeljene promene.

h/h su anemicni, ne dostizu polnu zrelost i bivaju eliminisani. Znaci, njihovi eritrociti ne dovode dovoljnu kolicinu kiseonika celijama, i oni jednostavno umiru. Tako se vrsi eliminacija "h" alela iz populacije. Prema Mendelovim zakonima 1/4 ili 25% jedinki biva eliminisano iz populacije usled pojave ove mutacije. Heterozigoti H/h (sto je isto kao i h/H) su anemicni, ali dozivljavaju polnu zrelost i ostavljaju potomke.

Kakva je to korisna mutacija koja dovodi do ovolikog umiranja? Pa stvar je u tome, sto u Africi, u podrucjima gde vlada malarija, ovi heterozigoti (H/h) su otporniji na uzrocnika malarije (to je jedna protozoa koja zivi u krvnim celijama i izaziva malariju, a prenosi je malaricni komarac). Uzrocnik malarije ne moze da egzistira na hemoglobinu srpastih celija.

I zamislite sad, ti heterozigoti uspesnije prezivljavaju, iako su anemicni, od neanemicnih homozigota (H/H). I tako se, ustvari, mutirani gen i odrzava u populaciji. Da nema malarije za tili cas bi bio eliminisan, jer je on stetan.

Dakle, oni (H/h) jesu anemicni, ali su uspesniji u odnosu na drugi agens - na malariju, i oni prezivljavaju. To se zove "balansni polimorfizam", jer koliko se eliminise kroz anemicne homozigote (h/h), odrzi se ta genska forma kroz ove anemicne heterozigote (H/h), i tako nepovoljna, mutirana genska varijanta opstaje u populaciji.

To je jedan jedini primer koji evolucionisti navode kao primer pozitivne mutacije.

E sad, kako to da razumemo? Pre svega, ocigledno je da pozitivan efekat ove mutacije dolazi samo u specificnoj sredini, tamo gde vlada malarija. Nema sumnje da bi H/h heterozigoti u nemalaricnoj sredini bili potisnuti. Ova mutacija ne dovodi do unapredjenja funkcije eritrocita, nego samo omogucava da se organizam uspesnije izbori sa malarijom. I taj efekat mutirani genski oblik ispoljava samo zdruzen sa nemutiranim (H). Da je to istinski pozitivna mutacija, onda bi ona takav efekat ispoljila u homozigotnom stanju (h/h), a vidimo da zbog ove mutacije 25% jedinki biva eliminisano. Nema ni govora da je to neka, po sebi, pozitivna mutacija.

Kad su crnci preneti iz Afrike u Ameriku, odmah je pocela eliminacija "h" genskog oblika. Dakle, nije to nikakvo unapredjenje genske funkcije.

Geri Parker, kreacionista, kaze ovako: "Zamislite sad da vam dodju evolucionisti i da vam kazu ovako: 'Znate ja sam izumeo automobil koji uzbrdo ide bez benzina.' A onda kreacionista njemu kaze: 'A jel hoces da demonstriras, da vidimo kako to izgleda kad ide bez benzina?' (To je teoretski nemoguce. Dobro, po evoluciji je sve moguce. Evolucija prkosi zakonima prirode.) A evolucionista kaze: 'Hocu da demonstriram.'

I sad on dodje, i na vrh uzbrdice stavi auto, pusti ga nizbrdo i pokaze kocenje. I onda kaze: 'Unapredjenje. Prvi korak.'"

To vam je mutacija. To je ovaj primer. Niko ne moze da tvrdi time sto je nasao kocnicu, da je pronasao nesto sto moze da gura uzbrdo. Ako je mutacija motor, znaci, ona treba da gura uzbrdo.

A evolucionisti su se strasno zaprepastili kada je Cetverikov otkrio geneticka opterecenja. Po darvinistickoj selekciji, selekcija treba sve to da eliminise, da u populacijama skoro nemate mutacija, da sve ono sto je nepozeljno treba selekcija da eliminise. I onda je Cetverikov otisao u prirodu, i u prirodi prikupio drozofile, divlji tip. I on je doneo neke zenke i neke muzjake, i ukrstio ih. I, dobio je njihovo potomstvo u velikom broju.

Sta je onda radio? Onda je ove ukrstao u srodstvu, i uporedjivao je stepen prezivljanja. To je jedan od prvih, vrlo ozbiljnih genetickih eksperimenata. I konstatovao je da je ogromno vece prezivljavanje kada se vrsi ukrstanje izmedju nesrodnika, cime je on nedvosmisleno zakljucio da se jednostavno kod ukrstanja srodnika mutacije poklapaju u homozigotno stanje, i to obara stepen, procenat prezivljavanja. I tu je on nasao tacno koliki je procenat. To je izazvalo veliko zaprepascenje. Znaci, toliko ima genetickog opterecenja u populaciji. To je bio sok.

Darvinizam je doziveo sok negde 20-ih godina naseg veka. Pa su se oni onda iscupali u takozvanoj "sintetskoj teoriji" koju su predlozili Fiser, Rajt, Holdejn, Dobzanski. To se zove "neodarvinizam".

Da procitamo neki citat. Evo, slusajte sta kaze Isak Asimov: "Vecina mutacija je stetna." Nece da kaze "sve", jer ako kaze "sve mutacije su stetne", onda je to strasno. I slusajte dalje sta kaze: "Sigurno je da mutacije tokom duzeg vremena dovode do toga da tok evolucije ide prema napred i prema navise."

Evo sta kaze Dobzanski, cuveno ime: "Jasno determinisani (odredjeni) mutanti drozofile, s kojom je napravljeno mnogo klasicnih eksperimenata u genetici, gotovo su, bez izuzetka, po vitalnosti, plodnosti i duzini zivota slabiji od divljeg tipa."

Zamislite, greske da dovedu do izgradnje citavog zivog sveta. Sama ta pomisao da su mutacije greske, da su one promene u necemu sto vec egzistira, direktno aludira na stvaranje. Kad vi imate nesto, i postoji proces koji to degenerise, to je direktna referenca za cin savrsenog stvaranja.

U prirodi nema stvaralackih mehanizama. U prirodi postoje samo mehanizmi odrzavanja i degeneracije.



--------------------------------------------------------------------------------

Nisam ni rekao da sam ja to napisao, ja sam to kao sto sam rekao skinuo sa jednog sajta koji se bavi kreacijom. citaj sve sto pisem i nemoj izvlaciti krivi kontekst jer nije bitno koje napisao vec da li je to istina ili ne.

Sorry, mislim da posle ovoga uopste nema potrebe diskutovati dalje.

Definicija evolucije: http://www.talkorigins.org/faqs/evolution-definition.html

Malo o dokazima:

http://www.talkorigins.org/faqs/comdesc/



Covek je verovatno dokaz za to, jel' da ;)

A da.. on nije prirodan, njega je umetnuo bog u rajsku bastu ;)

Sto se pozitivnih mutacija tice... mozda su dokazane u kompjuterskoj simulaciji?

http://www.discover.com/issues/feb-05/cover/

Ne moras da cekas milion godina da ih primetis ;)

I, na kraju, malo o kreacionistima: http://www.ebonmusings.org/evolution/posevidence.html

Samo nastavite da opovrgavate evoluciju, samo... imajte u vidu da svo opovrgavanje evolucije ni za milimetar ne dokazuje teoriju kreacije ;-)

---

Mladene, iz ovog teksta o genima i mutacijama se vidi da autor nema pojma (blago receno) o verovatnoci! On recimo gleda samo verovatnocu da se pogodi jedan odredjen gen pa onda ispadne da je potreban ogroman broj slonova. Iz toga se vidi da on bas i nije potkovan matematikom jer ne moze tako da koristi verovatnocu posmatrajuci samo jedan gen.

Evo jednog lepog zadatka koji to ilustruje:

Koliko je potrebno da imamo ljudi u jednoj prostoriji da bismo mogli da sa 50% verovatnocom tvrdimo da postoji jedna osoba u toj prostoriji koja je rodjena nekog odredjenog datuma (recimo 2. marta)? Treba da ih imamo 253. A da bismo to isto mogli da tvrdimo za dve osobe? Jos veci broj ljudi.

A koliko je potrebno ljudi u toj prostoriji da bismo mogli sa 50% verovatnocom da tvrdimo da postoje 2 osobe koje su rodjene ISTOG datuma?
Zamisli resenje je broj 23!!!!! Samo 23-oje njih je potrebno! Ako imamo 60 ljudi onda je verovatnoca 99%!!! Znaci verovatnoca i nije tako mala. Slicno ti je i sa genima.

Eto, ovaj tvoj "autoritet" koga citiras racuna verovatnoce kao u mom prvom primeru a ne kao u drugom. Preporuci mu da procita http://en.wikipedia.org/wiki/Birthday_Paradox
Takodje nadam se da ce malo bolje nauciti kako se sastavlja naucni tekst ako vec zeli da se naukom bori protiv evolucije.
Onaj prvi deo teksta o onim stenama je pun neistina. Naravno zato autor nije dao nikakve reference na druga naucna dela (kao sto treba da ih bude u naucnim tekstovima).

Sto vise diskutujem sa osobama koje ne veruju u evoluciju vise vidim da te osobe u stvari ne poznaju dovoljno nauku. Isto tako je i u ovom slucaju gde sam lepo pokazao kako covek koristi matematiku koju ne poznaje dovoljno. Zato i gresi. Tako samo dokazuje suprotno (da je veca verovatnoca da neko ko veruje u kreacionizam gresi). Ako zelite da sto vise ljudi veruje u kreacionizam pa za vas je onda bolje da cutite ako ne poznajete dovoljno nauku jer inace samo sebe pokopavate.

NA POCETKU DA NAPOMENEM KORISNICIMA OBAVEZNO DA PROCITAJU MOJE MEILOVE O STAROSTI ZEMLJE O EVOLUCIJI I O MOTACIJAMA. TO JE JAKO VAZNO AKO ZELE DA UDJU U DEBATU.
A SADA DA ODGOVORIM DIMKOVICU:
Zanimljiva stvar, ta sa kommjutorom. Problem je u tome sto je evolucia moguca samo u simulaciji kompjutora ali ne u stvarnosti. Znas, to ti nije bas neki dokaz jer kompjuteru se moze simulirati da se covijek pretvara u vukodlaka, ja sam to gledo u raznim filmovima ili da svemirski brod unistava L.A. pa to nikako ne znaci da je to istina. Ako zelis u kompjutoru mozes simlirati sve sto mi padne na pamet. Pa i evoluciju.
Ja sam korisnicima pisao o dokazima koji evolucionisti koriste u prilog svojoj teoriji i mislim da svako moze to da procita a ima ih zaista dosta. A to da evolucija ima za cilj da pobije religiju to je sasvim jasno jer ona odbacuje koncept stvaranja kao smisljenog cina tvorca i stavlja igru slucaja na prvo mijesto kao sve se odigralo slucajno i u toku milijona to jest milijardi godina.
I svaki put se meni prebacuje da moja logika nije ispravna. Ja sada postavljam pitanje: Kako je moguce da sistem savrsen kao ljudski mozak moze da nastane slucajno? Eto mozes da pogledas na kompjuter kada smatras da je to vjerodsostojan dokaz. Ljudi su bas sa komjuterom racunali kolika je sansa da se amino kiseline povezu u lanac DNK i racunali su kolika je sansa da DNK formira celiju koja moze da se hrani i da se razmnozava i da od jedne celije nastane organizam.
I zamisli molim te brojevi koje je kompjutor izbacio bili su jadan naprema brojem sa nekoliko desetina nula. Ja sada nema te cifre tacno ali cu ih nabaviti ako bude trebalo. A jako su vazne jer SVAKA TA VJEROVATNOCA JE JAKO MALA to jest da je manja nego vjerovatnoca da dobije te na lutriji i to ne jednem vec vise puta zaredom. Svesni toga evolucionisti su morali da u svoju teoriju ukljuce milijarde godina, jer lakse je vjerovati da se to odigravalo u tako dugom vremenskom periodu nago u kratkom. Problem sa evoluciom jeste taj sto oni uzimaju dokaze koji njima trebaju i vjesto ih zloupotrebljavaju iako ti dokazi u opste ne dokazuju njihovu teoriju. Da bi neki doktor se domogao titule on mora dati neku bolju teoriju od prethodne i to tako ide. Ali teorija je suplja skroz. Pogledajte na sajtu www.cpc.org.yu
temu starost zemlje i nacine na koje se to mijeri.
Mislim da je glupo vako raspravljati. Dimkovic iznesi konkretno jedan dokaz evolucije pa ce mo da vidimo da li moze da se srusi ili ne.
I evo ti jedan izazov. Moj prijatelj dr.Branislav Mihajlovic odrzava mnoga predavanja na temu kreacije i ima na banjaluckim televizijama ima dosta svoji emisija a skoro je gostovao na HTV sa svojim prijateljem mr.Miroljubom Petrovicoim ( geologom) i izazvao velik publicitet. Svaki put na tv. on upucuje poziv evolucionistima da organizuju javnu debatu ali se jos niko nije odazvo.
Eto ako ti hoces mozes se javiti meni i organizovat ce mo tv. debatu oko teme evolucija ili kreacija. Ako mislis da nisi kvalifikovan za to nadji kolegu koji jeste. Mi ce mo sa zadovoljtvom prihvatiti vas odziv.

I jos da napomenem ja ne iznosim samo dokaze koji pobijaju evoluciju vec i one koje dokazuju kreaciju. To jes da su bibliski izvestaji istiniti.

Upravo, Srki, to i jeste najveci problem

"Ja znam" - evo ti moj savet koji naravno mozes a i ne moras da prihvatis, ali mislim da bi ti cinio - postoje jako dobri tekstovi kao odgovori na vecinu kreacionistickih "pitanja" kao i jasni ukazi na elementarne logicke greske u nekim kreacionistickim "postulatima"

Probaj za pocetak da se iskljucis iz svega toga - nemoj da se stavljas ni na ciju stranu vec, ako vec mislis da se kreacija moze dokazati - koristi samo logicki aparat a ne veru (posto znam da verujes u kreacionizam). Prihvati moj savet da se nauka, a ni evolucija, ne bave bogom - pa cak i njihovo prihvatanje ne znaci da bog ne postoji.

Mene zaista mrzi da po ko zna koji put citiram svaki kreacionisticki paragraf i ukazujem na osnovne logicke, semanticke i druge greske u njemu - Srki je to evo uradio za verovatnocu - al zamisli kako je naporno to raditi svaki put, zato sto kreacionisti i nemaju zelju da to usvoje, vec imaju misiju da se bore protiv evolucije.

Jako je tesko kad imas "misiju" - jednostavno, evolucija je fakat, dokazan in-vitro, dao sam ti i linkove... to je deo nauke, prirodne - biologije, i ne bavi se bogom, niti je kreacija uopste dotice...

Takodje, poslusaj moj savet - opovrgavanjem teorije evolucije se svakako ne dokazuje kreacija, ima jos gomila drugih mogucnosti - a vi ni opovrgavanje teorije evolucije ne radite kako treba.

Imas izbor - mozes "verovati" neistinama, a mozes i pokusati ucestovati u naporima covecanstva da se do istine dodje.

Your call.

---

@ja znam
Prvo srpski jezik ti je veoma los ne znam da li to znas ali ne krivim te. I molim te prestani sa copy/paste sranjima jer ja se stvarno trudim da procitam sve sto napises ali to su sve debele besmislice koja veze nemaju sa dokazom da Bog postoji a narocito veze namaju sa primenom nauke. Procitao sam sve sto si napisao i dosta vremena izgubio na tome. Ako se neko naucno misljenje ospori to ne znaci da si ti u pravu i da je za sve odgovor: pa bog je tako hteo i on je to stvorio. Niko od nas ne kaze da zna sve odgovore vec da ne prihvata one koje se zasnivaju na verovanju. Nauka moze da gresi i stoji iza toga i ispravlja svoje greske. Dok ne dobijem konkretne dokaze nikada necu poverovati da je bog stvorio coveka, zemlju i da je marija ostala trudna od bozjeg duha ili cega vec. I ako bog postoji ko je onda stvorio Boga, u kom se vidu on pojavljuje i kako onda moze da ima sina. Svaki odgovor na ovo pitanje je iskljucivo dogmatski. Zasnovan na verovanju, bez dokaza. I hajde malo pricaj ti iz svog ugla kako ti to razumes a ne odmah brze bolje copy/paste biblija. Prociraj konkretno pitanje i daj konkretan odgovor ali TI (slobodno se koristeci drugim saznanjima)

@matan2

Hajde lepo procitaj sta si napiao pa se malo stidi. Lepo dokazi da nesta od gore napomenutog nije tacno. Ne mozes samo da kazes eto nije tacno i ja to mogu da dokazem i onda nista. A narocito kakve su ono nebuloze sa britancima i jadnom srpskom narodu i kakve to veze ima sa dokazom o postojanju boga, evoluciji, bibliji.

Niko od nas ne kaze da je Ajnstajn ili Tesla ili bilo koji drugi covek naucni svetac, i da su u svemu sto su rekli bili u pravu. Upravo je to lepota nauke da mozes da se polemises i da pricas sa kim god hoces ali kada se nesto DOKAZE sva prica prestaje.

Nauka se sastoji od zakona i metoda kojima se otkriva sustina pojava u prirodi, drustvu i ljudskom misljenju.

METOD VERIFIKACIJE je upravo ono na cemu ja insistiram. Jedinstvo TEORIJE i PRAKSE koje se medjusobno uslovljavaju i odredjuju. Covek tek u praksi definitvno moze da pokaze da li je neka teorija (ili shvatanje) tacno ili netacno.

@Ja Znam,

Ajde da se dogovorimo ovako

1 - Bez postovanja ogromnih tekstova

2 - Vodimo diskusiju

Ok?

Evo, ja cu da pocnem - za pocetak, oko starosti sveta, zemlje, i ostalog...

Ja bih krenuo od univerzuma... idemo ovako

Korak 1 - Mi znamo koliki su precnik i obim zemlje, da li je tako? (utvrdjeno brodovima, satelitima, ...)

Korak 2 - Mi znamo da je revolucija zemlje oko sunca 365 dana, i na osnovu malo matematike mozemo utvrditi udaljenost zemlje od sunca i tacne podatke o toj elipsi, njenu velicinu, poluprecnike i sl....

Korak 3 - Mi na osnovu ovih koordinata mozemo za svaki udaljeni objekat da odredimo razdaljinu uz pomoc trigonometrije, mereci pomeraje 2 puta godisnje, da li je to tako?

Korak 4 - Mi znamo brzinu svetlosti u vakumu (mnogobrojni nacini merenja)

Korak 5 - Mi poznajemo da je brzina svetlosti konstantna, sto je dokazano brojnim eksperimentima, recimo Majkelsonovim i Morlijevim (lako se dokazuje)

Korak 6 - Na osnovu poznate brzine svetlosti, i na osnovu udaljenosti odredjenog objekta mi mozemo odrediti vreme koje je neophodno da svetlost od tog objekta dodje do nas, postujuci postulate iz #4 i #5

Korak 7 - Uz pomoc teleskopa i pazljivog merenja, mi imamo veliki broj objekata koji su udaljeniji od 6000 godina - samo nasa galaksija ima precnik od oko 150 hiljada svetlosnih godina

Korak 8 - Najudaljeniji objekat sa ovim metodama je negde oko 15 milijardi svetlosnih godina od nas


-- Dakle, uz pomoc ovih prostih metoda gore, mi mozemo sa sigurnoscu da kazemo da je svetlosti sa kraja vidljivog univerzuma potrebno bar 15-tak milijardi svetlosnih godina da dodje do nas.

Da li se sa ovim slazes?

Da bi opovrgao ovo morao bi da dokazes jedno od sledecih:

- Da svetlost u vakuumu moze menjati brzinu (do sada nije dokazano niti postoji i jedan slucaj koji se kosi sa ovim)
- Da su se fizicki zakoni menjali tokom vremena (nema ni jednog dokaza za to)

Ako se slazemo oko ovoga, mozemo krenuti dalje.

---