Biodizel - ekološko gorivo budućnosti?

Biodizel je ekološki energent, dobija se iz uljane repice i suncokreta uz višestruke koristi i prednosti u odnosu na klasične vrste goriva. Njegovim korišćenjem smanjuje se emisija gasova i izbegava stvaranje efekta "staklene bašte". Što se tiče ugljen-dioksida neutralan je, u sebi ne sadrži sumpor, olovo, niti azotna jedinjenja. Bolje sagoreva u motoru, a njegovim korišćenjem smanjeno je zagađivanje vazduha i vode i čovekove sredine za čak 300 procenata, jer je biološki razgradljiv. Njegovi pozitivni efekti prisutni su i u poljoprivredi, jer uljana repica uspeva na svim tipovima zemljišta.

Veroljub Radovanović, suvlasnik kompanije „Lubokons” u Bratislavi, u Slovačkoj, bavi se proizvodnjom biodizela u toj zemlji skoro deceniju i po, ponudio je Vladi Srbije program proizvodnje ovog energenta u našoj republici.

– Na osnovu iskustava zapadnih zemalja, u prvom redu Nemačke, uradio sam program za ovu stratešku investiciju i ponudio ga Vladi Srbije, naravno, besplatno. Takav program, recimo, Slovačka je platila 100.000 evra. U njemu su detaljno obrađene mogućnosti za proizvodnju uljarica u zemlji, klimatski uslovi, pedološki sastav zemljišta, zemljišni fond, a zatim način proizvodnje, standardi EU, ljudski resursi, edukacija kadrova, marketing i poreska politika zemlje, koja na samom startu mora biti veoma stimulativna.

Projekat je potvrdio da u Srbiji postoje izvanredni uslovi za ovaj biznis, koji u širem smislu može radno da angažuje više desetina hiljada ljudi i da bude veoma značajan izvozni artikal. Samo Nemačkoj je potrebno 2,5 miliona tona biodizela godišnje, a cena po toni je 450 evra. Njegova proizvodnja u EU do 2010. godine, po tzv. Kjoto sporazumu, treba da se poveća sa sadašnja dva na 5,7 odsto, a do 2020. godine na celih 20 odsto.


U Srbiji za pet do sedam godina mogu se proizvesti sirovine za 30 fabrika biodizela, od 10.000 tona, koristeći 200.000 hektara slobodnog zemljišta. Korist je ogromna, jer je računica neumoljiva:
- 300.000 tona biodizela,
- 450.000 tona sačme,
- 36.000 tona glicerina, -
- 18.000 tona masnih kiselina i
- 180 tona lecitina, koji je važan u proizvodnji lekova.

U razvijenim zemljama biodizel se, pored uljane repice, dobija i od poljoprivrednog, industrijskog, komunalnog i raznog drugog otpada, vodenog bilja (mikroalgi). Recimo, SAD su za proizvodnju biodizela od 2002. do 2011. godine planirale 300 miliona dolara, koliko iznosi i njihov jednogodišnji budžet za vojsku.

Uljarice profitabilnije od žitarica

– U odnosu na žitarice isplativija je proizvodnja uljarica. Njen prosečan prinos po hektaru je oko 3,5 tona, a za jednu fabriku od 10.000 tona biodizela potrebno je 5.700 hektara zemljišta pod ovom kulturom. Na Zapadu država stimuliše ovu proizvodnju, pa smatramo da slično i kod nas treba da se radi. U Hrvatskoj su već napravljene dve fabrike, o Slovačkoj i drugim zemljama da se i ne govori. Prva fabrika u Bratislavi, od 5.000 tona, napravljena je iz ekološkog budžeta, kao pilot projekat i to iz beskamatnih sredstava.

Kompanija „Lubokons” napravila je fabriku u Nakušanima, u Litvaniji, za njihove uslove veoma profitabilan program, i do sada su izgradili šest fabrika. Među evropske lidere u proizvodnji biodizela stigla je i Češka, koja je od 100.000 tona uljane repice u 1991. godini stigla do 1,1 milion tona u prošloj godini. U velikoj meri na ovom planu su napredovali i Poljska, Letonija i Litvanija, pored izuzetnih rezultata ostvarenih u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Austriji.

U Evropi se biodizel najviše koristi u saobraćaju, poljoprivredi, šumarstvu i građevinarstvu i to zbog svoje biorazgradljivosti i znatno manje emisije štetnih gasova u odnosu na klasična goriva. Tamo se i farmeri udružuju za proizvodnju biodizela, isporučujući uljanu repicu, a u kompenzaciji dobijaju gorivo i sačmu koja je istog kvaliteta kao i od soje ali je mnogo jevtinija. U našoj valuti, sačma od soje košta 24, a od uljane repice samo osam dinara. Kaloričnost je identična, a sačma od uljarica ima više masnoća i minerala. U velikim restoranima, na Zapadu, postoje kontejneri za prikupljanje neiskorišćenog ulja koje se prerađuje u biodizel.

Srbija - potencijalni lider

– Srbija može postati lider u proizvodnji opreme za fabrike biodizela. Svim potencijalnim preduzetnicima na ovom planu nudimo kompletnu opremu i tehnologiju po sistemu „ključ u ruke”, ističe Radovanović. Kompanija „Lubokons” je već potpisala ugovor o izgradnji jedne fabrike biodizela u Sremu, a nada se da će u zemlji preovladati ekološka i ekonomska svest i da će do realizacije ovog projekta uskoro doći, kao i do prave izvozne ekspanzije. U prvom redu u Grčku, rekao je Radovanović.


Ž. M.

---

http://www.tinaja.com/

Da ne davim mnogo, čovek kaže da se za proizvodnju biodizela potroši više energije nego što se dobije, kad uračunaš energetske troškove za dobijanje veštačkog đubriva, dizel za polj. mašine i transport do fabrike, energiju koju fabrika potroši za izdvajanje i rafinaciju ulja... Tako da na kraju to ispadne kao konverzija jednog (ne računam besplatnu energiju Sunca) oblika energije u drugi, alternativa samo za zemlje koje iz nekog razloga (ekološkog, spoljnopolitičkog, unutrašnjepolitičkog) hoće da smanje petljanje sa sirovom naftom.

Znam, ni meni se ne sviđa to što on priča, ali to ne znači da nije u pravu.

Kako god, ako će neko da nam plati dovoljno da proizvedemo taj biodizel, hajde da ga proizvodimo!

BTW, da li je zbog tog posla dolazio Slovački predsednik ili je došao da vidi dokle se stiglo sa parlamentarizmom :P ?

Ne znam koliko je biodizel isplativ za proizvodnju, ali znam da u EU postoji neka regulativa o postepenom povecanju zastupljenosti istog u ukupnom prometu goriva, u koracima od po 5 godina valjda - pisalo je u nekom economistu o tome (koga zanima moze to da nadje u njihovoj arhivi http://www.economist.co.uk/)

---

Da je bio-dizel banja, ne bi morao da planiras povecanje njegove upotrebe, vec bi ga trziste samo prihvatilo i masovno koristilo. Prirodni gas za sve!

---

Verovatno nije stvar u "banji" vec o nekim ekoloskim merama koje nikako nisu kompatibilne sa isplativoscu u ovom momentu... naravno, cena energenta zavisi i od ponude / potraznje i usavrsenosti procesa proizvodnje - a tu se malo sta moze meriti sa crpljenjem nafte iz neke pustinjcuge :)

---

Ma ja mislim da je najisplativije zauzeti Kinu i svakom kinezu dati sobni bicikl sa dinamom da vrti 8 sati dnevno

---

Ne, bolje je napaliti gojazne Amere da urade tako nešto, ugrade generatore povezane na mrežu u sve fitnes sprave, to bi bilo em zdravije za njih same, em bolje za planetu. Plus smanjenje proizvodnje medikamenata i pomoćnih lekovitih sredstava = manje utrošene energije i toksičnog otpada farmaceutske industrije.

Sledeći korak je raširiti gojaznost širom Zemlje i ponoviti postupak...

Kako se dobija biodizel

Proces dobijanja biodizela zasnovan je na reakciji alkohola (najčešće metanol) sa trigliceridima sadržanim u životinjskim mastima, biljnim uljima, ili regenerisanim mastima, pri čemu nastaju alkil (u slučaju metanola - metil) estri masnih kiselina (biodizel) i glicerin. Za odvijanje reakcije potrebno je zagrevanje i prisustvo katalizatora (najčešće se koriste natrijum ili kalijum hidroksid). Uljane sirovine koje sadrže manje od 4 % slobodnih masnih kiselina potrebno je prethodno obraditi radi uklanjanja vode i kontaminanata. Katalizator se rastvara u metanolu i meša sa tretiranim uljem.

Po završetku reakcije, glavni proizvodi biodizel i glicerin se razdvajaju u dva sloja. U slučaju da sirovine sadrže više od 4 % slobodnih masnih kiselina (što se često dešava kod recikliranih masti), moraju se podvrći reakciji sa akoholom u prisustvu jako kiselog katalizatora (sumporna kiselina), pri čemu se slobodne masne kiseline prevode u biodizel. Zaostali trigliceridi se prevode u biodizel uz dodatak viška baze radi neutralizacije kiseline. Na ovaj se način povećava prinos biodizela. Po odvajanju biodizela i glicerina uklanja se višak metanola, koji se dalje prečišćava i reciklira.

Biodizel se prečišćava višestrukim pranjem sa čistom vodom radi uklanjanja zaostalog katalizatora. Zatim se suši i skladišti. Ponekad se biodizel destiluje radi proizvodnje biodizela bez boje, mirisa i sumpora. Glicerinski deo sadrži katalizator koji se neutrališe kiselinom. Nakon uklanjanja vode i alkohola dobija se 50-80 % glicerin. Ostatak čine neizreagovane masti i ulja. U velikim postrojenjima za proizvodnju biodizela glicerin se obično dalje prečišćava do čistoće od 99% i više, i prodaje farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Reakcija dobijanja biodizela za posledicu ima snižavanje viskoziteta (od oko 70 za biljna ulja na oko 3,7-5,8 mm2/s na 40 şC, za njihove metil estre), čime se dobija dizel gorivo sledećih osobina: cetanski broj 46-70; sumpor 0,0-0,0024 % (w/w); jodni broj 60-135; sadržaj kiseonika i do 11 %. Biodizel ima visoku tačku paljenja (~150 şC), što ga čini jednim od najbezbednijih alternativnih goriva. Zahvaljujući izvanrednim mazivim osobinama, biodizel je jedino alternativno gorivo koje može produžiti radni vek motora.

Za razliku od konvencionalnog goriva, biodizel ne sadrži sumpor (odnosno sadržaj sumpora je veoma nizak), čime se smanjuju mogućnosti za pojavu kiselih kiša. Biodizel ne sadrži ni toksična aromatska jedinjenja kao što je benzen.Visok sadržaj kiseonika doprinosi smanjenju sadržaja čestica (ili čađi) u izduvnim gasovima, dok potpunije sagorevanje doprinosi i smanjenoj emisiji ugljen monoksida. Kao i kod svih goriva, sagorevanjem biodizela nastaje ugljen dioksid, međutim pošto biljke koriste ugljen dioksid iz atmosfere (proces fotosinteze) za svoj rast, ugljen dioksid formiran sagorevanjem ovog goriva uravnotežava se sa apsorbovanim ugljen dioksidom tokom godišnjeg rasta biljaka koje se upotrebljavaju kao sirovine za dobijanje biljnih ulja.

Oliver Terzić

---

Ideju o dobijanju goriva iz biljaka prvi put pre jednog veka pokušao da realizuje nemački inženjer Rudolf Dizel iskoristivši za pokretanje prototipa dizel motora ulje od kikirikija, ali se njegova zamisao nije ostvarila zbog pojave dizel (gasnog) ulja. Ovaj u to vreme pristupačan i jeftin naftni destilat pokazao se kao zadovoljavajuće efikasno gorivo za dizel motore, ali je njegova šira upotreba po prvi put dovedena u pitanje u vreme prve naftne krize 1973. godine.

Svetske naftne zalihe se neprekidno smanjuju, a relativna cena nafte raste, pa se prema nekim procenama, ova sirovina već sredinom 21. veka neće smatrati komercijalnim proizvodom. Stoga se i danas ozbiljno razmatra upotreba biomase, naročito u smislu dobijanja biogoriva, u koja spadaju alkoholi, etri, estri i druge grupe hemijskih jedinjenja koje se dobijaju iz poljoprivrednog otpada, otpada drvne industrije, vodenog bilja (mikroalgi), gradskih i industrijskih otpada.

Biogorivo svoju provlačnost duguje i činjenici da se tehnologije njegovog dobijanja mogu integrisati u postojeća industrijska postrojenja i upotrebiti za pretvaranje raznih otpadnih materija u izvore profita. Jedno od goriva koje se već koriste za pokretanje automobila jerte i biodizel - smešu estera masnih kiselina koja se dobija iz biljnih ulja, životinjskih masti ili recikliranih masti i ulja.

Iako slogan "dizel" ulazi u njegov naziv, u biodizelu nema naftnih derivata ili drugih fosilnih goriva. Kod biodizela radi se o sirovinama koje nisu toksične, koje su biodegradabilne i "obnovljive". Može se upotrebiti kao gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem u čistom obliku, ali obično se koristi kao aditiv naftnom dizelu radi smanjenja emisije čvrstih čestica, ugljen monoksida, ugljovodonika i drugih zagađivača vazduha koji nastaju sagorevanjem konvencionalnog dizela u motoru. Smeše od maksimalno 20 % biodizela (pomešanog sa naftnim dizelom) mogu se upotrebiti u skoro svim konvencionalnim dizel motorima, i one ne zahtevaju modifikaciju motora.

Smeše sa većim sadržajem biodizela, ili čak čisti biodizel (100 % biodizel ili B 100) mogu se upotrebiti u velikom broju motora napravljenim počev od 1994. godine bez većih, ili gotovo nikakvih modifikacija. Međutim, transport i skladištenje ovakvih goriva zahtevaju posebne mere.

U SAD biodizel se uglavnom proizvodi od sojinog ulja ili recikliranog ulja za kuvanje, ali se za njegovo dobijanje mogu upotrebiti životinjske masti i biljna ulja (kukuruzno ulje, ulje od lana, lešnika, kafe, semena kaučukovca, pamuka, konoplje, soje, uljane repice, masline, jojobe, semena bundeva, susama, pirinča, suncokreta, kikirikija, avokada, uljane palme, šafrana, ovsa), što zavisi od njihove cene. U budućnosti će se za proizvodnju verovatno upotrebljavati smeše svih vrsta masti i ulja. Odlaganje otpada postaje sve veći problem, te se rešenje problema može naći u upotrebi otpada kao sirovine za dobijanje biogoriva. Skoro polovina velikih odlagališta otpada u SAD (ukupno ih ima oko 6000) je došla na granicu kapaciteta, i u bliskoj budućnosti ih očekuje zatvaranje. Sa nestankom odgovarajućih površina za odlaganje otpada raste trošak odlaganja, u nekim oblastima troškovi odlaganja otpada već dostižu $ 77 po metričkoj toni.

Upravo zbog toga je u kompaniji Pacific Biodizel Inc., nakon otvaranja postrojenja za obradu na ostrvu Maui, postalo jasno da je ekonomičnije da cisterne isporučuju upotrebljeno ulje iz restorana direktno ovoj kompaniji, nego da ga odlažu na otpad. Dovoljno je reći da se radi o preko 40 tona upotrebljenog ulja za kuvanje mesečno. Gorivo koje proizvodi ova komapnija u potpunosti je napravljeno od recikliranog ulja za kuvanje i koristi se u generatorima svih veličina, komercijalnoj dizel opremi, i brodskim motorima. U Evropi je najpopularnija sirovina ulje od uljane repice, mada se mogu upotrebiti i suncokretovo i sojino ulje. U Velikoj Britaniji naučnik Stiven Vitaker i njegova firma Ebony Solutions spremaju izgradnju prvog velikog britanskog postrojenja za proizvodnju biodizela, južno od Mančestera. Ova firma inače već proizvodi 20 000 litara biodizela nedeljno od regenerisanih životinjskih masti i biljnih ulja, koje im isporučuje firma za proizvodnju hrane Sharwoods. Procenjuje se da Velika Britanija danas proizvodi i odlaže na otpad 50 - 90 miliona litara ulja za kuvanje godišnje.

U Evropi se biodizel još proizvodi u Nemačkoj i Francuskoj, ali količine koje se proizvode (Nemačka proizvodi oko 600 000 tona, a Francuska 275 000 tona) mogu zadovoljiti samo manji deo evropske potrošnje dizel goriva.

Velika Britanija trenutno prati ove zemlje, ali vrlo brzo se može desiti da postane lider u primeni biodizel tehnologije. Britanska Asocijacija Biogoriva i Ulja (BABFO) procenjuje da biodizel može pokriti 10 % potražnje za gorivom u Velikoj Britaniji.

Cene biodizela u SAD trenutno se kreću između $1 i $2 po galonu (1 gal - 3,785 L) i odgovaraju cenama dizel goriva sa niskim sadržajem sumpora. Za proizvodnju galona biodizela potrebno je oko 3,3 kg ulja od soje koje košta oko 40 centi kilogram. Cene sirovina su prema tome najmanje $1,5 po galonu, u slučaju sojinog biodizela. Masti koštaju manje, i sa njima se dobija jeftiniji biodizel sa cenom od $1 po galonu. Kvalitet goriva je sličan sojinom biodizelu. Biodizel je odlično dizel gorivo koje doprinosi očuvanju životne sredine. Prema procenama komisije EU biogoriva će već u 2005. dostići 5 % udela ukupne potrošnje goriva, dok će biodizelu na osnovu njegovih prednosti pripasti značajan udeo.

O.T.

---

Znaš šta bi još bila super fora: kada bi se masnoće, ili bar masne kiseline u obliku sapuna mogle izdvajati iz otpadnih voda domaćinstava i svih postrojenja koja se bave pranjem bilo čega i iskoristiti za sintezu biodizela. Mislim, utrošena je energija i sirovina da se stvore svi ti silni deterdženti i da oni skinu sve te silne masnoće, a onda sve to bacimo niz slivnik i time podstičemo hiprerprodukciju algi u vodotocima i morima.

McKraken, comment please?

Radim na dobijanju bio-dizela u laboratoriskim uslovima vec mesec dana i imam nekih "malih" problema pa ako je neko upucen u materiju bilo bi lepo da mi pomogne :D
Pocheo sam sa sirovinom koja je bila mast koja je imala 15%ffa (slobodnih masnih kiselina) najpre sam radio pred tretman spushtanja ffa ispod 2%. Tu je nastao problem ... slobodne masne kiseline u dodiru sa titracionim sretstvom KOH mi daje sapun.Sapun pochinje da se formira kod titracije na ph vrednosti oko 8%.U sluschaju kada radim titraciju indikatorom fenolftalein-om prvu promenu boje on belezi na ph 10.5. Dok kad titraciju radim kada mi je digitalni pehametar uronjen u rastvor izopropil alkohola i masti do ph 8.5 kada sapuni trebaju da nastanu. Problem je u sledecem: dobijam 2 razlichite kolichine utroshenog KOH-a i samim tim i razlichitu vrednost % ffa, jedna metoda spushta ispushta ispod 2% a druga ne.Koja mi je metoda merodavnija? Jer posle kisele esterifikacije ako je procenat ispod 2% ulazim u baznu transesterifikaciju kojom dobijam sirovi bio-dizel i glicerin.Shta se formira ako u baznu transesterifikaciju udjem sa mashcu koja ima iznad 2% ffa?Ako neko zna neshto na ovu temu mogli bismo da razmenimo iskustva,poshta je ovo tema gde malo teze nalazim sagovornika.

Hemijska industrija „Briksol“ iz Vršca spremna je da pokrene proizvodnju biodizela i glicerina i zato traži strateškog partnera koji bi u taj posao uložio 20 miliona evra, rekao je direktor ove firme Vladimir Dmitrović. Kako je istakao Dmitrović u izjavi agenciji Beta, „Briksol“ je spreman da iskustva, tehnologiju, postrojenja za proizvodnju, magacinski i rezervoarski prostor, kao i transportna sredstva, ponudi i za zajedničku proizvodnju.

- Potreban nam je strateški partner koji je spreman da u ovaj posao uloži oko 20 miliona evra. Sirovina, nerafinisano ulje, može i da se uveze, što je jeftinija varijanta, rekao je Dmitrović, ističući da u proizvodnji biodizela nema otpada, da sve može da se iskoristi, pa je zbog toga to visokoprofitabilan posao.

Dmitrović je dodao da prepreku za započinjanje te proizvodnje ne predstavlja ni izgradnja pogona za ceđenje ulja, jer u krugu od stotinak kilometara od kompanije „Briksol“, u Velikom Gradištu i Srpskoj Crnji, već postoje uljare koje to mogu da urade. Jedan od prvih proizvođača biodizela u Srbiji „Briksol“ prve količine tog ekološkog goriva proizveo je 1994. godine za vreme naftnog embarga, kada je prema rečima Dmitrovića, bilo proizvedeno ukupno 4.000 tona biodizela, što je bilo dovoljno da u potpunosti ovladaju tom tehnologijom proizvodnje.

Kapacitet pogona „Briksola“ u kojem se proizvodi biodizel je 20.000 tona na godišnjem nivou, a Dmitrović je naglasio da bi se malom investicijom, odnosno, ugradnjom ultracentrifuge, kapacitet povećao za dva i po puta. On je objasnio da se od jednog hektara zasejanog uljanom repicom dobije tona biodizela, naglasivši da bi investicija omogućila preradu uljane repice sa 50.000 hektara. Po hemijskoj preradi biodizela nus proizvodi - glicerin, masne kiseline, lecitin i drugo, takođe se mogu vrednovati, čime bi se, kako je naglasio Dmitrović, smanjila potreba za njihovim uvozom.

- Glicerin niko ne proizvodi u našoj državi, a mi za to imamo mogućnosti. Trenutna potrošnja glicerina u našoj zemlji je oko 400 tona na godišnjem nivou i sve se uvozi, otkriva on.

Izvor: Pregled, 31.08.2005; Strana: 14

PREDLOG DIREKTORA VRŠAČKOG „BRIKSOLA"

Vladimir Dmitrović predlaže da se modifikovana biljka preradi, jer stručnjaci njegove fabrike znaju kako se to radi

VRŠAC - Umesto da se modifikovana soja sa naših polja uništi, Vladimir Dmitrović, generalni direktor Hemijske industrije „Briksol" u Vršcu, predlaže njen otkup i potpuno iskorišćenje. U ovom slučaju bi od štete bilo čak i - koristi, jer bi sve požnjevene količine „nepoželjne biljke" bile upotrebljene za proizvodnju biodizela.

Možda bi ovaj predlog delovao nestvarno da ova vršačka firma nema i izuzetno iskustvo u preradi uljarica u dizel-gorivo. Još dok je država stenjala pod sankcijama, 1994. godine, u pogonima „Briksola" je od uljane repice i suncokretovog ulja proizvedeno oko 4.000 tona kvalitetnog goriva, toliko traženog u to vreme.
- Imamo i iskustva i znanja, koje je na nivou razvijenog sveta - kaže direktor Vladimir Dmitrović, koji je i široj javnosti poznat po tome što je „Briksol" spasao od sigurnog „katanca". Neophodno je da nam se dozvoli otkup „M" soje, koju bismo u našim pogonima „pretočili" u gorivo.

Direktor Dmitrović nam je rekao da bi preuzeta soja, prema dogovorenoj ceni, proizvođačima mogla da bude odmah isplaćena proizvodima ovog akcionarskog društva: sredstvima za pranje i čišćenje, insekticidima, hepo-kockama, prehrambenim bojama i aromama... Ova vršačka firma nema dovoljno obrtnih sredstava, pa bi isplata preuzete modifikovane soje mogla da bude i u novcu, ali samo ukoliko vlada Srbije priskoči u pomoć, i odobri kredit, koji bi joj bio vraćen nakon realizacije proizvedenog biodizela.

Naravno, svemu bi trebalo da prethodi svojevrsno „pomilovanje" modifikovane soje, koja sazreva, prema slobodnim procenama, na više hiljada hektara u Srbiji. Njoj je, čak, izrečena i najstroža trenutna zakonska kazna.

Redovna proizvodnja biodizela je, i inače, planirana u „Briksolu", ali se za ovaj poduhvat pažljivo traži imućan strateški partaer, jer novca za ovaj projekat nema. Međutim, inicijatava direktora Dmitrovića, o iskorišćenju modifikovane soje, ne zavisi od budućeg partnera. Proizvodnja bi za kratko vreme mogla da počne odmah nakon preuzimanja nepoželjnih žutih bobica.

- Osim biodizela, kao glavnog proizvoda, imali bismo i glicerinsku vodu, kao uzgredni produkt - nastavlja direktor Dmitrović. - Od nje, u daljem tehnološkom postupku, kojim, takođe, vladamo u potpunosti, dobijali biomo glicerin, čija je primena veoma široka. Srbija godišnje uvozi oko 400 tona glicerina, a mi imamo opremu za godišnju proizvodnju od hiljadu tona. Njeno nekorišćenje je veoma skupo, i za nas i za državu.
Cena kilograma glicerina je, inače, od jednog do 1,4 evra.

Mogućnost da od sasvim izvesne štete bude vajde sasvim je realna. Prvi potez je povučen, ali to nije dovoljno. Nesvakidašnju inicijatavu „Briksol" nije u stanju sam da realizuje. Uza sve, ne samo da je i budućnost na strani biodizela kao alternativnog goriva, već u njegovoj proizvodnji od uljarica gotovo da nema otpadaka.

Biodizel je, mada po sastavu različit od nafte, sasvim pogodan kao alternativno gorivo. U razvijenom svetu zamena nafte biodizelom dostigla je pet odsto, a prema realnim predviđanjima, ubrzo će se udvostručiti.

Kapaciteti

- Spremni smo da solidnom strateškom partneru ponudimo iskustvo, tehnologiju, opremu za proizvodnju biodizela, rezervoare i transportna sredstva. Trenutni naši preradni. kapaciteti iznose 20.000 tona godišnje, a nakon instalisanja dodatne opreme taj kapacitet bismo gotovo utrostručili. Od toga bi i ratari imali koristi, jer bi nam za svaku tonu preradnog kapaciteta, bio potreban hektar pod, recimo, uljanom repicom - kaže direktor „Briksola" Vladimir Dmitrović i naglašava da pogoni za ceđenje uljarica već postoje u Velikom Gradištu i Srpskoj Crnji.

Izvor: Politika, 03.09.2005; Strana: NK1

SRBIJA NEMA PLAN ZA ŠTEDNJU NAFTE

Godišnje se za uvoz izdvoji 700 miliona dolara, ali nadležni ne razmišljaju o alternativama

Za uvoz nafte Srbija (NIS i privatnici) prošle godine izdvojila je između 600 i 700 miliona dolara, a po novim cenama, koje su na svetskom tržištu po barelu nafte između 65 i 70 dolara, ovaj iznos biće gotovo udvostručen. Ipak, nadležni u Ministarstvu rudarstva i energetike nemaju bojazan od novih izdataka uz obrazloženje da ionako spadamo u zemlje sa niskom potrošnjom.

- Mogućnosti za štednju su gotovo nepostojeće s obzirom na to da smo po pitanju potrošnje nafte na dnu lestvice evropskih zemalja. Govoriti o uštedi i smanjenju potrošnje nafte nije put. Može se govoriti o potrebi da poboljšamo energetsku efikasnost - kaže prof. dr Slobodan Sokolović, pomoćnik ministra rudarstva i energetike. U prilog tome on navodi statistiku koja kaže da na 1.000 stanovnika Srbija godišnje troši 324 tone nafte, Slovenija 1.108, Mađarska 482, Austrija 1.400, a Hrvatska 542 tone.

- Drugi pokazatelj, broj vozila na 1.000 stanovnika, pokazuje da smo takođe pri dnu. Tako kod nas na 1.000 stanovnika dođe 210 vozila, u Hrvatskoj 260, Sloveniji 510, a u Austriji 570. I to pokazuje da je potrošnja belih derivata kod nas niska - tvrdi Sokolović. On napominje da je stopa rasta uvoza nafte kod nas 6 odsto godišnje i spada u veće stope u okruženju, što ocenjuje kao pozitivna signal jer znači da je privreda u usponu.

U Srbiji se godišnje preradi oko četiri miliona tona nafte, od čega je 645.000 tona domaće proizvodnje. Domaća proizvodnja je u opadanju, pa je 2003. godine kod nas bilo proizvedeno 690.000 tona, a 2004. godine 645.000 tona.

- Za povećanje domaće proizvodnje potrebne su složenije tehnologije, veća sredstva, ali to znači i veći rizik. Država za to nema sredstava i put je u davanju koncesija privatnim kompanijama - kaže Sokolović.

Za širu primenu i stimulaciju aternativnih izvora, poput biodizela, plina, biomase, nadležni takođe tvrde da nema sredstava.

Sijka Pištolova, urednik sajta „Energy observer. com“, tvrdi da se svaka ozbiljnija zemlja već uveliko spremila za odbranu od naftnog šoka, koji se odavno mogao naslutiti.

- Niko ne može da se sačuva od posledica poskupljenja nafte, ali naftni šok nije od juče i svima je jasno da će on potrajati. Uostalom, izvori nafte se na svetskom niovu procenjuju na još 50 godina. Upravo zato svi pokušavaju da nađu alternativne izvore, koji ne mogu u potpunosti zameniti naftu, ali mogu smanjiti uvoz i zavisnost od belog zlata. Velika je dobit za svaku, pa i mnogo bogatiju državu od Srbije, ako smanji potrošnju nafte makar za jedan procenat. Da smo mi normalna država, Ministarstvo rudarstva bi još prošle godine napravilo kriznu grupu zbog skoka cena nafte, koja bi se bavila alternativnim izvorima kao što su biodizel, plin, biomasa. Njihova primena bi za desetak godina mogla da donese uštede u potrošnji nafte od 10 odsto - kaže Pištolova.

Jedno od rešenja koje može doneti uštede u saobraćaju - prelazak na tečni naftni gas ili plin, čija je cena gotovo za trećinu niža od cene benzina, postaje sve popularnije u svetu. Sokolović kaže da masovniji prelazak saobraćaja na plin nije program koji se može preko noći uraditi jer podrazumeva mrežu stanica i opremu za sama vozila. Uz to, on napominje da država ne može garantovati trajnu politiku oslobođenja od akciza, niti stabilnu cenu plina, kako bi popularisala ovaj vid potrošnje. Prema njegovim rečima, država može samo da se zalaže za održavanje pariteta cena, koji je kod nas takav da je cena plina niža od realne.

- Jasno je da je tečni gas jeftiniji energent i svuda tamo gde je moguće napraviti zamenu, treba to učiniti. Ali, država ne može da podstiče korišćenje plina na uštrb drugih - kaže Sokolović i dodaje da je planom reorganizacije NIS-a predviđeno formiranje posebne kompanije koja će se baviti isključivo primenom tečnog naftnog gasa i prirodnog gasa u saobraćaju. Pištolova smatra da država koja ima strategiju uvek stimuliše korišćenje određenih energenata, što bi kod nas mogli biti biodizel i plin, za koje nisu potrebna velika ulaganja kao za mini hidroelektrane ili vetrenjače. Ugradnja opreme za plin u automobile kod nas košta od 250 do čak više hiljada evra u zavisnosti od modela, a litar plina u proseku oko 34 dinara. Sve veći broj pumpi ima i točionice plina, pa ovaj energent nije nedostupan ni u provinciji. Čak i uz veću potrošnju u odnosu na benzin (umesto 10 litara benzina na 100 kilometara troši se oko 14 litara plina) uštede u novcu su oko 50 odsto.

lakše do plina

Podaci AMSS govore da je poslednje dve do tri godine u Beogradu bilo samo devet pumpi na kojima se prodavao autogas, pre godinu dana 50, a trenutno ih ima oko 110.
- Prelazak na plin je višestruko koristan i sa ekonomskog i sa ekološkog aspekta. Saobraćaj je veliki potrošač derivata nafte, a kod nas je ta oblast prilično zanemarena. U svetu je veoma rašireno, pa je u SAD, Indiji i mnogim evropskim gradovima čitav gradski prevoz prebačen na plin, koji je jeftiniji i manje zagađuje - kaže Slobodan Ružić, nekadašnji zamenik ministra rudarstva i energetike i direktor kompanije „Energy Saving Group“.

On ističe da Srbija ima mnogo resursa za smanjenje potrošnje nafte i derivata, a jedna od oblasti je svakako industrija. Prema Ružićevim rečima, imamo izuzetno neefikasnu industriju pre svega zbog zastarele opreme.

Izvor: Blic, 06.09.2005; Strana: 5

---

'fala Aleksandre ali mene ne znanima politichki znachaj bio-dizela... da li neko osim mene radi u laboratoriji za dobijanje bio-dizela, voleo bih da chujem kakva su njegova iskustva...

Izgradnja fabrike za proizvodnju biodizela na lokaciji uljare "Mladost" u Šidu započeće početkom aprila i prve količine ovog sve traženijeg goriva biće proizvedene u roku od godinu dana. Ugovor o izgradnji uljare biće potpisan 10. ovog meseca u Skupštini grada Beograda. Tom prilikom, potpisaće se i ugovor o isporuci 10 tona biodizela gradskom prevozniku, kako bi se i kroz testiranje autobusa na jednoj od beogradskih linija pokazali prednosti korišćenja biodizela.

Vrednost ove investicije iznosiće oko 20 miliona evra, od čega će samo oprema koštati oko osam miliona. Uporedo sa izgradnjom prerađivačkih kapaciteta, namerava se da se širom Srbije sprovede i veliku kampanju za setvu uljane repice, kako bi se obezbedili dovoljne količine sirovine za proizvodnju biodizela. Potencijal Srbije za setvu uljarica iznosi oko 600.000 hektara, od čega je, sasvim realno, da uljana repica zauzme oko 200.000. Sa tih površina je, uz prosečan prinos od 2,3 tone po hektaru moguće proizvesti 460.000 tona uljane repice, koja se preradi u 170.000 tona ulja.

---

Ako neko ima vremena evo link pa nek proba http://journeytoforever.org/biodiesel_mike.html

Veroljub Radovanović, suvlasnik kompanije „Lubokons” u Bratislavi, u Slovačkoj, biznismen iz Kruševca, bavi se proizvodnjom biodizela u toj zemlji skoro deceniju i po, i ponudio je Vladi Srbije program proizvodnje ovog energenta u našoj republici.

- Na osnovu iskustava zapadnih zemalja, u prvom redu Nemačke, uradio sam program za ovu stratešku investiciju i ponudio ga besplatno Vladi Srbije, koji je, Slovačka platila 100.000 evra. U njemu su detaljno obrađene mogućnosti za proizvodnju uljarica u Srbiji, klimatski uslovi, pedološki sastav zemljišta, zemljišni fond, a zatim način proizvodnje, standardi EU, ljudski resursi, edukacija kadrova, marketing i poreska politika zemlje, koja na samom startu mora biti veoma stimulativna. Kod nas postoje izvanredni uslovi za ovaj biznis, koji može radno da angažuje više desetina hiljada ljudi i da bude veoma značajan izvozni artikal. Samo Nemačkoj je potrebno 2,5 miliona tona biodizela godišnje, a cena po toni je 450 evra. Njegova proizvodnja u EU do 2010. godine, po tzv. Kjoto sporazumu, treba da se poveća sa sadašnjih 2 na 5,7 odsto, a do 2020. godine na celih 20 odsto. Biodizel je ekološki energent, dobija se iz uljane repice i suncokreta, ima višestruke koristi i prednosti u odnosu na klasične vrste goriva. Njegovim korišćenjem smanjuje se emisija gasova i izbegava stvaranje efekta „staklene bašte”. Što se tiče ugljen-dioksida neutralan je, u sebi ne sadrži sumpor, olovo, niti azotna jedinjenja. Bolje sagoreva u motoru, a njegovim korišćenjem smanjeno je zagađenje vazduha i vode i čovekove sredine za čak 300 odsto, jer je biološki razgradljiv. Njegovi pozitivni efekti prisutni su i u poljoprivredi, jer uljana repica uspeva na svim tipovima zemljišta.

Stručnjaci procenjuju da se u Srbiji za period od 5-7 godina mogu proizvesti sirovine za 30 fabrika biodizela, od 10.000 tona, koristeći 200.000 hektara slobodnog zemljišta. Korist je ogromna, jer je računica neumoljiva: 300.000 tona biodizela, 450.000 tona sačme, 36.000 tona glicerina, 18.000 tona masnih kiselina i 180 tona lecitina, koji je važan u proizvodnji lekova. U razvijenim zemljama biodizel se, pored uljane repice, dobija i od poljoprivrednog, industrijskog, komunalnog i raznog drugog otpada, vodenog bilja (mikroalgi).

- U odnosu na žitarice isplatljivija je proizvodnja uljarica. Njen prosečan prinos po hektaru je oko 3,5 tona, a za jednu fabriku od 10.000 tona biodizela potrebno je 5.700 hektara zemljišta pod ovom kulturom. Na Zapadu država stimuliše ovu proizvodnju, pa smatramo da slično i kod nas treba da se radi. Recimo, Komercijalna banka Beograd ne poznaje ovaj evropski projekat, što je za mene bilo iznenađujuće, ili pak neće da ga finansijski podrže.

Kompanija „Lubonoks” napravila je fabriku u Nakućanima, u Latviji, a za njihove uslove veoma profitabilan program i do sada su izgradili šest fabrika. Među evropske lidere u proizvodnji biodizela stigla je i Češka, koja je od 100.000 tona uljane repice u 1991.godini stigla do 1,1 milion u prošloj godini.

- Kompanija „Lubonoks” je već potpisala ugovor o izgradnji jedne fabrike biodizela u Sremu, a nada se da će u zemlji preovladati razum u ekološkoj i ekonomskoj sferi i da će do realizacije ovog projekta uskoro doći, kao i do prave izvozne ekspanzije (u prvom redu u Grčku). I nus proizvodi biodizela su korisni. Od glicerina se pravi ekološko sredstvo za hlađenje motora, a ima i mnogostruku namenu. Proizvodnja biodizela je ograničena raspoloživim zemljišnim fondom, a u odnosu na klasična goriva potrošnja je veća za samo jedan odsto, što je zanemarljivo. Med od uljane repice spada u red najboljih i najkvalitetnijih vrsta tog životnog eliksira, što je još jedan dokaz višestrukih koristi i kvaliteta ove biljke.

Autor: ŽIVOMIR MILENKOVIĆ
Novina: Pregled - www.pregled.co.yu
Datum: 09.02.2006.
Strana: 14

---

Novosadska kompanija Viktorija Grupa potpisala je ugovor sa nemačkom kompanijom Lurgi o izgradnji fabrike biodizela u okviru postojeće fabrike ulja u Šidu, u koju će se uložiti od 15 do 16 miliona evra. Izgradnja fabrike prvi je projekat tog tipa u regionu. Očekuje se da bi već krajem ove godine krenulo sa probnom proizvodnjom prvih količina biodizela. Kapacitet proizvodnje nove fabrike biti 100.000 tona biodizela godišnje, što će zadovoljiti tek tri odsto potreba za tim proizvodom na tržištu Srbije. Za dobijanje sirovine za planirane količine biodizela u fabrici u Šidu, potrebno je da suncokretom i uljanom repicom budu zasejane veće površine nego sada Fabrika ulja "Mladost" u Šidu, iz sastava Viktorija Grupa, trenutno dnevno preradi 350 tona suncokreta i uljane repice.

Predstavnici Viktorija Grupe i GSP Beograda potpisali su istovremeno ugovor o donaciji 10 tona biodizela za linije 55 i 601 GSP-a, koje će se utrošiti u narednih mesec i po dana. Ministarstvo energetike će do kraja godine uraditi precizni pravilnik o upotrebi tečnih biogoriva, u koje spada i biodizel, koji se proizvodi iz biljnih ulja.

---

Biodizel

Ideju o dobijanju goriva iz biljaka prvi put pre jednog veka pokušao je da realizuje nemački inženjer Rudolf Dizel iskoristivši za pokretanje prototipa dizel motora ulje od kikirikija, ali se njegova zamisao nije ostvarila zbog pojave dizel (gasnog) ulja. Ovaj u to vreme pristupačan i jeftin naftni destilat pokazao se kao zadovoljavajuće efikasno gorivo za dizel motore, ali je njegova šira upotreba po prvi put dovedena u pitanje u vreme prve naftne krize 1973. godine.

Za razliku od dizel goriva, biodizel ne sadrži sumpor, čime se smanjuje mogućnost za pojavu kiselih kiša. Visok sadržaj kiseonika smanjuje čestice (ili čađ) u izduvnim gasovima, dok potpunije sagorevanje doprinosi i smanjenoj emisiji ugljen-monoksida.

via

---

Proizvodnja biodizela u 25 članica Evropske unije premašiće ove godine 3,1 milion tona, što je 20 odsto više nego 2005. Članice Unije planiraju da do 2010. godine biogorivom zadovoljavaju 5,75 odsto svojih potreba u gorivu. Visoke cene sirove nafte doprinele su da poraste interesovanje za proizvodnju biodizela, jer poreske olakšice u pojedinim evropskim zemljama stimulišu njegovu proizvodnju.

U novije vreme se zapaža tendencija povećanja korišćenja sojinog i palminog ulja u proizvodnji biodizela, što je povezano s njihovom nižom cenom. Sada se u EU oko 80 odsto biodizela proizvodi na bazi repičinog ulja. U Francuskoj biodizel koristi oko 70 odsto automobila. Ta zemlja je među prvima akcenat stavila na proizvodnju biodizela i sada je, uz Nemačku, njegov najveći proizvođač u 25-očlanom bloku. Očekuje se da obim proizvodnje biogoriva u Francuskoj do 2008. poraste na 2,3 miliona tona, od čega će se 80 odsto dobijati iz repičinog ulja i suncokreta, a preostala količina iz drugih biljnih ulja i životinjskih masti.

Planirano je da udeo biogoriva na francuskom tržištu do 2008. godine poraste na 5,75 odsto, dok taj pokazatelj u celoj EU može biti dostignut tek 2010. godine. Maksimalna setvena površina koja u Francuskoj može biti izdvojena za uljarice sada iznosi oko tri miliona hektara. Za 2008. godinu je planirana površina od 2,5 miliona hektara (rod uljarica sa 1,5 miliona hektara biće korišćen za proizvodnju biogoriva, a sa milion hektara za prehrambene ciljeve). Kako proizvodnja uljarica za nekoliko godina neće moći da zadovolji rastuću tražnju biogoriva, rašće udeo drugih oblika sirovina za njegovu proizvodnju.

http://www.iht.com/articles/2006/03/28/business/biofuel.php

http://today.reuters.com/busin..._US-ENERGY-EUROPE-BIOFUELS.xml


_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 03.04.2006. u 15:14 GMT+1]}

---

u odnosu na sve već rečeno zanima me šta je ono bilo devedesetih kada smo bili pod sankcijama tj .dali je to bio biodizel o kome se toliko priča pošto se ono i nije baš pokazalo kao baš nešto.