Stari ljudi kad podetinje, koliko pažnje traže i zašto?radim u zdravstvu, sa starim i bolesnim ljudima, i često bivam doveden u situaciju da budem pravi psiholog da bi sebe sačuvao nerviranja - koliko je strpljenja potrebno objasniti jednostavnu stvar staroj osobi; toliko mi se baterije isprazne da osobe koje nemaju veze sa mojim poslom, osobe iz privatnog života, nagrabuse.
Rad sa takvim ljudima zahteva dosta strpljenja, slušanja i razumevanja, ali i hvatanja u koštac sa starim osobama koje većim delom dolaze zbog pažnje a ne zbog stanja i bolesti. Ovu poslednju stvar je malo teže prepoznati, ali kad je prepoznam, obično bude kasno, jer osetim koliko mi se baterije iscrpe i odreagujem neprikladno. U ovom poslu je jako velika šansa da vas neko momentalno osudi za neljubaznost a da se i ne zapita zbog čega je to tako. NAravno, niko neljubaznost ne zaslužuje, posao je takav, ali verujte da se baterije pre ili kasnije isprazne.
Konkretni primeri bi bili sledeći:
1. postavljanje pitanja na koje sami znaju već odgovor (znam to po zadovoljnom smešku koji kao da kaže "naseo je", ili "prevario/la sam ga")
2. zadavanje dodatnih zadataka da se urade za njih; obično su to sitnice bez kojih bi moglo, ali im je to "poslastica" da zatraže
3. stvaranje zvukova u tišini; ovo se odnosi na preterano nakašljavanje, isticanje bolnih stanja (naglasiću da ne radim sa ljudima koji leže u krevetu, koji su nepokretni, već sa ljudima koji dolaze bez pratnje samostalno od kuće), namerno pomeranje predmeta, stolice i sl. i smiruju se kad neko obrati pažnju na njih
4. davanje komplikovanih odgovora na jednostavna i konkretna pitanja, ili pravljenje da su nešto drugo razumeli da se od njih traži
5. pravljenje da slabije čuju, što zahteva dodatnu energiju povisivanja tona i ponovnog objašnjavanja (nakon čega ponovo sledi onaj zadovoljan smešak)
Možda ima još par stvari ali ove su upečatljive.
Nažalost, još uvek živim sa roditeljima i često primetim da i oni pribegavaju nekim od ovih tehnika kada im nešto nije po volji, kada uradim nešto za njihov uzrast neočekivano, a za svoj normalno, ili smanjim vreme koje se računa kao obraćanje pažnje na njih, naravno zbog sopstvenih obaveza.
Moje pitanje na ovu temu bi bilo ZAŠTO oni to toliko rade?
Zbog čega im je pažnja više potrebnija nego u srednjim godinama?
Da li je to strah od usamljenosti i beskorisnosti za samog sebe, a kamoli za druge?
Cilj ovih mojih pitanja je samo vaše drugo mišljenje koje bi mi pomoglo da nađem bolje razumevanje i spas za živce ;)
Noli turbare circulos meos!
