Godisnjica novosadske racije

GENOCIDNA NOVOSADSKA RACIJA

Aleksandar Veljić
23. januar 2004, Zrenjanin

Mnogi moji sunarodnici nemaju predstavu šta je to “novosadska racija”. U mom gradu nijedna ulica ne govori o stravičnom zločinu nad čovečnošću u kome su surovo pobijeni naši građani! U Zrenjaninu postoji ulica brigadira Ristića, obala Sonje Marinković, Saveznička i njoj slične ulice, ali nigde ulice koja bi nas sećala na genocid nad našim narodom!

Ni u sprskoj prestonici ne postoji ulica koja bi nas bar u prolazu podsetila na žrtve novosadske racije, Jevreje, Srbe, Mađare i ostale Novosađane koji su našli smrt u ledenim talasima Dunava. U našem glavnom gradu postoje ulice mnogih svetskih velikana, od Vašingtona i Ruzvelta do Šekspira i Golsvortija, zatim ulice posvećene raznim gradovima i jezerima: zagrebačka, ohridska, prespanska, dubrovačka, pa čak i ulice sa najbizarnijim imenima kao što je recimo “ledinačka”. Ali, u prestonici svih građana Srbije ne postoji ulica a kamoli spomenik masakru nad našim narodom u Novom Sadu.

Ni sam ne bih znao za taj stravičan zločin da pre pet godina, kada sam prvi put video Novi Sad, slučajno nisam ugledao čudno ime jedne ulice - «kej žrtava racije». Nisam znao kome je namenjena ta ulica i zašto. U školi o tome nismo učili, a niko mi do tada nije nikada o tome pričao. Koliko nas danas ne zna šta je novosadska racija? Počeo sam da malo istražujem i sve što sam saznao o razmerama, hladnokrvrnosti i mržnji ispoljenoj u tom zločinu ostaviće trajan utisak na moj život i osećanja prema mojim sugrađanima. Dunav je progutao preko 1300 naših Novosađana, a većina Srbije danas živi u neznanju o tom događaju. Samo spomenik «Porodica» na obali Dunava svedoči o tom genocidu.

Sramnu raciju smislio je fašistički mađarski sistem Mikloša Hortija. Hitler je tražio da Horti pokaže veću lojalnost njegovom režimu i ispolji više antisemitizma pošto je uporno odbijao da šalje mađarske vojnike na Istočni front. Da bi izrazio svoju privrženost Hitleru, Horti je odabrao «nižu rasu» ljudi, srpske Jevreje, Srbe i druge Novosađane koji se nisu dopadali okupatorskom režimu. Pod izgovorom da su se razbijeni delovi Šajkaškog partizanskog odreda sklonili u Novi Sad i da im stanovništvo pruža utočište, u Budimpešti je 12. januara 1942. godine smišljen monstruozan plan «čišćenja terena». Ta akcija, koja je počela i pre 21. januara u drugim mestima, dostigla je vrhunac u periodu od 21. do 23. januara u Novom Sadu.

U zoru 21. januara Novi Sad je osvanuo oblepljen plakatima sa obaveštenjem o početku racije. Ukupno 240 istražnih patrola koje su u sedam izjutra započele izvršenje zločina pretresanjem, legitimisanjem i odvođenjem naših ljudi na Štrand gde su ubijani. U toku drugog dana Novosađani su ubijani čak i na ulici i u svojim dvorištima. Trećeg dana, kada se temperatura spustila na minus 30 stepeni, krvnici su bacali Novosađane pod zaleđeni Dunav!

U krvavoj novosadskoj raciji pobijeno je na taj zverski način preko 1300 Novosađana. Imena nekih od njih možda nikada nećemo saznati, ali znamo da su skoro svi novosadski Jevreji, njih 870, nestali zauvek iz našeg Novog Sada. Istu sudbinu je podelilo i 430 novosadskih Srba i drugi Novosađani koji su okupatoru bili «sumnjivi». Tako je, recimo, u ledenu grobnicu bačena i jedna stara Nemica čija je jedina krivica što je u kući sakrila Jevrejina. Umrla je zato što je volela svoje sugrađane koliko i svoj život. U toj ljudskoj drami ostao je zabeležen i slučaj Novosađanke Pavlas. Ona je stajala u redu za smrt nekoliko desetina metara iza svog muža, pa je zamolila dželate da je pomere napred da bi i u smrti bila kraj svog supruga. Izašli su joj u susret, a nekoliko minuta nakon što je bračni par Pavlas bačen u Dunav racija je završena. Da je ostala u redu gde se zadesila, gospođa Pavlas bi možda preživela. Te žene kao simbol ljubavi opominju danas ono što bi moja zemlja trebala da oseti prema svojoj deci kojoj čak ni jednu ulicu u sprskim gradovima nije podarila!

Dok je te 1942. godine na vest o raciji ceo svet ostao užasnut nad hladnokrvnim zločinom, mnogi od nas danas ne znamo razmere tog genocida nad našim narodom. Zverstva okupatora podstakla su čak i jednog tadašnjega narodnog poslanika u Budimpešti, čoveka po imenu Endre Bajči-Žilinski da zatraži od Hortija da se ta ljaga što pre spere sa Mađarske. Pitam se kada će naše vlasti osetiti kolika ljaga leži na nama zbog činjenice da pored svih velikana sveta po kojima smo nazvali naše ulice nismo osetili odgovornost prema žrtvama novosadske racije! Da li je potrebna peticija da bi bar jedna ulica u našem glavnom gradu i drugim gradovima dobije ime po mojim sunarodnicima kojima je život nasilno okončan na tako strašan način?

U novembru prošle godine sam se zatekao u Novom Sadu. Sa Petrovaradinske tvrđave sam se prvi put zaputio do spomenika ljudima kojima sam posvetio jednu pesmu zato što me je dotakla njihova gorka sudbina. Sve što sam do tada pročitao o novosadskoj raciji želeo sam da barem malo doživim i oživim o ljudima koje nisam nikada sreo, ali ih se setim svakog januara. Ispod mosta koji vodi do spomenika sporo se kovitlao mutan Dunav, dok sam ja zamišljao šta bih osetio u trenutku da moje lice iznenada poleti ka reci pre nego sto u nju potonem. Kakva li su bila lica mojih sunarodnika i naše dece koja su bacana pod led 1942?

Dok sam u mraku zbog lošeg osvetljenja oko spomenika nazirao imena nastradalih Novosađana, stresao sam se od užasa na pomisao da su u ledenoj grobnici ostale cele porodice koje su danas sahranjene u sećanju mnogih njihovih sunarodnika. Pomislio sam tada da li će se za dva meseca cela Srbija setiti svojih građana kojih više nema, istrebljenih porodica čiji potomci neće hodati ulicama Novog Sada?! Trgni se, zemljo moja! Seti se žrtava genocidne novosadske racije, zločina koji nismo dostojno obeležili.

Bez uvrede,ali nije mi poznato da su bas ubijali magyare u novosadskoj raciji....
u svakom slucaju se potpuno slazem da je nedopustivo da se o jednom takvom zlocinu gotovo nista ne zna i da nije na odgovarajuci nacin odano postovanje njegovim zrtvama.

---

Boki, bilo je nekoliko prezimena koja su madjarska, mada je moguce da je rec o askenaskim Jevrejima. U svakom slucaju, bilo je vrlo malo Madjara koji su stradali.

Cinjenica da nismo na dostojan nacin obelezili svoje patnje samo se pokazala u reakcijama koje sam dobio od onih koji su to procitali. Jedan prijatelj me je cak upitao da li se to stvarno desilo!? Prosto nije mogao da veruje da za takav zlocin nije nista znao.

Možda nije baš primereno, ali je prilika da se kaže: To je opomena i za nas, kao i za sve ljude i sve narode. Kada si pobednik, seti se da bi moglo biti i obrnuto i da će verovatno nekad i biti obrnuto. Kad imaš moć, ne misli da ti je sve dozvoljeno, ponašaj se onako kako bi poželeo od pobednika da si poraženi.

Vojvodina je Mađarima kao nama Kosovo. Bila je istorijski njihova, pod njihovom vlašću, uz prekide, hiljadu godina. Na kraju su postali manjina, a mi većina i uzeli smo im je kad se njihova naddržava, Austrougarska monarhija, raspala posle izgubljenog (prvog svetskog) rata. Osećaj ozlojeđenosti i nepravde (u svesti lojalnih građana Carevine, Srbi su krivi za izbijanje tog rata) je uzrok, mada ne i opravdanje, za njihove postupke prema nama tokom prve sledeće prilike koju su dobili da povrate vlast na bar jednom delu svoje stare teritorije. Donedavno je bilo nepoznato da su na kraju rata i Mađari popili svoju gorku pilulu (a ne bi me čudilo da su žrtve bili ljudi koji nisu imali ikakve veze sa ovim zločinima njihovih sunarodnika).

Ono što hoću da kažem je da se obraz lako gubi i da se uvek treba zapitati o motivima i razmišljanjima drugih i da ne smemo nikad dozvoliti da nevini ljudi stradaju ili pate. Život nije ili-ili i onaj ko je većina i/ili ko je na vlasti, a i onaj ko je manjina, moraju misliti o tome kako se oseća onaj drugi i učiniti sve da nema zle krvi među njima i da se živi dobro bez obzira na to da li si u svojoj matici ili ne. Mi smo u takvoj situaciji sada da to možemo bez mnogo napora razumeti, ali bih voleo kad bi to razumeli recimo i ljudi na Kosovu, Albanci, ali i Srbi (kamo sreće da smo to razumeli ranije). Nadam se da Mađari razumeju nas i sebe u vezi događaja iz naše nesavršene zajedničke istorije i da postoji dobra volja da se prihvati i poboljša sadašnjost i da nam opraštaju ono za šta nas krive, zbog čega su nastradali Novosađani 1942. , kao i da mi njima opraštamo za sve. Voleo bih da možemo postići dovoljno razumevanja, opraštanja i dobre volje sa svima sa kojima smo bili (ili jesmo) u sukobu ili sporu.

Suština je da se ono što drugi veruju mora uzeti sa pažnjom i računati sa tim kao motivacionom snagom, bez obzira što sopstveni istoričari tvrde da je to netačno. Ako neko veruje da smo zli i za sve krivi, nema pomoći od dokazivanja da nismo. I netačne i tačne i pravedne i nepravedne optužbe moraju biti oproštene (ili odužene na nedvosmislen način) ili ostaju stalni izvor sukoba. Ako si sa nekim u svađi, izmiri se što pre, ne čekaj da ti se on prvi izvini.

Kad crkveni velikodostojnici kažu "Opraštamo, ali ne zaboravljamo.", to ne treba da znači "Opraštamo vam za sada, ali sledeći put ćete dobiti i za ovo.", nego znači "Ne krivimo nikoga više, ali poštujemo i žalimo pale žrtve zbog njihovog nepotrebnog i nepravednog stradanja." Voleo bih da to i objasne kad to kažu... da se izbegne zlokobni prizvuk.

Potpuno se slazem da treba nazvati ulicu po zrtvama novosadske racije. Uvek sam bio misljenja da treba prvo postovati svoje zrtve da bi mogao i tudje. Elem, takodje sam zapanjen da nisam znao skoro nista o tome i sigurno je da cu malo vise da proucim ceo taj zlocin. Stvarno mi je neverovatno da sam o Novom Sadu, koji je moj drugi grad, znao tako malo. Ja evo prvi kazem da se stidim samog sebe u ovom slucaju i najdublje se zahvaljujem Aleksandru sto me je nagnao da naucim vise o ovom dogadjaju. A nepravedne zrtve se moraju ceniti, bilo cije da su, i potpuno se slazem sa:



Neka im je vecna slava!

@salec

To sto si ti pisao je istina takodje i to je drugi deo price koji sam nameravao da kad tad opisem negde. A u tom drugom delu price doslo je do vendete, iliti do osvete, kada je stradalo 40.000 neduznih Madjara u naletu "oslobodilacke" vojske.

Inace, ja prastam i zelim mir, ali medju Srbima i Madjarima ima dovoljno nepoverenja i zle krvi. Inicirao sam Drustvo madjarsko-srpskog prijateljstva ne bih li pomogao nasim narodima da premoste svoje nesuglasice i bojazni jedan od drugih.

@R-Byter
Nema zasto da te bude sramota, druze. Ni mene o tome niko nije ucio, a Novi Sad sam video prvi put 1998. godine i da nisam video ime tog keja ne bih ni ja imao pojma o cemu je rec. Ako nadjes ista novo ili vise o tom zlocinu, molim te da podelis sa mnom, a ja sam ovih dana ucinio sve sto sam mogao da se domognem novih dragocenih informacija buduci da ni sam nisam nisam jos dosao do kraja istrazivanja tog dogadjaja.

Samo kratko - jedna od ulica u centru Budimpeste zove se Bajcsi Zsilinszki.

---

A on je?

Nidzo, hvala ti na toj informaciji, stvarno nisam znao. Inace, Bajci Zilinski se spominje u tekstu o raciji koji sam napisao.

Sledece godine, posto cu verovatno morati godinama o tome da pisem, gledacu da spomenem i taj podatak. Eto, dodatnog razloga da motivisemo sami sebe da nesto uradimo povodom nasih zrtava.

Da, procitao sam ceo tvoj post cbbj, ali mi je promaklo ime poslanika o kome si govorio.

Pozitivac.

Shvatio sam to cim sam ponovo procitao Aleksandrov post.

I to pozitivac kome je Budimpesta dala ulicu u centru grada, a nasa prestonica nasim zrtvama nije dala nista!

Mada je ova tema postavljena odavno, smatram da, posto sam je vec postavio i obavestio one koji su je citali o takvom dogadjaju, da imam jednaku radost da sa vama podelim i cinjenicu da je doslo do znacajnog napretka u ovom clanku koji sada prerasta u potpuni rad na temu racije.

Sto sam vise zadirao u taj dogadjaj, to sam vise shvatao neke nove aspekte racije, kao sto su socioloski i psiholoski, o cemu ce biti reci u samom radu. Druga stvar koja me je u tom uzasu odusevila, to su mali ljudi, obicni ljudi, koji su stavili zivot na kocku da bi spasili svoje sugradjane. Ta prica je jednako neverovatna koliko i taj sramni zlocin, pa makar samo zbog tih ljudi bi vredelo napisati jedan rad o raciji. O tim ljudima nema ni spomena u nasoj istoriji.

Sa radoscu vas takodje mogu obavestiti da sam prosao ulicom Bajcija Zilinskog i u Novom Sadu. Konacno je jedna ulica ponela ime tog plemenitog coveka, osvedocenog prijatelja naseg naroda, velikog Evropljanina i jednog od najvecih i najcasnijih rodoljuba koje je Madjarska ikada imala. Sa jednakom radoscu vas moram izvestiti da sam se dokopao i Memoranduma koji je on pisao tadasnjim vlastima. Sam sadrzaj i obim Memoranduma govore sami za sebe, o tome cete moci da procitate u radu, a on mi je jos vise priblizio psihologiju i stavove tog coveka koji ce na kraju platiti glavom zbog svoje ljubavi prema istini, pravdi i nasem narodu.

Ujedno zelim da se zahvalim nekome ko mi je znacajno pomogao posle citanja ovog teksta da dodjem do nekih izuzetno dragocenih podataka. Zahvalan sam i svima drugima koji su na bilo koji nacin doprineli nastanku onoga sto ce nositi naslov "Racija - jedan zaboravljeni genocid".

kad ce rad da se pojavi i u kom obliku?
bas me zanima...
nemam sta da dodam...
osim da sam ja cuo za to i ranije ali neshto kratko.. od svog profe istorije RADUSINOVICA... imao sam tu srecu da mi predaje doktor istorije u srednjoj skoli pa sam uvek imao vise inside informacija i nepoznatih cinjenica...

U procesu sam mukotrpnog posla pokušaja da identifikujem što je moguće više žrtava. Ovo je tim pre zahtevno zato što su svi podaci raštrkani i, evo već druga ili treća nedelja kako upoređujem spiskove, pokušavam da rekonstruišem događaje i porodice... pravo je uopšte čudo da sam i do ovih spiskova došao, a znam za još poneke do kojih ću doći čim pre budem mogao. O samom otkrivanju građe i podataka za ovaj rad mogao bih da napišem zasebnu knjigu. Da ne pričam da su podaci, koliko god bili šturi, raštrkani, neretko se ne podudaraju u nekim segmentima, a postoji i nekoliko teorija o razmerama te tragedije. Ja sam se opredelio za jednu, meni najverovatniju teoriju i pokušavam u tom pravcu da učinim da je potkrepim što verodostojnije.

Kada će se rad pojaviti? Kada sam zamislio da ga zapišem (doslovno zapišem, jer počeo je kao mali članak), ni sanjao nisam da će se pretvoriti u ovako kompleksan zadatak. Očekujem da do januara bude gotov makar u nekom preliminarnom obliku. Nisam siguran da li ću moći da ga štampam, niti je to sada toliki prioritet. U svakom slučaju, biće postavljem u elektronskom formatu, ako nista drugo, i moći će da se preuzme sa Interneta.

Naravno, svaka pomoć u vidu izvora za rad je dobro došla. A kako je krenulo, biće tu još radova na neke teme o kojima bar ja nisam imao prilike ništa da čujem u školi a ni van nje.

Aleksandre, malo je nezgodno da tako važna ISTORIJSKA tema, a i taj tvoj rad budu baš ovde izloženi, na ICT-forumu, pogotovo na MADZONE!

Pomalo nije fer prema tvom trudu, a poviše prema tim žrtvama, a donekle i zbog toga što je sve to solidno neuklopljeno u Pravilnik ES-a. Nemoj da citiramo. A i nije bitno.

Za forum Techzone nije, za Nauka verovatno jeste jer je istorija NAUKA, ali... ... ES je ICT-forum!

Kapiram da si član baš OVE, naše zajednice, ali razmisli gde taj tvoj rad može ZAISTA da se plasira pravilno!!! Pritom te ne odbijam i vređam... samo razmisli o adekvatnom MESTU.

Pozdrav!

Pa i u Novom Sadu ima ulica Bajči Žilinskog, u carinskoj zoni...

Ok, samo radi ravnopravnosti svih raspitaj se o stradanju i nesrpskog stanovnistva od strane partizana,
koji nisu imali nikakve veze sa okupatorima, a stradali su samo zato na isti nacin sto nisu bili Srbi.

Darko, ne doživljavam tvoje komentare kao uvredu. Što se mene tiče, znam da tema se slabo može bilo gde uklopiti (eventualno je prebaciti u "Nauku" možda). Ako toliko odudara od svrhe i duha foruma, nemam ništa protiv da je obrišeš. Ona je možda već sada ispunila svrhu, jer da nje nije bilo danas ne bih imao neke izuzetno retke i vredne podatke koji su mi poslužili kao glavna okosnica i ideja vodilja u radu. Drugim rečima, kao član ove uvažene zajednice koji je prilično nepismen za IT oblasti, sa vama sam mogao da podelim jedino ono što ja znam. A glavna poenta teme bila je da zamolim za pomoć ko god može da je pruži u mom radu. Ta pomoć je već stigla i zahvalan sam što postoji jedna zajednica gde se čovek i po ovim temama može obratiti nekome. U tom smislu svima hvala, a nimalo se ne ljutim da tema bude obrisana budući da sam svestan da se ne uklapa nigde.

Siniša, pogađaš mi misli. Ovaj rad sadrži naznake rada koji tek sledi, a biće na temu svih onih koji su kasnije stradali ni krivi ni dužni, 1944. godine, nakon famoznog oslobođenja. Taj mnogo manje poznat događaj u našoj istoriji nazvan je još jednim tužnim imenom - "vendetta". I u tom radu neću moći daleko da odmaknem bez pomoći drugih.


Srdačan pozdrav svima uz veliku zahvalnost za sve dobro što ste učinili i za teme koje nisu u domenu IT-a. Srećan sam što je tako.