Prvo spominjanje Srba na Balkanu

SofijaP: Informacije o svemu postoje sirom sveta, sigurno da kineska istorija moze dati mnogo podataka o tome, samo je pitanje zelimo li mi to da cujemo.

Informacije o svemu postoje sirom sveta, sigurno da kineska istorija moze dati mnogo podataka o tome, samo je pitanje zelimo li mi to da cujemo.

MicrosoftCorporation: Imamo dakle dva scenarija.

1. Srbi su se nastanili na Balkanu, gde su vec ziveli neki drugi narodi
2. Srbi su i pre seobe Slovena ziveli na balkanu .

gleb: Ja bih licno voleo da znam da eto da moji preci nisu bili divljaci sa nekim ruznim tradicijama.

R. Simonovic, O zivotu i obicajima Srba u Ugarskoj
(Covek iznad svega, Sombor 1978)


Pod uticajem Cvijicevih radova a mozda i po savetu samog Cvijica. Simonovic je pazljivo proucavao zivot i obicaje Srba u Ugarskoj. Marljivim izucavanjem naucno-strucne literature ali i narodnog predanja, on je dosao do dragocenih podataka o vrlo teskim zivotnim prilikama naseg naroda krajem XVIII i tokom XIX veka. U toku XVIII veka postojala su mnoga srpska naselja po Slavoniji. Seoske kuce u njima bile su sagradene od zemlje, pokrivene slamom ili trskom, obicno jednodelne, bez stakla na prozorima, bez stolova, stolica peci i kreveta. Sva celjad je zivela u jednoj odaji, najcesce okupljena oko ognjista, okruzena svinjama i zivinom. Od posuda je postojao jedan kotao, jedan noz, nekoliko drvenih kasika i cinija iz koje su svi jeli. Simonovic prenosi sledeci opis slavonskih sela i varosi iz 1777. godine, koji je ostavio carsko-kraljevski savetnik F. Taube:

"Neka niko ne dode ovamo da trazi lepe varosi i trgovista. U varosima je vecina kuca od drveta ili zemlje (naboja), a pokrivene su trskom, travom ili slamom. Jos pre trideset godina u celoj zemlji (Slavoniji) ne bese sela, nego su seljacke kuce rastrkane bile. I ako su sad sela nova, mnogo su losija od ovih u Vestfalu i Saskoj. Seljacke su kuce od zemlje, a pokrivene su slamom ili trskom, nemaju ni prozora od stakla a mesto staklenih okana razapeto je platno na prozorima. Ako gde god na prozoru ima staklo veliko kao saka, onda je u toj kuci ili bogat ili vrlo vredan gazda. Kuce izgledaju vise nalik na svinjce ... nego na stanove razumnih stvorenja. Cigani zive pod zemljom u rupama, nad kojima nacine krov od slame, a kujna im je pod vedrim nebom ..." (5, 203). Kuce granicara su jos strasnije. "Njihove kolebe nalik su na stanove americkih divljaka. U celoj kuci jedna je odaja; kuca ipak nema ni prozora, ni ogledala, ni stola, ni stolice, ni peci, ni postelje. Porodice od mnogo clanova zive u jednoj odaji, zajedno sa svinjama i zivinom ..." (5, 203).

U Irigu, Vukovaru, Iloku, Kamenici, Cerevicu i drugim sremskim naseljima kuce su bile "nepravilno sagradene", od kojih su neke poticale iz doba turske vladavine u Ugarskoj. Seoski sokaci bili su uski i krivi. Simonovic belezi da su tada mnoga sremska sela bila podzemna. U Golubincima i Simanovcima postojale su i nekakve podzemne kolibe. Srbi su odreda bili kmetovi na svetovnim i manastirskim spahilucima. Ilocki vlastelin Odeskalki bio je vlasnik celokupnog zemljiste na juznim padinama Fruske gore. Od 13 okolnih naselja, sedam je bilo podignuto na njegovom posedu (Grgurevci, Radinci, Besenovo, Jazak, Rivica, Irig i Satrinci). Pravoslavni manastiri su takode imali velike posede - prnjavore, na kojima su seljaci bili svojevrsni kmetovi: kaluderski spahiluci ili prnjavori bili su Besenovo, Neradin, Grgeteg i Krusedol; njihovo stanovnistvo predstavljalo je "manastirske podanike".

U uslovima velikog siromastva, neprosvecenosti, vrlo primitivne poljoprivredne proizvodnje i nepoznavanja mnogih biljnih kultura, vecina sremskih seljaka se veoma lose hranila. "Sremci uz rakiju jedu luk, a za vreme posta bob, grah i socivo zacinjeno uljem i sircetom..., mleka i sira retko su jeli, jer su polovinu godine strogo postili. Leti su jeli tikava i drugog zelja, voca i bostana, a zimi su svi rado jeli kupusa...". Imucni Jazacani "preko zime jedu kuvana jela i mesa goveda, ovcija i svinjska, vecinom suva i to obilato... dok sirotinja i zimi slabo kuva i dosta nevoljno zivi o kukuruzu, heljdi i proji...". Seljacima cesto ne dotraje proslogodisnje zito, pa hleb mese od novog, nedozrelog zita. Njihove zene nisu umele dobro da peku hleb ni da gotove mnoga jela. Lose zgotovljenu hranu davale su i slaboj, bolesljivoj deci, pa su ona cesto oboljevala od groznice, skrofula, bolova u crevima, vodene bolesti i atrofije, a cesto od njih i umirala. Pomor dece bio je narocito masovan za vreme dugotrajnog posta, jer je tada hrana bila najslabija. Ziveci najcesce u jednoj prostoriji, ukucani su se cesto inficirali jedni od drugih, pa su tako citave porodice i njihove kuce bile okuzene. Takve kuce drzavne komisije su morale da poruse, a deo njihove grade da spale kako bi se suzbila epidemija. Krajem XVIII veka u Irigu je poruseno i spaljeno 402, u Vukovaru 27, a u Neredinu 26 kuca. Jedna od najstrasnijih epidemija kuge, koja je pokosila mnogo srpskog naroda u Sremu, bila je 1795. godine.

Kulturne prilike medu sremskim Srbima u XVIII veku bile su zalosne. Samo su popovi i kaluderi bili pismeni i unekoliko obrazovani ljudi. U Sremskoj zupaniji bilo je malo ucitelja i nekoliko Srba nizih oficira - granicara. Medu tamosnjim Srbima nije bilo lekara, advokata i cinovnika; ta su zvanja pripadala Madarima, Nemcima i Hrvatima. I pravoslavni svestenici, medutim, vecinom su bili nekulturni ljudi, koji su od ostalog naroda odskakali utoliko sto su znali da citaju, pisu i poju molitve. Ipak popovi su imali veliki uticaj na narod, pa ih je austrijska a kasnije i austrougarska vlast cesto "pozivala u pomoc, da utisavaju narod i da ga poucavaju kako da se brani od kuge. No narod se uvek opirao i vlastima i popovima..." (5, 211). Kuga u Irigu pojavila se usred leta 1795. godine, "kad narod jos nije nista imao pripravljeno. Sirotinja bese prinudena da za vreme kuge ide u zaslugu i da moljaka imucnije, te ne bese moguce odeliti okuzene porodice od neokuzenih. Za vreme kuge u Vukovaru medu Srbima je vladala prava glad, tako da je kraljevski komesar morao za hranu da se brine, jer se sirotinja pocela buniti i vikati hleba". Kakva li je tek oskudica i nepravilnost u ishrani bila kad nastupe "nerodne godine ili kad iznenada zavlada kuga..." (5, 213).

Simonovic prenosi zapise Matije Reljkovica iz 1762. godine o lenjosti, aljkavosti i necistoci Srba u Sremu: "Zene drze svoje telo vrlo cisto no utoliko manje muski, koji se po mesec dana i duze ne presvlace, i ne samo da nose prljavo odelo i kosulje, nego obuceni u istom odelu spavaju. Komentarisuci takvo stanje iz sezdesetih godina XVIII veka, Simonovic istice da se kao lekar uverio da je i u njegovo vreme bilo mnogo primitivnih pojedinaca koji su spavali obuceni. Usled telesne i kucne necistoce bilo je medu sremskim Srbima "mnogo kuznih bolesti i mnogo krastavih i sugavih", a pominje se i jedan leprozan...". Narocito je bila rasprostranjena suga. Jazacki lekar Has zabelezio je tragican slucaj porodice Jankulic iz Jaska muz, zena i dvoje dece pomrli su 29. i 30. januara 1796. godine. Bili su sugavi, pa su se preko mere mazali zivom, a uvece se grejali pored zestoke vatre. Ubrzo potom svi su pomrli, pa se kuca ugasila. Srbi u to vreme bili su nepoverljivi prema lekarima. "U Irigu nisu hteli nikoga da puste u kucu ni da izdadu bolesne, u Neredinu nisu hteli nista da rade ni drva iz sume da nose, u Rivici nisu hteli da sede kod kuce, u Jasku su se sa oruzjem u ruci protivili lekaru i nisu dopustali da bolesnike odnose u bolnicu, u Vukovaru su se bunili protiv lekara i komesara. U mnogim mestima i pored najstrozije zabrane nosahu mrtve u crkvu i drzahu dace posle pogreba. U Irigu i Jasku imali su i puske, te ih je komesar dao pokupiti pod pretnjom smrtne kazne..." (5, 215).

Simonovic tvrdi da su u to vreme sremski Srbi bili slabi radnici i vrlo aljkavi ljudi. Toliko su bili lenji da ni drvo za ogrev nisu blagovremeno donosili iz sume, vec "svake zime naloze na vatru plot oko kuce i ogradu oko baste" (5, 212). Jos 1777. godine, po zapisima S. Taubea, bilo je "dosta slucajeva mnogozenstva " medu ovdasnjim Srbima. Bilo ga je i ranije: na crkvenom saboru u Beogradu, odrzanom 1730. godine, raspravljano je o mnogozenstvu; patrijarh srpski A. Carnojevic upozoravao je 1689. godine neka crnogorska plemena da se medusobno ne tuku i pljackaju, niti da se medusobno zene rodaci. "Nemojte uzimati sebe za zene rodakinje i svoje snahe i kume i po dvije zene drzati i za ziva muza zene ne uzimati..." (5, 211). Uz to, krajem XVIII veka Srbi u Sremu i Slavoniji nosili su "pola madarska a pola turska odela". Muskarci su najcesce nosili kozuhe i crvene kape slicne fesovima. Bili su odreda bradati a sedeli su prekrstenih nogu - kao Turci (5, 211).

R. Simonovic, O zivotu i obicajima Srba u Ugarskoj
(Covek iznad svega, Sombor 1978)

 Njihove zene nisu umele dobro da peku hleb ni da gotove mnoga jela.

Catch 22: ^ Pa iz starog sremskog naselja Sirmium, nekada mnogo veceg i daleko znacajnijeg od starog srpskog naselja Singidunum.

Lesli Eldridz
Znas kako se kaze, budi oprezan sa zeljama, mogu one i da ti se ostvare.



Citat:
R. Simonovic, O zivotu i obicajima Srba u Ugarskoj
(Covek iznad svega, Sombor 197


Pod uticajem Cvijicevih radova a mozda i po savetu samog Cvijica. Simonovic je pazljivo proucavao zivot i obicaje Srba u Ugarskoj. Marljivim izucavanjem naucno-strucne literature ali i narodnog predanja, on je dosao do dragocenih podataka o vrlo teskim zivotnim prilikama naseg naroda krajem XVIII i tokom XIX veka. U toku XVIII veka postojala su mnoga srpska naselja po Slavoniji. Seoske kuce u njima bile su sagradene od zemlje, pokrivene slamom ili trskom, obicno jednodelne, bez stakla na prozorima, bez stolova, stolica peci i kreveta. Sva celjad je zivela u jednoj odaji, najcesce okupljena oko ognjista, okruzena svinjama i zivinom. Od posuda je postojao jedan kotao, jedan noz, nekoliko drvenih kasika i cinija iz koje su svi jeli. Simonovic prenosi sledeci opis slavonskih sela i varosi iz 1777. godine, koji je ostavio carsko-kraljevski savetnik F. Taube:

"Neka niko ne dode ovamo da trazi lepe varosi i trgovista. U varosima je vecina kuca od drveta ili zemlje (naboja), a pokrivene su trskom, travom ili slamom. Jos pre trideset godina u celoj zemlji (Slavoniji) ne bese sela, nego su seljacke kuce rastrkane bile. I ako su sad sela nova, mnogo su losija od ovih u Vestfalu i Saskoj. Seljacke su kuce od zemlje, a pokrivene su slamom ili trskom, nemaju ni prozora od stakla a mesto staklenih okana razapeto je platno na prozorima. Ako gde god na prozoru ima staklo veliko kao saka, onda je u toj kuci ili bogat ili vrlo vredan gazda. Kuce izgledaju vise nalik na svinjce ... nego na stanove razumnih stvorenja. Cigani zive pod zemljom u rupama, nad kojima nacine krov od slame, a kujna im je pod vedrim nebom ..." (5, 203). Kuce granicara su jos strasnije. "Njihove kolebe nalik su na stanove americkih divljaka. U celoj kuci jedna je odaja; kuca ipak nema ni prozora, ni ogledala, ni stola, ni stolice, ni peci, ni postelje. Porodice od mnogo clanova zive u jednoj odaji, zajedno sa svinjama i zivinom ..." (5, 203).

U Irigu, Vukovaru, Iloku, Kamenici, Cerevicu i drugim sremskim naseljima kuce su bile "nepravilno sagradene", od kojih su neke poticale iz doba turske vladavine u Ugarskoj. Seoski sokaci bili su uski i krivi. Simonovic belezi da su tada mnoga sremska sela bila podzemna. U Golubincima i Simanovcima postojale su i nekakve podzemne kolibe. Srbi su odreda bili kmetovi na svetovnim i manastirskim spahilucima. Ilocki vlastelin Odeskalki bio je vlasnik celokupnog zemljiste na juznim padinama Fruske gore. Od 13 okolnih naselja, sedam je bilo podignuto na njegovom posedu (Grgurevci, Radinci, Besenovo, Jazak, Rivica, Irig i Satrinci). Pravoslavni manastiri su takode imali velike posede - prnjavore, na kojima su seljaci bili svojevrsni kmetovi: kaluderski spahiluci ili prnjavori bili su Besenovo, Neradin, Grgeteg i Krusedol; njihovo stanovnistvo predstavljalo je "manastirske podanike".

U uslovima velikog siromastva, neprosvecenosti, vrlo primitivne poljoprivredne proizvodnje i nepoznavanja mnogih biljnih kultura, vecina sremskih seljaka se veoma lose hranila. "Sremci uz rakiju jedu luk, a za vreme posta bob, grah i socivo zacinjeno uljem i sircetom..., mleka i sira retko su jeli, jer su polovinu godine strogo postili. Leti su jeli tikava i drugog zelja, voca i bostana, a zimi su svi rado jeli kupusa...". Imucni Jazacani "preko zime jedu kuvana jela i mesa goveda, ovcija i svinjska, vecinom suva i to obilato... dok sirotinja i zimi slabo kuva i dosta nevoljno zivi o kukuruzu, heljdi i proji...". Seljacima cesto ne dotraje proslogodisnje zito, pa hleb mese od novog, nedozrelog zita. Njihove zene nisu umele dobro da peku hleb ni da gotove mnoga jela. Lose zgotovljenu hranu davale su i slaboj, bolesljivoj deci, pa su ona cesto oboljevala od groznice, skrofula, bolova u crevima, vodene bolesti i atrofije, a cesto od njih i umirala. Pomor dece bio je narocito masovan za vreme dugotrajnog posta, jer je tada hrana bila najslabija. Ziveci najcesce u jednoj prostoriji, ukucani su se cesto inficirali jedni od drugih, pa su tako citave porodice i njihove kuce bile okuzene. Takve kuce drzavne komisije su morale da poruse, a deo njihove grade da spale kako bi se suzbila epidemija. Krajem XVIII veka u Irigu je poruseno i spaljeno 402, u Vukovaru 27, a u Neredinu 26 kuca. Jedna od najstrasnijih epidemija kuge, koja je pokosila mnogo srpskog naroda u Sremu, bila je 1795. godine.

Kulturne prilike medu sremskim Srbima u XVIII veku bile su zalosne. Samo su popovi i kaluderi bili pismeni i unekoliko obrazovani ljudi. U Sremskoj zupaniji bilo je malo ucitelja i nekoliko Srba nizih oficira - granicara. Medu tamosnjim Srbima nije bilo lekara, advokata i cinovnika; ta su zvanja pripadala Madarima, Nemcima i Hrvatima. I pravoslavni svestenici, medutim, vecinom su bili nekulturni ljudi, koji su od ostalog naroda odskakali utoliko sto su znali da citaju, pisu i poju molitve. Ipak popovi su imali veliki uticaj na narod, pa ih je austrijska a kasnije i austrougarska vlast cesto "pozivala u pomoc, da utisavaju narod i da ga poucavaju kako da se brani od kuge. No narod se uvek opirao i vlastima i popovima..." (5, 211). Kuga u Irigu pojavila se usred leta 1795. godine, "kad narod jos nije nista imao pripravljeno. Sirotinja bese prinudena da za vreme kuge ide u zaslugu i da moljaka imucnije, te ne bese moguce odeliti okuzene porodice od neokuzenih. Za vreme kuge u Vukovaru medu Srbima je vladala prava glad, tako da je kraljevski komesar morao za hranu da se brine, jer se sirotinja pocela buniti i vikati hleba". Kakva li je tek oskudica i nepravilnost u ishrani bila kad nastupe "nerodne godine ili kad iznenada zavlada kuga..." (5, 213).

Simonovic prenosi zapise Matije Reljkovica iz 1762. godine o lenjosti, aljkavosti i necistoci Srba u Sremu: "Zene drze svoje telo vrlo cisto no utoliko manje muski, koji se po mesec dana i duze ne presvlace, i ne samo da nose prljavo odelo i kosulje, nego obuceni u istom odelu spavaju. Komentarisuci takvo stanje iz sezdesetih godina XVIII veka, Simonovic istice da se kao lekar uverio da je i u njegovo vreme bilo mnogo primitivnih pojedinaca koji su spavali obuceni. Usled telesne i kucne necistoce bilo je medu sremskim Srbima "mnogo kuznih bolesti i mnogo krastavih i sugavih", a pominje se i jedan leprozan...". Narocito je bila rasprostranjena suga. Jazacki lekar Has zabelezio je tragican slucaj porodice Jankulic iz Jaska muz, zena i dvoje dece pomrli su 29. i 30. januara 1796. godine. Bili su sugavi, pa su se preko mere mazali zivom, a uvece se grejali pored zestoke vatre. Ubrzo potom svi su pomrli, pa se kuca ugasila. Srbi u to vreme bili su nepoverljivi prema lekarima. "U Irigu nisu hteli nikoga da puste u kucu ni da izdadu bolesne, u Neredinu nisu hteli nista da rade ni drva iz sume da nose, u Rivici nisu hteli da sede kod kuce, u Jasku su se sa oruzjem u ruci protivili lekaru i nisu dopustali da bolesnike odnose u bolnicu, u Vukovaru su se bunili protiv lekara i komesara. U mnogim mestima i pored najstrozije zabrane nosahu mrtve u crkvu i drzahu dace posle pogreba. U Irigu i Jasku imali su i puske, te ih je komesar dao pokupiti pod pretnjom smrtne kazne..." (5, 215).

Simonovic tvrdi da su u to vreme sremski Srbi bili slabi radnici i vrlo aljkavi ljudi. Toliko su bili lenji da ni drvo za ogrev nisu blagovremeno donosili iz sume, vec "svake zime naloze na vatru plot oko kuce i ogradu oko baste" (5, 212). Jos 1777. godine, po zapisima S. Taubea, bilo je "dosta slucajeva mnogozenstva " medu ovdasnjim Srbima. Bilo ga je i ranije: na crkvenom saboru u Beogradu, odrzanom 1730. godine, raspravljano je o mnogozenstvu; patrijarh srpski A. Carnojevic upozoravao je 1689. godine neka crnogorska plemena da se medusobno ne tuku i pljackaju, niti da se medusobno zene rodaci. "Nemojte uzimati sebe za zene rodakinje i svoje snahe i kume i po dvije zene drzati i za ziva muza zene ne uzimati..." (5, 211). Uz to, krajem XVIII veka Srbi u Sremu i Slavoniji nosili su "pola madarska a pola turska odela". Muskarci su najcesce nosili kozuhe i crvene kape slicne fesovima. Bili su odreda bradati a sedeli su prekrstenih nogu - kao Turci (5, 211).

zdr: 
Da ne duzim mnogo, nadam se da je jasno sta sam hteo da kazem.
Uostalom, nasa je greska i sami smo krivi za los imidz. Neka ozbiljnija nacija ne bi dozvolila da se nesto tako objavi, (i to pod okriljem SANU !!!!!) bar ne bez nekog dodatnog pojasnjenja. Ili bar neke naznake da zasto je bilo tako...

Neka ozbiljnija nacija ne bi dozvolila da se nesto tako objavi