Amerika vs Evropa

Sa moje tacke gledista i licnog iskustva situacija je sledeca:


Trenutno sam u USA radim u svetski poznatoj kompaniji, zaradjujem sumu za koju mi treba u Srbiji jedno 15 godina da radim za platu od 400EUR i da celu platu ostavljam na stranu da ne trosnim ni dinar, ja ovde imam godisnju. Mogu da priustim sve sto nisam mislio da cu ikada moci. Posao sam dobio na osnovu znanja sto u Srbiji nikada nisam mogao. E sad...to je sve prednost - dakle novac koji ce ti omoguciti ono sto mozes da kupis. Sta je sa onim sto ne mozes da kupis? Porodica, prijatelji...toga nema ovde...ima, ali sve je lazno. U USA ukoliko nemas novac ili nesto sto ce ti omoguciti priliv novca - ne treba dolaziti osim ako je cilj nesto drugo. Meni je cilj na neki nacin radno iskustvo i da sakupim novac i naravno proputujem koliko toliko i da se vratim ASAP kuci :).

Druga stvar: ovo sto kazu radi se od jutra do sutra je najobicnija laz. Super su organizovane kompanije. Ophode se jedni prema drugima sa postovanjem. Zadatke koje dobijas nisu "danas za juce" nego je isplanirano sve i da imas prostor da testiras, da vidis kako i sta, da zaista udjes u problematiku zahteva da bi mogao da resis na najbolji moguci nacin...itd...dakle super je oranizovano i nema stresa (bar u kompaniji u kojoj ja radim) jer je masovno ovde po USA borba protiv stresa i da se okrenu ljudi boljem zivotu.

Treca stvar: Usamljenost. Nikada se u zivotu nisam osecao usamljenijim nego u USA iako sam okruzen sa gomilom ljudi, novo-stecenim prijateljima...itd...Nisam tip coveka koji je vezan za roditelje, da sam nostalgican ili slicno, ali prosto tako je ovde. Imas sve (sto se moze kupiti) ali ustvari nemas nista!

Cetvrta stvar: Ono sto sam rekao sebi a to kazem i svima koji su negde na neki nacin uspeli a zele da se vrate nazad u Srbiju, kad se budem vratio , ako ne budem mogao da nadjem posao, ja onda zaista nemam sta da trazim vise u zemlji u kojoj sam odrastao. Jer ocigledno nema mesta za mene i za ljude koji imaju da ponude nesto. Nisam od onih kojima su roditelji na nekim funkcijama i pomazu cim negde zapnu - ja sam od onih ljudi "sam svoj majstor".

Peta stvar: Ono sto mi se jaaako dopada ovde je sto imas sansu da ako vide u tebi da si dobar za, na primer, prodaju - ponudice ti poziciju bez obzira kakvu diplomu imas. Dakle izvace iz tebe ono najbolje, ali je to opet njihova korist (zaradice dosta kesha na tebi) ali i tvoja korist (radices posao koji ti se dopada ako ti se dopada). Dakle svako ima sansu da radi ono sto zeli.

I da, ovde mislim da nikada nije ni bilo krize...niti ce biti!

Eto...moje licno iskustvo!

obicno, cesto cujem od nasih ljudi koji zive i u Evropi i u Americi i dalje, da su usamljeni, da su stranci hladni i dr.

Ne kazem da u tome nema istine, ali mnogi ljudi se nisu selili nikad pa ne znaju sta je seoba. Svakako da u stranom gradu, ne samo drzavi, ne mozete imati odjednom svu onu drustvenost, bogatsvo soc zivota kao sto ste imali i negovali nekih 20-25-30 godina pre nego sto ste imigrirali. Plus, imate i mentalitet koji je vama stran i to je jako jako bitan faktor.

Elem, ljudi ovde mnogo paznje i novca poklanjaju hobiju i oko hobija se i okupljaju. Ja sam kad sam dosao u Italiju krenuo na neki ples jer nisam imao novca sa ove skuplje hobije tipa biciklizam, penjanje, perverzije na vodi. Tu sam imao gomilu prijatelja, domacih i stranaca. Sve se to naravno rasturilo vremenom, ali tulumarilo se kao nekad na sarajevskim ekskurzijama. Znaju oni da uzivaju, ne bojte se, oni su hedonizam izmislili.

(potencijalno) vrlo tacno i vrlo realan problem.

Osim likova koji dodju negde pre 20-te pa se (zbog prilagodljivosti svojstvenom dobu) nekako snadju, bilo ko ko dolazi kao
vec formirana licnost nece imati puno lakih sansi za sticanje novih dubljih poznanstava. Laka poznanstva, brizljivo klasirana
po delatnostima (drustvo za sport, drustvo sa posla, drustvo za koncerte, drustvo za planinarenje..) se lako nadju, ali
za sveobuhvatno, tipa 'ortak za sve prilike, znamo sve jedan od drugom, prvi je kome se obracam za bilo sta, mogu da banem
kad god hocu i ja kod njega i on kod mene' - znatno teze.

Ne kazem da je nemoguce - znam dosta mladjeg sveta (mahom iz Srbije ili iz blize okoline) koji se relativno cesto srece, druzi, itd...
tako da nije da je problem bas toliko crn, ali definitivno nije ni kao u (onoj) Srbiji.

Na ovom planu su kulturne razlike najvece iz mnostva razloga (koje me mrzi da nabrajam).

Ozenjenima je sve daleko lakse - izrazito se preporucuje resavanje tog pitanja pre dolaska, ili ako ne pre, onda bar u okvirima
iste kulture/etnicke grupe. U paru se lakse ostvaruju kasnije mnoge druge prijateljske veze, a kad dodju deca, jos malo i lakse.

Takodje - ovaj problem se bar u nekom pocetnom periodu znatno lakse podnosi u metropolitan oblastima sa puno kulturnih
i raznih drugih desavanja.

@Svi,
kakva vam je bila perspektiva za slučaj da tamo negde ne ostvarite planirani uspeh ? Koliko ste imali prijatelja, novca u rezervi, nekretnina, rodbine koja bi vam pomogla ?

Posle početnog navikavanja, dokle ste računali da ćete stići kroz 5-10-15 godina(hijerarhijski u firmi, finansijski itsl.) ?
Dokle se to ostvarilo, a odakle nije ? Da li vas je bilo šta ograničavalo u napretku na poslu, osim sopstvene volje i potreba tržišta ?

Da li ste nešto postigli drastično brže ili sporije nego što ste očekivali da ćete postići ?
Da li vas je nešto razočaralo, a verovali ste da neće ili niste očekivali da hoće ?

Šta vam je bilo najčudnije/najzanimljivije odmah po sletanju ili izlasku iz auta/autobusa/voza ?

mislim da bi trebalo da se drzimo teme US vs UE.

Da probam da odgovorim za USA slucaj:



U mom slucaju je jako bitan period u kojem sam otisao - rane devedesete. Od momenta
kad sam (s dobrim razlozima) rekao sebi da odlazim (1990-te) do momenta dok sam finalizirao
TOEFL, GRE, slanja dokumenta, cekanje odgovora sa raznih univerziteta...proslo je dve godine,
pa sam otisao 1992-ge. U momentu kad sam pakovao kofere/davao otkaz, plata junior inzenjera
sa 5 godina radnog iskustva u solidnoj firmi (koja je u vreme Ante Markovica bila oko 1200 maraka)
je bila spala na negde 7-8 USD, sto je celu situaciju dovela do no-brainer nivoa. Sebi sam rekao da
1) idem da konacno vidim zemlju koju sam oduvek hteo da vidim
2) da nemam sta da izgubim, jer cak i ako budem spavao pod mostovima i iznosio djubre iz
restorana sigurno necu zaradjivati 7-8 USD, nego cu ako nista bar dobro nauciti jezik...a postoje
i sanse za mnogo, mnogo vise.

Objektivno - uvek sam mogao da se vratim kod roditelja u prilicno pristojne uslove.

Subjektivno - okruzenje, ljudi/nebo/zemlja u kojem sam boravio pre odlaska je ucinilo apsolutno
sve moguce i nemoguce da mi jasno stavi do znanja da tu ne pripadam. U periodu od nepune tri
godine, Beograd mog vremena je potpuno nalik prevrtanju palacinke doziveo transformaciju od
(prema genijalnoj @zmajevacf definiciji) od "biti" mesta do "imati" mesta. Gomila nekog nakota,
prakticno izmilelog ispod kamena, niti znas ko je, niti sta je, kad ga pogledas nema sta da vidis,
odjednom je pocela da glumi nedodirljive engleske lordove, da racunja, da se razmece svojim
bakalnicama (koje je, recimo, otvorio tata direktor PKB-a i koje je snabdevao duboko iza granice
legalno cistih puteva), prodavnicama lekovitih cajeva, trange-frangama....uostalom - znate celu pricu.
Citava generacija obrazovanih, istinski sposobnih, radnih je prakticno bila odsecena od svih zivotnih
perspektiva, a novo doba novih morona je nezadrzivo nailazilo,...i trebalo je ocistiti binu pre toga.

Uglavnom, sta hocu da kazem - subjektivno je povratak bio isto kao i povratak u svoj stari dobri,
ususkani krevet u koji se upravo neko pijan ispovracao....znaci nikad, a mozda ni tada.

Pozitivna strana cele price je da sam bio u relativno mladjim godinama (29), da sam bio vaspitan
da na zivot gledam kao musku igru, da nijedan posten posao nije sramota, da sam imao u dzepu
dve profesije od kojih su dobre sanse da ce jedna da proradi makar kako,...i to sto je u istom
trenutku, +/- 5 godina odlazila lavina ljudi sa pricama slicnim mojima.

Moram da kazem da je u to vreme na USA tlu postojala dosta dobra solidarnost medju sunarodnicima/kolegama.
Cesto smo se culi telefonom, i ljudi koji su se vrlo povrsno poznavali u domovini su prilicno angazovano
jedni drugima prenosili prave informacije o zemlji o kojoj smo znali trista cuda preko filmova/muzike/medija,
ali vrlo malo toga supstancijalnog.

Kako se pokazalo, imalo je puno toga da se sazna i nauci....uglavnom svojom kozom.



Velika vecina nas nije imala gotovo nikakve jasne perspektive dalje od onoga sto smo mogli da naucimo
od generacije svojih roditelja - dakle, neke sigurice tipa 'posao/kuca/porodica', tacnije - 'pusti me bre da
zivim kao normalan covek'.

Kako su se stvari kasnije odvijale, neke razlike su postajale jasnije. Prva - da cemo privilegije nasih roditelja
(sigurica/lako cemo/mozak na otavu - sve je u redu) imati eventualno tek sa 10 miliona godisnje, ali vrlo
verovatno ni tada. Druga - da nema stajanja. Treca - da mnogim crtama balkanskog mentaliteta, u prvom
redu hendlovanju razlika u novom okruzenju nema mesta.



Kad se dospe do nekog vidjenijeg profesionalnog nivoa, ili bar pokaze brz potencijal licnog rasta, pocinju da
se u igru mesaju i faktori o kojima se nije vodilo racuna - inercijalnosti grupe, klike, uticaj etnickog faktora.

Kad pokusam da napravim kompletnu sintezu svega sto me ogranicavalo, jedan ogroman procenat spada
pod jednu jedinu kategoriju - intenzivnu, galopirajucu kretenizaciju Srba. Bez obzira gde bih se sa tim
fenomenom susretao, da li u zbivanjima u domovini (medju bliskim ljudima i inace) ili zbivanjima na tlu
USA, i bez obzira na generacijske okvire (naopakost stare emigracija vs. naopakosti nove emigracije) - taj
faktor je definitivno odigrao disproporcionalno veliku ulogu, prakticno pokrao 10 najboljih godina zivota
na ovaj ili onaj nacin.




Verovatno najveci shock sam doziveo pred odlazak sa studija, kad sam posle briljantnog intervjua u velikoj
tehnickoj firmi koji sam prakticno razbucao, dao tacne odgovore na sva pitanja, a na oko pola ponudio i
bolja tehnicka resenja za koja nisu znali (...oh, that's really interesting...) posle par dana bio obavesten
da sam overqualified.

Taj pojam jednostavno nije postojao u svesti - celog veka se u mojoj generaciji govorilo 'budi kvalitetan
i idi na zapad, tamo znaju sta ce im najbolji', a onda - cudo.

Kako se kasnije ispostavilo, ispali su i dzentlmeni u toj kompaniji, jer je izuzetno retko da se kandidatima
koji se ne primaju bilo sta saopstava u bilo kakvom vidu. Pre nekoliko godina sam na rutinski poslat rezime
jedino od njihovog odeljenja u Dolini dobio u posti mali kartoncic sa rutinskom porukom gde saopstavaju da
su pogledali rezime ali da trenutno nije match za njihove trenutne potrebe. U tom trenutku su mi bili cak i
cool - bar ima neko ko kaze tacno kako stvari stoje.



Najimpresivniji je bio onaj visceralni/dubinski osecaj pri sletanju u NYC da se nalazis u ogromnoj pulsirajucoj
kosnici nepregledne mase ljudi, ciji zbir energija osecas svim cakrama, odprilike kao da te je neko spustio u
bas bubanj izmedju dva udarca u membranu.

Najcudnija scena je bila kad sam video jednu devojcicu od svojih 16-17 godina, svu nekako ruzicastu, sa tanusnim
nozicama, lakog i prozirnog tkiva kao sveza zele bombona, u malim jednostavnim belim patikicama koja seda za
volan ogromnog Linkolna (ili tako necega), daje kontakt, izparkirava i odlazi nekuda.

Takodje je bilo zanimljivo kad je paralelno sa trotoarom domileo olupan auto sa pet crnaca, i onaj sa suvozackog
mesta pokazao na moje zuto-zelene Adidas Torsion Inlay patike i pitao "where did you get those sneakers" ? Osmeh
i par lakih recenica je po prvi put razresio mnogo potencijalnih problema.



_{[Ovu poruku je menjao milanche dana 10.09.2011. u 17:38 GMT+1]}

Bez uvrede, ali ti si izgleda stvarno uzasno usamljen ako ovako nesto mozes da napises

11. septembar je danas, dan strasnog suda nad velikim gradom New Yorkom.

secanja na ovaj dan u americkim medijima uglavnom podsecaju kako je to bio dan koji je promenio Ameriku i kako nikad nista vise nece biti isto. U par razgovora sa nekoliko Amerikanaca oni isticu i da su Amerikanci generalno postali puno veci nacionalisti i da ih u neku ruku to i nervira.

Ovo jeste mali off-topic, ali predstavlja fantastican primer na kome mozete da jasno vidite razlike izmedju americkog i evropskog pristupa resavanju problema.

Rec je o necemu sto se desavalo krajem 80-ih, kada su se prve evropske zemlje povezale na Internet. Medju prvima su bile Holandija, UK, Svedska i Norveska. To bas nije islo tako glatko kako mnogi misle - EU je tada, zajedno sa PTT-ovima drzava clanica, gurala jednu tada sasvim odvojenu pricu (COSINE projekat, koji je favorizovao OSI X.400/X.500 itd.), dok je svega mali broj entuzijasta zagovarao povezivanje na (tada jos uvek 100% americki) IP-based NSFNET - pretecu danasnjeg Interneta. Da nije bilo tih entuzijasta Evropljani bi verovatno jos sigurno 10 godina zlatom placali svojim nacionalnim PTT-ovima svaki preneti bajt, a pitanje je kako bi Internet danas izgledao i kuda bi nas razvoj tehnologije odveo.

Pricu o tome, iz pera coveka koji je ucestvovao u uspostavljanju prvog evropskog Internet linka (Piet Beertema), mozete da procitate ovde. Prilicno zanimljivo stivo, svakako vam preporucujem da procitate, to ce vam dati dobru ilustraciju svih ovih nasih rasprava i onda cete bolje shvatiti i neke Milanchetove stavove i njegov nacin razmisljanja.

Ako spadate u mrzitelje skolske lektire procitajte skracenu pricu ovde.

Zanimljivo je da se ta prica ponavlja i u drugim oblastima i to iz dana u dan ... birokratizovana Evropa vs liberalna Amerika.
Biti vs imati.
I ono najvaznije - evropski, strogi top-down princip i americki, bottom-up.

_{[Ovu poruku je menjao B3R1 dana 13.09.2011. u 13:34 GMT+1]}

Danas izasla lista najboljih univerziteta na svetu. Američki Univerziteti su najbolji na svetu. Na listi 20 najboljih čak 13 univerziteta je u SAD, zatim slede britanski. Nemački Univerziteti su se poboljšali, pre svega zbog ciljanog finansiranja.

Vise na: http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15389285,00.html

U nedostatku inspiracije ili vremena dobrih ljudi koji daju doprinos ovoj odlicnoj temi, naslonicu prste na tastaturu i spustiti svoje misli o spoznaji do koje sam dosao poslednjih dana o bitnoj razlici izmedju emigracije u USA Vs Evropa. Nikakvo epohalno otkrice kojeg vecina nije bila svesna ali meni vrlo interesantno kada sada mogu da pogledam iz ugla emigranta.

Naime, moj super drugar iz detinjstva i prvi komsija iz rodnog grada je pre dve nedelje(da, bas 11. septembra) otisao u USA. Iselio se sa svojom suprugom. U Srbiji mu je ostala najbliza porodica i mnogo prijatelja. Inace jako pozitivan i vedar lik, uvek spreman za zajebanciju okruzen ogromnim krugom prijatelja. Drama je trajala poslednjih nekoliko meseci. Sobzirom da nisam u Srbiji, od majke sam dobijao izvestaje da su svi toliko potisteni i tuzni kao da je ne daj Boze neko na samrti. Koliko sam shvatio, on nece moci prve 3 godine da dolazi u Srbiju, a porodica sobzirom na tesko materijalno stanje sigurno nece moci da ide kod njega u posetu dok se on finansijski ne sabere i ne posalje za karte. Znaci, sigurno bar godinu dana. Pripreme su trajale danima i nedeljama. Na aerodrom ga je ispratila cela porodica i puno prijatelja- jako teska scena.

Sa druge strane, ja sam 25. marta odradjivao zadnji dan na poslu u BG-u. Uvece proveo standardno u zajebanciji i u subotu uvece seo na bus, zakucao posle Horgosa i probudio se oko Salcburga. 28. u 9 ujutru sam vec citao mail dobrodoslice u novoj firmi. Za prvih 6 meseci, bio sam 6 puta u Srbiji - ukupno oko 25 dana. Devojka je takodje dolazila 6 puta kod mene ukljucujuci i godisnji odmor sto ukupno cini oko 35 dana. Suma sumarum, od 6 meseci moje "strasne" emigracije bili smo zajedno 60 dana?!?!?!? Poredjenja radi, moja cimerka se za deckom iz Frankfurta (cca 300 Km)videla ukupno 3 puta po par dana, a znam i parove u Srbiji koji se za 6 meseci ne vide ukupno 60 dana. Provereno znam da ljudi dosli iz Leskovca na primer u BG, idu kuci jednom u 3 meseca po par dana. Znam da ni ja nisam bas normalan i da nije moj primer takav da svi tako zive iz Evrope ali bar imaju mogucnost da u svakom trenutku mogu da dodju u Srbiju i vide familiju, prijatelje itd.

Elem, sta je poenta? Poenta je da sam ja kukao kao ranjena mecka prvih mesec-dva i pored toga sto sam se u poredjenju sa ovima preko bare igrao emigracije. Ima tu i onoga:"Svakome je svoja muka najteza" ali kada sada pogledam ovog mog drugara mogu samo da skinem kapu svima koji su se odlucili da se isele u USA, Australiju, Novi Zeland... i ne samo sto su otisli nego sto su ostali. Kao i njihovim porodicama jer je to mnogo zajebana stvar. Mnogo, ne uporedivo zajebanije nego raseljavanje po Evropi.

Bio si 6 puta u 6 meseci :-) Pa ti radis samo za odlaske u Srbiju.
Iskreno ne vidim sta je tu toliko lose kako ti to opisujes. Cak mislim da je bolje sto pre poceti ziveti zivot u zemlji u koju si emigrirao, a ne ziveti u nostalgicnim snovima. Sta je onda svrha emigracije ako ti je glava pola ovamo pola tamo.
Neko ko je toliko vezan za kucu i porodicu po mom misljenju ne treba nigde da ide, samo ce kukati i razmisljati o odlasku nazad.

Ne znam kako si ti shvatio da ja opisujem nesto lose. Ja sam samo napravio poredjenje i izneo zbog cega mislim da je puno teze emigrirati u USA nego u Evropu. E sad da li neko zbog toga sto je nostalgican ne treba da ide nigde sa tim se ne bih slozio. Covek nikad ne zna kako ce odgovoriti na neke izazove dok to ne dozivi. Ja na primer nisam ni sanjao pre nego sto sam otisao da ce mi nesto nedostajati al' covek se zezne ;). Da sam otisao u USA verovatno ne bi ni izdrzao. Doduse, sada posle 6 meseci je totalno druga prica. Konacno sam na putu da dostignem kvalitet zivota kakav sam imao u BG. Jos sad kad dovedem zenu necu verovatno tako cesto ni ici.

Jbga, mozda je 90-ih bilo lakse da se emigrira kad nisi imao za cim da se okrenes. Manje vise mogao si da valjas cigare i benzin ili da dilujes devize. Od skole tesko da je iko mogao da zaradi dinar tako da nikome nije ni padalo na pamet da se vraca.

A sto se tice ovoga 6 puta u 6 meseci ako mislis da je to mnogo eno pitaj Dimketa koliko je cesto dolazio za BG dok mu je devojka bila u BG-u ;).

To je dosta mucna, teska i slozena prica, na koju je nemoguce primeniti tako surovu binarnu, crno-belu logiku.

Osim toga, ta prica vec izlazi iz okvira ove teme i zalazi dobrim delom u retoricko trolovanje zvano Should I Stay or Should I Go ((C) Clash), koje moze da se nadje na skoro svakom forumu posvecenom migracijama. To je ubedljivo tema #1 svih imigrantsko-emigrantskih foruma, na kojoj se svi cesto osete prozvanim da kazu nesto "pametno", pa se sve cesto pretvara u pravo takmicenje za Pulicerovu nagradu. :)

Bolje ne otvarajte tu Pandorinu kutiju. A i Milanche je vec lepo rekao da ko emigrira bolje mu/joj je da se zeni/udaje pre toga:

http://www.elitesecurity.org/p2945929

Naravno, to bas i ne ide uvek tako lako, a biti samac u emigraciji zaista ume da bude tesko u nekim delovima sveta. Narocito kada sunce zadje.

Pa da ne ponavljamo ono sto je vec receno i ne kvarimo ovu, inace izvrsnu diskusiju. :)

ne znam otkud ova tema na topicu kad je zadnji put pisano jos u septembru. Mozda neko hoce da je ozivi.

Sto se tice odlaska u otadzbinu ja mislim da je naravno razdaljina bitna, ali ne presudno. Verovatno mi necete verovati, ali ja odlazim u Srbiju jednom, max dva puta godisnje. Jednostavno tako sam navikao, verovatno od pre kada se tesko putovalo i sad sam po inerciji nastavio. Pored toga kako vreme prolazi veze su sve bledje, a sa mojima se cujem preko skype-a i to je to.

Taj tvoj prijatelj sto je otisao u USA je verovatno otisao na H1 vizu. Moja zena je imala ponudu da ide u USA kao istrazivac na J1 vizu i ja i ona smo dobili papire u roku odmah (ja za J2) naravno, ali smo na kraju ipak odustali...

Slucajno sam naletela na ovu temu i jako mi je zao sto se nisam ranije ukljucila. Procitala sam dobar deo postova i zaista ima odlicnih komentara. Ako nekoga jos uvek zanima tema Amerika vs Evropa, molim da se ukljuci, pogotovo ko je raspolozen da daje savete. Bila bih zahvalna da cujem sta drugi misle na temu pokretanja privatnog biznisa, ulaganja u nekretnine u Evropi i/ili Americi.

Elem, ja se bavim nekretninama u Beogradu i volela bih da pokrenem svoj (mali) biznis u Americi ili nekoj od Evropskih zemalja. Ove godine sam bila u dva navrata u Americi da malo istrazim mogucnosti, a uskoro krecem na kracu turu po Evropi (Austrija, Nemacka). Takodje, dosta sam citala i na intenetu, ali informacija nikad dovoljno. Naravno kada sam se malo udubila u celu pricu - koliki bi bili troskovi, koja su ogranicenja za strance, kako uopste funkcionisu sistemi itd., nije ni malo jednostavno, ali jos uvek ne odustajem.

Planiram da uskoro presecem i pokusam da uradim nesto konkretno, ali imam veliku dilemu - Amerika ili Evropa. Konkretan potez bi znacio ili kupovina neke nekretnine (koju bih kasnije izdavala ili preprodala) ili registracija firme koja bi se bavila posredovanjem u izdavanju/kupoprodaji.

Nadam se da ce neko biti raspolozen da podeli svoje iskustvo, da neki savet, mozda kritiku...

"Nemački radnik zaradi kao dva u SAD"

http://www.b92.net/biz/vesti/s...12&dd=31&nav_id=570252

Interesantno...

B92 po obicaju ne daje linkove na izvor ("...pokazala je najnovija analiza" - koja analiza? ko ju je napravio? kako se zove?), tako da je tesko utvrditi o cemu se tacno ovde radi.

Neki od komentara (http://tinyurl.com/86zefm5) sugerisu da se radi o ceni rada u Nemackoj, a ne parama koje radnici zaradjuju. Navodno, po ciframa iz teksta, ispada da je bruta plata za radnika ~6000 evra, a to ljudima deluje nerealno.

Ne znam, ne razumem se u auto industriju. :)

ne uzbudjuj se puno oko besmislenih tekstova namenjenih dokonoj masi...

ako se gleda samo materijalna strana sto rece na 1 skupu vlasnik jedne it kuce- u Evropi radnik mora da mi zaradi 3 a u Americi 5 svoih plata..
u vs Evropa ima primera iz klase 10 posto inzenjera (krem)koji nisu zavrsili u Silikonskoj dolini no u Srbiji dogurali do menadzera kod mobillnih operatera postali profesori fakulteta ili kantri menadzeri belosvetske it firme i sl svi s sumarnim prihodima reda 3-5000 eura