Re: Nemci su rasisti jer nece da pomognu Grckoj - oh how yes noMoguce da je motivisana i unutrasnjom politikom za ovakav potez, jer rejting CDU pada i treba i privoleti SPD da prihvati izmene poreskog sistema, kao jos stosta iz predizbornih obecanja i to ide samo sa SPD, jer nemaju vise vecinu sa liberalima u Bundesratu posle izbora u NRW.
Za ovakvo sta imaju blagonaklon stav medija, tako da su i procenti verovatno u porastu ;)
Citat:
List Frankfurter algemajne cajtung piše o finansijskim problemima sa kojima nisu suočene samo članice sa juga Evrope, nego sve više i cela EU:
„Deregulacija finansijskih tržišta u industrijski razvijenim zemljama od početka sedamdesetih godina bila je praćena eksplozijom državnih dugova. Istina, ti krediti doprineli su i opštem blagostanju, ali su se istovremeno smanjivli javni prihodi, jer je sve veći deo poreskih prihoda odlazio na kamate i otplatu kredita.
I dok industrijski koncerni sve veći deo prihoda ostvaruju takođe finansijskim transakcijama, zaposleni imaju sve manje koristi od privrednog razvoja. Zarade stagniraju, profit od finansijskih transakcija završava na računima vlasnika akcija. I finansijskom tržištu moralo je da postane jasno da se na taj način ugrožavaju demokratske zemlje. Naime, tamo gde većina odlučuje o pravcu u kome će se voditi politika nemoguć je dugoročno privredni sistem koji je u suprotnosti sa opštim osećanjem pravednosti.
Bankarska kriza 2008. mnogima otvorila oči
Međutim, bankari i ekonomisti bili su podjednako slepi kao i političari za finansijske rizike takvog sistema. Tek je bankarska kriza 2008. godine mnogima otvorila oči i shvatili su da su sve te divne zarade samo dimna zavesa. Dužnici su plaćali kamate za trule kredite i povrh svega morali su bankama da nadoknade sve one koji su propali. Odakle su stigle stotine milijardi sa kojima je država priskočila u pomoć niko ne zna, ali svi znaju da to ostaje kao hipoteka njihovoj deci.
Nezadovoljstvo je probudilo političare. „Tako nešto“ ne sme se više nikada ponoviti, zaklinjali su se. Lakše reći, nego sprovesti. Naime, današnji alhemičari ne rade više za kneževe, nego u svoju korist. Oni diktiraju političarima uslove pod kojima funkcioniše privreda zasnovana na uslugama. I u stanju su da upropaste i države. Ista (takozvana) „anonimna (finansijska) tržišta“ koja su omogućavala grčkim političarima da stalno novim kreditima prikrivaju da je zemlja bankrotirala, odjednom kažu kako su izgubili poverenje u grčko tržište i povlače ručnu kočnicu onako kako im odgovara.
Ne bavite se alhemijom, već privredom!
U trenutnoj situaciji možda je i neizbežna akcija spasavanja evra, ali na duži rok nemoguće je bilo šta spasti stotinama milijardi evra kojih, zapravo, ni nema. Političari na taj način samo pothranjuju kobnu iluziju da se novac ne mora zaraditi, nego ga je moguće „stvoriti“. Odavno je jasno da je „grčka bolest“ zapravo evropska pandemija. Nastaviti tako kao da su državnim kreditima rešeni svi problemi sve je opasnije. Predsednici vlada svih članica Evropske unije, uključujući i Nemačku, mogu da prekinu taj začarani krug ukoliko raskrste sa alhemijom i ponovo se vrate privredi koja se mnogo više zasniva na realnim vrednostima“, piše „Frankfurter algemajne cajtung“.
„Deregulacija finansijskih tržišta u industrijski razvijenim zemljama od početka sedamdesetih godina bila je praćena eksplozijom državnih dugova. Istina, ti krediti doprineli su i opštem blagostanju, ali su se istovremeno smanjivli javni prihodi, jer je sve veći deo poreskih prihoda odlazio na kamate i otplatu kredita.
I dok industrijski koncerni sve veći deo prihoda ostvaruju takođe finansijskim transakcijama, zaposleni imaju sve manje koristi od privrednog razvoja. Zarade stagniraju, profit od finansijskih transakcija završava na računima vlasnika akcija. I finansijskom tržištu moralo je da postane jasno da se na taj način ugrožavaju demokratske zemlje. Naime, tamo gde većina odlučuje o pravcu u kome će se voditi politika nemoguć je dugoročno privredni sistem koji je u suprotnosti sa opštim osećanjem pravednosti.
Bankarska kriza 2008. mnogima otvorila oči
Međutim, bankari i ekonomisti bili su podjednako slepi kao i političari za finansijske rizike takvog sistema. Tek je bankarska kriza 2008. godine mnogima otvorila oči i shvatili su da su sve te divne zarade samo dimna zavesa. Dužnici su plaćali kamate za trule kredite i povrh svega morali su bankama da nadoknade sve one koji su propali. Odakle su stigle stotine milijardi sa kojima je država priskočila u pomoć niko ne zna, ali svi znaju da to ostaje kao hipoteka njihovoj deci.
Nezadovoljstvo je probudilo političare. „Tako nešto“ ne sme se više nikada ponoviti, zaklinjali su se. Lakše reći, nego sprovesti. Naime, današnji alhemičari ne rade više za kneževe, nego u svoju korist. Oni diktiraju političarima uslove pod kojima funkcioniše privreda zasnovana na uslugama. I u stanju su da upropaste i države. Ista (takozvana) „anonimna (finansijska) tržišta“ koja su omogućavala grčkim političarima da stalno novim kreditima prikrivaju da je zemlja bankrotirala, odjednom kažu kako su izgubili poverenje u grčko tržište i povlače ručnu kočnicu onako kako im odgovara.
Ne bavite se alhemijom, već privredom!
U trenutnoj situaciji možda je i neizbežna akcija spasavanja evra, ali na duži rok nemoguće je bilo šta spasti stotinama milijardi evra kojih, zapravo, ni nema. Političari na taj način samo pothranjuju kobnu iluziju da se novac ne mora zaraditi, nego ga je moguće „stvoriti“. Odavno je jasno da je „grčka bolest“ zapravo evropska pandemija. Nastaviti tako kao da su državnim kreditima rešeni svi problemi sve je opasnije. Predsednici vlada svih članica Evropske unije, uključujući i Nemačku, mogu da prekinu taj začarani krug ukoliko raskrste sa alhemijom i ponovo se vrate privredi koja se mnogo više zasniva na realnim vrednostima“, piše „Frankfurter algemajne cajtung“.
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5590796,00.html
Lova koja se trese zadnjih godina bode oci glasacima i treba nesto raditi.
Evro cekaju boljiu dani ako i samo ako uspeju da naprave realan i izvodljiv plan oporavka, sto deluje sve vise i vise kao scenario za mission impossible. I ovakvi eruo-wide unilateralni potezi nacionalnih politicara koji gase lokalne politicke vatre u svojim zemljama sasvim sigurno ne ulivaju veliko poverenje u zajednicki poduhvat.
