|
pablo.mihajlovic
Član broj: 323952
*.dynamic.isp.telekom.rs.
|
Prođe neko vreme, pa se pojavi jedan mlad čovek, koji izda svoje naučne spise.
— Eto ti sad: nauka! Koješta!
Opet niko, razume se, ne htede čitati spise mladog naučnika, a svaki sa dubokim, čak i iskrenim ubeđenjem dokazivaše da Bekić (tako se zvao naučnik, kad se prevede na srpski) ne zna ništa.
— Bekić i naučni spisi! — dovoljno je bilo samo to izgovoriti, pa da celo društvo prsne u smej.
— To kod nas ne može da bude. Kakva nauka, kad je još i Bekić piše! — govore ludi, a svi su se slagali da to, kao i sve drugo, može da bude samo u stranom svetu.
I mladi naučnik ne samo što nije imao uspeha već sve živo smatraše nekako instinktivno za dužnost da s negodovanjem dočeka tu pojavu.
Celo društvo kao da u tome gledaše neku zaraznu bolest i stade se buniti i boriti očajno protiv te opasnosti.
Jednog sam upitao šta mu je učinio taj naučnik.
— Ništa — veli mi.
— Pa što toliko vičeš na njega?
— Tako; ne mogu da gledam da mi se tu svaka šuša pravi nešto.
— Šta se pravi? Čovek se bavi naukom i ne radi nikom ništa.
— Ne znam ga, brate?! Molim te, kakva nauka? To kod nas ne može da bude.
— Što?
— Tako. Znam ja svaki od nas koliko je težak!
— Jesi li čitao?
— Bože sačuvaj; valjda sam pao na teme. Nauka i Bekić! — reče ironično i udari u smej, a zatim se prekrsti i sleže ramenima, a rukama uze otresati kao da veli: „Ne daj, bože, nikom takve bruke!”, pa dodade:
— Toliki ludi pametniji od njega, pa se ne napraviše naučnici a on da se nađe: sreća u kuću!
I ponoviše se opet slične prilike kao i s pesnikom.
Za mladog naučnika, čak, proneše glas kako je, radi nekih naučnih ispitivanja, krao od piljara kruške. Time se zabavljaše društvo nekoliko dana, slatko se smejući, pa onda puče nova bruka.
— Znaš li šta je novo? — upita jedan.
— Imamo naučnika! — odgovori drugi.
— More, to je staro, nego dobio naučnik kritičara!
— Taman posla! Koja je opet to budala?
— Bogme, pametan kritičar, taman prema Bekićevoj nauci!
— Koji je?
— Bekićka!
— Njegova žena?
— Razume se. Kritikovala ga divno. Sad nosi zavijenu glavu. Valjda će doći do pameti. Bolje mu kritike ne treba.
— Šta je bilo? — pita onaj radoznalo i već se nestrpljivo sprema da tu novost proturi dale.
— Ništa, samo mu neke Toričelijeve cevi olomila o glavu.
I, razume se, tu dolazi sladak smej; i prijatelji se žurno rastaju da tu prijatnu novost pronesu dale.
To postade duševna hrana društva.
— Čuo sam da si se odao na nauku? — upita u šali prijatelj prijatelja.
— Može, — veli žena upitanoga — samo nek se čuva da se ija ne odam na kritiku.
I opet smej.
Često se celo veče društvo pozabavi prepričavanjem smešnih stvari o naučniku.
Sem toga, naravno da su mladome naučniku činjene smetnje gde god se okrene. Svaki je smatrao za zadatak da ga dočeka oporije nego dotle što ga je dočekivao, samo zato što se mlati, pa hoće on nešto što ne radi niko drugi, a drugi niko, razume se, neće da radi ludorije, kao pametan čovek, jer je kod njih na svagda utvrđeno pravilo za sve što bi se preduzelo:
— Batali, molim te, to kod nas ne može da bude!...
Naučnik se borio, borio, pa se umorio. Savlada društvo i njega, savlada ga radi ugleda svoga, a naučnik se izgubi nekud. Niko o njemu ne ču ništa više.
— Žalim ga, grešnika! — sažaljevaju ga. — Nije onako bio rđav.
— The, ko mu je kriv.
|
Re: Mister Kralj Trol 2012 Srbija
