elitemadzone.org - Nedostaje mi...(secanja)

PeraII

Član broj: 320140
Poruke: 53
*.adsl-3.sezampro.rs.

+324 Profil

^{20.02.2014. u 15:54 - pre 123 meseci}

Citat:

gilopile: Bg, BG, BGd, nBgd, Beograd...dosta bre o tom gradu vise...kao da je ebeni centar sveta i svih dogadjanja...

“Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“

Ovim rečima je Duško Radović pozdravio uspavane Beograđane sa poslednjeg sprata Beograđanke jednog prelepog jutra 1978. godine. Rođeni Nišlija je bio došljak u Beogradu, ali ga je grad velikog srca priglio i očarao. Zauzvrat, čika Duško mu je posvetio nezaborave rečenice koje su svakog jutra mamile osmeh na lica Beograđana. Mnogi veliki ljudi, rođeni u srpskoj prestonici ili gosti u njoj poput mnogih od nas, neke od svojih najlepših rečenica posvetili su Beogradu. Ovo je prilika da se podsetimo nekih od njih.

“Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo, a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude.
Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.”

“Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaći. Ali kad stane da zalazi, gasi se kao žeravka u vodi. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce, nego i zemlja s njim. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini, a zatim počne da se gubi i sremska ravnica, da se savija kao naslikano platno.”

“Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, a sa drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina. Grad na dve reke, na velikom prostoru sapet vetrovima.”

– Ivo Andrić

“Ko hoće da osvoji tvrđavu, mora najpre da osvoji svoju dušu. Put kroz sopstvenu dušu vodi nas i do Beograda, jednog od najstarijih i najčešće rušenih gradova sveta. Kada je Korbizje (Le Corbusier) rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom samo rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni koji danas vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom iščezao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti.”

– Milorad Pavić

“Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu…”
– Erskin Koldvel (Erskine Caldwell)

“Kako se često dešava da putnik poseti neko čuveno mesto očekujući mnogo, a odlazi iz njega potišten i razočaran. Ovakvi slučajevi su sa Atinom, Rajnom, Crkvom svetog Petra u Rimu. Međutim, otišao sam u Beograd ne očekujući ništa – ni dekor, ni prizore, ni veselost niti išta zanimljivo – a sada sam potpuna žrtva njegovog zavodljivog šarma da od njega moram da se odvojim sa najvećim bolom. Ovo je neko novo osećanje: zaljubiti se u jedan grad.”
– Vivijen Herbet

“Ti, međutim, diseš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.”

– Miloš Crnjanski

_{[Ovu poruku je menjao PeraII dana 20.02.2014. u 17:14 GMT+1]}

Odgovor na temu