MISAO O BOGU
Istorijski posmatrano, naša zapadna misao o bogu ima dva korena: Bibliju i grčku filozofiju.
Videvši propast svega onoga za što je delao u toku svoga dugog života, u času kad su bili izgubljeni njegova zemlja i njegov narod, i kad su, uz to, poslednji ostaci njegovog naroda u Egiptu izdali veru u Jehovu i počeli da prinose žrtve boginji Izidi, u trenutku kad je njegov učenik Baruh očajavao: "Ja sam umoran od jecanja i ne nalazim mira", Jeremija je odgovorio: "Ovako govori Jehova: Vaistinu, ono što sam sagradio, ja rušim, a što sam zasadio, ja čupam iz korena; a ti za sebe tražiš velike stvari? Ne traži!"
U takvoj situaciji, ove reči znače: dovoljno je to što bog jeste. Da li postoji "besmrtnost", to pitanje se ne postavlja; da li bog "oprašta", to pitanje više ne stoji u prvom planu. Čovek više uopšte nije važan, njegova tvrdoglavost je ugašena, baš kao i njegova briga o sopstvenom blaženstvu i večnosti. Ali došlo se do shvatanja da je nemoguće čak i to da svet u celini ima neki smisao koji se može usavršavati, da se on u bilo kom obliku može održati, jer sve je ni iz čega stvorio bog i sve je u njegovoj ruci. Posle gubitka svega, preostaje jedino: bog jeste. Čak i ako je život u svetu pod vođstvom boga, vođstvom u koje se verovalo, pokušao najbolje a pri tom ipak stradao, ipak ostaje neizmerna stvarnost: bog jeste. Ako se čovek u potpunosti odrekne sebe i svojih ciljeva, može se dogoditi da mu se ta stvarnost pokaže kao jedina stvarnost. Ali ona se ne pokazuje unapred, niti apstraktno, već samo pri sopstvenom udubljivanju u postojanje sveta, a i tu tek na granici. Jeremijine reči su opore reči. One više nisu povezane sa istorijskom voljom da se dela u svetu, nego s voljom koja je prethodila životu, i koja je na kraju tek svojom potpunom propašću omogućila ovaj nazor. Lišene fantastike, te reči su jednostavne, ali one sadrže nedokučivu istinu baš zbog toga što se odriču svakog sadržaja u izrazu, svakog okamenjivanja u svetu.
Drugačije, a ipak saglasno s tim, zvuče iskazi grčke filozofije.
Oko 500. godine pre Hrista Ksenofan je objavljivao: Vlada jedan jedini bog, koji ni po običaju ni po mislima nije nimalo sličan smrtnicima. Platon je božanstvo - koje je zvao Dobro - smatrao izvorom sveg saznanja. Ono što se može saznati, ne samo što se saznaje u svetlosti božanstva, nego i svoje biće duguje božanstvu, koje dostojanstvom i snagom nadrasta biće.
Grčki filozofi su shvatili: prema usvojenim običajima, ima više bogova, ali, po prirodi, samo je jedan bog, koji se očima ne može videti, koji nikome nije sličan, i koji se ne može upoznati ni iz jedne slike.
Božanstvo su zamišljali kao um sveta, ili kao zakon sveta, ili kao sudbinu i proviđenje, ili kao graditelja sveta.
Ali kod grčkih mislilaca u pitanju je jedan mišljeni bog, a ne Jeremijin živi bog. U suštini, smisao im se podudara. Zapadna teologija i filozofija su na osnovu ovog dvostrukog korena u bezbrojnim varijantama mislile da bog jeste i šta je bog.
Čini mi se da filozofi našeg vremena rado izbegavaju pitanje da li bog postoji. Niti tvrde njegovo postojanje, niti ga poriču. AH, ko filozofira, taj ima da odgovara na pitanja. Ako se u boga sumnja, filozof mora na to da odgovori, inače uopšte neće napustiti skeptičnu filozofiju, u kojoj se ništa ne tvrdi, ništa ne potvrđuje i ništa ne odriče. Ili, ograničavajući se na predmetno određeno znanje, to jest na naučno saznanje, on prestaje da filozofira, shodno stavu: o onom što ne možemo znati, treba da ćutimo.
Pitanje o bogu raspravlja se na osnovu međusobno protivrečnih stavova, koje ćemo preći jedan za drugim:
Teološki stav glasi: Za boga možemo samo da znamo, jer su nam ga otkrili proroci i Isus. Bez otkrivenja, za čoveka nema stvarnosti božje. Bogu se možemo približiti samo putem poslušnosti u veri, a ne putem mišljenja.
Ali davno pre i izvan sveta biblijskog otkrivenja, postojala je izvesnost u pogledu stvarnosti božanstva. A u samom zapadnohrišćanskom svetu za mnoge ljude je bez garantije otkrivenja bog postao izvesnost.
Nasuprot teološkom stavu, stoji stari filozofski stav: Da bog postoji znamo jer se njegovo postojanje može dokazati. Dokazi o postojanju boga od starina su u svojoj celini veličanstven dokument.
Ali, ukoliko se dokazi o postojanju boga shvate kao naučno obavezni dokazi u smislu matematike ili empirijskih nauka, onda su oni pogrešni. Na najprikladniji način opovrgao ih je Kant u njihovom obaveznom važenju.
Sada dolazi do preokreta: Pobijanje svih dokaza o postojanju boga znači da boga nema.
Taj zaključak je pogrešan. Jer kao što se ne može dokazati postojanje boga, tako se ne može dokazati ni njegovo nepostojanje. Dokazi i pobijanje tih dokaza pokazuju samo jedno: dokazani bog nije bog, nego bi bio samo jedna od stvari u svetu.
Nasuprot tobožnjim dokazima i pobijanjima dokaza o postojanju boga, čini se da je istina u ovome:
Takozvani dokazi o postojanju boga izvorno uopšte nisu dokazi, nego putevi misaonog samoosvedočenja. Dokazi o postojanju boga, koji su se hiljadama godina izmišljali i ponavljali u različitim varijantama, u stvari imaju drugačiji karakter nego naučni dokazi. Oni su misaono osvedočenje doživljaja čovekovog uzleta ka bogu. Može se krenuti onim putevima misli kojima dospevamo do granice gde svest o bogu odjedanput postaje prirodna prisutnost.
Pogledajmo nekoliko primera:
Najstariji dokaz zove se kosmološki. Polazeći od kosmosa (grčkog naziva za svet), zaključuje se o postojanju boga: na osnovu svagda uzrokovanog zbivanja u svetu, zaključuje se o postojanju poslednjeg uzroka, na osnovu kretanja - o poreklu kretanja, na osnovu slučajnosti pojedinačnoga - o nužnosti celine.
Ako se misli da se taj zaključak odnosi na postojanje jedne stvari na osnovu neke druge stvari, kao što se na osnovu nama okrenute strane Meseca zaključuje o njegovoj suprotnoj strani, koju nikad nećemo sagledati, onda on ne vredi. Naprotiv, na taj način, polazeći od stvari, mi možemo da zaključujemo o drugim stvarima u svetu. Svet kao celina nije predmet jer smo mi uvek u njemu, a i stoga što svet kao celinu nikada ne posedujemo kao nešto što stoji naspram nas. Otuda, na osnovu sveta kao celine ne možemo zaključivati ni o čemu drugom sem o svetu.
Ovaj zaključak, međutim, gubi svoj smisao ako izgubi vrednost dokaza. Stoga u poređenju sa zaključkom o jednoj stvari na osnovu druge stvari, on doprinosi da postanemo svesni tajne koja leži u tome da svet i mi u njemu uopšte jesmo. Okušajmo misao da ništa ne postoji i zapitajmo se kao Šeling: zašto uopšte jeste nešto, a ne Ništa? U tom slučaju je izvesnost postojanja takva da na pitanje o njegovoj osnovi ne dobij amo, doduše, odgovor, ali smo zato dovedeni do sveobuhvatnog, koje po svojoj suštini, prosto-naprosto, jeste i koje ne može da ne postoji, a čijim posredstvom i sve ostalo postoji.
Nema sumnje, postojalo je ubeđenje da je svet večan, te mu je dat karakter nečega što je samo od sebe postalo, što je, dakle, identično s bogom. Ali to ne uspeva.
Sve što je u svetu lepo, svrsishodno, sređeno i u poretku određenog savršenstva - sve što, ganuti i u neiscrpnom bogatstvu, saznajemo neposrednim posmatranjem prirode, ne može se shvatiti na osnovu nekog dokraja saznatljivog bića sveta, na primer, na osnovu nekakve materije. Svrsishodnost živog sveta, lepota prirode u svim njenim oblicima, poredak sveta uopšte postaju sve tajanstveniji ukoliko faktičko saznanje dalje napreduje.
Ali, ako se na osnovu toga zaključuje da postoji bog, dobri bog-tvorac, odmah se tome suprotstavlja sve što je u svetu ružno, zbrkano, nesređeno. Tome odgovaraju osnovna raspoloženja, prema kojima je svet strašan, tuđ, jeziv, užasan. Zaključak da postoji đavo izgleda isto tako nužan kao i zaključak da postoji bog. Tajna transcendencije se time ne gubi, nego se produbljuje.
Ali odlučujuće je ono što nazivamo nedovršivošću sveta. Svet nije definitivan, nego je u stalnoj promeni - našem saznavanju sveta nema kraja - svet ne možemo shvatiti na osnovu njega samog.
Svi ti takozvani dokazi ne samo što ne dokazuju postojanje boga nego navode na pogrešan put da boga pretvorimo u neku realnost sveta, koja se, da tako kažemo, može naći na granicama sveta, kao nekakav drugi svet na koji se tamo može naići. Tada oni zamućuju misao o bogu.
Ali ti dokazi postaju utoliko upečatljiviji ukoliko preko konkretnih pojava sveta sve više dovode pred Ništa i pred nedovršivost. Tada dopuštaju da se, tako reći, odreknemo toga da se zadovoljimo svetom kao jedinim bićem u njemu.
Stalno se pokazuje: bog nije predmet znanja, on nije obavezno dokučiv. Bog nije ni predmet čulnog iskustva. On je nevidljiv, on se ne može gledati, u njega se samo može verovati.
Ali otkud ta vera? Ona izvorno ne dolazi sa granica iskustva o svetu, nego iz čovekove slobode. Čovek koji je stvarno svestan svoje slobode u isti mah postaje siguran u postojanje boga. Sloboda i bog su nerazdvojivi. Zašto?
Ja znam pouzdano: u svojoj slobodi ja ne postojim zahvaljujući samom sebi, nego sam u njoj sam sebi poklonjen, jer sebe mogu da izostavim, ali svoju slobodu ne mogu iznuditi. Kad sam istinski ja sam, ja sam siguran da to nisam zahvaljujući sebi. Najveća sloboda zna da biti slobodan u odnosu na svet, znači biti najdublje povezan s transcendencijom.
Čovekovu slobodu nazivamo i njegovom egzistencijom. Bog je za mene izvesnost zajedno s odlučnošću u kojoj egzistiram. Njegovo postojanje je izvesno ne kao sadržina znanja, nego kao prisutnost egzistencije.
Ako izvesnost slobode sadrži u sebi izvesnost božjeg bića, onda postoji veza između poricanja slobode i poricanja boga. Ukoliko ne doživim čudo sopstvenog bića, nije mi potreban nikakav odnos prema bogu, nego sam zadovoljan postojanjem prirode, mnogih bogova, demona.
No, s druge strane, postoji i veza između tvrđenja da postoji sloboda bez boga i stava obožavanja čoveka. To je prividna sloboda samovolje, koja smatra navodno apsolutno samostalnim svoje "ja hoću". Ja se uzdam u snagu svoga "ja tako hoću i nikako drukčije", i u to da prkosno umem da umrem. Ali ta obmana samog sebe, da ja jesam jedino zahvaljujući sebi, pretvara slobodu u bespomoćnost praznine. Neobuzdanost htenja da se uspe preobraća se u očajanje, u kome se sjedinjuje ono što Kjerkegor navodi: Očajan je kad hoće da bude svoj, očajan je kad neće da bude svoj.
Bog za mene jeste utoliko ukoliko ja u slobodi stvarno postajem ja sam. On ne postoji kao sadržina znanja, nego kao ispoljavanje egzistencije.
Ali osvetljavanjem naše egzistencije kao slobode ne dokazuje se postojanje boga, nego se, tako reći, samo pokazuje mesto na kome je izvesnost njegovog postojanja moguća.
Ni u jednom dokazu o postojanju boga ne može misao da postigne svoj cilj, ako ona treba da donese obaveznu izvesnost. Ali neuspeh misli ne ostavlja za sobom prazninu. Taj neuspeh ukazuje na ono što se pojavljuje u neiscrpnoj, sveobuhvatnoj svesti o bogu, koja samu sebe stalno stavlja u pitanje.
To što bog ne postaje ništa opipljivo u svetu, u isti mah znači da čovek ne treba da se liši svoje slobode u korist shvatljivosti, autoriteta i sila kojih ima u svetu, već da, naprotiv, treba sam za sebe da snosi odgovornost, odgovornost od koje ne sme da pobegne na taj način što će se, navodno na osnovu svoje slobode, odreći slobode. Od njega zavisi na što će se odlučiti i kako će svoj put naći. Zbog toga Kant kaže: Neistraživa mudrost je dostojna divljenja kako po onome što nam daje, tako i po onome čega nas lišava. Jer kad bi ona u svojoj veličanstvenosti stalno stajala pred našim očima kao obavezni autoritet koji jednosmisleno govori u svetu, mi bismo bili marionete njene volje. Ali ona je htela da budemo slobodni.
Umesto znanja o bogu, koje je nedostižno, osvedočićemo se, filozofirajući, u sveobuhvatnu svest o bogu:
"Bog jeste", u tom stavu leži odlučujuća stvarnost na koju ovaj stav ukazuje. Ta stvarnost još nije uhvaćena time što smo mislili taj stav, štaviše, to što smo mislili taj stav čini nas praznim. Jer ono što za razum i čulno iskustvo u tom stavu leži, ne znači ništa. To što se njime zapravo mislilo, to se kao istinska stvarnost oseća tek u transcendiranju, u izlaženju iz realnosti, ali posredstvom same te realnosti.
Otud je vrhunac i smisao našeg života onde gde postajemo sigurni da postoji istinska stvarnost, to jest bog.
Ta stvarnost dostupna je egzistenciji samo u izvornosti njenog odnosa prema bogu. Otuda izvornost vere u boga ne dopušta nikakvo posredništvo. Vera u boga zaista ne leži ni u kakvim određenim sadržinama vere koje svi ljudi mogu iskazati, ona ne postoji u nekakvoj, za sve ljude jednakoj istorijskoj stvarnosti, koja posreduje između nas i boga. Naprotiv, u svakoj istorijskoj stvarnosti dolazi do neposrednog, direktnog, nezavisnog odnosa čoveka pojedinca prema bogu.
Ta istorijska stvarnost, koja se može iskazati i prikazati, nije u tom obliku apsolutna istina za sve, pa ipak je u svom izvoru bezuslovno istinita.
Ono što bog stvarno jeste, on mora biti apsolutno, a ne samo u jednoj od istorijskih pojava svoga govora, u govoru ljudi. Ako on jeste, on mora neposredno i bez zaobilaznih puteva biti dostupan čoveku kao pojedincu.
Ako stvarnost boga i neposrednost istorijskog odnosa prema bogu isključuju opštevažeće saznanje o bogu, onda se umesto saznanja zahteva naše držanje prema bogu. Odvajkada se bog zamišlja u oblicima uzetim iz samog sveta, sve do oblika analognih čoveku. Pa ipak je svaka takva predstava u isti mah kao neki veo. Bog nikad nije ono što imamo pred očima.
Naše pravo držanje prema bogu našlo je svoj najdublji izraz u sledećim stavovima Biblije:
Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike. To znači: Božja nevidljivost zabranjuje da se on obožava u obliku slika, boga, idola, rezbarija. Ta opipljiva zabrana produbljuje se dotle da bog ne samo što je nevidljiv nego je i nepredstavljiv, nezamisliv. Nikakva slika ne može mu odgovarati i nijedna se ne sme staviti na njegovo mesto. Sve slike, bez izuzetka, jesu mitovi, i kao takve imaju smisla samo kao nestalno poređenje, ali su praznoverje ako se shvate kao realnost samog boga.
Pošto svaki pogled, kao i slika, svojim otkrivanjem upravo skriva, odlučujuća blizina boga nalazi se tamo gde nema slike. Taj istinski zahtev Staroga zaveta, međutim, nije ostvaren ni u njemu: ličnost boga, njegova srdžba i njegova ljubav, njegovo suđenje i njegova milost ostali su u obliku slike. Taj zahtev se ne može ostvariti. Ono nadlično, čistu stvarnost boga u njenoj neshvatljivosti, pokušala je, ne-slikovito, doduše, da uhvati Parmenidova i Platonova spekulativna misao o biću, indijska misao o Atman-Brahmanu, kineski Tao - ali ni sve te misli u svom izvođenju ne mogu da postignu ono što žele. U ljudsku sposobnost mišljenja i opažanja uvek se uključuje slika. Ako, međutim, u filozofskoj misli opažaj i predmet mogu gotovo da nestanu, možda na kraju ipak ostaje prisutna neka najmanja svest, koja svojim delovanjem ipak može da zasnuje život.
Tada je, i posle osvetljavanja sveg raznovrsnog obožavanja prirode, svega što je samo demonsko, svega onog što je estetsko i praznoverno, svega specifično numinoznog u medijumu uma, najdublja tajna ipak prisutna.
Možda se ona tiha svest na kraju filozofiranja može zaobići.
Ona je ćutanje pred bićem. Govor prestaje pred onim što je za nas izgubljeno čim postane predmet.
Do tog temelja može se dospeti samo ako se prekorači sve ono što se može misliti. Ali taj temelj se ne može prekoračiti. Pred njim dolazi do samoograničavanja i gašenja svake želje.
Tamo je pribežište, a ipak se tamo ne može ostati. Tamo je mir, koji nas može nositi u neotklonjivi nemir našeg putovanja po svetu.
Tamo mišljenje mora preći u punu jasnost. Tamo gde više nema pitanja, nema ni odgovora. Kad prekoračimo područje pitanja i odgovora, što se u filozofiranju čini do krajnjih granica, mi dospevamo u tišinu bića.
Drugi jedan stav u Bibliji glasi:
Nemoj imati drugih bogova osim mene. Ta zapovest je, pre svega, značila odbacivanje tuđih bogova. Ona se produbljuje do jednostavne i nedokučive misli: postoji samo jedan bog. Život čoveka koji veruje u jednog jedinog boga, u poređenju sa životom čoveka koji veruje u mnoge bogove, postavljen je na radikalno novu osnovu. Tek usredsređivanje na ono Jedno daje odluci egzistencije stvarnu osnovu. Beskrajno bogatstvo na kraju je ipak rastrojenost; veličanstvenosti nedostaje bezuslovnost ako u onom Jednom ne nalazi osnovu. Stalni je problem čoveka, jednako prisutan i danas kao i pre više hiljada godina, da li će ono Jedno steći kao osnovu svog života.
Treći stav Biblije glasi:
Neka bude volja tvoja. To osnovno držanje prema bogu kaže: S poverenjem se pokloniti pred nepojmljivim, što leži iznad, a ne ispod pojmljivosti. "Tvoje misli nisu naše misli, a tvoji putevi nisu naši putevi."
Poverenje sadržano u ovom osnovnom držanju omogućuje jedno sveobuhvatno osećanje zahvalnosti, jednu u isti mah i nemu i bezličnu ljubav.
Čovek stoji pred božanstvom kao pred skrivenim bogom, i ono što je najužasnije, on može da primi kao odluku toga boga, znajući dobro da je ona, ma kako određeno bila izražena, ipak izgovorena u vidu ljudskog shvatanja i da je stoga pogrešna.
Sažeto rečeno: Naše držanje prema božanstvu je moguće pod sledećim uslovima: "Ni slike, ni lika" - "Jedan bog" - u predanosti: "Neka bude volja tvoja."
Pronalaženje boga je osvetljavanje vere. Ali vera nije gledanje. Ona ostaje daleko i pod znakom pitanja. Živeti na osnovu nje, ne znači oslanjati se na racionalno znanje, nego živeti tako da se možemo usuditi da verujemo da bog jeste.
Verovati u boga, znači živeti na osnovu nečega što ni na koji način ne postoji u svetu, osim u višesmislenom govoru pojava, koje nazivamo šiframa ili simbolima transcendencije. Bog u koga se veru je jeste udaljeni bog, skriveni bog, nedokazivi bog.
Zbog toga ne samo što moram da priznam da boga ne znam, nego: da uopšte ne znam da li verujem. Vera nije posed. U njoj nema pouzdanog znanja, postoji samo izvesnost u praksi života.
Stoga čovek koji veruje živi u trajnoj višesmislenosti objektivnog, u stalnoj spremnosti da čuje. On je blag u predavanju onome što se može čuti, a u isti mah nezbunjiv. On je jak u ruhu slabosti, on je iskren pri svoj odlučnosti svoga stvarnog života.
Pronalaženje boga u isti mah je primer svakog suštinskog filozofiranja: ono ne donosi pouzdano znanje, nego slobodan prostor samobiću za njegovo odlučivanje, ono sav značaj pridaje ljubavi u svetu i odgonetanju šifrovanog pisma transcendencije, kao i širini onoga što se pojavljuje u umu.
Zato je tako škrto sve što je filozofskim jezikom rečeno. Jer sve to zahteva dopunu iz sopstvenog bića slušaoca.
Filozofija ne daje, ona može samo da probudi - tada može pomoći da se setimo, da se učvrstimo i održimo.
Svako u njoj razume ono što je zapravo već znao.
die another day!!!!
Re: postanak sveta
Registrovani: 3 ( Marko_L, bojanum, Nebojsa Milanovic )
Re: postanak sveta
Re: postanak sveta
Re: postanak sveta