Oda Gastarbajter - TransuPosle nekoliko meseci izbivanja iz domovine, konachno dodje i taj dan.
Na nekoj chudnoj stanici u Bechu, odmah uz Sued Bahnhof, ochigledno rezervisanoj za gastarbajtere iz ex-Yu zemalja, upao sam u bus ispunjen prichama gradjevinskih radnika, chistacha-ica raznih usko specijalizovanih profila, i onih koji su se sa istih ili slichnih jasli penzionisali.
Delili su svoje zhivotne priche, ulepshane i nakindjurene zheljama, uzhivajuci u sagovorniku neznancu koji nemo prihvata klimanjem glave.
Tako se nabrajanjem grla marve, uspeshnih glava potomstva, kvadratura glavnih i pomocnih objekata, nalazio smisao u godinama provedenim na tudjinskom hlebu i kratio put koji deli od dugo ochekivanog.
Bilo je i nekih izuzetaka, ali oni samo narushavaju pravilnost i ne odgovaraju tematskoj opredeljenosti ove priche, pa cu ih shodno tome smatrati nebitnim.
Zhamor i graja koji bi katkad prelazili u nesnoshljivu buku, prestadoshe sa prvim zvucima uvodne spice za Grand-Production-Greatest-Hits-Something.Kao po zapovesti, sve se glave usmerishe ka visecim LCD ekranima, ovaj put bez izuzetka!
Zvuci rodnog kraja u interpretaciji metuzalema nabuhlihi i otromboljenih vratnih falti i izvanredno poigravajuceg grkljana, chije trileranje budi uzdahe i blage pokrete usana na ozarenim licima u polutami, unesoshe dozu extatichnog u taj cirkus na tochkovima.
Potom, malim ekranom defiluje chitava plejada polusveta kao parodija na estetiku, formu i smisao - barem sam ja to tako razumeo.
Ah, kako sam bio u krivu.To se ima za ozbiljno shvatiti – postade mi jasno posle prodornih pogleda autobuskog komshiluka, kojima je bilo ispraceno moje smejanje.
Korak pred ciljem, tik pred padanje na kolena i ljubljenje rodne grude, na drzhavnoj granici omalene Srbije, ophrvan emocijama, konachno sam se vratio u realnost.Reakcija na neljubaznost i nadmenost granichnog sluzhbenika imala je za posledicu poduzhu proveru pasosha i prebiranje po prljavom veshu.
Stare gume i polovne kosachice mojih sapatnika,hocu reci saputnika, najedanput im postadoshe nezanimljive – hajde makar su prestali da ih maltretiraju.
Putovanje zavrshavam u Novom Sadu chitajuci puteshestvenim utiscima prikladan reklamni slogan za neku banku: “Ne mora se srushiti pola svemira da bi ste dobili stambeni kredit” – E????????
O,Srbijo, divna li si i raznolika.
E, sad odoh kod baba Ruzhe na gravche na tavche i sarmu, a i deda jedva cheka izgovor da slisti politru domace krushke.
Tatatatira.
.
