Meni ovo deluje istinito...
Citat:
Želim, najpre da svi znate, da je Obrenovac opština sa najvećim buddžetom. Niko ne može po tom pitanju da nam prismrdi. Nije da običan narod ima od toga neke vajde, ali da se zna. Buddžet nam je najbogatiji, zahvaljujući zakonima EU o zaštiti životne sredine, koje je Srbija bila primorana da uvede da bi ostala na tom vajnom putu za evropske integracije. Ne znam o kojoj se svoti danas radi, ali 2006. kada sam se ja bavila politikom na lokalnom nivou, cifra je bila 6 miliona evra godišnje. 6 miliona evra, hej ! Godišnje! I to je novac koji po zakonu može da se potroši jedino na ekologiju. Ali, oni su našli put da novac završi u raznim džepovima, na razne načine. Između ostalog redovno deo novca uštine TV Mag. Naša lokalna televizija. Privatna, razume se.
Zašto pominjem sve ovo? Pa, ista ta televizija je instrument obrenovačke vlasti i ista ta televizija nas je obaveštavala te proklete noći. Sve oči su te noći bile uprte u baš tu televiziju, koja kad već štipa iz budžeta, može valjda i da nas obaveštava kako treba, kad su ugroženi životi. Na TV MAG išli su kajroni, da građani iz naselja Šljivice treba da se evakuišu u narednih osam sati. I to je sve. Taj kajron je išao satima. Svako ko je pet sati kasnije uključio Tv MAG mogao je sebi da kaže, super imam osam sati. Imam fore. Da li? Poseban akcenat stavljam na to da je naselje Šljivice naseljeno pretežno Romima. Mnogi od njih nemaju TV prijemnik. Sirena bi bila spas.
Mali je bio U Obrenu tog dana. Rekao čovek, nema potrebe za panikom i da ostanemo u kućama. Mirno spavaj, nano. Iste informacije na TV MAG. Svi kažu imaju stručnjake. Koji su to stručnjaci, baš bih volela da znam.
Elem, u pola četiri ujutru nestalo struje. Počele komšije da izlaze napolje. Izađem i ja. Gledamo Tamnavu koja protiče pored naših kuća. Mirna i tiha. Nadošla prethodnih dana, ali ne mrda. Još dva metra do vrha. Raziđemo se mi, sa zaključkom da nema od tog posla ništa. Ma kakva poplava, ionako javili na MAG-u, da se evakuišu samo Šljivice.
Pola pet izjutra. Znate li zvuk velikih vodopada? To je taj zvuk. Huk u noći bez struje, bez meseca. Totalni mrak. Samo huk. Nemaš pojma odakle dolazi. Pre nego što su poplavljene Šljivice, bila je poplavljeno moje dvorište. Toliko o stručnjacima. Ne Tamnavom, ne Kolubarom, već podzemnim vodama. Uperili smo slap svetlosti lampe na ulicu. Sticajem okolnosti ispred moje kuće tri šahte. Sve tri se pretvorile u fontane. Viđala sam to u onim apokaliptičnim filmovima. Inače za izradu scenarija apokaliptičkih filmova, filmadžije sarađuju sa stručnjacima da bi što vernije prikazali situaciju “šta bi bilo, kad bi bilo”. Opet pitam, sa kojim stručnjacima je vlast sarađivala? Ne pljujem sve stručnjake. Samo ove sa kojima su Čučko, Mali I Vučić sarađivali i koji su ih savetovali. Drugar, koji je prolazio mojom ulicom baš u trenutku kad je voda iz šahti nadirala, kad je video vodu, zaustavio je auto i dozivao nas iz sve snage da hitno izađemo napolje i uđemo u njegova kola. U roku od nekoliko minuta u mom dvorištu voda je bila meni do kolena. Deca i ja smo u toj frci izneli samo to što smo imali na sebi. Odvezao nas je do glavne ulice. To je nekoliko stotina metara dalje. I od tog trenutka do sutradan popodne mi smo se bukvalno potucali po Obrenovcu.
Možda sam gluva. Mislim, nikad se ne zna. Ako treba proveriću. Sirene nije bilo.
Svi smo bežali ka Gaju. Naselje na višoj koti. Tog dana oko 14 sati, na putu ka Gaju videla sam jednog policajca koji je sedeo u parkiranom autu, priđem i pitam, šta sad, kuda, kako, šta će biti. Kaže, ne znam i ja sam odsečen. Pa, od čega si ti odsečen? Pa, ko će da mi kaže, ako ti nećeš? Pa, s…. ti se u motorolu, voki-toki i radio vezu. Pa, gde ću ljudi sa mokrom decom? Samo očaj i nemoć. Sve ostale emocije su negde zbrisale. U ovakvoj situaciji informacija zlata vredi. Mi smo bili uskraćeni za istu. I pre i za vreme poplave. Dok smo bili u Gaju pojma nismo imali da će ceo Obrenovac biti poplavljen. Ne znaš čemu da veruješ, te izbio požar na elektrani, gotovo, sad će sav onaj vodonik da eksplodira odosmo svi u tri lepe, te evakuacija na toj i toj lokaciji, odeš tamo nikog nema. Na kraju odlučim da uđemo u neku u zgrada u naselju Rojkovac sa namerom da na stepeništu provedemo noć i sa nadom da će se neko smilovati i dati bar ćebad za decu, koja su se zaledila. Stanemo mi kod neke zgrade, pitamo je l možemo u hodnik. Može. Pitaju nas odakle smo. Objašnjavamo, odakle, šta smo već prošli. Vide oni da smo mokri, ali niko ništa… Ni bake, ni deke, ni žene, ni muškarci… U tom naiđe jedna žena. Kad je čula da smo mi već poplavljeni rano jutros, odmah nas je pozvala kod nje u stan. Veliko olakšanje. Olivera sa šestog. Olivera, veliko hvala. Tu smo se utoplili, dobili krevete, čak i kafu i čaj.
Sad zamislite veliko stambeno naselje. A, sad ogroman vozni park. A, sad zamislite kako u mrkloj noći svetlucaju svici u vodi. Trepere potopljeni farovi. I taman kad je jezivi hor raznoraznih alarma potopljenih automobila utihnuo, kroz noć se prolamao jezivi zvuk. Kasnije smo skapirali da je to zvuk amfibije koja je ordinirala od osnovne skole “Jefimija” do nama nepoznate lokacije. Dobro je, bar nekog evakuišu. Ima nade.
Negde oko tri ujutro, pita mene stariji sin: „Mama, a šta ako nemamo šta da jedemo i šta da pijemo? Ko zna kad ćemo mi doći na red.“ Nećete verovati šta sam mu odgovorila. Rekla sam: „Ne brini, mama će da obije prodavnicu, ako treba.“
I to je vrlo interesatno. U ovakvim situacijama, hitno treba da se ovlaste lica, da li je to neki od ovih naših nesretnih policajaca, ili običan građanin, predsednik kućnog saveta itd. koji će da obije te prodavnice i da deli hranu, vodu i šta kome treba. Ionako je sve posle potopljeno i propalo. A, ljudi su nam ostali gladni i žedni.
Što se tiče vojske, odmah da vam kažem, po njih četvorica u gumenom čamcu koji su prevozili po dve osobe, a dobrovoljci po dvojica, pa izađu iz camca da što više stane ljudi, a oni guraju čamac, a voda im do grudi. To su slike koje neću zaboraviti. Svaka čast dobrovoljcima, o vojsci sve najgore. Ono što ste vi videli na televiziji je sledeće: dobrovoljac ode po građane, evakuiše ih do suvog, a na suvom čeka policajac, ili vojnik, kako gde, koji prihvata unesrećene nosi ih par koraka i to se snima. Snima se taj vojnik i tih par koraka, a taj dobrovoljac, njega ne snimaju. I ti sad misliš, svak čast da nam nije vojske i policije… Ma, ne mogu ni gorko da se osmehnem. Koji bre novinari? Po čijem nalogu?
Što se tiče Rusa, čula sam sve najbolje. Nisam videla svojim očima, ali očevici pričaju sve u superlativu.
Decu i mene je do kopna evakuisao Kapetan Kuka, lično. Tako se čovek predstavio da izmami deci osmeh, da ih obodri. I onda poljana pored groblja i helihopteri. Tu je bilo, onako odokativno, jedno 500 ljudi. Najviše žena sa decom, žena bez dece i starice. Držali su nas iza konopca ko stoku. Svojim ušima čula vojnog policajca kad je starici rekao: „Ne može baba! Šta ti misliš, da tvoj život vredi više nego ove dece? Nazad!“ Baka je bila toliko stara i pogubljena, da mislim da ga nije ni razumela. Ok, možda i ja tako mislim, ali u životu mi nije palo da tako nešto kažem naglas. Pa, ko si ti, bre, mamu ti maminu, da tako sa njom razgovaraš? Pa, nije ona državni neprijatelj! Kad smo čuli da idemo u Jakovo, veli zagor. Kažem ja: „Joj šta ćemo u Jakovo?“ Kaže on meni: „Oćeš da te ostavim ovde?“ Onako strogo, ko misli ja ću da se us….. Stignem, do konopca nekako, ali šipak ne može moje malo dete da se evakuiše, jer imam i starije od 15 godina. A, oni krupni Bog da ih vidi. Niko i ne veruje da imaju 9 i 15. A, jbg, da sam znala da su na ceni Mali, ja bih prcvoljke rađala, a ne ovakve delije.
Što se tice Čučka, sramota je što nije smenjen i uhapšen. Što se tiče Malog, ima audio zapis šta je on nama poručio.
A što se tiče Vučića…
Kad već voli da poredi Uragane koji haraju po Americi i naše poplave. Što je nebo i zemlja i veze sa vezom nema. Evo da i ja napravim jednu paralelu sa američkim predsednikom. Američki predsednik u kriznim situacijama sedi u svom kabinetu i naređuje generalu Peri, Miki i Paji, a oni prenose naredbu niže. Izađe, da izjavu za medije i to je to. Ne bi mu palo na pamet DA ZAUZME I JEDAN HELIKOPTER I JEDAN ČAMAC ZA SEBE I SVOJU NOVINARSKU SVITU, a on bi to sebi mogao komotno da priušti.
Vučić nas je nazvao bolesnim umovima, jer nismo hteli da ćutimo. Hvala mu. To više govori o njemu, nego o nama.
Hvala Dragiša, hvala Kiro, hvala Olivera, hvala Kapetan Kuka, hvala Rusi, hvala dobrovoljci, hvala divna omladino…
Danijela Rafailović
Re: Poplave u Srbiji i vanredno stanje
