Gde emigrirati ? (i, OK, hajde da se upitamo da li u USA ili u EU ili negde drugo ?)
Citat:
To sto u Francuskoj imaju starije zgrade ili vise kojekakvih rusevina ne znaci da imaju bogatiju i slobodniju svest danas u proseku. Zato Pariz npr. i jeste grad proslosti - sve sto on nudi su ostatci necega sto se desavalo pre 100/200/500 godina, pola ekonomije tog grada se zasniva na vodanju turista i beskonacnim pricama o proslosti, prodaji istorije i sl... (ne mogu da se setim ni jedne bitne stvari koja se danas desava u Parizu) - dok, recimo, New York jeste grad danasnjosti - gde se danas stvara istorija, gde je centar finansijskih i, da, kulturnih aktivnosti covecanstva.
Gotovo od reci do reci na isti nacin sam izneo svoje misljenje na jednom drugom sajtu u drugoj diskusiji posvecenoj NYC:
Citat:
Svaki put kad odem u Evropu ne mogu da se otmem utisku da je Evropa
pod jezivim teretom uspesne proslosti. Pravi likovi koji su doveli
evropsku kulturu i nacin zivota do vrhunca civilizacije su živeli pre
150 i vise godina.
Evropa je zapravo setajuci muzej, vrlo impresivan doduse, ali ipak
neko ko sa strahopostovanjem nosi mrtvacki kovceg na svojim ledjima,
a svoj zivot malo-pomalo vise i ne živi.
Amerika, a narocito NYC ne pati od proslosti - transplantirano je sve
najbolje što se moglo preneti iz Evrope (zapravo sve sto su imigranti
mogli doneti u srcu i dusi, u umetnosti i talentima).
Pritom, za razliku od Evrope, Amerika ima nešto sto je Evropa odavno
izgubila - neunistivu nadu i veru u buducnost, lakocu i spremnost na
prilagodjavanje i promene.
I najvaznije, nema evropsku nadobudnost i vecito odmeravanje sa
imaginarnim standardima svoje proslosti.
U Evropi se ništa vise dramaticno ne može desiti na bolje (a može
mnogo toga na gore, pocevsi od sve vece islamske imigracije), dok u USA
covek uvek ima osecaj da vrlo uskoro nešto može da promeni ne
na bolje, nego na mnogo bolje.
Uostalom, poznajem ogroman broj evropljana koji se grcevito bore da
steknu USA papire (zelenu kartu i državljanstvo) iako ih u domovini
ceka izvesno stabilan zivot a neke i bogatstvo.
Shwarzeneger je svojevremeno u jednom intervjuu izjavio nešto u
stilu: „Kad sam dosao u Ameriku, bio sam odusevljen ogromnom snagom
i vitalnoscu te velike i lepe zemlje, a onda sam pomislio na ono
usahlo govance od Beca”. Tim recima.
Evropi svaka cast, to je kolevka moderne civilizacije, ali je svoje
ipak odzivela.
A NewYork je još uvek grad nad gradovima.
Postoji nesto sto se zove kultura i nesto sto se zove civilizacija.
Amerika je u nesumnjivoj prednosti kad je u pitanju civilizacija - apsolutno sve vezano za obavezujucu
stranu zivota (infrastruktura, zakoni, propisi, regulativa) je definisano i implementirano na fenomenalan
nacin. Lakoca kojom se dobija sve sto je potrebno za neku delatnost je zapanjujuca, pocevsi od uvodjenja
telefonske linije, do dozvole za zidanje oblakodera.
Evropska prednost u kulturi jeste izvesna, ali cela prica ima razne uglove iz kojih moja malenkost licno
nikad nije nacisto gde je prava mera stvari.
Prvi bitan ugao je vremenski/generacijski:
Izmedju generacija mojih oceva u USA i Srbiji gotovo da nema razlike. Nije mi se jednom desilo da sedim sa
porodicom na kafi a da se neki stariji cika za susednim stolom umesa u pricu pitajuci koji to jezik pricamo,
a zatim da rec po rec predstavi sebe i svoju bolju polovinu, kaze kako se zove, gde je radio, cak i pokaze
rukom gde stanuje, popricamo o WWII u kojem je ucestvovao, o tome gde ova zemlja ide i ostalo. Mladje
generacije, medjutim, pocevsi od moje, imaju neke potpuno svoje fazone u koje se jako lako ulazi po povrsini
i po povrsini se ostaje neograniceno dugo. Za bilo kako intenzivnije mesanje, druzenje, kompleksnost zadatka
raste eksponencijalno, zbog podozrivosti, utemeljenost grupisanja na bazi etnickih, porodicnih, interesnih
i imovinskih grupa.
Drugi bitan ugao su granice koncepta:
Sa jedne strane imam mediteransku ljupkost, otvorenost za komunikaciju lisenu zurbe, okrenutost coveka
coveku u kojoj nije nista neobicno da te neko prvo lako upozna, udje ti u dzigericu a nedugo zatim pokrade
na ovaj ili onaj nacin.
Sa druge strane imam americku poslovnost u kojoj se neke granice nikad ne prelaze, u kojoj nikad nisi usao
kod suseda u kucu, saznao gde mu radi zena. Medjutim, kad vreme nanese neku nevolju i belaj, da li individualnu
ili grupnu ti isti ljudi koje povrsno znas se bez reci solidarisu i nude da pomognu. Uza sve to, uvek se nadje
momenat da se u prolazu razmeni neki dobar vic, ili neka korisna informacija o bilo cemu. U ovom sistemu si
ostavljen sam sebi i svojoj slobodi da budes sta god volis, i
da se menjas po volji. Ako imas sebe i znas
sta hoces na duze staze, USA je zemlja snova.
Problemi nastaju kad naidje po neki gluvi dan izmedju zavrsenih projekata ili u donjim delovima periode bioritma
kad pasivno ocekujes i trazis da ti zivot sam nesto nanese. U takvim situacijama gde bi obicno naisao neki
prijatelj, ili bi neobavezno banuo kod nekog ortaka cisto da njusnes sta se radi, popijes kafu, cujes neki vic,
ovde se nista ne desava. Srecom, za ljude sa porodicom (a pogotovo sa decom) ovakvi trenuci postaju sve redji,
tako da postaju zanemarljivi.
[Ovu poruku je menjao milanche dana 24.05.2007. u 18:25 GMT+1]
Re: Najliberalnije zemlje u EU za imigraciju