|
Mali_Milojica
Član broj: 317284
Poruke: 157
*.adsl-a-3.sezampro.rs.
|
GLAS RUSIJE: Kako je EU opljačkala Srbiju i Čeda privatizaovao uspešno preduzeće
Za poslednjih 13 godina iz Srbije je, samo iz privatizovanih preduzeća, na račune u inostranstvu izvučena 51 milijarda američkih dolara. Evropska unija formalno insistira na rasvetljavanju pozadine 24 privatizacije, ali ne želi da preuzme odgovornost za pljačke izvedene pod njenim ideološkim i političkim patronatom.
Naprotiv, njen interes je ubrzanje privatizacije preostalih 600 srpskih kompanija
Mislim da sam poslednji novinar koji je intervjuisao Slobodana Vujačića, pre nego što je 13. jula 2005. godine preminuo od srčanog udara. Bivši direktor „Fidelinke“ platio je najvišu cenu pokušajima da od mutne privatizacije spasi preduzeće, koje je zajedno sa radnicima uzdigao među najuspešnije u Srbiji.
U trenutku privatizacije, „Fidelinka“ je godišnje proizvodila 12,5 miliona vekni hleba i oko sto hiljada tona slatkih peciva i drugih slatkiša. Imala je hiljade hektara zemlje u zakupu. Kupovala je posrnula poljoprivredna preduzeća (zvuči poznato, zar ne?) i imala ostvariv plan razvoja, zasnovan na zaokruženju procesa proizvodnje i racionalizaciji troškova.
Vujačić je uoči intervjua, nadajući se da za „Fidelinku“ postoji izlaz u partnerstvu sa radnicima, preda mnom razgovarao sa predstavnikom kompanije „Belarus“ o kupovini modernih traktora za poljoprivredna preduzeća iz sastava „Fidelinke“. Kada mu je sagovornik saopštio ponudu posredstvom bankarskog kredita, Vujačić ga je odbio.
Rekao je da će traktore platiti direktno, bez zaduživanja, na šest rata ako se dobro sećam. Predstavniku „Belarusa“ saopštio je da je to dobar posao za njegovu kompaniju, s obzirom na broj mašina koje bi „Fidelinka“ kupila, da će dobiti i odgovarajuće garancije, a da odgovoran čovek, ukoliko je u mogućnosti, bankama ne plaća kamate i troškove. Pomenuo je i da je po porodičnoj tradiciji rusofil.
Finansijer CIA i Mosada kupovao firme u Srbiji
Nedugo posle Vujačićeve iznenadne smrti, u Suboticu su stigli mešetari sa Britanskih Devičanskih Ostrva. Kompanija „Alysun Marketing”, u vlasništvu bivšeg makedonskog ministra Žanka Čada, preuzela je 19, “Mowbray Systems” 25, a firma „Mineko“, registrovana za obavljanje poslova u rudarstvu, 20 odsto akcija „Fidelinke“. Osam godina kasnije, od kompanije čijem je razvoju Vujačić najviše doprineo ostala je poslovna ljuštura, finansijski sadržaj je isisan, a radnici su dobili otkaze. Deo pogona nalazi se danas u zakupu žene Čedomira Jovanovića.
Prošle nedelje obeležena je 13. godišnjica petooktobarskog prevrata u Srbiji. Skoro istovremeno, Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara objavio je pregršt podataka, dobijenih od anonimnog izvora. Podaci govore da je samo iz privatizovanih srpskih firmi od 5. oktobra do danas na račune u inostranstvu izneta 51 milijarda dolara. Kao najočigledniji primeri takvih pljački, navedeni su beogradski „Navip“, novosadski „Agrohem“ i subotička „Fidelinka“.
Zajednički imenitelji pomenute tri privatizacije su pomenuti Žanko Čado i Mark Rič, kontroverzni biznismen iz SAD, povezan sa nelegalnom trgovinom naftom, CIA i Mosadom. Dok je sa biografijom Žanka Čada, balkanskog kralja „of-šor“ poslova, srpska javnost delimično upoznata, ime njegovog američkog partnera, preminulog 26. juna ove godine, potpuna je nepoznanica.
Mark Rič je sa srpskim partnerima bio osnivač kompanije „Minekom“. Kompanija je suvlasnik privrednih društava u Srbiji, Velikoj Britaniji, Holandiji, Bosni i Hercegovini, Švajcarskoj, Rumuniji i na Kipru. U Srbiji je kontrolisala 12 firmi, među kojima „Fidelinku“ i druge predočene primere katastrofalnih privatizacija.
Niko u Srbiji ni sanjao 2005. godine nije da na njeno tržište stiže takva zverka. Jer, Mark Rič je trgovao sa Moamerom el Gadafijem, kršio sankcije uvedene protiv aparthejda u Južnoj Africi, družio se sa Avgustom Pinočeom, Fidelom Kastrom i Nikolaem Čaušeskuom. Voleo je kubanske cigarete i posedovao slike Van Goga i Pikasa. Družio se sa Henrijem Kisindžerom i Domingom Plaćidom, marksistima u Angoli i sandinistima u Nikaragvi. Uostalom, bio je i vlasnik filmske kompanije „20th Century Fox“, dok udeo nakon bekstva iz SAD nije prodao Rupertu Mardoku za 250 miliona dolara. Imao je kuće i imanja u Izraelu, Švajcarskoj i Španiji.
Pokojni Mark Rič 1983. godine bio je optužen za ilegalnu trgovinu naftom sa Iranom. U tekstu Martina Daglasa u „Njujork tajmsu“ od 27. juna ove godine, navodi se da je Rič tom prilikom oštetio budžet SAD za 48 miliona dolara i da je kasnije platio prekršajnu kaznu od 200 miliona dolara, ali je pobegao u Švajcarsku kako bi izbegao krivično gonjenje. Za njim je raspisana poternica sa nagradnim fondom od 500 hiljada dolara, a Federalni istražni biro stavio ga je na listu najtraženijih kriminalaca.
Zanimljivo, predsednik Bil Klinton pomilovao ga je u poslednjem satu svog mandata, 20. januara 2001. godine. Klintonova lista pomilovanja odmah je dospela u žižu javnosti kao najosporavanija, otkako je Džerald Ford pomilovao Ričarda Niksona 1974. godine. Najviše su kritikovani Klintonovi motivi.
Nedugo potom, naime, saznalo se da je Deniz Rič, supruga Marka Riča, isplatila veliku svotu Demokratskoj stranci i biblioteci „Klinton“. Osim toga, ispostavilo se i da su tadašnji izraelski premijer, Ehud Barak i rabin, Irving Grinberg, kod Bila Klintona intervenisali u korist pomilovanja Marka Riča.
Svojevrsan vrhunac, priča o Marku Riču dostigla je kada mu se Šabtai Šavit, bivši šef Mosada, zahvalio što je kancelarije svojih kompanija širom sveta ustupao agentima te obaveštajno-bezbednosne službe.
Zbašurena odgovornost EU
Sve ovo važno je zbog toga što se iz pomenutog primera vidi da država Srbija od 5. oktobra do danas nije marila niti brinula ko ulazi na njena tržišta. Evropskoj uniji i SAD glavni interes bio je sprovođenje njihovih spoljnopolitičkih planova, u kojima je dominiralo i još uvek dominira pitanje Kosova i Metohije. Sve dok demokratske vlade u Beogradu ispunjavaju njihove uslove, EU i SAD ne obaziru se suštinski na privatizacionu pljačku Srbije i položaj građana.
Tako je aprila prošle godine Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, za Politiku izjavio da je istina da su se privatizacije odvijale uz teškoće i da je oko četvrtina privatizacija poništena, ali da povećanu pažnju sada treba usmeriti na preostalih 600 kompanija koje čekaju na privatizaciju i da bi taj proces trebalo nastaviti „čim to bude moguće“. Ukratko, EU formalno insistira na rasvetljavanju pozadine 24 privatizacije, ali ne želi da preuzme odgovornost za pljačke izvedene pod njenim ideološkim i političkim patronatom.
Iz ovoga neminovno sledi da je za EU uspostavljanje Srbije kao uređenog društva važno pitanje, ali tek kada se sve privatizacije okončaju, a Kosovo i Metohija stekne status dobrog suseda Beogradu, uz još neke verovatne uslove. Do tada, Brisel će pred kamerama mahati rezolucijom Evropskog parlamenta iz 2011. godine, kojom se formalno traži preispitivanje 24 „ključne“ privatizacije, a entuzijasti u Srbiji za sada bezvrednim, ali surovo istinitim konstatacijama Saveta za borbu protiv korupcije.
Sve da se vlasi ne dosete i zatraže uvid u opšti platni bilans 5. oktobra, političke nalogodavce potonjih srpskih vlada i maloumne ekonomske modele koji su u ime evropskih integracija primenjivani. Jer, kako kaže Dragomir Janković, direktor Evropskog ekonomskog instituta u Briselu, hapšenja neposrednih izvršilaca privatizacije nisu dovoljna. Ukoliko je sistem podešen tako da su takve stvari moguće, važnije je razračunati se sa ljudima iz sistema, koji su takve stvari omogućili. Pretpostavljam i sa onima koji su sve vreme stajali iza njih, dajući im političku podršku za pljačku koja je katkad odnosila i više od novca i radnih mesta, kao u slučaju Slobodana Vujačića i desetinama hiljada drugih, u medijima neimenovanih žrtava srpske tranzicije.
Objavljeno: 9. oktobar 2013.
|
srbi opljackani za 51 milijardu dolara (2001-2010)
