Žestok napad Amerike na evro. Amerika koja ima mnogo bolesniju privredu i precenjen dolar, svim sredstvima napada Evropsku Uniju i njenu valutu. Mediji koji su u njenim rukama odrađuju posao. Na B92 pet puta dnevno imate članke kako evro propada, bla, bla. Svi mediji koji su u njihovim rukama planski stvaraju paniku.
Konačno neko ko ima isto mišljenje kao i ja. Dugo sam guglao, ali, ili sam pronašao potpuno neznanje kod učesnika rasprava, ili nezainteresovanost. Niko da kaže šta je posredi, i evo sinoć nađoh. Svaka čast za ovog gospodina. Konačno neko ko razume suštinu.
link na njegove tekstove :
http://nkatic.wordpress.com/
Rat dolara i evra ( II deo)
Posted on 18/10/2011 | 10 komentar
Može li evro konkurisati dolaru
Uprkos činjenici da se konstelacija ekonomske moći drastično promenila od kraja Drugog svetskog rata, uprkos hroničnom slabljenju i čestim dolarskim krizama, nije bilo valute koja je mogla ugroziti neprikosnovenu poziciju dolara na svetskoj sceni. Koliko god bilo ugodno i unosno kontrolisati svetski monetarni sistem, status zemlje rezervne valute nosi i visoke rizike za njenog titulara. Jedina država koja je taj teret mogla da nosi bila je Amerika.
SAD su bile najveća ekonomska sila, najveća finansijska sila, najveća vojna sila i pri tome najotvorenija ekonomija – ne samo za robe, već neuporedivo važnije, za tokove kapitala. Na tržištu uvek ima dovoljno dolarskih hartija od vrednosti koje se mogu kupiti ili prodati brzo, bez zastoja i visokih troškova. Ova likvidnost dolarskih hartija od vrednosti je ogromna prednost koju investitori visoko cene.
Veliki prilivi ili odlivi kapitala, ili pak kontinuirane špekulativne transakcije mogu ugroziti stabilnost gotovo svake države. Moć stihije finansijskog tržišta ili povremene, organizovane napade na valutu, osetile su gotovo sve države u različitim periodima.
Velike promene u vrednosti valute (na bilo koju stranu) uvek imaju loše posledice po ekonomiju i destabilizuje finansijski sistem. Kada valuta naglo jača ugrožen je izvoz, a špekulativni kapital se sliva u finansijski sistem. Kada valuta naglo slabi, uvoz poskupljuje, dolazi do inflatornog pritiska usled rasta uvoznih cena, a kapital napušta zemlju. Države su tada primorane na velike korekcije kamatnih stopa, bez obzira na stanje u kome se ekonomija nalazi u tom trenutku. Još gore, ovakve promene dolaze iznenada, teško ih je predvideti, još teže amortizovati. Zbog svega ovoga, ni jedna od zemalja koje su po nekom kriterijum mogle pretendovati na status rezervne valute, niti je mogla, niti je želela da taj teret nosi.
Švajcarski franak, koji je tradicionalno jak i stabilan i koji je u periodima finansijskih kriza bio sigurno utočište ili zamena za zlato, gotovo da nikada nije prešao 2 odsto svetskih rezervi. Ekonomija Švajcarske je relativno veoma snažna, ali je apsolutno mala.
Moćna nemačka ekonomija, sa verovatno najkvalitetnijom centralnom bankom na svetu, dugo je zadržavala neke od oblika kapitalne kontrole. Udeo marke u svetskim rezervama je dostizao maksimalno 15 do 16 odsto, što je značajno ispod njene međunarodne reputacije.
Slično kao i Nemačka, i Japan je kapitalne tokove dugo držao pod kontrolom. Početak liberalizacije kapitalnih tokova označio je i početak žestokog posrtanja za Japan. Učešće jena u svetskim rezervama nije prelazilo 7 odsto ni u njegovim „najboljim godinama“.
Britanska funta, koja je svojevremeno vladala svetskim ekonomskim sistemom, pala je svojim učešćem u svetskim rezervama sa 20 odsto (tokom šezdesetih) na ispod 5 odsto.
Veliki i česti poremećaji na svetskom finansijskom tržištu zahtevaju koordinaciju monetarnih politika različitih država. To nije jednostavan niti lagan proces, jer su interesi država u takvim trenucima u pravilu suprotstavljeni. Amerika je, ponovo zbog svoje ukupne snage, bila u mogućnosti da ostale države ili nagovori ili prisili na saradnju, kad god je to bilo potrebno. Po logici stvari, ovo sporazumevanje je u pravilu reflektovalo interese SAD, i neretko je sprovođeno grubo i arogantno.
Kreiranje evra je kao svoj krajnji cilj imalo nepovratnu integraciju Evropske Unije, postupno harmonizovanje fiskalnih politika, ali i odbranu (ili izolaciju) od poremećaja koji su prečesto dolazili sa dolarske strane. Okončanjem Hladnog rata započeo je i period postepene emancipacije Zapadne Evrope, koja je bila već umorna od svoje inferiorne pozicije u odnosu na SAD. Stvaranje zajednička valuta je jedan od moćnih signala tog procesa.
Evro se u obliku fizičkog novca pojavio 1. januara 2002. godine. Istog tog dana, u intervjuu CNN-u, Romano Prodi, tadašnji Predsednik Evropske komisije izjavljuje da je evro politički, a ne ekonomski projekat. On predočava značaj i ulogu evra u kreiranju bi-polarnog sveta (sa dolarom i evrom na suprotnim polovima), uz nagoveštaj da je to tek početak, „antipasto“, onoga što sledi.
Uprkos svim evidentnim slabostima i kontroverzama, evrozona ima sve uslove da dolaru bude takmac. U njenom središtu je kvalitetna centralna banka koncipirana po nemačkom uzoru. Ekonomija EU je (zbirno) veća od američke, iako je BDP Evrozone nešto niži od američkog.
Uz sve ekonomske probleme, a ko ih nema, Evropa ima dobru i balansiranu privrednu strukturu, modernu ekonomiju i odličnu infrastrukturu, daleko bolju od američke. Vodeće evropske ekonomije ne zaostaju u produktivnosti (po času) za američkim takmacima. Potrošnja energije je neuporedivo racionalnija, odnos Evrope prema ekologiji, velikoj temi dvadesetprvog veka, mnogo je odgovorniji od američkog.
Evrozona kao celina, ima značajno manji budžetski deficit od SAD, kao i niži nivo javnog duga, uprkos ulaganjima u širu i humaniju socijalnu zaštitu od američke. Za razliku od SAD, evrozona ima i uravnotežen tekući bilans.
S druge strane, na američkoj strani su pored već ranije pomenutih prednosti, fleksibilnija ekonomska strukturu i izuzetan duh preduzetništva koji ne jenjava još od pionirskih vremena. SAD su i dalje lider u modernim tehnologijama.
Američka demografska struktura i trendovi su znatno bolji od evropskih. Nije bez značaja ni činjenica da je američko stanovništvo, bar do juče, iskazivalo manje zahteva prema državi od Evropljana, demonstrirajući veću samostalnost, prilagodljivost i otpornost na šokove.
Amerika ima samo jednu vladu, a ima i institucije koje su kroz period Hladnog rata naučile da svoje ciljeve, javne ili tajne, efikasno realizuju iza scene. To umnogome povećava verovatnoću da će američki uticaj biti jači od uticaja koji Brisel može imati – gde god to treba, pa i u nekim evropskim zemljama.
Nejasna pozicija Velike Britanije, ili „sedenje na ogradi“, kako je to De Gol nazivao, predstavlja krupnu slabost za EU. Eventualnim ulaskom u Evrozonu, Britanija bi u velikoj meri doprinela snazi i stabilnosti zone kao i jačanju evra.
Konačno, i možda najvažnije u ovom trenutku, ciljevi SAD su u punoj saglasnosti sa interesima finansijske oligarhije koja Evropu vidi kao prepreku širenju svoje moći. Svi kontrolni mehanizmi koje EU uvodi ili nagoveštava, velika su potencijalna opasnost i moćna oligarhija će se protiv toga boriti svim sredstvima i na sve načine. U ovom bloku su i najuticajniji svetski mediji koji su evro već proglasili propalim projektom i pišu mu nekrologe.
→ 10 komentara
Objavljeno pod Medjunarodna ekonomija
Rat dolara i evra (I deo)
Posted on 13/10/2011 | 26 komentar
Preterana privilegija i deficit bez suza
U pozadini svetske ekonomske krize nastavlja se tihi valutni rat dolara i evra. Iako rat nije zvanično objavljen, čini se da je bitka za uništenje Evrozone i evra, nemilosrdna. Ulozi su ogromni i ako evro opstane, ako preživi ovaj veliki test, dolar bi mogao polako sići sa pijadestala vodeće svetske rezervne valute, mogao bi izgubiti ekskluzivitet koji već dugo ima i postati samo jedna od važnijih valuta.
Potencijalni ekonomski, ali i politički gubici koje bi SAD pretrpele u ovom scenariju su gotovo nemerljivi. Status rezervne svetske valute daje ogromnu prednost njenom vlasniku. Tako gledano, bilo bi državno neodgovorno ako bi SAD propustile da ovu prednost zadrže što duže i po svaku cenu, pogotovo ako tu cena plaća neko drugi.
Specijalni status dolara je ustanovljen po okončanju Drugog svetskog rata i bio je odraz potrebe trenutka, ali i apsolutne ekonomske i političke dominacije SAD. Bruto domaći proizvod SAD je bio veći od BDP-a drugih velikih ekonomija zajedno, uključujući tu SSSR i Japan. Američka industrija je na sličan način dominirala svetom.
Dolar je postao sidro svetskog ekonomskog sistema i zamena za zlato. Bio je konvertibilan u zlato sa fiksnom vrednošću od 35 dolara za uncu zlata. Sve ostale valute su svoje paritete fiksirale prema dolaru.
Sistem koji počiva na jednoj nacionalnoj valuti, bez obzira kako moćna sila stajala iza te valute, dugoročno je neodrživ. Da bi svetski sistem funkcionisao na takvim osnovama, da bi bio likvidan, dolara mora biti u izobilju. Ali, da bi dolara bilo u izobilju, Amerika mora imati stalni i veliki deficit tekućeg bilansa.
Ovaj fenomen se u ekonomiji naziva „Trifinova dilema“, po ekonomisti Robertu Trifinu, koji je problem objasnio daleke 1947. godine. Kejnz je takođe uočio problem i ponudio drugačije rešenje za svetski monetarni sistem. SAD su bile previše moćne da bi odustale od rešenja koje joj davalo ogromnu prednost na svetskoj ekonomskoj sceni.
Početkom šezdesetih godina dolari u opticaju daleko prevazilaze američke zlatne rezerve na kojima je dolar nominalno počivao. Paritet dolara prema zlatu je neodrživ, i to postaje svima jasno. Trifinova dilema se ponovo aktuelizuje, ponajviše u analizama poznatog francuskog ekonomiste Žaka Rufa. Iz tog vremena potiču i kovanice koje su i danas aktuelne. Jednu je skovao tadašnji francuski ministar finansija Žiskar d’Esten, koji je poziciju dolara nazvao „prekomernom privilegijom“. Na istoj liniji, Ruf je pisao da samo Amerika može imati „deficit bez suza“. Tu prekomernu dolarsku privilegiju Putin danas, prilično nepoetski, naziva parazitizmom.
Od šezdesetih godina, kada je štampanje dolara uzelo maha a SAD polako počele da gube svoju ekonomsku nadmoć, dolar je, sa kratkim prekidima, u stanju permanentne krize ili pada. Kriza se prvo reflektovala raskidanjem veze sa zlatom 1971. godine, a potom i padom vrednosti dolara. Pad je šokantni i to se najbolje vidi u poređenju sa valutama koje su na sceni poslednjih 40 godina.
Ilustracije radi, za jedan dolar se 1970. godine moglo dobiti oko 4,3 švajcarska franka. Danas se za jedan dolar može dobiti oko 0,9 švajcarskih franka. Iste godine, dolar je vredeo oko 358 jena a danas vredi oko 77 jena.
Kako to da uprkos ogromnom padu dolara, američka ekonomija funkcioniše bez krupnih problema? Na čemu počiva ogromna privilegija dolara i kako to da SAD mogu imati hroničan dvostruki deficit (i tekućeg bilansa i budžeta), a da to ne boli?
Pad dolara (iako dramatičan), nema dramatične posledice po američku ekonomiju. Amerika se zadužuje u dolarima, kupuje robe od kojih se mnoge iskazuju u dolarima i u pravilu, sve što uvozi dolarima i plaća. Za druge zemlje bi pad vrednosti valute bio ogroman problem jer bi povećao dužnički teret za iznos depresijacije i doveo do ogromnog pritiska i na cene. Ameriku ovaj problem mnogo ne pogađa.
Cene nafte i sirovina na svetskom tržištu se iskazuju i plaćaju dolarima. Ogroman deo industrijskog izvoza azijskih zemalja, latinske Amerike ili Australije na primer, iskazan je i naplaćuje se (opet) u dolarima.
Oko polovine svih dužničkih hartija od vrednosti je nominovan u dolarima, a i najveći deo berzanskih i špekulativnih transakcija se realizuje u dolarima. (Čak su i nedavno izdate obveznice Srbije nominovane u dolarima, na primer.)
Međunarodna siva i crna ekonomija koje se uvek oslanjaju na gotovinski novac funkcionišu na dolaru – 75% novčanica od 100 dolara cirkulišu van teritorije SAD. Centralne banke oko 60% do 70% svojih rezervi drže u dolarima.
Država koja želi da kupi naftu ili neku drugu sirovinu, mora imati dolare na raspolaganju. Da bi te dolare dobila, država mora prodati robu ili usluge, dakle mora razmeniti realnu, tržišno verifikovanu vrednost za zelenu hartiju. Južna Koreja na primer, mora prodati računar za dolare, pa će njima kupiti naftu. Efektivno, Koreja je računar razmenila za naftu, dala je robu za robu, koristeći dolar samo kao sredstvo plaćanja.
SAD s druge strane, mogu kupiti naftu dajući za nju hartiju koja je ofarbana u zeleno i nosi dolarski znak, jer ta hartija treba svima. Nije neophodno da svoj računar ili neku drugu robu razmene za nju – američki proizvod je i zelena novčanica. Amerika zato ne mora previše brinuti ni o stanju svog izvoza ili tekućeg bilansa. Pri tome, ni američka centralna banka se ne mora sekirati da bi tako velika emisija dolara mogla izazvati inflatorni haos – dobar deo emitovanog novca cirkuliše van zemlje i nikada se neće vratiti u SAD.
Amerika se ne mora sekirati ni oko stanja svog budžetskog deficita – njega velikim delom i bez zastoja finansiraju stranci. Preko 50% američkih državnih hartija od vrednosti je u rukama stranaca. Veliki broj država koje imaju značajan suficit tekućeg bilansa (i po tom osnovu ogromne dolarske rezerve), ulažu svoje viškove u vrednosne papire američke države. Amerika, delimično i o trošku drugih, može finansirati i svoje ratove.
Ovakvo obilje dolara drži i američke kamatne stope na nižem nivou od onih u drugim zapadnim državama. Američki dužnici, bili oni država, privreda ili građani, imaju niže finansijske troškove nego konkurencija.
Američki tržišni akteri su uglavnom lišeni troškova valutne konverzije, ne moraju da strahuju od kursnih rizika, nemaju potrebu da se od njih štite niti da troše novac na takvu zaštitu.
Američka ekonomija je još uvek moćna, i naravno, ne živi samo od štampanja novca, ali je štampanja novca profitabilna dopunska aktivnost. Amerika živi mnogo bolje, i troši mnogo, mnogo više nego što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta. Naravno, ništa ne traje doveka.
Slabljenje ekonomske moći Amerike i strahovit rast oba deficita, uspon Kine, emancipacija Evrope i pojava evra, zapretili su da ugroze specijalnu poziciju dolara. Ono što se na svetskoj sceni vidi, nije samo kriza evra, već i ogorčena borba za budućnost dolara.
Re: Kriza evrozone-ili ti sta dalje