Razne moderne tehnologije pristupa GPON/DOCSIS 3/VDSL2+/Direct fiber/wireless/...
Ne živim u Srbiji ali evo čisto da prenesem ukratko koje opcije razni provajderi nude i kakva su iskustva korisnika.
Generalno kod svih ovih tehnologija modemi (u raznim oblicima) su oko 100 evra na strani korisnika (50-200).
Isto tako, iskorišćenje linija je malo jer 1. Pre ili kasnije hard diskovi postanu puni 2. Ljudi uzimaju brže pakete da bi manje čekali na stvari, ne zato što imaju potrebe za većom količinom podataka za transfer.
--
VDSL2+
Marketing raznih provajdera ovo zove Fiber ili FTTC/FTTN (cabinet/node). Optičko vlakno ide do malog čvorišta koje se nalazi negde na ulici ili u podrumu zgrade ili na ćošku, i onda zadnjih ~100 metara signal ide preko telefonske parice. Brzine su obično do 100/100 (nekad simetrične nekad asimetrične).
Provajderi koji nude povezivanje ovakvom tehnologijom su obično stari telefonski provajderi koji imaju autoritet da promene namenu telefonske parice. Telefonska usluga / televizija / internet su razdvojeni VLAN-ovima.
Korisnici uglavnom nemaju problema sa oversubscription-om, što je i logično jer ISP uvek može da pusti još jedan wavelength iz kabineta ili da uzme 10Gbps transceiver u zavisnosti od toga koju opremu koriste, i telekomi koji poseduju parice tradicionalno imaju dobar peering jer su nasledili vodove i prostorije iz prošlosti kad im je telefonija bila najprofitabilnija usluga na mreži.
--
GPON
Fiber to the home (verovatno najpopularnija varijanta) U ovom slučaju korisnik zapravo može da vidi optički kabl.
Provajder instalira jedan ili dva OLT uređaja (active + standby jedan na svakoj strani kabla mogu da preuzmu deo korisnika u slučaju prekida po potrebi), a onda se više korisnika kači na jedan isti kabl, je da se koristi multiplexing kako bi više korisnika mogli da koriste optičko vlakno istovremeno (samo jedan laser svetli u bilo kom trenutku). Pasivni spliteri su jeftini (5-20 evra red veličine). Korisnici (ONT) ne komuniciraju međusobno, sav saobraćaj je aes enkriptovan između OLT/ONT . ONT je obično router koji ima direktan sc priključak, ili u nekim slučajevima SFP modul.
Kapacitet vlakna je 2.5G/2.5G (download na 1490nm upload na 1310nm). Provajderi na jedno vlakno kače 16-64 korisnika, i prodaju od 50/10 do 500/200 Mbps pakete, retko brže. Korisnici obično nemaju problema sa oversubscription-om, ali neki korisnici su razočarani jer imaju optičko vlakno a nemaju gigabitni ili simetrični internet, ili speedtest im ne valja ili žive u kući, ont / onu / wifi/router im je pored strujnog brojila i imaju loš wifi u drugom delu stana/kuće ili provajder im ne dopušta da koriste ONT/ONU router wifi u bridge mode-u.
--
10Gpon.
Naslednik GPON, malo provajdera zapravo koristi, kapacitet vlakna je 10G/10G (ređe 10/1). Kućni pristup je 1G/1G obično. U Singapuru nude 2.5G download kod kuće i imaju komplikovane dijagrame za krajnje korisnike o tome kako da dobiju 2.5G na jednom kompjuteru (većina uređaja ima gigabitne portove, 2.5G je komplikovano i znatno skuplje). Podržava 128 korisnika po vlaknu.
--
DOCSIS 3.0
Najrasprostranjeniji oblik broadband-a danas (SBB podržava). Korisnik se kači na koaksijalni bakarni kabl koji deli sa svojim komšijama, signal putuje do pojačala, odatle dalje ponovo bakarnim kablom dok ne dođe do CMTS-a kod provajdera. Novina kod DOCSIS 3.0 (EuroDOCSIS 3.0), je što modem može da koristi više kanala (televizijskih frekvencija) istovremeno do 32down/8up . U Americi su kanali uži i imaju kapacitet 42Mbps, u Evropi su širi i imaju kapacitet 55Mbps. Frekvencije se dele između korisnika. Naprimer, moj provajder u Irskoj (Virgin Media/UPC/Liberty Global) nudi 2 paketa, od 240/24 i 360/36 i frenetično teraju korisnike da koriste 24 kanalne / 32 kanalne modeme.
Korisnici uglavnom nemaju problema sa oversubscription-om, osim u veeeelikim stambenim zgradama na periferiji gde nisu stigli da provuku optičko vlakno ili u studentskim domovima gde nisu stigli da provuku dovoljno optike ili instaliraju blizu CMTS i imaju jako puno korisnika na istom kablu koji ne plaćaju TV pretplatu gde je zarada veća.
--
CWDM/DWDM
Direktno vlakno. Direct fiber, dedicated fiber,.... Ovo se češće koristiti za povezivanje firmi. Ideja je slična GPON-u, mreža se obično gradi tako što se razvlači vlakno u prsten ili ponekad samo u vod gde više korisnika može da deli vlakno. Svaki korisnik dobija svoju talasnu dužinu na delu prstena do drugog korisnika (na primer internet provajdera) Na mestima gde se priključuje korisnik na mrežu (ili jedan vod na drugi) koriste se oadm / roadm uređaji (optical add/remove multiplexer). CWDM omogućava 16 talasnih dužina u vlaknu, DWDM omogućava 80 talasnih dužina u vlaknu. DWDM oprema je značajno skuplja jer zahteva temperaturno stabilisane lasere svuda. CWDM je jeftinija (45e gigabit SFP transceiver 90e oadm). Takozvani microtrenching i jeftini armirani kineski kablovi čine ovu opciju nešto za razmatranje za slučaj firmi.
--
Wireless PtP/PtMP
(Point to point, point to multipoint). Ovi provajderi su popularni u ruralnim sredinama, selima i predgrađima gde veći provajderi nisu zainteresovani da posluju. Za izgradnju ovih mreža potreban je relativno mali broj dozvola (nema kopanja za kablove ili iznajmljivanja bandera). Provajderi obično koriste Mikrotik, Ubiquiti ili Cambium uređaje koji koriste tehnologiju sličnu 802.11, međutim drugačiju u pogledu toga što se bazira na nekoj varijanti TDMA pristupa tako da latencija na linkovima ne prelazi nekoliko milisekundu ili dve uprkos tome što se link zapravo koristi od strane više korisnika ili što se koristi za upload I download istovremeno. Za PtMP, provajder obično postavlja baznu stanicu na uzvišenje/stub/toranj, i na nju nekoliko sektor antena na različitim frekvencijama i možda Omni (za detektovanje smetnji) i možda PtP antenu za backhaul ako ta bazna stanica nije povezana optikom dalje. Kod krajnjeg korisnika se instalira veoma usmerena antena prema baznoj stanici. Sličnost za 802.11 je u modulaciji authentikaciji i enkripciji obično.
PtMP obično ima 5-20 korisnika zakačenih na jednu sektor antenu, i provajderi prodaju 5/1 10/1 20/2 50/4 pakete i slično. Kod PtP, korisnik ima svoj mali opseg koji niko drugi ne koristi i brzine idu od 100Mbps/200Mbps do 1Gbps u retkim slučajevima. PtP oprema ide od 50 evra za staru n antenu, preko 200 evra za par malih AC antena koje pružaju 150-400 Mbps u oba smera, do par hiljada za gigabit u oba smera). Udaljenosti su obično do 10km za PtMP, za PtP često i više.
Korisnici su obično zadovoljni jer je brzina pristupa obično veća nego što im adsl omogućuje, ali bi rado prihvatili bržu fiksnu vezu tako da postoji poslovni rizik kod ovih provajdera, pogotovu za PtMP linkove. Ponekad u predgrađima postoje oversubscription problemi ili problemi sa frekvencijama, u malim gradovima i selima ti problemi nisu učestali toliko i lako se zaobilaze.
--
Kod svih ovih mreža, najskuplja stavka je održavanje, zatim proširenje mreže, zatim dodavanje korisnika. Održavanje zahteva da provajder ima nekoliko ekipa ljudi koji znaju šta treba da znaju o tehnologiji/imaju bar neko iskustvo u poslu sa korisnicima i sa opremom, imaju opremu na raspolaganju i pritom su voljni da se spuštaju u šahtove ili penju na bandere ili buše na određenoj visini spoljne zidove zgrada ili kopaju do kabla u bilo koje doba godine, ponekad za praznike itsl.
Zbog toga su ADSL/VDSL2(+), Kablovske, i GPON mreže popularne, one omogućavaju većem broju korisnika da dele te troškove, i samim tim što je korisnika više, poslovni rizik da će svi korisnici preći kod konkurencije istovremeno i iznenadno je smanjen.
Pozdrav.
[Ovu poruku je menjao risk dana 02.01.2017. u 13:03 GMT+1]
 |  |
 |
